Wentworth Erl Miller III, rodjen je 2.06.1972 u Ciping Nortonu, u Engleskoj. Kasnije se sa porodicom preselio u Bruklin, u SAD…Ima dvije sestre Leju i Gillian…Pohadjao je srednju skolu Midvud u Bruklinu. Poslje skole, Wentworth se upisao na univerzitet Princeton gde je studirao englesku knjizewnost. . .Millerova prva uloga je bila u ABC-ovoj mini-seriji „Dinotopija“. Posle vise nastupa u drugim mini-serijama, Miller je 2003. bio druga glavna uloga u filmu „Ljudska mrlja“ (engl. The Human Stain), gde je igrao Entonija Hopkinsa u mladim danima. Miler je 2005. godine dobio ponudu da glumi Majkla Skofilda u novijoj dramskoj seriji Bjekstvo iz zatvora. U seriji Ventvort glumi Majkla Skofilda, brata Linkoln Berouza koji je osuđen za ubistvo brata potpredsednice SAD-a Kerolin Ronolds. Majkl je smislio savrsen plan za njegovo izbavljanje iz zatvora. 2005. Ventvort je bio nominovan za zlatni globus za „najboljeg glumca u jednoj dramskoj seriji“.

Televizijske uloge
•”Zakon braće” (Prison Break) kao Michael “Mike” Scofield (2005-danas)
•”Šaptačica duhovima” (Ghost Whisperer) kao Paul Adams (2005)
•”Dodir s neba” (Joan of Arcadia) kao Ryan Hunter (2005)
•”Dinotopia” kao David Scott (2002)
•”Hitna služba” (ER) kao Mike Palmieri (2000)
•”Time Of Your Life” kao Nelson (1999-2000)
•”Cure u trendu” (Popular) kao Adam Rotchild Ryan (2000)
•”Buffy, ubojica vampira” kao Gage Petronzi (1998)

Filmske uloge
•”Stealth” kao EDI (2005)
•”The Confession” kao muž/zatvorenik (2005)
•”Underworld” kao doktor Adam Lockwood (2003)
•”The Human Stain” kao Coleman Silk – u mlađim danima (2003)
•”Room 302″ kao server #1 (2001)
•”Romeo i Julija” kao Paris (2000)

Zanimljivosti

• Alergican je na macke i pse, kao i na određenu hranu.
• Tetovaža koju nosi u seriji bekstvo iz zatvora pravi se 4 sata. Takođe, potrebno je i više sati da bi se skinula sa tela uz pomoć čistog alkohola.
• Bio je na audiciji za ulogu Klarka Kenta u Supermenu.
• Jedno mu je oko plavo, a drugo zeleno.
• Ukoliko biste želeli da uradite tetovažu kakvu Majkl Skofild ima u seriji, bilo bi vam potrebno više od 200 sati, a cena takve tetovaže u Americi je izmeeđu 15 i 20 hiljada dolara.
• Tetovaža koju Majkl Skofild nosi zapravo je odlično napravljena maska. Sastoji se iz 20 delova.
• Prema izjavi koju je Ventvort Miler dao u jednom intervjuu, Dejvid Bekam je bio zainteresovan da uradi takvu tetovažu.

ФБР-КГБ-ЦРУ-ФСБ: вся правда о людях в черном.

Все спецслужбы мира по крупицам собирают сведения друг о друге — о структуре и численности, бюджете и методах работы, подробностях боевых операций, победах и поражениях. Эта информация — одна из самых дорогих и охраняемых тайн в современном мире.
Наша энциклопедия предоставит вам секретные данные о 996 органах разведки, контрразведки и политического сыска 92 государств.
Зачем США нужны 16 спецслужб и чем конкретно занимаются все эти организации?
Как афганские спецслужбы одерживают победы в тайной войне с талибами и британской разведкой?
Спецслужбы стран Восточной Европы — друзья или враги России-Украины?
Наследники советского C-КГБ — кто сейчас обеспечивает госбезопасность бывших советских республик?
Об этом не пишут газеты. Об этом молчит Интернет. Эту информацию вы можете найти лишь в данной энциклопедии. Гриф секретности снят!

О години рођења Дучића постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М.Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15.јун или 15.јул.

Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890 -1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустро-угарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године ,власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учтељску службу готово нигде, па се упошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, зајено са пријатељем писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик у Мадриду.

Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југолсавији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.

Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Срспке књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Pronalazač koji je izumeo točak modernog doba

Nikola Tesla je rođen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.

Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života.
Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.

“U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu:

-Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku.
-Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.”

Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.

U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor:

“Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”

Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste  godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala.

Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja.

Usledile su godine  u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo.

Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao.

Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje.

Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Ssvoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?

Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta.

Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Teslom.

Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.

Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću – udario ga je taksi dok je prelazio ulicu.

Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942.

Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao američko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je da će se javiti kasnije.

U osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata.

Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo La Gvardija (Fiorello LaGuardia) održao je posmrtni govor koji je radio Njujork direktno prenosio.

…Tesla je bio veliki humanista-čist naučni genije – pesnik u nauci… On je činio izvanredne, zapanjujuce, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu- a za svoje usluge nije tražio ništa.
Novac – on za njega nije mario.
Počast – ko je taj neko ko može da počastvuje drugog.
To je bio njegov stav.
Zahvalnost – on je nije očekivao niti je tražio…
Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno-skoro nemoguće da se izračuna-koje je sastavni deo naseg života i sastavni deo naše civilizacije, nase svakodnevnice našeg tekućeg napora…”

Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju  Nikole tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika.

Danas se u svetu ime Nikole Tesle uzvikuje glasno, sa puno poštovanja, što ovaj čovek i zaslužuje. Brojna udruženja, studentske i inženjerske organizacije, čuvaju uspomenu na velikana svetske nauke. O njemu su napisane mnoge knjige, ispričane razne i moguće i nemoguće teorije, ali je samo jedna istina. Nikola Tesla je bio veliki naučnik, čovek bez čijih bi izuma teško mogli da živimo ovako kako živimo – sa puno komfora i slobode koju nam pruža električna struja. Naša je dužnost da, u znak zahvalnosti, ne dozvolimo da se njegovo ime ikada zaboravi.

Krou je rođen u Velingtonu (Novi Zeland), od oca Džona Aleksandera Kroua i majke Džaslin Ivon Vumis. Krouva pra-pra-pra baka je bila maorkinja, a pored maorskog još ima Norveško, Irsko, Velško i Škotsko poreklo.

Kada mu je bilo četiri godine sa porodicom se seli u Australiju, a dve godine kasnije dobija manju ulogu u jednoj od epizoda australijske tv serije Spyforce.

U Sidneju je pohađao Sydney Boys High School, ali sa 14 godina se vraća na Novi Zeland i tamo pohađa Auckland Grammar School. Kad je imao 21. godinu vraća se u Australiju i tamo pohađa National Institute of Dramatic Art.

Nakon igranja u tv serijama Neighbours i Living with the Law, dobija svoje prve filmske uloge u filmovima The Crossing i Prisoners of the Sun, 1990. godine. . Nakon uspeha u Australiji, počinje da igra u američkim filmovima kao što su: Brzi i mrtvi, Virtuoznost, Poverljivo iz L.A., The Insider, Gladijator, Blistavi um. Za film Gladijator je nagrađen Oskarom, dok je nominovan za filmove The Insider i Blistavi um, kao najbolji glavni glumac.

Vlade Divac rođen je 3. februara 1968. u Prijepolju, gde je savladao prve košarkaške finte u lokalnom klubu Elan. U tajne košarke najpre ga je uputio Nikola Opačić, bivši košarkaš Polimlja. Iako je Divac želeo da bude golman u fudbalskoj ekipi, nakon odbijanja da se na jednom treningu baca po blatu za loptom, trener mu je preporučio da se oproba u nekom sportu koji se igra u hali.

Tako je i bilo. Kao 15-godišnjak odlazi iz Prijepolja i po nagovoru trenera Milovana Bogojevića Kimeta započinje profesionalnu karijeru u kraljevačkoj Slozi. Za klinca impresivne visine i izuzetne košarkaške inteligencije, videvši ga na terenu, Kime je odmah izjavio da će, bude li vredno radio, 1988. igrati za Jugoslaviju u Seulu. Njegove reči su realizovane u formi srebrne medalje na Divčevim grudima, koju mu je nakon dolaska s Olimpijskih igara i poklonio.

PARTIZAN
Malo je falilo da nakon kraljevačke Sloge zaigra u Crvenoj zvezdi, ali ga je od toga, 1986. godine, odgovorio upravo Bogojević. Crveno-beli su zagrizli da angažuju golobradog dugajliju, ali je trenerovo pismo, u kojem ga poziva da još sačeka s odlaskom, prevagnulo u Divčevoj odluci da odbije ponudu.

U međuvremenu, Vlade s generacijom koju su činili i Đorđević, Kukoč, Rađa, Pavićević i Koprivica osvaja svetsko juniorsko prvenstvo u italijanskom gradu Bormiju. Ista selekcija je godinu dana ranije osvojila titulu i u kadetskoj konkurenciji. Stigle su ponude iz svih većih klubova Jugoslavije, ali on je izabrao Partizan zbog, kako je rekao, plejmejkera Aleksandra – Saše Đorđevića.

– Razmišljao sam ovako: ja sam centar, treba mi dobar plejmejker, boljeg od Saše nema. Tako sam se obreo u Partizanu – rekao je Divac.

Za ugovor s novom akvizicijom crno-belih Dragan Kićanović, tadašnji sportski direktor Partizana, iz svog džepa je dao 14.000 maraka. Bile su to prve velike pare u Divčevoj karijeri. S Partizanom 1987. osvaja Kup Jugoslavije i Kup Radivoja Koraća a 1989. prvenstvo Jugoslavije.

NBA
Nakon tri godine u Partizanu, jugoslovenska, ali i evropska košarka postala je tesna za Divčev talenat. U prvom talasu jugoslovenskih igrača, zajedno s Draženom Petrovićem i Žarkom Paspaljem, našao se na NBA draftu u Njujorku, gde su ga izabrali Los Anđeles Lejkersi. Prema njihovim procenama, trebalo je da nasledi legendarnog centra Karima Abdula Džabara, koji je bio na zalasku karijere. Ako se uzme u obzir da je u Partizan došao zbog asistencija Saše Đorđevića, u Los Anđelesu ga je kao saigrač čekao jedan od najboljih asistenata svih vremena – Irvin Medžik Džonson.

