[Love, Peace & Iconic Brands - 1 2 3 4 5]

In multiethnic and multiracial societies, especially in ones where no one group can have a direct claim at the national brand – is America Irish, German, Mexican or Nigerian; is Ethiopia Amharic, Tigreyan, or Oromo; is South Africa Zulu or Afrikaan – these additional pillars of common identity might be useful in helping overcome frictions that inevitably arise in nationalities of diversity.

Here is a brief hint at a scenario without this brand support structure but with some signs of what was possible or what’s to come.

The brand Balkans is intimately associated with some powerful downers:

My advance apologies to those not familiar with basic timing of events and issues. Basics here. Interesting things have been written on the breakdown of the Yugoslav national identity. Bora Zivkovic, via Andrew Sullivan, contemplates here on the group cohesion provided by the asthetics of the day and usefullness of the self-fed mantra of Yugoslav exceptionalism.

Political managers did create and tap into some powerful myths that made up the identity of a united, Socialist Yugoslavia and what it meant to be a Yugoslav and other things at the same time.

While it lacked a robust market economy with all sorts of iconic brands smoothing out frictions in a slowly emerging democracy, it still produced solid brand identities. Actually, quite an impressive consumer culture.

One of the strongest is not a soft drink, or a technology company, or a clothing line but – understandably and fittingly – a band.

Bijelo dugme lived a couple of lives in the span of its recording existence, 1974 through 1990, the final year of the Yugoslav federation. It came to represent many things; one of them was a pretty nifty association and ownership, to the extent a musical act can, of Yugoslavism and all things cool about Yugoslavia: diversity, Balkans as crossroads, living with the world, rebellious/courageous/tough nature of its people, desire for cultural fusion, good/funny/loser/cynic attitude, and a rainbow variety of patriotism.

It comes easy to wonder about hypotheticals: had there been a big counterweight of iconic, Yugoslav superbrands working with a lot thicker web of interdependent stakeholders vested in the mother brand and fighting to keep their margins, how harder would it have been for ethnic tensions to pass the point of no return (and the failure of the political system to solve economic problems that were becoming ethnic in overtones).

Of course, there is a lot to chew when contemplating this. It seems to support what some of the better chronicles of the saga have hinted at, in particular the unrivaled Vesna Pusic, today Croatia’s head of foreign affairs in waiting, in her seminal 1992 analysis, Rulers and Managers:

But to see how iconic mythology effectively cuts through all the fog, consider what happens for a brief moment in 2005, barely ten years after violent conflicts in Bosnia and Croatia have ended, with no clear winners and inter-ethnic tensions far from being settled or reasonably managed.

Bosnia:

Croatia:                                             Serbia:

The biggest joint venture to hit southeastern Europe had Coca Cola Europe, Bijelo Dugme, German media conglomerate RTL and a myriad of telecommunications, advertising and productions companies do what governments of Western Europe and the U.S. have tried for last 15 years. For short three weeks, the space of Bosnia, Croatia and Serbia became one unified mad-money making market that justified a massive investment for an even more massive payoff.

The brief reunion had only three concerts in three capitals. Despite uncertainty and mixed expectations the circus hit each region and caused a frenzy local and foreign investment euro loves the most. Each show was preceded by a week of coordinated bombardment of media specials and most creative brand extensions. Cell phone companies made out; local media cartels made out, as did Coca Cola, as did the Germans, as did the circus CEO, the admired and hated band leader.

This all goes to show the endurance of quality myths and their attraction to profits. Or that in any kind of national market there will be space for some brands to establish widest, most inclusive buyins into a shared identity. They manage to do that by either building on top of some common denominator or by creating one from scratch that cuts through divisions, real or perceived.

In the face of differing attitudes of Serbs, Croats and Bosnians towards their past union and shared federation, the basket of brands and myths that came to make up the concoction of Bijelo Dugme’s 2005 blitz – the band, the symbols of the old state, commercial leftism and Che t-shirt solidarity – was mixed well and timely with now a real and deep realization that turns taken in the last two decades turned out to be decidedly the worst possible.

This is of course to be filed under what-could-have-been-stories. The bias for big solidarity-based brands is strong even in the most dysfunctional of ethnic relations. But this is also completely independent of political notions. Had there been a chance, enduring private mythology would have come along. Yugoslavism could have been a distinctly market-grown identity. Today, in short bleeps of time, the commercial space of former Yugoslavia reveals appetite for big brands, the kinds that due to political and market fragmentation can’t happen.

Now, they had their Cokes also, private sector (close enough) iconology to smooth things over when they get rough, and that’s where the tragedy of missed opportunities lies. Not enough, not enough time. But hints of national brands propping up national identity were everywhere. It’s proper to end the Balkan part of this story here: a late 1980s ad of Radenska, Slovenian premier brand of mineral water, Tri srca, which occupies valuable real estate in the minds of all post-Yugoslav consumers. Even without understanding particular cultural hints, visual or musical, the approach will be clear to you:

My dad went to a conference in Yugoslavia when I was a kid, probably
in 1984.  Somebody told him that people in the Eastern Bloc were
starved for designer jeans and U.S. rock records, so he carried over a suitcase
of jeans and records to give as presents.  Who knows about the rest of
the Warsaw Pact, but it turned out Yugoslavia was lousy with cheap
Levi’s knockoffs and cheap bootleg tapes, and his gifts were accepted
coolly, when at all.  Anyway, he brought me back two cassettes by
Yugoslav rock sensation Bijelo Dugme.  The standout track was “Dozivjeti
Stotu,” and here it is on YouTube, a classic piece of late-Communist
new wave.  Favorite things about this:  the way they say “Ni ni ni ni
ni” where an Anglophone band would say “la la la la la” or “na na na
na na”.   The part where they say “No sex no drugs no rock and roll”
in heavily Serbo-Croatized English.  And the excellent hair-smoothing
and guitar-swinging in almost every frame.

I’m starting to think that my recent bout of obsession with Bijelo Dugme has had an adverse effect on my sanity. Last night I had a dream in which I made out with Tifa as he sang “Jer kad ostaris” to me, except I only THOUGHT he was singing that (my favourite Bijelo Dugme song) but later I somehow figured out he’d actually been singing one of my favourite Riblja Corba songs (“Necu da zivim u bloku 65”) but I somehow subconsciously knew it was neither of those songs? What the fuck. Oh but that’s not the weird part…..I mean, I’d love to have dreams of getting it on with Tifa; they’d be wonderful, as close as I will ever get to touching this man. Except that in my dream, it was an OLD TIFA. Tifa the too-old drunk touching himself on stage and looking like a tool! Oh dear god, I’ve officially gone insane. The worst part of it was that, in the dream, I was ENJOYING IT! Ew.