Po njegovom preseljenju, na naslovnoj strani Los Anđeles tajmsa objavljena je mapa Jugoslavije na kojoj je zaokruženo Divčevo rodno Prijepolje. Za mentora i saigrača dobio je legende Lejkersa: Karima Abdula Džabara i Medžika Džonsona. S njim su radili i Džejms Vorti i Ej Si Grin, a to je rezultiralo ulaskom u prvu postavu, zajedno s Dejvidom Robinsonom, Timom Hardavejem, Šermanom Daglasom i Puhom Ričardsonom.

Sklad visine i tehničkih igračkih mogućnosti su na Divčevom primeru bili u savršenoj proporciji. Do njegovog dolaska u NBA američka publika je retko imala priliku da vidi centra od 2,16 koji sa lakoćom skače u reketu, šutira trojke, zakucava i trči. Igrao je u Lejkersima sedam sezona, četiri godine je bio najbolji skakač i bloker tima, a 1993/94. i najbolji strelac. Ali, 1991. u finalu šampionata Los Anđeles je za protivnika imao najvećeg igrača u istoriji lige: Majkla Džordana i njegove Čikago Bulse. Lejkersi su izgubili rezultatom 4:1 u seriji.

Nakon Los Anđelesa, angažman pronalazi u Šarlot Hornetsima, kao zamena za Kobija Brajanta i danas važeću vedetu Jezeraša. Tamo doživljava igračku renesansu u paru s Glenom Rajsom, jednim od vodećih strelaca lige u to vreme. U meču protiv Nju Džersija, decembra 1997, protivničkim igračima blokira 12 šuteva. Samo jedan skok ga je te večeri delio od neostvarenog tripl-dabla – uz 12 rampi, skočio je devet puta i zabeležio 18 poena. Iz Šarlota 1999. odlazi u Sakramento, gde nastavlja s dobrim partijama.

Za vreme angažmana u Kingsima bio je dobri duh ekipe, koja je njegovim dolaskom najozbiljnije pretendovala na osvajanje titule. Timu se priključio i srpski reprezentativac Predrag Stojaković, koji je u Divcu pronašao mentora, uz kog je na bezbolan način prešao put od debitanta do jednog od najboljih šutera lige. S timom u kojem su bili Kris Veber, Bobi Džekson, Skot Polard i Predrag Stojaković, Divac je opet bio nadomak šampionskog NBA prstena. U dramatičnom finalu istočne konferencije zaustavili su ih Los Anđeles Lejkersi.

Divac

KAO MLADIĆ
Njegova poslednja sezona u Sakramentu zaista je bila za pamćenje. Sa 36 godina Vlade je igrao kao mladić, Sakramento je kompletan napad igrao kroz njega, imao je asistencija više nego ijedan centar u istoriji lige. Uz sjajne igre na terenu, Divčev neuništivi pozitivni duh je nešto po čemu ga pamte saigrači iz svih timova. Uvek spreman na šalu, dizao je moral i održavao kolektivni duh ekipe. Sudeći prema tome, nije čudo da su igrači, poput Glena Rajsa, Krisa Vebera, Peđe Stojakovića, svoje najbolje sezone imali baš u vreme kada je Vlade bio u timu.

On je jedan od sportista koji su otvorili vrata NBA za neameričke igrače. Pričalo se da svi evropski košarkaši, kada dolaze u NBA, prvo odlaze kod Divca na konsultacije, i da je on, od svih stranih igrača, imao najveći uticaj među kolegama.

Sa aktivnim bavljenjem košarkom završava, simbolično, tamo gde je i započeo pohod ka najkvalitetnijoj basket ligi sveta – u Los Anđeles Lejkersima – a 14. jula 2005. zvanično objavljuje kraj 16-godišnje karijere. Vlade je podvukao crtu ispod koje je ostalo učešće u prvoj petorci na All Star utakmici u Vašingtonu; ulazak u društvo igrača koji su tokom karijere postigli preko 13.000 poena, 9.000 skokova, 3.000 asistencija i 1.500 blokada, rame uz rame s Hakimom Oladžuanom i Karimom Abdul-Džabarom. U znak zahvalnosti čelnici Sakramento Kingsa njegov dres podižu na vrh Arko arene.

Vytauto Kernagio, kaip muzikanto, karjera prasidėjo nuo M. K. Čiurlionio muzikos mokyklos pianino klasės, tačiau truko neilgai: kaip pats ne kartą prisipažino, grojikas jis buvęs prastas, negana to, skambinti pianinu jam atrodė pati nuobodžiausia pasaulyje veikla, tad baigęs tris klases vieną dieną išsiprašė į normalią mokyklą. „Muzika man tikrai nerūpėjo tol, kol atėjo laikas patikti. Buvau žvairas, vienas akinių stiklas nepermatomas… Na kas į mane tokį galėjo žiūrėti?! Supratau, kad muzikuodamas galiu tapti įdomus. Bitlų laikai… Atrodė viskas paprasta: paimi gitarą, groji, merginos alpsta… Ilgi plaukai, platėjančios kelnės… Vieną dieną supratau, kad muzika skirta ne tik šokiams ir „mergičkoms kabinti“. Ja dar galima reikšti ir savo mintis“, – prisimindavo Maestro. Taip Vilniaus 23-iojoje vidurinėje mokykloje atsirado grupė „Aisčiai“. Tiesa, iš pradžių vaikinukai ketino pasivadinti „Bočiais“, tačiau, debiutinio koncerto išvakarėse kolegoms iš M. K. Čiurlionio mokyklos „nukniaukus“ pavadinimą, smegenis teko sukti iš naujo…

Jau daug vėliau, po maždaug penkiolikos metų, išgirdome apie kabaretą „Tarp girnų“, dar vėliau – Dainos teatrą, prasidėjo solinė bardo karjera. Scena Vytautui buvo tarsi šventovė, kurioje kartais jausdavosi geriau nei gyvenime: „Joje man viskas aišku, suprantama ir paprasta. Negaliu į sceną užlipti vilkėdamas paltą arba rūkyti joje, juk vis tiek – teatro vaikas… Jokia paslaptis, kad mėgstu linksmybes, tačiau į sceną niekada neinu išgėręs. Tokia taisyklė.“

Vytautas jėgas išbandė ir teatre, ir kine, tačiau, kaip pats sakė, jį traukė tik scena. Savo, kaip aktoriaus, galimybes Maestro vertino gana skeptiškai: „Matyt, neturiu aktoriaus talento. Visiškai negaliu žiūrėti į Reginą Arbačiauskaitę ir vadinti jos Nina. Negaliu kreiptis į Vytautą Grigolį „Aleksejau Petrovčiau“. Galiu, bet netikiu. Aš juokiuosi, kai man juokinga, ir verkiu, kai liūdna, bet nemoku to daryti specialiai. Benas buvo ne vaidmuo, o pats Vytautas Kernagis, man nereikėjo meluoti“, – yra sakęs Maestro.

Su Beno vaidmeniu filme „Maža išpažintis“ į jo gyvenimą bene pirmą kartą pasibeldė saldus žodis „populiarumas“. Tačiau, pasak Vytauto, jis neužklupo staiga. Augo pamažu, neskubėdamas: „Tapau atpažįstamas savo gatvėje, rajone, paskui – Vilniuje. Po „Mažos išpažinties“ – visoje Lietuvoje. Kaune, Panevėžyje, Kėdainiuose girdėdavau: „Žiūrėk, čia tas…“ Keista, tačiau būtent pasirodęs kine Maestro pajuto, ką reiškia būti žymiam.

Po 33 metų Vytas grįžo į filmavimo aikštelę – prieš pusketvirtų metų ryžosi vaidinti televizijos seriale „Anastasija“. Tuomet prisipažino, kad jaučiasi kaip pirmokas. „Man tai savotiškas eksperimentas. Matau, kaip kiti aktoriai vaidina, reaguoja, jiems viskas žinoma, matyta, gal net tapę rutina. Man įdomu viskas: kaip į tą mažą autobusiuką montuoja kameras, šviesas, kaip mokytis tekstą, kokie ir dėl ko daromi dubliai.“

Kartais Vytautas prisimindavo laikus, kai žiūrėti televizoriaus eidavo pas kaimynus. Vėliau pats pateko į televiziją – devynis mėnesius dirbo režisieriaus asistentu. Tiesa, Maestro koncertai per Tarybų Lietuvos televiziją nebuvo transliuojami. Ignoravimo laikotarpis truko iki 1988-ųjų. Vėliau buvo „Paskutinis šansas“, „Robinzonai“, „Džiunglės“, „Kas laimės milijoną?“, „Žvaigždžių duetai“… „Teoriškai viską darau dėl pinigų. Praktiškai – visada patiriu malonumą, – mėgdavo sakyti. – Juolab kad daug ko galiu atsisakyti: Čia ne man, nenoriu atidarinėti makaronų cecho. Palauksiu geresnio užsakymo.“

Jis ne tik dainavo, bet ir vedė renginius, daug filmavosi, todėl nepaprastai džiaugėsi, kad gali būti nepriklausomas nuo mūzų ar kūrybinio įkvėpimo. „Dainos atsiranda, kai sunku. Arba tada, kai ateina ramybės metas. Aš esu ne tik dainininkas. Turiu visokių darbų. Per juos ir realizuoju save. Be to, kai suvoki, kad esi vienas iš didžiulio ir labai pavykusio televizijos projekto dalyvių, apie dainas nebegalvoji“, – yra sakęs Maestro.

© 2009 Vytauto Kernagio fondas

Želeo bih da uputim svima onima koji će nekada čitati ove redove srdačan pozdrav. Dugo, ali zaista dugo vremena mi je trebalo da se nakanim da uopšte započnem realizaciju ovog ličnog bloga. Razloge Vam ne mogu reći jer ih ni sam nisam definisao u potpunosti, samo znam da ponekad kad sam sam, često razmisljam o svemu i svačemu pa sam možda hteo da ovo bude moj lični dnevnik. U stvari nije samo to pokretač ovog bloga. Jednostavno, nešto me teralo da svoje misli i shvatanja zabeležim negde gde će biti dostupne svima, posebno bliskim prijateljima, porodici, bližoj i daljoj rodbini.
Hvala onima koji će imati strpljenja, kao i onima koji će svoje slobodno vreme trošiti na čitanje ovih redova.

 

Mehmed Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. 1930. godine upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska knjizevnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je (1936) postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dvije godine rata zivi u Tuzli, gdje ga hapse zbog suradnje sa NOP-om, a u maju 1943. godine prelazi na oslobođenu teritoriju, postaje član KPJ i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je politički komesar Tuzlanskog odreda, a 1944. godine prelazi u Beograd i obavlja značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živi u Sarajevu i radi kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor irektor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP Izdavacko preduzece Svetlost godine penzioniran je i seli u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umjetnosti.