PRONALAZAČ I SAKUPLJAČ ZVEZDA

Za istoričare popularne muzike u Jugoslaviji jedan čovek je nezaobilazan i kao važan svedok, ali i kao ključni ideolog, strateg i organizator rok i pop scene. Njegovo ime je jednostavno Peca, jer ga i danas svi tako zovu. Zato je sasvim razumljivo što je upravo on vinovnik skorog dovođenja “Roling Stonsa” u Beograd, kaže DUŠAN LOPUŠINA posle susreta sa Petrom Popovićem

Na Topčiderskom brdu u Beogradu smešteno je jedno dvorište u kome su svojevremeno “Ajron Mejden” svirali, slavni Dejvid Birn iz “Toking Hedsa” jeo kajsije, a Grejem Neš odlučio da napusti popularne “Holise”. U ovoj avliji Goran Bregović i Zdravko Čolić su svojevremeno planirali svoju svetlu budućnost, kada su sedamdesetih dolazili iz Sarajeva, da u jugoslovenskoj prestonici grade zvezdanu muzičku karijeru. Šta je sve te svetske muzičare privuklo da dolaze na Dedinje, u ulicu Vajara Đoke Jovanovića broj 5? Odgonetka ove zagonetke je Petar Popović, mnogo poznatiji kao Peca, čovek koji za sebe sasvim skromno kaže da je samo rok kritičar.

Za istoričare popularne muzike na jugoslovenskim prostorima, Petar Popović je jednostavno nezaobilazan. Ne samo kao svedok, već i kao akter, jer je Peca više od 30 godina direktno učestvovao u stvaranju i oblikovanju rok kritike, omladinske štampe, muzičkih radio i TV emisija, rok grupa i rok koncerata, i jednostavno celokupne rok scene u SFRJ i SRJ.

Danas je Peca inspirator i jedan od realizatora ideje da se kultni “Roling Stonsi” u avgustu 2003. godine pojave na koncertu u Beogradu.

I ja sam otišao u tu već legendarnu kuću Petra Popovića, ali da ga direktno pitam na koji način se zapravo uključio u organizaciju dovođenja “Roling Stonsa” u Jugoslaviju?

- U novembru 2001. čuo sam da “Roling Stonsi” kreću na novu svetsku turneju, i da je moguće da to bude njihova poslednja svirka u karijeri, jer Mik Džeger i drugovi zajedno imaju nešto više od 240 godina. Znao sam i da će prvi put na turneju ići bez novog albuma, ali da će turneju i jedan album najboljih pesama uklopiti u proslavu 40 godina postojanja grupe, i da će to, svakako, biti jedan planetarni istorijski i kulturni događaj. Ta turneja “Roling Stonsa” je krenula 3. septembra 2002. godine iz Bostona. A kako znam da mnoge generacije pristalica muzike ser Mika Džegera žele da ga vide i slušaju u Beogradu, ja sam podgovorio Maksu Ćatovića iz firme “Komuna” da ode u Hjuston, gde su “Roling Stonsi” isprobavali scenografiju za turneju, i da ih pita da neizostavno dođu u Srbiju. Maksa je posle par dana javio da su njihovi agenti pristali, da sve to izgleda suviše dobro, ali da mora da ima nekakve pouzdane garancije ovdašnjih vlasti za taj posao. Ja sam tu garanciju nabavio od ljudi iz Vlade Srbije, i time je to sve počelo – kaže mi Petar Popović uz zagonetan smešak, ne želeći da otkrije ostale detalje ovog velikog menadžerskog poduhvata.

Peca me je ugostio nakon svog povratka iz Londona, gde je prisustvovao koncertu posvećenom Džordžu Harisonu, na kome su uz Ringa Stara i Pola Makartnija svirali Harisonov sin Deni i Erik Klepton. Bio sam odmah fasciniran čuvenim i već mitskim dvorištem. Travnata površina, sa bazenčićem je toliko prostrana, da je bilo potrebno pregaziti dvadeset metara betonske stazice do doma Popovića. Vrata kuće je otvorio gospodin zbog koga su junaci svetskog i domaćeg rokenrola dolazili tu gde sam se sada i ja našao. Peca me je poveo u dnevnu sobu, oivičenu regalima načičkanim knjigama i pločama. Zidove su, uz brojne slike, krasili zlatni i srebrni albumi “Riblje Čorbe”, Ramba Amadeusa, Samante Foks, “Bjelog Dugmeta”, a na stočiću pokraj sofe, nalazio se muzički časopis – specijal posvećen “Stonsima”.

Čak je i fudbalere učio kako da šutiraju loptu

Naš najstariji rokumentarista je čovek na čijem se licu srednje godine ne vide, jer odiše energičnošću. Odeven u kućnu varijantu “džemper i farmerke”, napominje kako ima ozbiljnih poteškoća sa srcem i kako je zapravo rok kritičar u invalidskoj penziji, mada zna da niko u to ne želi da veruje. Pristojno visok, tamne je kose i izduženog lica sa karakterističnim žućkastim brkovima, koji se nastavljaju u sedu bradu. Krupne radoznale oči znalački gledaju iza naočara. Dok govori sa punim srcem jednog zanesenjaka, maše rukama i često koristi upadicu: “Da li ti znaš?” – kao obavezni uvod u ono važno što želi da kaže.