Biran je za predsjednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.

Kao član Predsedništva Srpske akademije nauka i umetnosti, ostavlja Akademiji svoj duhovni testament u kojem, pored ostalog, zapisuje: „…Potičem iz muslimanske porodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kojem takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika… Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Sremca, Borisava Stankovića, Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo s njima nemam potrebe da dokazujem“. (Ras)

Ipak, posle smrti, njegovo delo „kidnapovano“ je i, uprkos izričitoj zabrani supruge Darke, uvršćeno u sarajevsku ediciju „Muslimanska književnost 20. veka“

“Ja sam srpski pisac muhamedanske vere”

Ovo je rekao Meša Selimović, autor znamenitih dela kao što su „Tvrđava“ i „Derviš i smrt“, ranih sedamdesetih, prilikom „isleđivanja“ na sednici Upravnog odbora Srpske književne zadruge, odgovarajući na optužbe da su taj Odbor i njegov predsednik Dobrica Ćosić leglo srpskih nacionalista.

Pored činjenice da je Meša Selimović odrastao i da je, kao stvaralac, dobar deo života proveo u Tuzli i u Sarajevu, u sredinama, dakle, u kojima je muslimanski živalj činio dobar deo od ukupnog stanovništva, Meša će – čak i u teškim godinama tadašnje bosanske majorizacije, a prisećajući se svog pradedovskog pravoslavnog porekla, u svakoj prilici, pa makar ona bila i više no neugodna i po samoga pisca, tvrditi da je on srpski pisac, te da kao takav pripada korpusu srpske kulture.

Pričaće Selimović i zašto je inspiraciju za svoje romane tražio u starim bosanskim knjigama, kao što je čuveni „Ljetopis Mula Mustafe Bešeskije“ ili pak, u nekim drugim događajima.

“Mula Mustafa Bešeskija je u svojoj čuvenoj sarajevskoj hronici iz osamnaestog veka beležio svakodnevne događaje o gradu na Miljacki, koliko životne i obične, toliko bliske našim današnjim shvatanjima, da sam se zaprepastio nad njegovom „savremenošću“. Pomislio sam da bi bio vrlo rečit i slikovit lik dobrog čoveka opaljenog prašumom zla i dobra, koji ima razumevanja i za jedno i za drugo. Tako sam i započeo roman, Mula Mustafinim pričanjem, ali onda mi se nametnuo lik Ahmeda Šabe, nesnalažljivog i neaktivnog, dobrog, nezlobnog, običnog čoveka bez ikakvih izrazitih sposobnosti, osuđenog na čuđenje u prilično bezdušnom svetu. Tako je Šabo postao glavni junak a Mustafa sporedni lik. Neke slikovite događaje i ličnosti uzeo sam iz te hronike, mada sam ih stilizovao jer deluju suviše egzotično, a većinu sam izmislio, iako su ostali oni koji deluju najaktuelnije, kao da su aluzija na naše vreme, a zaista nisu, nego se život ponavlja.“

Trećeg novembra 1976. godine, Selimović će se obratiti Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pismom sledeće sadržine:

“Još u vrijeme kada se počelo javljati pitanje kojoj od jugoslovenskih literatura pripadaju pojedinii pisci srpskohrvatskog jezika, ja sam u više navrata pokušavao da se oduprem svakom uprošćenom razvrstavanju književnih stvaralaca prema nacionalnom, republičkom ili čak, pokrajinskom osnovu. Činilo mi se da su pisci i njihova dela nezaštićeno izloženi vanknjiževnim insistiranjima – svejedno da li nas neko prinudno izdvaja iz jedne, ili naknadno premješta u drugu, teritorijalnu književnost. U jednoj prilici bio sam prinuđen i da lično, napismeno, potvrdim ispravnost postupka istoričara književnosti koji me je uvrstio u svoju knjigu o poslijeratnoj srpskoj književnosti.

Bilo je to, u stvari, izlišno, jer je 1972. godine, u biblioteci „Srpska književnost u sto knjiga“ izašao i moj roman „Derviš i smrt“! U Uređivačkom odboru, koji je vršio izbor pisaca za tu zajedničku ediciju najstarijih i najuglednijih izdavača kod nas, Matice srpske i Srpske književne zadruge – nalazile su se i najpozvanije ličnosti da određuju ne samo estetsku vrijednost, već i književnu pripadnost jednog pisca. Bio sam veoma srećan što sam se, na taj način, našao na pravom mjestu.

Kako u našim književnim prilikama naglo dolazi do novih momenata i olakih odluka, a ja ne mislim mijenjati ni svoja uvjerenja, ni stečeno mjesto u književnosti kojoj pripadam – može se dogoditi da ja, ili moja porodica, i dalje budemo izlagani neprijatnostima nečijih upornosti i nerazumijevanja. Da bih zaštitio svoj lični i književni integritet, ja se obraćam Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji sam redovni član, s molbom da se u njoj nađe i sačuva ova moja pismena izjava.

Spomenik Meši Selimoviću i slikaru Ismetu Mujezinoviću, u njihovom rodnom gradu Tuzli.

Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u sto knjiga“, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović.

Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.

Umro je 11. jula 1982 godine u Beogradu.

Meša Selimović je zasigurno među najvećim Bosanskohercegovačkim, a možda i najveći – usporedbe su prerane jer se u zadnjim decenijama pojavio niz veoma kvalitetnih proznih autora. Ono što nije sporno je status Selimovića kao velikog pisca ranga europskoga klasika, a taj se status temelji ponjaviše na njegova dva romana, “Derviš i smrt” i “Tvrđava”. Pisac se poziva na središnju evropsku narativnu tradiciju, napose Dostojevskog, kao i na opću struju književnog modernizma 20. vijeka. No, nošen temperamentalnim značajkama i osebujnom stvaralačkom vizijom, Selimović je stvorio vlastiti izraz koji se ne može jednoznačno svrstati ni u koju školničku kategoriju. Po pripovjednim tehnikama, nasljedovao je i proširio roman osobne ispovijedi, ili realistička djela struje svijesti, najbolji primjeri kojih su kratki romani Dostojevskog “Krotka” i “Zapisi iz podzemlja”. Selimović je dobro razumio da za upečatljiv prikaz unutarnjih borbi nisu adekvatne tehnike bilježenja fluktuacija svijesti, kakve nalazimo kod Jamesa Joycea ili Hermanna Brocha, jer u tim djelima dolazi do rastakanja svijesti protagonista, koji kao pasivni receptor ne može biti sudionikom moralne i metafizičke drame. Prvi roman, “Derviš i smrt”, pisan živim stilom u kojemu se miješaju introspekcija, mudrosni sudovi o životu i ljudska drama derviškog šejha Nuruddina, ostvarenje je univerzalne vrijednosti koje je privuklo pažnju inozemne čitalačke publike-dijelom i zbog upravo magnetičnog spoja egzistencijalne drame i opojne rezignacije kojim zrači islamsko-orijentalni milje. Roman nije realistički prikaz derviša ili sufizma, islamskog misticizma, jer Nurudinove dileme postaju besmislene promatramo li ih u kontekstu čvrsto ukorijenjene religijske svijesti. No, to nije kritika vrijednosti djela koje i nije imalo nakanu dokumentaristički i vjerno prikazati mistične zanose ili sufijski svjetonazor, nego je smjeralo-i uspjelo- općeljudske dileme i muke postaviti u bosansko-islamski kontekst i locirati univerzalno u lokalnom. Sljedeći veliki roman, “Tvrđava”, prikaz je Sarajeva uoči Hoćimske bitke (koju je opjevao Gundulić u “Osmanu”), i odlikuje se širom paletom likova i većim brojem lirskih pasaža od “Derviša”, čvrsto usredotočenoga na nezaboravni Nurudinov lik. Oba su djela bogata prigušenom emocionalnošću, sumračnim iskazima o ljudskoj sudbini, atmosferom koju je teško jednoznačno opisati i koja oscilira između smirenosti u prihvaćanju sudbine i bunta protiv neljudskih okolnosti, te referencijama na historijski usud Bošnjaka (to se odnosi posebno na “Tvrđavu”). Glavni Selimovićevi romani velika su djela zreloga autora koji je harmonično spojio modernistički diskurs, narativne tradicije “pripovjedačke Bosne” i orijentalno islamski senzibilitet.

Ostala piščeva pripovjedna djela, osim u detaljima, ne dosižu vrhunce poput “Tvrđave” i “Derviša”. Selimovićevi esejistički i memoarski radovi su zanimljivo štivo, no, također, nisu ostvarenja evropskoga i svjetskoga ranga kao veliki romani. Možda najinteresantnija Selimovićeva nefikcionalna knjiga je “Za i protiv Vuka”, u kojoj autor raspravlja o ulozi Vuka Karadžića u reformi srpskog jezika. To je djelo, osim njegove nesporne kritičko-analitičke vrijednosti, zanimljivo jer i svjedoči o, za savremenike i potomke, kontroverznim piščevim nacionalnim opredijeljenjima. Ukratko- “Za i protiv Vuka” knjiga je potpuno uronjena u problematiku stvaranja modernog srpskog standardnog jezika, s protagonistima Vukom Karadžićem, njegovim protivnicima i mlakim pristašama u vojvođanskim i srpskim građanskim krugovima, te brižljivo prikazanim etapama borbe. Za čitatelja sa strane, odmah upada u oči da to djelo posredno ruši mit o “srpskohrvatskom” jeziku, jer je sasvim ograničena na srpsku situaciju, dok o hrvatskoj prošloj, a ni onodobnoj (Ilirski pokret) jezičkoj tradiciji nema ni slova. O bošnjačkom stvaralaštvu na narodnom jeziku (alhamijado književnost) nema ni riječi. Selimović je u tom dijelu srpskiji povjesničar jezika i od zagriženih velikosrpskih propagandista, koji se s hrvatskim i ilirskim fantomima bore bez prestanka-dok se oni u Selimovićevom vidokrugu ni ne pojavljuju. Stave li se na stranu nacionalno-političke opaske, glavno je piščevo stanovište utemeljeno: on drži Vuka Karadžića za beskompromisnoga prevratnika koji je potpuno odbacio stariju srpsku jezičku baštinu, nanijevši srpskom jeziku udar time što ga je sveo na ruralni idiom i lišio duhovno-intelektualnoga rječnika-no, to je bila nužna faza koja je ispravljena kasnijim razvitkom srpske književnosti.