Rođen je u ovoj kući sredinom jula 1949. godine, kao drugi sin Bogdana i Ljubice Popović, nekadašnjih doseljenika iz Like, što uvek voli da pominje. Kao beogradski osnovac i gimnazijalac Desete beogradske, družio se sa ljudima koji su, kao i on, kasnije ostavljali svoje tragove po Beogradu. U početku su to bili, između ostalih, pisac Momo Kapor, novinar Bogdan Tirnanić, slikar Dragan Malešević, a kasnije pevač Đorđe Marjanović, kojeg je prvi put video 1958. godine, pa fudbaleri Dragoslav Šekularac i Dragan Džajić. Otac Bogdan ga je, kad god je dobio peticu u školi, čašćavao odlaskom na utakmicu tima iz komšiluka – “Crvene Zvezde”. Tako je Petar Popović upoznao Mitića, Kostića, a kao potpuni laik je savete u ovom istom dvorištu olako delio Pižonu, Piksiju i Dejanu Savićeviću. Duboko odan crveno-belima, Peca je i svoje sinove Bogdana i Dušana nagovorio da budu zvezdaši. Svi ti ljudi i mnogi, mnogi drugi, bili su kad-tad gosti u kući porodice Popović, gde su jeli čuvene kajsije ili kolače tetka Ljubice. Sam Peca je retko napuštao svoje dvorište, jer mu je čitav svet bio tu kraj njega, osim kad je to morao.

A to se prvi put desilo 1968. godine:

- Kad sam završio gimnaziju u Beogradu, konkurisao sam na FDU, smer organizacija. Od nas 169, posle pismenog sam bio drugi i ušao sam u uži krug, ali me ipak nisu primili. Razočaran, otišao sam u Škotsku i u Glazgovu upisao Kraljevsku akademiju umetnosti. Tamo sam živeo od 1968. do 1971. godine, dok je u Beogradu neko umesto mene upisao istoriju umetnosti, a ja sam samo dolazio da polažem i te ispite. Nisam diplomirao u Beogradu, pa je moje angažovanje u muzičkim radio emisijama, a potom u muzičkim časopisima bilo zapravo lečenje mog malog kompleksa što me nikad nisu primili na Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju, smer organizacija. Ja sam za to imao izuzetan talenat, jer sam kao osnovac i gimnazijalac radio te neke razne stvari, koje drugi nisu radili. Organizovao sam neobične hepeninge, čajanke, priredbe, koje niko drugi nije radio. Učestvovao sam u pravljenju najveće Gitarijade u Beogradu. Umeo sam da pravim igranke u Topčiderskoj noći, na sajmu, na Senjaku, pošto sam to najviše voleo. Od kad me nisu primili, ja sam bio toliko duboko uvređen da nikad više u životu nisam kročio na Akademiju za pozorište, film, radio i TV, i kad su me kasnije zvali da nešto predajem i pričam studentima. I dan danas sam uvređen. Ali, samo ja znam da sam kao neko ko nije tu primljen, od deset najvećih skupova u Beogradu vezanih za muziku, svih deset ja napravio.

Njegov život u Škotskoj mu je pomogao da bolje shvati revolucionarna društvena i kulturna događanja u Engleskoj šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. U Glazgovu je prvi put 1963. video “Bitlse” i doživeo prvu rokenrol histeriju.

- Samo se sećam te vriske, pošto tada nisam dobro ni video Bitlse. Ja sam tek sada, pre tri nedelje prvi put tet-a-tet video dvojicu živih Bitlsa. Ja ono ranije uopšte nisam mogao da ih jasno vidim, samo sam čuo tu užasnu ciku i ništa više. Ali, i to je za mene bio strašan doživljaj.

Padavičar u vreme oluje

U to vreme, Peca je bio dugokosi mršavko sa istoka Evrope, koji se svojim odličnim poznavanjem engleskog jezika ni po čemu nije razlikovao od mnogih novajlija u Engleskoj. Skoro pune dve godine živeo je u Londonu, u čuvenom Sohou, mestu rođenja britanske popularne muzike. Celokupan muzički biznis vođen je u njegovom komšiluku, kojeg su činile diskografske kuće, menadžmenti i najvažniji klubovi. Spavao je na kamenim stepenicama, leti u Pikadiliju. Krajem 1968. tu je gledao poslednji koncert benda “Krim”, koji je vodio Erik Klepton. U Hajd parku i potom na ostrvu Vajt slušao je “Roling Stonse”. Stanovao je 1970. godine u sobi u kojoj je nekada boravio slavni kompozitor Johanes Brams. Preko puta bio je poznati džez klub “Roni Skot”. Jedne večeri je čuo da iz kluba trešti žestoki rok. Iako je na tabli pisalo da svira sastav “Vor”, prepoznao je odmah zvuk gitare Džimija Hendriksa:

- To je bio i poslednji nastup Hendriksa, jer je umro – dan i po posle toga. A ja sam ga gledao dve nedelje pre toga na ostrvu Vajt, kad je zvanično poslednji put svirao, a onda sam ga u sredu uveče čuo kako svira u “Roni Skotu”, a on je u petak ujutru umro. Ali, to je tako, kad se slučajno nađeš negde.

Petar Popović nije nikada svirao, pevao, ni komponovao, iako se 30 godina pasionirano bavi muzikom i muzičarima. Ta potreba da bude uvek tamo gde se nešto dešava, a posle ispadne da je to nešto deo istorije, davala je, kako sam Peca danas kaže, važan smisao njegovom životu. Ona je, međutim, Petra Popovića učinila i akterom i svedokom pop i rok scene ne samo stare Jugoslavije, već i Evrope.

Kad je sreo Hendriksa bio je godinu dana mlađi od mene. Te iste godine, Peca je došao u Beograd da položi neke ispite u junu, kad je čuo da je umro Brajan Džons, i da “Roling Stonsi” sviraju u Hajd parku. Stopom je za četiri dana stigao natrag do Londona, da bi prvi put video Mika Džegera na sceni. To je tada, početkom sedamdesetih, bilo veoma lako, jer se pasoš u Beogradu dobijao bez poteškoća, granice su bile slobodne, a kroz Srbiju su vodili međunarodni putevi od Londona ka Pakistanu i Nepalu preko Beograda. Deca cveća, koja su išla da traže mir i spokoj u Indiji, prolazila su uglavnom kroz dvorište Petra Popovića i kroz Beograd.

Peca je tih godina organizovao Gitarijade na Sajmištu, na kojim su pobeđivale Siluete, naša varijanta “Stonsa”, pravio je Gitarijadu u Zaječaru, BUM festival u Novom Sadu i koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme u Beogradu. U to vreme, za njega u životu nije bilo ničeg uzbudljivijeg od rok kulture, sa kojom je njegova generacija odrastala:

- Moj najveći doživljaj je bio kad sam na prvoj gitarijadi 1964. godine, na “Paradi ritma”, video ljude kako se skupljaju, kako se raduju što su tu, i kako skaču i šize uz muziku, kako se tada govorilo. Govorilo se, međutim, i da te gitarijade kvare našu omladinu. To je sada normalno, ali tada to uopšte nije bilo normalno. Dve godine kasnije kad je bila prva gitarijada “Večernjih novosti”, u Domu omladine u Beogradu je otvorena izložba slika Tomislava Peterneka sa te gitarijade. Od sto slika, bio sam bar na sedamnaest. Na jednoj sam bio sa moje dve drugarice. Mi smo tada bili glavni u Desetoj beogradskoj, na Topčiderskom brdu. Svi su rekli: “Jao, videli smo Bojanu, Branku i Pecu.” Bojana Antunović je kasnije bila glavni urednik “Komunista”, a Branka Subota je danas glavna u “Bazaru”. To je meni sada lepo i smešno. Lepo, jer smo svi bili iz različitog socijalnog miljea, ali smo se posredstvom rok muzike neraskidivo povezali. Pripadali smo timu koji ide na gitarijade, koji skače, veseli se i ne stidi se nimalo svojih godina. To je bila velika stvar, jer se tada živo diskustovalo “šta raditi s tim našim čupavcima i padavičarima”, kako su nas zvali… Ali, nama je muzika bila samo povod da pokažemo svoje pravo da budemo različiti. Pružila nam je taj duh zajedništva i bila nam je alibi da budemo to što jesmo.

Mlaki državni neprijatelj

Muzika je Petra Popovića zanimala kao mogućnost da bude deo javnih događanja. On priznaje da je imao gotovo organski odnos prema tome. Nije znao sve najbolje, ali je imao osećaj da je važno biti tu, na licu mesta, pa bilo da je to u samom centru Londona, ispod spomeniku Erosu, na Dam trgu u Amsterdamu ili u Domu omladine u Beogradu.

Petar Popović je čovek koji ne voli da priča o prošlosti, ne zato što ga možda opterećuje, već zato što ona za njega gotovo i ne postoji. Za Pecu je sve što je bilo, što se dešava, i što će biti, jednostavno život. On nikada nije delio svet na Zapad i Istok, jer je uvek verovao da smo i mi iz Srbije u tom svetskom krvotoku, makar jedna kap. Zato se nije, kao mnogi rokeri, mirio sa potrebom da preslikava engleski rok život, jer je mislio da treba da se u taj svetski krvotok, kako reče, “uključimo ovakvi kakvi smo – usrani, prljavi, pravoslavni – da mi možemo to isto imati na našem jeziku”.

- Vi ste o tome razmišljali i kad ste imali 21 godinu – pitao sam ga?

- Ja sam već sa 22 godine u studio Radio Beograda dovodio ozbiljne grupe i pravio im prve snimke. To su sastavi koji su i dan-danas nezaobilazni deo domaće rok kulture. Nagovorio sam svojevremeno članove “Yu grupe” da počnu da snimaju pesme zasnovane na našem melosu, i ja sam im napisao tekst za pesmu “Kosovski božuri”, zato što nisu nikoga imali u studiju da im odmah napiše reči. Ja sam nagovorio i “Smak” da snime “Ulazak u harem”, pošto oni nikad to nisu hteli da snime. Zato mi je odgovaralo i kad je “Bijelo Dugme” iz starta krenulo da svira te naše narodne pesme. Glupo je forsirati te rokerske šablone, svirati isto kao što sviraju oni u Engleskoj i SAD, jer naš bluz se zapravo zove sevdah. Rokenrol je imao fenomenalnu komunikaciju, tražio je energiju, i brzinu i talenat. Verovao sam da na to što postoji u svetu, mi imamo neki svoj naročiti odgovor. I to odgovor na srpskom jeziku, a ne na engleskom. Možda sam staromodan, ali ja ne shvatam ni danas naše grupe koje pevaju na engleskom. Dilan je neprevodiv na srpski. Džoni Štulić je neprevodiv na engleski, niko ne može da shvati njegovo ludilo koje on samo na svom jeziku može da izrazi. Od početka sam verovao da sa tom muzikom može i da se ostari, naravno, ako vrediš i ako si talentovan. Ispostavilo se da su neki ostarili u našem rokenrolu, da je neko i umro, a da se nikad nisu bavili nečim drugim. Sad kad gledaš epilog: taj 20. vek je, ipak, bio vek u kome je rokenrol bio najveća umetnost.

Koliko se trudio u muzičkoj generacijskoj emisiji “Veče uz radio”, ili u programu “Muzika za sve”, kao voditelj, ili pak, u Minimaksovoj emisiji “Tup-tup” kao producent koji prezentira rok stvaraoce, Petar Popović je istovremeno želeo da piše o tome, prvo iz bunta što je država pokušavala da mlade stavi u svoj novinski i medijski kutak, a potom jer oni koji su već pisali – to nisu dobro radili. Zato je prvo u “Gongu” i “Susretu”, manje, a potom u “Džuboksu”, “Zdravu” i listu “Rok”, počeo da piše muzičke kritike, i kao urednik objavljuje tekstove o popularnoj muzici i muzičarima. Zbog rok kritike bio je u jednom trenutku proglašen čak i državnim neprijateljem.

- Imao sam 25 godina kad sam bio glavni i odgovorni urednik “Džuboksa”. To je bila velika stvar, bio sam najmlađi glavni urednik, s tim što sam imao veliki problem jer nisam bio član Saveza komunista. U tom smislu, nisam bio moralno politički podoban. Danas je smešno kad to pričam, ali radeći u novinama, tada si obavezno morao imati neku vrstu podobnosti. Ali, svi znali da sam dovoljno lud da to radim, jer dovoljno volim taj posao i da ne postoji ništa iza toga. Da ne postoji ono – “on je instruiran, iza njega stoje neke snage.” Imao sam 31 godinu kad sam u kući “Politika” napravio list “Rock”. Tad sam već bio mator, ali sam zato i imao više problema. Neko, iz nekog ministarstva informisanja, poslao je neki materijal od 18 strana u “Politiku” 1984. godine sa naslovom “Primećene anomalije u uređivačkoj politici lista Rock”, gde je napisano da sam ja neprijatelj socijalističkog samoupravnog društva, bratstva i jedinstva, i da iza mene stoje identifikovani obaveštajni centri iz inostranstva! Zanimljivo. To je bio nepotpisan tekst. Mimo mog znanja, deo tog teksta je objavljen u dnevnom listu “Politika”, u momentu kad su te novine, koje sam uređivao, imale 117. 000 prodatog tiraža. Onda smo Dragan Marković, pokojni direktor “Politike”, i ja otišli u to ministarstvo, da nam se kaže ko je autor tog teksta – da ga ja tužim. Nisam našao ime, ali sam prepoznao ljude. Isti ti koji su me napali već posle četiri godine bili su nosioci one politike koju je oličavao Slobodan Milošević. Oni su insistirali na bujanju nacionalizma, na pravljenju i pospešivanju mržnje prema drugim narodima u bivšoj, zajedničkoj zemlji. A ja, koji sam za to osumnjičen još 1984. godine, i dalje imam prijatelje u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Makedoniji. Niko to ne može da mi oduzme. Ja sam voleo tu zemlju, zato što mi je bila važna, pravio sam novine za tu zemlju, nikad samo za Srbiju. Mene je zanimalo veliko tržište, da se to što radimo tiče i Slovenaca i Makedonaca, da tu vrstu informacije i zadovoljstva zajedno podelimo.