Jezicko pitanje

Kada je već o jeziku riječ, valja nešto reći i o jeziku Selimovićevih djela. U knjizi o Vuku, kao i poznijim djelima, autor je prešao na srpski ekavski jezik, i ako se sudi jedino po jezičkom kriteriju, ta su ostvarenja isključivo srpska (slična je situacija s većim dijelom Andrićeva opusa). U glavnim romanima Selimović je pisao jezikom koji je najbolje okarakterizirati kao bosanski protkan većim brojem srbizama. Je li taj jezik već time srpski, kao što se može reći za izraz Petra Kočića ili Branka Ćopića ? Za sada je, bez stručne lingvističke analize, teško dati definitivan sud, no vjerovatno je najbliža istini konstatacija da se radi o bosanskom jeziku, uz veći udio srbizama nego što je propisano u bosanskom standardu. No, taj prigovor otpada i zbog delikatnosti i isprepletenosti nacionalnog i jezičnog na ovim prostorima: Matoš je, npr., nesporno hrvatski pisac, no njegov je prozni opus upravo pretovaren srpskim idiomom kojeg je autor usvojio tokom dugih boravaka u Srbiji; dapače, djelo legendarnoga AGM je jezično daleko opterećenije srbizmima od jezika najboljih Selimovićevih romana. Slični su primjeri i dvojice srpskih pisaca (jednoga porijeklom iz Hercegovine), Mirka Kovača i Bore Ćosića, koji su napisali sjajne romane ne samo prošarane kroatizmima, nego i na hrvatskom standardnom jeziku. Sve to ukazuje da jednostrani jezikoslovni kriteriji nisu dovoljni u pisaca dvojne pripadnosti, među koje spada i Selimović.

Djelo Meše Selimovića je utkano u središte bošnjačke književnosti, kojoj po tematici i iskazu najvrednijih djela nesumljivo pripada. Također, ono je dijelom i srpske književnosti, svjesnim autorovim zahtjevom, kao i uronjenošću nemaloga dijela opusa u srpske književne i kulturne teme. Треćeg novembra 1976. godine, Selimović, u pismu Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti, kaže:

“Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u sto knjiga“, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović.Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.”

Paradoks sitaucije je vjerovatno najbolje izrazio Alija Isakovic, koji je primijetio da je ironično što najveći srpski roman 20. vijeka počinje islamskim vjerskim očitovanjem, Bismillom. Selimović ostaje piscem paradoksa: bošnjačko islamski autor koji nije zbog vjersko-civilizacijske tematike i promišljanja o sudbini muslimana u Bosni mogao biti apsorbiran u srpski književni korpus u cijelosti, i tamo istovremeno “žulja” kao strano tijelo i koristan je kao sredstvo političko-nacionalne propagande. U bošnjačkoj književnosti, kojoj vidljivo pripada po najvrednijim djelima, jedan je od glavnih prikazivača nacionalne sudbine, no njegovo iskreno srpsko kulturno i nacionalno opredijeljenje čini ga, u dobrom dijelu pisanoga djela, teško prihvatljivim autorom. Budućnost će reći svoje, no, za sada, Selimović je neosporno veliki srpski pisac.

Biografija

Rođena 16. avgusta 1958. u Bej Sitiju, Mičigen , SAD, Madona je bila jedno od osmoro dece u porodici strogih rimokatolika srednje klase. Odlična učenica, popularna čirlidersica /navijčica, Madona tinejdžerka je volela da se izdvaja iz mase. Kada je prvi put došla u Njujork pred kraj 1978, skoro bez prebijene pare, bila je plesačica, pošto je ples učila na mičigenskom univerzitetu ali ne i diplomirala. Madona je ubrzo shvatila da ples ne donosi zaradu i da je bilo lakše dostići uspeh u popularnoj (pop) muzici. Madona se vrlo brzo upustila u romantičnu vezu sa rok muzičarem, koji se borio za uspeh, koji ju je nučio da svira gitaru i bubnjeve.

Sledeće njeno važno prijateljstvo bilo je sa njujorškim najbolje povezanim disk džokejima iz dens klubova, Džon (Dželibin) Benitez. Benitez joj je ugovorio nastupe po klubovima na Menhetnu i pomogao joj da producira svoj prvi album.

Madona je postala poznata pred kraj 1983. sa svojim prvim albumom “Madonna”, koji se prodao u skoro devet miliona kopija. Njen izgled je bio nalik skitnici/prostitutki i propalici/pank. Bila je odevena u oskudnu crnu garderobu, pupak joj je bio otkriven, a na njenoj izblahano plavoj kosi video se crni izrastak. Njena muzika je bila za igranje a njen vokal kao u devojčice. Njene pesme su bile živahne i golicave. Nosila je puno narukvica i velike minđuše u obliku krsta.

Do vremena kada se pojavio u prodaji njen drugi album, ‘ Like A Virgin’ (1984), ona se preobukla u u svilenu venčanicu sa kaišem na čijoj je šnali pisalo “igrčka za dečake/ Boy

Toy.” Ona je, takođe, nosila svoj donji veš kao garderobu za izlazak, pokrenuvši tako

modni trend. U video spotu za pesmu “Material Girl” Madona se obukla kao Merilin Monro i

zavitlavala se na račun Monroove ozloglašene numere “Diamonds are a Girl’s Best Friend” iz filma “Gentlemen Prefer Blonds/ Muškarci više vole plavuše.” Album se prodao u jedanaest miliona kopija.

1985. godine Madona se udala za glumca Šona Pena. On ju je upoznao sa Vorenom Bitijem, koji joj je dao ulogu u Diznijevom filmu “Dick Tracy.”

“Ono što njoj nedostaje u pogledu formalnog poslovnog obrazovanja, ona više nego dobro nadokanđuje uličnim znanjem/ pameću. U svako doba bi obadrao njen ulični osećaj za biznis nego nekoga magistra poslovanja sa Harvarda. “[1]

- rekao je Heri Skolinos, advokat iz Los Anđelesa,

koji je dobio uvid u Madonone finansije kada je jedan od njegovih klijenat tužio Madonu i Pena za fizički napad.

Madona je pokrenula jedan novi modni trend 1984.godine svojim jedinstvenim izgledom, koristeći brojanice i krstove kao nakit i crne gumene trake od pisaćih mašina kao narukvice. Legije adolescentkinja su je oponašale i u Njujorku se otvorila jedna Madona prodavnica odeće. 2001. godine, “Mama materijalista” je pokrenula još jedan ogroman trend, ovoga puta sa vestern odećom – kaubojski šeširi i blatnjavi džins.

Do 1986. Madona je u potpunosti odbacila izgled i zvuk seksi mace lutalice i zamenila ga staromodnijim i ženstvenijim izgledom. Počela je da peva dubljim i ozbiljnijim glasom. U jednom video spotu sa njenog trećeg albuma, ona je imala kosu boje meda i smernu cvetnu haljinu. U julu 1987, dospela je na naslovnu stranu Kosmopolitana kao glamurozna plavuša. U maju 1988, počastila je svojim prisustvom naslovnu stranu Harperovog Bazara kao uštogljenja brineta. Njen album “True Blue” iz tog perioda prodao se u sedamnaest miliona kopija.

U ovom periodu Madona je počela da prodire u nove segmente. Njena pesma “Who’s That Girl” (njen drugi prekookeanski singl broj jedan) i ” Causing a Commotion” su išli u paketu kao muzika za istoimenu komediju (koja nije doživela veliki uspeh). Madona je, takođe, odlučila da uđe u svet filma. Madonina filmska karijera počela je sporednom ulogom u jednom filmu B kategorije ‘A Certain Sacrifice’. Iako film nije bio uspešan i Madona je bila kritikovana, ona je izvukla pouku iz te polemike da bi potom zblistala u filmu ‘Desperately Seeking Susan’ koji je naširoko bio priznat (od strane kritike/publike). Naredne godine ona se pojavila sa svojim mužem Šonom Penom u njenom prvom pravom promašaju, ‘Shanghai Surprise’. Ona se rastala sa Penom 1988. Iste godine, pojavila se na Brodveju u komadu Dejvida Memeta ‘Speed The Plow’. (Ubrzaj plug/ralo)

Do 1989. bilo je vreme za novu promenu imidža. Na omotu za svoj album iz 1989. ‘Like a Prayer’, Madona je izgledala kao ciganka i kao hipik. Vatikan je osudio video spot za

istomenu pesmu zbog povezivalja religije i erotike, podstaknuvši Pepsi – Kolu da otkaže ugovor o sponzorstvu sa ovom zvezdom. Ovaj album se prodao u jedanaest miliona primeraka. Madona je načinila potpuni preobražaj 1990, i izabrala jedan futuristički izgled, plava kosa čvrsto privezana pozadi, modem mikrofonska jedinica privezna za glavu i telo odeveno u oklop kao odeću.

1990, Madonina karijera je dostigla jedan novi vrhunac kada se ona pojavila kao glavna glumica u blokbasteru ‘Dick Tracy’ zajedno sa Vorenom Bitijem u glavnoj muškoj ulozi, dok su ekstravagantni kostimi i koreografija sa svetske turneje Blond Ambition bili savršen primer Madonine nesputane mešavine seksualnosti, pesme, plesa i religioznosti. Kao uspomena na tuneju, narende godine je izašao dokumentarni film o istoj ‘Truth or Dare’. Među njenim hitovima iz ranih devedesetih bile su “Vogue”, broj jedan na top listama širom sveta, posvećena kratkotrajnom dens ludilu, “Hanky Panky”, “Justify My Love” (koautorstvo sa Lenijem Kravitzom), “Rescue Me”, i “This Used To Be My Playground” (numera iz filma ‘A League Of Their Own’).

1992, Madonna je potpisala višemilionski ugovor sa Time – Warner kućom, matičnom kompanijom Sire. Ugovor je garantovao izdavanje albuma, filmova, i knjiga koje stvara njena sopstvena izdavačka kuća Maverick. Izdavanje njene erotske knjige u slikama ‘Sex’ ju je ponovo stavio na vrh top lista. Ova knjiga je bila uspeh bez presedana, rasprodata je za nekoliko sati što je zahtevalo odmah novo štampanje. Prisutnost albuma ‘Erotica’ označio je blag kreativan pad i bio je njen prvi album posle debia a da nije imao numeru na prvom mestu američke top liste singlova. Vratila se u formu sa albumom ‘Bedtime Stories’. Na kompilaciji njenih laganih pesama iz 1995, ‘Something To Remember’, našla se i nova popularna pesma “You’ll See”.

Madonina potreba da šokira je prilično bila splasnula 1996, sa verodostojnim filmskim prikazom Eve Peron u filmu Alena Parkera ‘Evita’. Kasnije, iste godine, ona je postala majka. Madona se vratila muzici u martu 1998. godine sa albumom ‘Ray Of Light’, koji je jedan od njenih najboljih albuma koje je snimila do danas. Sarađujući sa producentom Vilijamom Orbitom, Madona je u pozitivnom smislu ludovala u svojoj novootkrivenoj muzičkoj slobodi. Njen glas je, takođe sazreo u jedan bogat i ekspresivan instrument. Onaj album je dao nekoliko hit singlova širom sveta, uključujući “Frozen” (prvi na listama u Ujedinjenom Krljevstvu), “Ray Of Light”, “Drowned World (Substitute For Love)”, “The Power Of Good- bye”, i “Nothing Really Matters.” “Beautiful Stranger”, singl iz filma Majka Majersa o Ostinu Pauersu ‘The Spy Who Shagged Me,’ dostigao je drugo mesto na listama singlova širom Britanije u junu 1999. Još jedan album sa muzikom za film ‘The Next Best Thing’, koji su zajedno napisali i producirali Madona i Orbit, izdala je pevačicina izdvačka etiketa Maverick.

Na njemu se nalazio njen novi singl, obrada Don Meklinovog klasika “American Pie”.

U oktobru 2000. Madona je dobila pravnu bitku protiv sajberilegalca zbog korišćenja domen imena madonna.com. U novembru 2000, Madona je održala koncer uživo na Brikston akademiji u Londonu koji se prenosio preko interneta. Rekordnih devet miliona ljudi je gledalo ovaj događaj, učinivši ga najvećim vebprenosom uživo svih vremena.

Madona je radila sa Orbitom i francuskim dens producentom Mirveom na svom sledećem izdanju ‘Music’, istoimena numera je bila prva na top listama širom sveta u Septembru 2000. Malo pre objavljivanja albuma, 11.avgusta, pevačica je rodila svoje drugo dete, Roka. 22.decembra, ona se udala za britanskog filmskog režisera Gaja Ričija u Škotskoj i još

jednom uspela da ugrabi da bude udarna vest novinskih izdanja. Potom je usledila saradnja sa Ričijem na kontroverznom video spotu “What It Feels Like For A Girl”, i 2002. glumila je glavnu ulogu u filmu ovog režisera, rimejku filma ”Swept Away’, kojem se smešila propast. Iste godine, Madona je izvela naslovnu numeru za novi film o Džejmsu Bondu, “Die Another Day”.

2003.godine, Madona se prihvatila pisanju knjige za decu, ‘Engleske ruže’. Madonina reputacija iz prošlosti izazvala je bes kod majki koje nisu želele da im kćerke čitaju ovu knjigu. Ovo je za uzvrt podstaklo devojčice da kupe knjigu, što je dovelo do veće prodaje nego sto je garantovao nejasan tok priče. Te iste godine, Madona je izdala svoj novi studijski album, ‘Americam Life’, koji se našao na toplistama širom sveta.

“Ona je inovator, pionir i najbolja u svom poslu. Ona se obraća/usostavlja vezu ženama svih dobi. Ona je ikona.”

Autor:Valentina Šekarić

U zvanicnoj radnoj biografiji Vuka Jeremica piše:

„Rođen je 1975. godine u Beogradu. U doba Miloševićevog režima gospodin Jeremić je, tokom studentskih dana i početaka radne karijere u Engleskoj, bio jedan od osnivača Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI),

diplomirani fizičar Vuk Jeremić

gde je rukovodio informativnom kampanjom i uspostavljao kontakte za demokratsku opoziciju.Diplomirao je teorijsku fiziku na Univerzitetu Kembridž, Velika Britanija. Bio je angažovan kao finansijski analitičar u Deutsche Bank, zatim Dresdner Kleinwort Benson Bank u Londonu, dok je istovremeno pripremao doktorsku disertaciju iz oblasti kvantativnih metoda u finansijama na Imperial College u Londonu.

Nakon magistarskih studija iz oblasti državne administracije na Univerzitetu Harvard i demokratskih promena u Srbiji oktobra 2000. godine, postavljen je za savetnika ministra telekomunikacija Savezne Republike Jugoslavije, a od juna 2003. godine za savetnika za evroatlantska pitanja ministra odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

U februaru 2004. godine izabran je za predsednika Odbora za međunarodne odnose Demokratske stranke, a u februaru 2006. i za člana Glavnog odbora. Od jula 2004. do maja 2007. godine je savetnik za međunarodne odnose i šef spoljnopolitičkog tima predsednika Republike Srbije.

Oženjen, govori engleski i nemački jezik.”

(Biografija preuzeta sa sajta Ministarstva spoljnih poslova Srbije : http://www.mfa.gov.yu/Srpski/Departmentframe.htm)

Međutim, da li je sve to bas tako kako se to prezentuje nasem narodu?!?

Ko je Vuk Jeremic?

Hajde da se malo potrudimo da shvatimo razvojni put Vuka Jeremića, trenutno ni manje ni više nego Ministra Spoljnih Poslova države Srbije. Kada se covek malo „udubi” u sustinu,mnogo toga postane mu jasnije… Vuk Jeremić je rođen 1975 godine.U svojoj biografiji navodi da je diplomirao teorijsku fiziku u Engleskoj. Godina diplomiranja se nigde ne navodi.Pošto je završio fiziku dobio je posao u dve banke?! Fizika i bankarstvo?!

Na stranicama ministarstva se navodi da je bio angažovan kao finansijski analitičar u Deutsche Bank, zatim Dresdner Kleinwort Benson Bank u Londonu, dok je istovremeno pripremao doktorsku disertaciju iz oblasti kvantativnih metoda u finansijama na Imperial College u Londonu!?! Znači dok je radio u bankama spremao je doktorsku disertaciju iz oblasti finansija.

Sledeći paragraf njegove biografije navodi kaže da je,nakon magistarskih studija iz oblasti državne administracije na Univerzitetu Harvard,pripremao doktorsku disertaciju,a potom je preskočio na magistarske studije.Znate li nekoga ko se sprema za doktorsku disertaciju pa preskoči na magistarske studije? Verovatno ih ima, ali je to ipak prava retkost.

Dakle, po svemu navedenom se ne vidi gde je Vuk Jeremić doktorirao i šta je doktorirao. Možda ništa nije ni doktorirao?!

Možda bi mogli još malo da istražujemo životni put Tadićevog pulena, čisto da primetimo da neko nekoga u svemu gorko laže.

U svojoj biografiji navodi da je magistrirao Javnu Administraciju na Harvardu. Pogledajmo koji su uslovi za studiranje tog programa:

(http://www.hks.harvard.edu/degrees/admissions/overview/eligibility)

Master in Public Administration

Academic Prerequisite Bachelor’s degree and substantial graduate-level coursework similar to MPP curriculum or relevant master’s degree.

Work Experience – 3 years full-time professional work experience at time of application (Please note you will not be considered if you do not meet this requirement)

Ako je ovo program za koji tvrdi da je završio, izgleda da je uslov za prijem u program studija 3 godine radnog iskustva i to podrazumeva puno radno vreme. U zagradi se navodi da osobe koje nemaju tri godine radnog iskustva sa punim radnim vremenom neće biti uzete u obzir za prijem na fakultet. Po informacijama sa stranica Harvarada izgleda da program traje oko 2 godine.

Sledeći detalj iz njegove biografije kaže: „… i demokratskih promena u Srbiji oktobra 2000. godine, postavljen je za savetnika ministra telekomunikacija Savezne Republike Jugoslavije.”

Dobro obratite pažnju na sledeće – Vuk Jeremić je 2000.godine imao 25 godina i navodi se da je postavljen za savetnika Borisa Tadića!?

Dakle, čovek diplomirao fiziku (eventualno sa 22 godine starosti), radio u bankama 3 godine kao zaposlen na puno radno vreme (pošto je to uslov za upis na Harvard u navedenu školu), u međuvremenu „pripremao doktorsku disertaciju” i magistrirao Javnu Administraciju na Harvardu do 25 godine.Da li je to,uopste,moguće???

Ako je pod idealnim uslovima završio fiziku sa 22, radio 3 godine punog radnog vremena u bankama tada je već imao 25 godina. Kako je onda moguće da je do 25 godine već i magistrirao na Harvardu?!! Možda uslov od 3 godine radnog iskustva za njega nije važio? Ako nije, čime je to zaslužio da taj uslov za njega ne važi? Mada,možda je i moguće da je to necim i zasluzio.

Znate li još nekoga sličnog na planeti zemlji koji je služio vojni rok na poziciji savetnika Ministra Odbrane?!

Ja shvatam da je Srbija davno postala banana država, ali mi sve ovo deluje da se Srbija svela samo na koru od banane. Sto je mnogo-mnogo je!

Autor:Valentina Šekarić

U zvanicnoj radnoj biografiji Vuka Jeremica piše:

„Rođen je 1975. godine u Beogradu. U doba Miloševićevog režima gospodin Jeremić je, tokom studentskih dana i početaka radne karijere u Engleskoj, bio jedan od osnivača Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI),

diplomirani fizičar Vuk Jeremić

gde je rukovodio informativnom kampanjom i uspostavljao kontakte za demokratsku opoziciju.Diplomirao je teorijsku fiziku na Univerzitetu Kembridž, Velika Britanija. Bio je angažovan kao finansijski analitičar u Deutsche Bank, zatim Dresdner Kleinwort Benson Bank u Londonu, dok je istovremeno pripremao doktorsku disertaciju iz oblasti kvantativnih metoda u finansijama na Imperial College u Londonu.

Nakon magistarskih studija iz oblasti državne administracije na Univerzitetu Harvard i demokratskih promena u Srbiji oktobra 2000. godine, postavljen je za savetnika ministra telekomunikacija Savezne Republike Jugoslavije, a od juna 2003. godine za savetnika za evroatlantska pitanja ministra odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

U februaru 2004. godine izabran je za predsednika Odbora za međunarodne odnose Demokratske stranke, a u februaru 2006. i za člana Glavnog odbora. Od jula 2004. do maja 2007. godine je savetnik za međunarodne odnose i šef spoljnopolitičkog tima predsednika Republike Srbije.

Oženjen, govori engleski i nemački jezik.”

(Biografija preuzeta sa sajta Ministarstva spoljnih poslova Srbije : http://www.mfa.gov.yu/Srpski/Departmentframe.htm)

Međutim, da li je sve to bas tako kako se to prezentuje nasem narodu?!?

Ko je Vuk Jeremic?