Prekaljeni rok kritičar svestan je i današnjeg uticaja generacije novinara kojoj pripada. To svakodnevno viđa u susretima sa političarima pa do raznih ljudi, koji ga susreću u prodavnici ili autobusu.

- Na raznim mestima me sretnu razni ljudi i kažu: “Ono što ste Vi radili pre 20 godina, to je bilo dobro, šteta što se to sad ne radi.” Ali, ja to nisam radio da bih uticao, to je bio moj jedini izbor, to sam ja stvarno voleo, i nisam to činio da bih bio važan. Nikad kao glavni urednik u životu nisam bio na nekom prijemu, u nekoj ambasadi… A danas svi to rade da bi bili važni, da bi se o njima pisalo u novinama u rubrici “Šta poznati danas rade”. Mene je moj posao napravio koliko-toliko poznatim. Ja sam sve već imao. U rokenrol se ulazilo uglavnom kao sirotinja, a ja sam bio dobrostojeći, sve sam već imao, osim nijedne frustracije.

Popović smatra da danas nema zanesenih dečaka i devojaka koji bi pravili novine po kvalitetu slične nekadašnjem “Roku” ili “Džuboksu”. Njemu se čini da je sada staromodno baviti se traganjem za podacima, vremenom, posvetiti se nečemu da vidiš zašto je to tako kakvo jeste, kad možeš da se pojaviš na televiziji, koja je neuporedivo brži i gluplji medij.

- Sad su važniji ti ljudi što nešto rade, nego zato što to moraju da rade – postoji neuporedivo više DJ-eva nego spotova, važniji su radio voditelji nego pesme koje puštaju, važniji su novinari nego njihove novine.

Ja nemam saznanja o trenutnim muzičkim novinama ovde, jer više ne pripadam toj generaciji. Lako je meni sad ići da popujem, ali ja na to nemam nikakvo pravo. Upravo zato sam ja pravio novine, da se lično ne bih ubeđivao sa drugima. U novinama mora da postoji istinski autor, da vidiš njegovu energiju u tekstu, da se vidi zašto se on uopšte bavi novinarstvom. Mene to zanima, da čovek veruje u to što piše. Volim kad i danas vidim novinara koji sedi za kompjuterom i sav je zanesen i rumen, nešto piše, jer ga se tiče to što radi. Ja verujem u ljude koji znaju da pišu, i koji vole da pišu za svoje novine. Ako to ne radi, on je niko i ništa.

Najveći rokerski guru

Petar Popović je ostao čovek preciznih misli i što tačnije rečenice. To sam video iz njegovih tekstova u novinskoj arhivi. Njegove kolege novinari pričaju da je Peca kao urednik mnogih muzičkih magazina, imao običaj da na svaku omašku i netačnost odmah reaguje, sugestivnom rečenicom: “Da znaš – nije baš to tako bilo!!!”

Teško ga je bilo ubediti u suprotno, jer Petar Popović govori iz ličnog iskustva:

- Meni je bilo strašno važno kad su mi, još kao klincu govorili kako da profesionalno pišem. Važno mi je bilo što sam u “Susretu”, jer su tamo bili Borka Pavićević, Bogdan Tirnanić, dizajner Slobodan Mašić. Moja energija se njima dopadala, moja radoznalost, i tako smo pravili novine. Tako je bilo i kad sam došao u “Džuboks”. Meni je direktor “Dečjih novina” rekao da imaju odličnu ekipu, osim dvojice, jednog klinca – maturanta i fotografa, da jedino njih ne uzmem u redakciju. A ja sam otpustio sve ljude, a uzeo samo tu dvojicu. Maturant je bio Milomir Marić, a fotograf Vican Vicanović. Čim se njemu nisu svideli, ja sam odmah znao da će se meni sigurno svideti, jer dolazim iz energetskog polja koje uvek voli one za koje nema razumevanja, koji su sasvim drugačiji. Imao sam sreće da je to bila jedna talentovana ekipa, koja je htela da piše, i tu su se okupili. Branko Vukojević sad u Londonu piše filmska scenarija i radi praktično svašta, Slobodan Cicmil je sad dopisnik BBC-a, Ivan Vejvoda je u Parizu, Sloba Konjović je tu, kao i Moma Rajin i Roki Dvizac…

Za mlade rokenrolere u Jugoslaviji, sedamdesetih i osamdesetih godina, Petar Popović je bio kao guru koji ih je savetovao, kritikovao, nagovarao i ubeđivao da budu ozbiljni muzičari i da izrastu u rok veličine. Mnogi od njih, zbunjeni kao provincijalci u velegradu, su mu slepo verovali, samo zato jer je Peca bio Beograđanin, možda jedini koji ih je kod sebe vodio kući. To su doživeli Kragujevčanin, gitarista Radomir Mihajlović-Točak, Nišlija Neša Milosavljević zvani Galija, Brega, Čola, Dragan S. Stefanović, prvi rok dizajner, pa i zagrebački dečki Džoni Štulić. Peca im je pričao anegdote o tome kako je Goran Bregović prve pesme pravio “skidanjem” kanadske grupe “Kend hit”, a on ga je na to upozorio.