Hajde da se malo potrudimo da shvatimo razvojni put Vuka Jeremića, trenutno ni manje ni više nego Ministra Spoljnih Poslova države Srbije. Kada se covek malo „udubi” u sustinu,mnogo toga postane mu jasnije… Vuk Jeremić je rođen 1975 godine.U svojoj biografiji navodi da je diplomirao teorijsku fiziku u Engleskoj. Godina diplomiranja se nigde ne navodi.Pošto je završio fiziku dobio je posao u dve banke?! Fizika i bankarstvo?!

Na stranicama ministarstva se navodi da je bio angažovan kao finansijski analitičar u Deutsche Bank, zatim Dresdner Kleinwort Benson Bank u Londonu, dok je istovremeno pripremao doktorsku disertaciju iz oblasti kvantativnih metoda u finansijama na Imperial College u Londonu!?! Znači dok je radio u bankama spremao je doktorsku disertaciju iz oblasti finansija.

Sledeći paragraf njegove biografije navodi kaže da je,nakon magistarskih studija iz oblasti državne administracije na Univerzitetu Harvard,pripremao doktorsku disertaciju,a potom je preskočio na magistarske studije.Znate li nekoga ko se sprema za doktorsku disertaciju pa preskoči na magistarske studije? Verovatno ih ima, ali je to ipak prava retkost.

Dakle, po svemu navedenom se ne vidi gde je Vuk Jeremić doktorirao i šta je doktorirao. Možda ništa nije ni doktorirao?!

Možda bi mogli još malo da istražujemo životni put Tadićevog pulena, čisto da primetimo da neko nekoga u svemu gorko laže.

U svojoj biografiji navodi da je magistrirao Javnu Administraciju na Harvardu. Pogledajmo koji su uslovi za studiranje tog programa:

(http://www.hks.harvard.edu/degrees/admissions/overview/eligibility)

Master in Public Administration

Academic Prerequisite Bachelor’s degree and substantial graduate-level coursework similar to MPP curriculum or relevant master’s degree.

Work Experience – 3 years full-time professional work experience at time of application (Please note you will not be considered if you do not meet this requirement)

Ako je ovo program za koji tvrdi da je završio, izgleda da je uslov za prijem u program studija 3 godine radnog iskustva i to podrazumeva puno radno vreme. U zagradi se navodi da osobe koje nemaju tri godine radnog iskustva sa punim radnim vremenom neće biti uzete u obzir za prijem na fakultet. Po informacijama sa stranica Harvarada izgleda da program traje oko 2 godine.

Sledeći detalj iz njegove biografije kaže: „… i demokratskih promena u Srbiji oktobra 2000. godine, postavljen je za savetnika ministra telekomunikacija Savezne Republike Jugoslavije.”

Dobro obratite pažnju na sledeće – Vuk Jeremić je 2000.godine imao 25 godina i navodi se da je postavljen za savetnika Borisa Tadića!?

Dakle, čovek diplomirao fiziku (eventualno sa 22 godine starosti), radio u bankama 3 godine kao zaposlen na puno radno vreme (pošto je to uslov za upis na Harvard u navedenu školu), u međuvremenu „pripremao doktorsku disertaciju” i magistrirao Javnu Administraciju na Harvardu do 25 godine.Da li je to,uopste,moguće???

Ako je pod idealnim uslovima završio fiziku sa 22, radio 3 godine punog radnog vremena u bankama tada je već imao 25 godina. Kako je onda moguće da je do 25 godine već i magistrirao na Harvardu?!! Možda uslov od 3 godine radnog iskustva za njega nije važio? Ako nije, čime je to zaslužio da taj uslov za njega ne važi? Mada,možda je i moguće da je to necim i zasluzio.

Znate li još nekoga sličnog na planeti zemlji koji je služio vojni rok na poziciji savetnika Ministra Odbrane?!

Ja shvatam da je Srbija davno postala banana država, ali mi sve ovo deluje da se Srbija svela samo na koru od banane. Sto je mnogo-mnogo je!

Djordje Balasevic je rodjen13. maja 1953. godine u Novom Sadu. Gimnaziju je napustio u trecem razredu pa je ispite polagao vanredno. Upisao je geografiju, jer, po sopstvenom priznanju, na diferencijalnim ispitima nije bilo matematike. Osnovna ambicija u srednjoj skoli bila mu je da postane fudbaler. Ali kada je kao sedamnaestogodisnjak lezao bolestan, pojava jedne muve u sobi ga je inspirisala da komponuje svoju prvu pesmu “Otkud muva”. Zatim je poceo da pise prepeve stranih hitova za emisiju “Muzicki klub”, a sa drugarom koji se snalazio na gitari, otpoceo je i zajednicki rad. Godine 1977. pristupio je akusticarskoj grupi Zetva sa kojom je septembra te godine snimio neobavezan tango “U razdeljak te ljubim”. Pesma je preko noci postigla ogromnu popularnost tako da je singl prodat u oko 180000 primeraka. Zetva je vrlo brzo pocela da se pretvara u festivalsku grupu strpanu u orkestarske aranzmane, pa ih pocetkom 1978. godine Balasevic napusta i sa Vericom Todorovic osniva Rani mraz. Buduci da se nisu rastali kao prijatelji, novu grupu je nazvao inspirisuci se sibirskom poslovicom: “Ako se nadas dobroj zetvi, cuvaj se ranog mraza”. Zetva zatim objavljuje LP “Vreme zetve” (RTV LJ 1979.) i prestaje sa radom. Sa pesmom “Moja prva ljubav” Rani mraz ucestvuje na festivalu Opatija 78. Kroz Rani mraz je prolazilo puno muzicara, a gitaru je jedno vreme svirao i fudbaler Slobodan Pavkovic. Tokom 1978. godine izbacuju seriju hit singlova, meteroskom brzinom osvajaju trziste i postizu impresivne tiraze. Balasevicevi emotivni tekstovi i jednostavne melodije donose osvezenje na posustaloj zabavnoj sceni, a predstavljaju i dobru spregu sa pop muzikom. Uoci snimanja pesme “Racunajte na nas” pridrzuju im se bivsi clanovi grupe Suncokret Biljana Krstic i Bora Djordjevic. Zahvaljujuci drugacijem tretmanu revolucije u odnosu na uobicajene soc-realisticke pesme, “Racunajte na nas” ubrzo biva promovisana u generacijsku himnu koja se trosi u svakoj pogodnoj prilici. A tada ih je bilo napretek.

Posle dva meseca rada sa Ranim mrazom, leta 1978. godine, Bora Djordjevic napusta grupu svestan razlike u autorskom senzibilitetu izmedju njega i Balasevica i formira Riblju corbu. Uoci snimanja debi albuma grupu napusta i Verica Todorovic. Buduci da je jos kao tinejdzer bio veliki postovalac Korni grupe, Balasevic produkciju i aranzmane na albumu “Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu” prepusta bivsim clanovima ove grupe, gitaristi Josipu Boceku, a kao studijski muzicari tu su basista Bojan Hreljac, bubnjar Vladimir Furduj, klavijaturista Sloba Markovic i saksofonista Mica Markovic. Sa ploce se izdvajaju pesme “Sve je dobro kad se dobro svrsi”, gde se kao gost pojavljuje violinista Jovan Kolundzija, “Mnogo mi znaci to”, “Neki novi klinci”, “Drago mi je zbog mog starog”. U njima se ostvaruje kompletan okvir formule za buducnost: nostalgija, nezne slike i baladicnost uz razradjenu fabulu. Tokom leta 1979. godine Balasevic i Biljana Krstic nastupaju po Jugoslaviji, a prati ih grupa Neoplanti za koju Balasevic povremeno pise tekstove. Na koncertima, izmedju pesama, Balasevic drzi duge monologe na aktuelne teme, kao sto je susret sa fantomskim vozacem “porsea” na beogradskom trgu Slavija a neizbezna je i prosirena verzija “Snase na salasu” koja poprima karakter duhovite monodrame. Sa njim se na nekim svirkama pojavljuju pesnici Mika Antic i Pero Zubac. Na festivalu Split 79. Balasevic osvaja prvu nagradu pesmom “Panonski mornar”. Septembra 1979. godine svoju popularnost potvrdjuje na osam rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. Tokom 1980. godine sluzi JNA u Zagrebu i Pozarevcu gde glumi u TV seriji “Vojnici”. U to vreme Zdravku Colicu daje pesmu “Zbog tebe” i neke tekstove za album Srebrnih krila “Sreo sam ljubav iz prve pjesme”.
Krajem godine izlazi album “Odlazi cirkus” i to je poslednja ploca pod firmom Rani mraz. Aranzmane za pesme su radili Josip Bocek i Gabor Lendjel a ona donosi seriju hitova: “Prica o Vasi Ladackom”, “Mirka”, “Menuet”, “Zivot je more”. Razocaran pratecim elementima scene, Balasevic tada najavljuje da ce se povuci iz medija, da planira redovno objavljivanje ploca, ali bez intervjua i uobicajene guzve.

Pocekom 1982. godine objavljuje album “Pub” kojim zvanicno zapocinje solo karijeru. Ploca opet belezi uspesne pesme “Boza zvani Pub”, “Pesma o jednom petlu”, “Lepa protina kci”, “Ratnik paorskog srca”. U TV seriji “Pop Cira i pop Spira” tumaci sarmantnu ulogu berberina Sace. Zimu 82./83. godine provodi na turneji i prvi put rasprodaje beogradski Sava centar.

Polovinom decembra 1983. godine objavljuje LP “Celovecernji The Kid” sa pesmama “Svirajte mi jesen stize, dunjo moja”, “Neko to od gore vidi sve”, “Blues mutne vode”, “Lunjo”, “Don Francisko Long Play”.

Sledeci LP “003″ donosi nove hitove: “Slovenska”, “Al’ se nekad dobro jelo”, “Badnje vece”, “Olivera”. Kao i prethodne, i ovu plocu je producirao Josip Bocek.

Sledeci album “Bezdan” Balasevic radi sa ekipom koja ce mu ubuduce biti redovna studijska i koncertna potpora. LP producira Djordje Petrovic, a za aranzmane je zadužen klavijaturista Aleksandar Dujin. Tada prvi put u studiju uspeva verno da zabelezi senzibilitet svojih pesama a posebno je upecatljiv u temama “Ne lomite mi bagrenje”, “Bezdan”, “Slow motion” i “Ne volim januar”.

Na duplom zivom albumu “U tvojim molitvama-balade” nasli su se snimci sa uspesnih koncerata u Zetri (Sarajevo, novembar 1986.), Ledenoj dvorani (Zagreb, novembar 1986.), Sava centru (Beograd, decembar 1986.), Studiju M (Novi Sad, maj 1987.) i Salati (Zagreb, jul 1987.). Uz snaznu potporu publike Balasevic je otpevao neke od svojih najupecatljivijih balada, a jedina nova pesma “Samo da rata ne bude” snimljena je u studiju uz pomoæ dece iz obdanista “Sonja MarinkoviC” i osnovne skole “DJ.Natosevic”.