Kasnije je svima njima pomogao da dođu do svojih prvih ploča:

- Nikad ja nisam došao i rekao nekom: “Slušaj, hajde sad napiši pesmu o…” To bi bilo užasno vređanje tih ljudi. Ja bih obično, kad bi oni već napravili neku ploču, i kad su bili u nekoj nedoumici, čekao da me sami pitaju za savet. Nikad nisam odlazio i rekao: “Ej, nemoj to da snimaš, menjaj se…” To su sve talenti, i retko nadareni ljudi. Toliko zaneseni svojom muzikom, da ih se ona duboko tiče i da ih tako boli – da bez nje ne mogu ništa. Vidiš da odvaljuju deo po deo sebe kad je stvaraju. Greota je bila te naročite ljude ubeđivati u nešto. Ako u pravom momentu taj talenat ne dođe na svoje mesto: jebeš ranije, jebeš kasnije. Ako si već pored njih prisutan, tu si da ih samo ohrabriš. Tad to nije imalo materijalnu vrednost, a bilo je mnogo ružno da ja kažem: “E, to košta jedan dinar ili milion…”. Ja sam mogao da tražim novac, a to je uvek bilo ispod mog nivoa. Nikad nisam bio po zanimanju lovac na talente, ali sam to prosto bio nehotično zbog mog posla, pa sam odmah video nekoga ko drukčije misli, peva i svira, pa sam mislio da taj mora i da objavi ploču. Ipak, ja u ovoj zemlji ni od jedne ploče nikad nisam uzeo nijedan dinar. Sećam se dana kad sam slušao u hotelu “Esplenada” u Opatiji čoveka sa gitarom, i on me pitao šta mislim. Rekao sam mu otvoreno da to što sam čuo vredi najmanje dva miliona dolara. Sad znam da sam se zajebao, to je vredelo mnogo više. Ali, taj momak, Đorđe Balašević, je prvo meni pevao ceo svoj budući repertoar. Slušao sam pesmu po pesmu, i on je meni dao papir na tom nekom festivalu da ja mogu da potpišem da mu se objavi ploča “U razdeljak te ljubim”. Tada rok menadžeri nisu postojali, i ja sam onda odlazio u PGP i govorio: “Dajte ljudi, snimite ovo, dobio je”. Ispostavilo bi se, posle, da su to “Yu grupa”, “S vremena na vreme”, “Smak”, “Tajm”… Nisam valjda ja mogao da pevam umesto Dade Topića, ali su oni u tom momentu morali da objave svoje ploče. Da to tada nisu uradili, možda bi se raspali, možda njihova ambicija više ne bi ni postojala. Za uspeh ne postoji nikakva formula. Znaš, mnogo talentovanih nikad ne uspe da artikuliše svoj talenat i to je velika greota. Neko je talentovan, ali je previše bandoglav. I onda radi sam protiv sebe. Onda neko ima pesmu, ali je upropasti. Mi smo jedina zemlja koja ima toliko upropašćenih pesama. U svetu kad imaš dobru pesmu, industrija ti jednostavno ne dozvoljava da je upropastiš. Postoji princip, kad imaš pesmu, ti je daš agentu, pa on juri izdavače i viče na sav glas: “U, što je dobra…!!”

Peca napominje da je već sa fotografije nekog benda mogao da unapred prepozna da li su oni “pravi ili ne”, po količini samopouzdanja koja zrači sa njihovih lica, i po načinu na koji drže instrumente.

Storija o njegovom otkrivanju Džonija Štulića najbolje ilustruje kakvo je Peca “imao oko” za talentovane i vredne:

- Reputacija Štulića, recimo, nije onda bila gotovo nikakva, jer su se ovi iz Zagreba zanosili isključivo pankom i novim talasom… A mislili su da Džoni otprilike nije to. Ja se dobro sećam da sam na jednom festivalu stajao pored bine i gledao: Džoni Štulić je izašao da svira, i vidim znoji se, curi mu niz košulju, skroz je mokar! Od tri pesme! Ja se sećam da sam hteo da se posle upoznamo, a Džoni mi je rekao: “Ja znam ko si ti.” Ja kažem: “Čuo sam o tebi”. A on: “I?” Ja kažem: “Daj da ti nosim gitaru.” Zašto? Zato što sam video da se čovek puši! Znoji se i puši! To nije običan čovek, vidiš da je to izuzetna energija. E sad, što se tri-četiri meseca kasnije ispostavilo da je on pravi, nemam nikakvih zasluga. Ja sam samo totalno zaluđen došao u redakciju i rekao svima: “Video sam čoveka koji se prosto puši na bini!” Ako ništa drugo, kad se neko znoji pred tobom, možeš bar da mu veruješ da on to stvarno ozbiljno radi. Ekstra, što je i  talentovan. Ja sam smatrao da ako nema nekog mene koji će odmah da prepozna to što ima – jebeš posao. Šta sam ja onda radio – i na šta sam slupao svoj život. Dar za prepoznavanjem je možda najljudskiji od svih darova. Da prepoznaš, da kažeš: “Ovo je dobro, ovo je važno”. Lako je kad taj postane uspešan, pa kažeš: “Meni se dopada”. Važno je da ga neko prepozna još dok je niko i ništa. Ima i nešto ljudsko u tome. On, ipak, ne zna da je to što radi – dobro, ali u to veruje. A onda si tu ti, koji imaš neko ime i prezime, ne znam zbog čega… Nisam im više bio potreban kad postanu uspešni i uđu u šou biznis. Meni je bilo interesantno dok su bili niko i ništa, da ih malo ohrabrim, imalo je itekako smisla to raditi i boriti se za to. Mene nikad nije bilo sramota da nešto volim. Uspeti je danas mnogo komplikovano, kao što je uvek i bilo. Uvek je neko jako protiv toga, uvek za nove ideje odmah ne postoji razumevanje, uvek se gleda šta je iza toga i kome to uopšte treba…

Nezaboravljeni prijatelj Džoan Baez

Koliko je vredeo Popovićev rok angažman najbolje se videlo po tiražima bendova i pevača, koje je on protežirao. Do raspada SFRJ, “Bijelo Dugme” je moglo da proda 700.000 ploča. “Riblja Čorba” je prodavala pola miliona ploča, Đorđe Balašević 300.000 i Bajaga 400.000. Za to vreme, najveća zvezda svetske muzičke industrije Majkl Džekson, prodavao je u Jugoslaviji 50-60 000 ploča. Bitlsi nisu prodavali nikad više od 30-40 000. “Abba” je prodavala po 100 000. Zato domaćim rokerima tada nije bilo potrebno nikakvo inostranstvo, iako ih je Peca nagovarao da odmah krenu u Evropu, ili u SAD. To mu je donekle uspelo samo kod grupe “Atomsko sklonište” iz Pule. Od svih naših grupa, možda najviše voli “Indekse”, jer su ga kao metuzalemi, podsećali na “Roling Stonse”.