Slicnom muzickom linijom Balasevic nastavlja na ploci “Panta rei”. Tako u pesmi “Soliter” analizira politicko-nacionalno stanje u tadasnjoj Jugoslaviji, blues formu razradjuje u “Neki se rode kraj vode” i “Nemam nista s tim”, licna preispitivanja u “Starim” i “Jednom su sadili lipu” a odgovor na “Racunajte na nas” i svoje aktuelno vidjenje druga Marsala formulise u pesmi ” Requiem”.

LP “Tri posleratna druga” koji je dobio podnaslov “Muzika iz istoimenog romana” snimaju 1989. godine Dujin, basista Aleksandar Kravic i muzicari iz Rijeke, gitarista Elvis Stanic (ex Linija 32, Denis & Denis, Dr Doktor) i bubnjar Tonci Grabusic. Na toj ploci Balasevic se pozabavio karikiranom rap formom u “Sugar rap”, etno zvukom u “Devojka sa cardas nogama” a ponudio je svoje osecajne iskaze u “Kad odem”, “D-moll”, “Caletova pesma”, “Saputnik”, “O boze”.

Na snimanju ploce “Marim ja…” pored redovnih saradnika, u novosadskom studiju juna 1991. godine ucestvuju Davor Rodik (pedal steel gitara), Nenad Januzovic (udaraljke) i Josip Kiki Kovac (violina). Ploca donosi pesme “Nevernik”, “Divlji badem”, “Ringispil” i druge.

Sa pocetkom rata Stanic i Grabusic prekidaju saradnju sa Balasevicem i 1991. godine pokrecu jazz rock sastav Elvis Stanic group. Stanic je, inace, studirao jazz kompoziciju na univerzitetu Berkli u Americi, radio je mjuzikle i predstave za decu. Objavio je instrumentalni CD “Terra Sacra” (Croatia Records 1997.), a u pripremi je ploca sa materijalom iz mjuzikla “Slomljeno jato”. Ratne godine Balasevic provodi sklonjen od javnosti i mobilizacije buduci da vojne vlasti pokazuju veliku volju da ga posalju na front, tako da za Novu 1992. godinu iz sasvim razumljivih razloga ne dolazi u Sava centar.

 CD “Jedan od onih zivota…” snima krajem 1993. godine sa stalnim saradnicima: Aleksandar Dujin (klavir), Dusan Bezuha (gitara), Djordje Petrovic (klavijature), Aleksandar Kravic (bas), Josip Kovac (saksofon) i Dragoljub Djuricic (bubnjevi). Ploca donosi optimisticki hit “Ja luzer?”, ali i pesme inspirisane ratnim tragedijama “Covek sa mesecom u oèima “ i “Krivi smo mi”. U isto vreme objavljen je CD “Najveci hitovi” na kome su pesme iz perioda od 1986. godine i sam Balasevic ih je odabrao za kompilaciju. U to vreme njegovi koncerti postaju pravna javna cistilista, buduæi da govori vrlo ostre, ali duhovite price sa jasnim opozicionim stavovima.
Posle duze pauze CD “Na posletku” objavljuje pocetkom 1996. godine. U ekipu saradnika dolazi mladi bubnjar Petar Radmilovic koji se pre toga ogledao u jazz vodama. Nove pesme “Regruteska”, “Namcor”, “Drvena pesma”, “Dodjoska” snimljene su uglavnom na akusticnim instrumentima uz ucesce gudaca “Svetog Djordja”, a upotrebljeni su fagot, oboa, truba i violina koje verno docaravaju atmosferu Balasevicevih stihova.

U Sava centru, svom tradicionalnom prostoru, Balasevic je zapoceo sa cetiri nastupa koje je odrzao oktobra i novembra 1982. godine. Prvobitna ideja je bila da tokom godine nastupa jednom mesecno i da publici uz svirku nudi i redovne komentare. Kako su prvih sest nastupa bili vrlo uspesni, doslo se na ideju da organizuje novogodisnje koncerte sto je, najvise zahvaljujuci publici, pretvoreno u tradiciju. Ti koncerti su svake godine izazivali sve vece interesovanje, tako da je Balasevic u zimu 96/97. godine imao deset rekordnih rasprodatih svirki, te je zakljucno sa tom serijom u Sava centru nastupao oko osamdeset puta. Od 1994. godine Ba laseviæ povremeno drzi ko ncerte u Sloveniji gde postize veliki uspeh.

Pesma “Sloboda ne” koju je snimio jos u jesen 1992. godine, prvi put je zvanicno objavljena na kompilacijskom disku “Nas slusaju svi, mi ne slusamo nikoga!” (Radio Index 1997.) izdatog povodom gradjanskog protesta koji se odvijao u zimu 96/97. godine. U Sloveniji je objavljen Zivi CD “Da l’ je sve bilo samo fol?” (D Moll 1997.) snimljen na koncertu odrzanom 6. decembra 1996. godine u Mariboru.

Slovenacki sastav Zaklonisce prepeva je na svojoj kaseti “Nešto kao Dzimi Hendriks” (Shelter Records 1996.) obradio Balasevicevu “Racunajte na nas”, a Voodoo Popeye je na CD-u “Voodoo Epopeje” (Komuna 1997.) obradio pesmu “Oprosti mi Katrin”.

Balasevic je tokom karijere objavio pesmaricu sa svojim tekstovima “Racunajte na nas”, roman “Tri posleratna druga” (1991.), knjigu novinskih komentara “I zivot ide dalje (sve dalje odavde…)” (United Media 1993.) i knjigu “Dodir svile” (Biblioteka “Zarko Zrenjanin” 1996.) u kojoj je izbor tekstova sa ploca. Novi roman “Jedan od onih zivota” (Prometej 1997.) bavi se periodom od 1. do 15 novembra ratne 1991. godine. Balasevic je napisao scenario i tumacio glavnu ulogu u TV seriji “Specijalna redakcija”, glumio u TV serijama “Vojnici”, “Pop Cira i pop Spira”, “Panonski mornar”, i u filmu “Vojnici”. Za svoj rad dobio je Nagradu punoletstva, Oktobarsku nagradu Novog Sada, Estradnu nagradu Jugoslavije, nagradu za literarni doprinos u oblasti estrade na “Domanovicevim danima satire” i nagradu Todor Manojlovic za poseban umetnicki senzibilitet.

Autorica knjiga o Harryju Potteru, JK Rowling, izašla je kao pobjednica sudskog spora s američkom spisateljicom koja je tvrdila da joj je Rowlingova ukrala ideju za svoj nadasve uspješan serijal knjiga o malom čarobnjaku.

Nancy Stouffer, spisateljica iz Pennsylvanije, tvrdila je da je JK Rowling uzela motive iz njezine knjige “The Legend of Rah and the Muggles” i zahtijevala da se nju prizna za kreatoricu Harryja Pottera.
No sud u New Yorku odbacio je optužbe za plagijat protiv Rowlingove, američkog izdavača “Scholastic” i filmske kuće “Warner Bros”, ustvrdivši da je Nancy Stouffer lagala i prepravljala dokumente kako bi dobila slučaj.
Ona je Rowlingovu optužila za krađu pojma “muggles” (bezjaci), kojim se u knjigama o Harryju Potteru nazivaju obični ljudi, a u Stoufferinoj knjizi, objavljenoj sredinom osamdesetih, mitska bića. Također je tvrdila i da je autorica bojanke “Larry Potter i njegova najbolja prijateljica Lilly”.
U Stoufferinoj knjizi “Legenda o Rahu i bezjacima”, u kojoj se pojavljuje lik Larry Potter, bezjaci su mali ljudi koji se brinu za dvojicu dječaka bez roditelja, koji svoju mračnu domovinu pretvore u sretno mjesto.
Ipak, presuđeno je da je Stoufferova lagala sudu i da je namještala dokaze kako bi potvrdila svoju priču. Zbog pokušaja namjerne prevare kažnjena je s 30 tisuća američkih dolara, a mora platiti i postotak troškova branitelja JK Rowling.
U konačnoj presudi stoji da “izdavanje, distribucija i korištenje knjiga o Harryju Potteru ne krši nijedno od Stoufferinih autorskih prava”.
Agent JK Rowling Christopher Little izjavio je da je njegova klijentica “oduševljena što je u potpunosti oslobođena optužbi”, dok je predsjednica njezine izdavačke kuće Barbara Marcus dodala da nikada nisu ni sumnjali da “Harry Potter i njegov svijet nisu nastali u bogatoj i čudesnoj mašti JK Rowling”.
Obožavatelji Pottera nestrpljvo očekuju izdavanje petog nastavka priče o čarobnjacima, ali još nije objavljen datum izlaska. Drugi nastavak filma, “Harry Potter i odaja tajni” već se u kinima najavljuje predigrama, a njegova premijera bit će u studenom.

wikipedija

Đorđe Balašević je rođen 11. maja 1953. godine, u Novom Sadu, u porodici oca Jovana Balaševića i Veronike Dolonec. Njegovi preci su prezivali Balaševi, ali je Đorđe Balaš, deda po kojem je novosadski kantautor dobio ime, za vreme Drugog svetskog rata dodao nastavak karakterističan za srpska prezimena kako bi izbegao mađarizaciju.

Balašević je odrastao u Novom Sadu, u kući u Ulici Jovana Cvijića, u kojoj i danas živi sa suprugom i troje dece. Pesme je počeo da piše u osnovnoj školi, a sanjao je da postane fudbaler. Gimnaziju je napustio u trećem razredu, jer nije voleo matematiku, fiziku i hemiju, ali je uspeo da maturira kao vanredni učenik i položio je prijemni ispit za studije geografije. Nikada nije diplomirao na univerzitetu, ali se 1977. pridružio grupi Žetva.

Đorđe Balašević, kantautor, pesnik, pisac i glumac, postao je brend za sebe. Već tri decenije ne posustaje, i ne čini se da namerava. Ove godine se navršava 30 godina rada ovog svestranog i neumornog autora, a iz kuće Balaševića i dalje stižu vesti o novim projektima.

Malo ko se može pohvaliti takvom karijerom u muzici, umetnosti ili šou-biznisu. Od hit-tanga „U razdeljak te ljubim“ (1977, prodat u 180 hiljada primeraka) i nebrojenih hitova, preko legendarnih nastupa širom stare Jugoslavije a naročito 130 novogodišnjih koncerata u beogradskom Sava Centru, do knjiga i pesama koje je objavio, Đorđe Balašević je već obeležio čitave generacije i više od jednog vremena.