- Kad kažem “Roling Stonsi”, mislim na taj jedan rokerski duh koji se nikad nije predao. Možda bi meni i “Bitlsi” danas bili isto tako važni da su opstali i da još postoje. Po “Roling Stonsima” organski vidiš da još nisi totalno otprdeo svoje. Voliš da vidiš da tu neko nešto radi, i to pošteno, bez stida, srama, sa nekom energijom. A “Indeksi” su bili prva grupa koja je snimala ploče na našem jeziku. Od 1965. godine kad su počeli da snimaju, oni su se prvi oglasili na našem jeziku na takav način da to nije bila nikakva kopija nečega, nego su sami osvojili svoju slobodu da pevaju ono o čemu pevaju – “Pružam ruke”, “Plima”, “Sanjam”, to je tako išlo redom sve do “Modre rijeke”, koju stvarno duboko osećam kao nešto jako važno. To je ploča koja je nastala u vremenu kad je jedna nova generacija konačno izašla na muzičku scenu. Kad se u svetu desio pank i novi talas, kad su se svi kao po komandi šišali kratko, pa čak i ovde, pa pisali kako jedino valja “Seks Pistols”, “Kleš”, a ovde “Pankrti” i “Prljavo kazalište”. U tom momentu, izašli su “Indeksi” sa tom “Modrom rijekom”, sa tekstovima velikog bosanskog pesnika Maka Dizdara. To je onda možda bilo i staromodno, u disharmoniji sa vremenom, ali je bilo u harmoniji sa onim ambijentom iz koga su oni izašli, i u kome sam, recimo, i ja odrastao. Neću valjda da se sada stidim svoje takve prošlosti. Ona jeste, verovatno, bila i grešna, ali jedina je koju imam.

Kao izuzetno skroman čovek, Popović ne želi da nabraja sve svetske zvezde sa kojima je sedeo i pričao važne priče, niti one koje je gledao, a kamoli one koje je kući dovodio. Bio je prvi koji je šezdesetih upoznao prvi rok sastav koji je došao u Beograd. Zvali su se “Lojds” i bili su Nemci. Potom su u dvorištvu kuće u ulici Vajara Đoke Jovanovića broj 5 svirali slavni “Holisi”, pa “Ajron Mejden”, “Mango Džeri”. Tinu Tarner je doveo da učestvuje na FEST-u, a ona je otišla u bioskop “20. oktobar” sa organizatorom Zubom, koga su posle zadirkivali da “šeta Ciganku po Beogradu”. Kada je Tina postala svetska zvezda, Zubu su svi iz ljubomore odmah zaboravili.

Sa nekim od tih važnih svetskih ljudi, Petar Popović se lično sprijateljio:

- Interesantno je da se Džoan Baez raspitivala šta je sa mnom, i sada kad budem otišao u Kaliforniju – videću se s njom sigurno. Posle 20 godina poznanstva došao mi je u goste Dejvid Birn. Još davne 1980. dolazio je kod nas i jeo kajsije u mom dvorištu. Pričao sam mu da sam prošle godine bio u njegovoj školi na Roud Ajlendu, gde je on završio likovnu akademiju, i gde sada povodom 125 godina škole pravu slikarsku izložbu…

Peci jednostavno predstavlja zadovoljstvo što se susreo sa toliko velikih ljudi i što zna da je u životu, nekom od njih, u nekom momentu bio od makar male važnosti.

- I dok sam radio u UNICEF-u, neverovatno mnogo poznatih ljudi sam upoznao. Najveći i najpoznatiji su obavezno najjednostavniji i najnormalniji. Jedino mi je vredno što imam taj raskupusan telefonski imenik, da kad odem u neku zemlju – mogu nekom da se javim. Kad odem u London, ne stignem svima ni da se javim, samo kažem: “Kako ste, šta radite, evo još sam živ!” To je sasvim dovoljno. Gde god da odem, uvek imam nekoga svog, i to je jedna vrednost ovog mog posla. A ne da bih ja s njima pravio intervju, da bih na tom poznanstvu i nešto posle zaradio. To bi bila neka vrsta prostitucije.

Ono o čemu Peca ne želi puno da priča su devojke. Bio je na distanci blizak sa Viktorijom, Meri Cakić, zvanom Ribetina, a Slađana se na njega naljutila kada ju je prvi prozvao Milo-šević. Nije oženio nijednu od tih devojčica sa pop scene, uzeo je Miru, pravnicu i advokaticu iz komšiluka.

Stonsi u Beogradu

Život je pokazao da je Petar Popović bio neuporedivo efikasniji savetnik, pa i menadžer domaćim zvezdama dok je funkcionisao kao njihov prijatelj i čovek iz senke, nego kad je devedesetih godina postao urednik PGP-a RTS. On je taj koji je prvi plasirao braću Teofilović, ali nije uspeo da se izbori sa unutrašnjom birokratijom, da izbaci kič i ovu diskografsku kuću usmeri ka nešto kvalitetnoj muzici.

Petar Popović je kao urednik u PGP RTS podneo ostavku, kada je shvatio da se tu posluje sasvim suprotno od njegovih ličnih principa. Drugi razlog povlačenja iz posla bio je iznenadni infarkt, koji je prvi put dobio zbog sekiracije oko muzičkih novina “Rok”. Dobio je posle i Majsku nagradu grada Beograda za svoj doprinos kulturi, ali nije prestao da se u nju meša, čak i kada je zvanično postao službenik UNICEF-a.

Zato sam ga zamolio da mi, ipak, prizna, koga je u vlasti morao da animira da bi dobio državnu garanciju za dolazak “Roling Stonsa”, narednog avgusta u Beograd?

-  Setio sam se jednog govora Čede Jovanovića ispred Filozofskog fakulteta kada je na tim demonstracijama rekao: “Ja želim da živim u normalnoj zemlji u kojoj će svirati i ‘Roling Stonsi’”. Stupio sam zato u vezu sa Čedom Jovanovićem, sada šefom DOS-a u republičkoj skupštini, Ivanom Andrićem, sada predsednikom Odbora za kulturu i informisanje, koje znam sa studentskih demonstracija kad su nosili transparent “Beograd je svet”, i lako se dogovorio da “Roling Stonsima” daju garanciju da Srbija odista želi njihov koncert u Beogradu. Onda sam im organizovao sastanak sa Maksom Ćatovićem iz “Komune”. Maksa je samo tražio pismo ispred republičke vlade i gradske vlade da će, ako dođe do realizacije koncerta, oni staviti svoje službe na raspolaganje i garantovati “Stonsima”, ukoliko se uđe u projekat, da će imati tu državnu podršku. Kad smo dobili ta dva pisma u oktobru 2002. godine, znali smo da možemo ući u ozbiljnu varijantu oko angažovanja “Roling Stonsa”. Ćutalo se, radilo se namerno tako da mnogo ljudi ne zna, jer smo se bojali neuspeha. Poslednje tri turneje, i “Stil Vils” i “Bridžiz tu Bebilon” i “Vudu laundž” su reklamirali različiti, političko eksponirani ljudi, koji su se hvalili da će dovesti “Stonse” u Beograd. I svi ti angažmani su odmah pali u vodu. Mi nismo hteli da nam se to dogodi. Radili smo na tri plana, američkom, engleskom i austrijskom, jer smo znali da su Austrijanci otkupili “Stonse” za teritoriju Balkana, Češke i Mađarske. Dakle, menadžment “Stonsa” unapred prodaje teritorije za koncerte. Iz Jugoslavije su stigle tri ponude, ali se ponuda “Komune” Austrijancima i Englezima pokazala najinteresantnija. A kad Amerikanci nemaju ništa protiv, onda je to bila varijanta koja je pobedila. Ser Mik Džeger i njegovi “Roling Stonsi” su pristali da imaju najnižu cenu karte od 1969. godine do danas, a to znači da će nas njihov koncert koštati ispod 60 evra po posetiocu. U okviru ove turneje jedina zemlja u kojoj sviraju, a da u njoj ranije nisu, je Srbija. A ja sam zadovoljan, jer direktno učestvujem u realizaciji višegeneracijskog sna, jer i sam pripadam generaciji koja je u rok muziku ušla preko “Roling Stonsa” i mislim da je veoma važno da i moja deca, i mlađi od moje dece, najzad u Beogradu vide šta je to pravi rokenrol koncert…

Dušan Lopušina / “Profil” magazin, broj 41, mart 2003.

Oh Former Yugoslavia, I love you, I love you, I love you! More brilliance from the 80s…

Bijelo Dugme performing “Hajdemo u planine”, featuring Goran Bregovic in pink pants and chucks, and Alen Islamovic with shoulder pads and GLORIOUS hair.

(I promise to update with something other than this soon…..I’m just kind of, sort of obsessed with music from the mother country these days.)

Obsession kicking in….

Thanks to Dalibor.

The other day I was lazing around on campus with Zig. We were supposed to get our new IDs but the queue was too long. Instead we drank amazing Coffee Cart coffee, smoked Marlboro Golds, took photos, ate sushi, bought books and migrated from one sunny patch of grass to another four times.  I keep forgetting that being a student isn’t just about that….that there is work to do as well. Still, I’m really looking forward to starting the semester. People to see/meet and things to do and things to learn. I’ve been reading from “Munitions of the Mind”, the text for one of my subjects – Propaganda and Satire, and it’s really interesting. The subject I’m most looking forward to though is The Art of Political Science…not just because it interests me as a subject but because it’ll be taught by my favourite professor, Dr. Levey, the one who told us this joke: “what do you get when you mix a member of the Mafia with a post-modernist? …….an offer you can’t understand.”

ALSO: check out Andrew’s new blog, where music nerd meets real life nerd who likes to talk about science…..and stuff; Kylar is back from overseas and has posted new music on his blog so go have a listen.

& finally (I can’t post an entry without something Eastern European in it, can I?), since I’ve posted Zeljko Bebek and Alen Islamovic here, I thought it was a bit unfair to not post any Tifa. I didn’t know much about Tifa when I was starting to like Bijelo Dugme. Maybe because he had the shortest time as their singer or because I was so distracted by my crush on Islamovic…? When I saw them live in concert, all of them had gone well past their use by date but Tifa was the worst, acting really inappropriately on stage and being so fucked up by the end of it that he couldn’t even come up on stage for the final songs which they all sing together. It’s really hard to find footage of Tifa but what I did find on YouTube is AMAZING. Tifa was this beautiful drug-fucked incredibly talented singer and I have fallen a little in love with him. I was going to post one of those big Bijelo Dugme power ballads but the video was really poor quality so here is what is apparently Tifa’s first concert with them.

Of the many, many wonderful Eastern European things I have discovered on YouTube, this has got to be my favourite. There are some bands that I truly love (EKV, Elektricni Orgazam, Van Gogh, Riblja Corba, etc) then there are bands such as this one that I go through phases of liking. Sometimes when I’m feeling melodramatic I put on the songs Alen “I Wish I Was Jon Bon Jovi” Islamovic sings (but always on my headphones, so no one knows what I’m listening to) and sometimes they are just good to drunkenly sing and dance along to.

But this video has completely and totally won me over.

It proves the sheer brilliance that you get when you mix that typical 70s rock’n’roll sound with filthy Eastern European vibes. IT. IS. GENIUS! “Wog’n’roll”

….aaaah who am I kidding, I can’t resist the sleazy charms of Islamovic. I have to add a video of him here.

Čez neka dni bodo v Ljubljani nastopili neuradni Bijelo Dugme. Njihov korporativni logo se je nedvomno vtisnil v spomin generacije, ki počasi začenja siveti.
Tole je povsem naključna kompozicija nastala v koritu kuhinje na zabavi ob praznovanju rojstnega dneva, ko so se štirje kozarci za šnops znašli v skledi, ki je nedavno držala francosko solato. Ker ne verjamemo v naključja velja omeniti, da je dotični gostitelj in slavljenec precejšnji ljubitelj Bijelog Dugma.

When people argue that virtues of private enterprise extend to things like social integration and conflict resolution, they might now add to their arsenal a curious new/old argument: brands. In particular, iconic brands.