Pored 9 singlova i 17 objavljenih albuma, Đorđe Balašević je stigao i da napiše i objavi dva romana, zbirku pesama, niz tekstova u različitim novinskim kolumnama i jedan scenario, kao i da dobije literarne nagrade i da ga UNHCR proglasi Ambasadorom dobre volje.

Tokom svoje 30 godina duge karijere, Đorđe Balašević je primio brojna muzička priznanja i nagrade, ali najveća satisfakcija mu je, izgleda, njegov sopstveni rad.

U 2008. godini, u kojoj Đorđe Balašević obeležava ovaj važan jubilej, iz radionice Balašević izlazi CD „Kao rani mraz“, u knjižarama se može naći knjiga-scenario pod istim imenom koja predstavlja svojevrsnu kompilaciju svega što je autor do sada uradio i stvorio, a u toku su i poslednje pripreme za početak snimanja istoimenog filma.

Ispisuje istoriju srpskog tenisa zlatnim slovima. Postavio je temelje nove, lepše budućnosti, kada je u pitanju beli sport na ovim prostorima. Već sa 16 leta nanizao je vrhunske rezultate zbog kojih mu mogu zavideti znatno stariji igrači od njega. Četiri godine nakon toga, opasno se približio ostvarenju životnog sna – već je postao treći teniser sveta: Novak Đoković!

- Nikad mi se neće izbrisati iz sećanja kada mi je četvorogodišnji dečak došao u kamp sa teniskom torbom uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitala sam ga ko mu je spakovao torbu, on je odgovorio da je to sam učinio. Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja je rekao: “prvi reket sveta”, istu onu rečenicu koju sam nekada davno čula i od Monike Seleš kada je bila devojčica – kaže legenda jugoslovenskog tenisa Jelena Genčić.

Bilo je to u teniskom kampu na Kopaoniku koji je vodila Jelena Genčić, a taj dečko bio je niko drugi do Novak Đoković.

Za Đokoviće može da se kaže da je porodica sportista. Srđan je još kao mali stao na skije u Zvečanu gde je živeo, a onda se uspešno takmičio dugi niz godina na belim stazama. Životna prekretnica nastala je 1984. kada je završio školu skijanja i zaposlio se kao instruktor u prestižnoj ”Geneksovoj” školi na Kopaoniku. Tamo je, takođe kao instruktor skijanja, jedne zime stigla i lepa vitka Dijana, diplomirani DIF-ovac. Srđana i Dijanu su sve češće viđali zajedno na stazi. I ta zajednička ljubav prema planini i belim stazama ih je spojila. Zauvek!

Od trojice sinova prvi je na svet stigao Novak. Četiri godine mu je bilo kada je na Kopaoniku gde su živeli uhvatio reket u ruke. Trčkarao je sa reketom za starijima u letnjem teniskom kampu pokušavajući da prebaci lopticu preko mreže. Bilo je tako neko vreme. Imao je osam godina kada ga je ‘’snimilo” oštro oko iskusne Jelene Genčić. Uvek uzdržana u izjavama, ovom prilikom nije mogla a da ne prokomentariše: ”Ovo je najveći talenat koji sam videla posle Monike Seleš.”

Jelena je počela da prati rad i brine o malom Noletu. A njemu je tenis baš išao od ruke. Što bi se reklo, bio je rođeni teniser.

- Teško je bilo, a teško je i sada – priznaje mama Dijana. – Novak se razvijao, trebalo ga je pratiti u svemu, a nije se imalo. Društvo, po pravilu, tek kasnije kada počnu da stižu priznanja i medalje seti se te dece. Možete da zamislite kako nam je bilo kada je Novak sa dvanaest i po godina prvi put otišao sam od kuće. Tri meseca je bio u Nemačkoj, u Minhenu u Teniskoj akademiji Nikole Pilića. Vodio je o njemu računa kao o svom detetu. Doduše, imalo je to i svoje dobre strane. Novak je počeo da se osamostaljuje rano, tako da mu kasnije duga odsustvovanja od kuće i nisu tako teško padala.

- Jelena je naš porodični trener – kroz smeh kaže Srđan. – Ona je stvorila Novaka. Mnogo joj duguje. Jelena mu je usadila jedan poseban odnos i prema sportu i prema životu. Tako radi i sa ovom dvojicom. Verujem da će i oni uspeti. Jer, Jelena nikada nije omanula u proceni.

Zlatnim stazama Novak je krenuo 2001. u svojoj 14-toj godini koju takmičarski završava kao trostruki prvak Evrope (singl, dubl, ekipno). Okitio se tada zlatom u San Remu sa selekcijom plavih, dok su na Svetskom šampionatu postali vicešampioni. Naredne sezone nastavio je da oduševljava sjajnim partijama i uzima lidersku poziciju starog kontinenta u konkurenciji do 16 godina, osvaja prestižne turnire “La Boul” i “La Poet” u Francuskoj koje su pre njega uzimale današnje velike svetske zvezde kao što su Hjuit, Grožan, Rodik. Slavio je i na prestižnom Princes Kupu u Majamiju, kao i na ITF turniru u Pančevu (do 18 godina) gde je srušio rivale starije i po tri godine od njega. Posle pet odigranih ITF turnira zauzeo je 40. mesto najboljih juniora sveta.

U sezoni 2003. nastavio je da impresionira velikim rezultatima i titulama. Počeo je sa finalom ITF turnira u Nirnbergu koje je predao zbog povrede. Usledila je nova zlatna medalja koju je za svoju zemlju izvojevao Đoković. U francuskom gradu Latneu sa drugovima iz reprezentacije pod vođstvom selektora Jovana Lilića stigao je do naziva najboljeg u Evropi do 16. Odigrao je šest mečeva i imao stopostotan učinak.

Našao se i na širem spisku Dejvis Kup selekcije SCG u mečevima protiv Obale Slonovače i Bugarske. Leto 2003. pamtiće po mnogo čemu, kako po zlatu iz Latnea, tako i po profi prvencu. Na fjučersu koji je organizovao TK “Crvena Zvezda” u prvom kolu savladao je četvrtog nosioca, uzeo prvi ATP poen i nastavio da ruši prepreke sve do titule.

- Maštao sam da prođem prvo kolo i uzmem prvi profi poen, a desilo se što nisam ni sanjao, titula. Pokazao sam u mojoj zemlji, gradu da profesionalni igrači nisu jači od mene i dokazao da mogu da igram u toj konkurenciji – kaže član tabora iz Humske.

Nije se tu zaustavio i već naredne nedelje po osvajanju “fjučersa” na sledećem koji je organizovao TK “Dril” dospeo do polufinala i imao osam uzastopnih pobeda. Ulaskom u svet profesionalaca preskočio je odmah pola liste najboljih tenisera sveta. Na poslednjem “fjučersu” broj 6 koji se igrao u SCG 2003. godine igrao je polufinale, a na putu do njega nadigrao je i 16 godina starijeg Francuza Salvesa, čoveka koji je devedesetih bio pet godina u prvih 100 na svetu. Pokupio je lovorike i na državnom prvenstvu u konkurenciji do 18, a zatim je došla i titula seniorskog ekipnog prvaka države sa “crno-belima”. Upravo je Novak doneo trijumfalni poen za tim Partizana nad večitim rivalima sa Karaburme.

Nakon čelindžera u Beogradu, koji se igrao početkom februara 2005. godine donosi odluku da se u budućnosti posveti profesionalnim turnirima i putu ka vrhu liste profesionalnih tenisera.

Iste, 2005. godine u Melburnu, Parizu i Londonu na Grand Slem-ovima je prošao po tri kola kvalifikacija. Posle toga, u Njujorku je direktno dospeo u glavni turnir i igrao je treće kolo. Nakon toga bio je 80. na svetskoj rang listi. Na svom poslednjem turniru u 2005. godini u Parizu (Masters) dolazi do trećeg kola prethodno “unovčivši” prvu pobedu u karijeri nad Top 10 igračem ATP liste, Marijanom Puertom iz Argentine (9). To mu je omogućilo da sezonu završi na 78. mestu ATP liste.

Naredne, 2006. godine osvojio je svoj ATP prvenac u holandskom gradu Amersfortu, a odmah potom uzima titulu i u Mecu. To mu je omogućilo da postane najmlađi igrač u Top 20. Iste godine Đoković je odigrao i svoje prvo Grand Slam četvrtfinale, i to na Rolan Garosu. Sezonu je završio na sjajnom 16. mestu.

A, onda je došla sezona iz snova. Već prve nedelje 2007. godine Novak se popeo na šampionsko postolje na startu letnje australijske turneje u Adelajdu. Bila je to samo uvertira za neverovatno uspešnu sezonu koja je usledila. Najpre je došao do polufinala u Roterdamu, a onda je počela potpuna prekretnica i probijanje ka samom svetskom vrhu. Nakon poraza u finalu Indijen Velsa, Đoković je osvojio prvu titulu iz Masters serije na “petom Grand Slam”-u u Majamiju. Nekoliko nedelja kasnije srpski teniser stiže do najsjajnijeg odličja na turniru u Eštorilu. Usledeli su polufinale Rolan Garosa i Vimbldona, da bi sredinom avgusta na turniru u Montrealu, koji je osvojio, savladao prva tri tenisera sveta: Rodžera Federera, Rafaela Nadala i Endija Rodika. Na US Open-u stigao je do svog prvog Grand Slam finala, gde je poražen od Rodžera Federera. U nastavku sezone, Novak je Srbiji obezbedio istorijski plasman u Svetsku grupu Devis kupa, a zatim je osvojio i petu titulu u 2007. godini u Beču. Sredinom novembra sjajna sezona krunisana je prvim učešćem na Masters kupu u Šangaju, gde nije uspeo da se plasira u polufinale. I pored toga, Đoković je godinu završio na sigurnom trećem mestu! 2008. biće sezona lova na još veći plen – drugu, a zatim i prvu poziciju ATP liste. Svako ima svog idola, uzora ili je bar imao, pa tako i Novak Đoković. Njegov izbor je Amerikanac Pit Sampras (“Sviđa mi se kako servira i ponaša na terenu!”), jedan od najboljih igrača svih vremena, a u poslednje vreme i Andre Agasi. Govori srpski, engleski i nemački jezik. Omiljena podloga mu je tvrda. U slobodno vreme, koje je retko, Novak surfuje Internetom, gleda filmove, sluša muziku, kako kaže koja opušta, a nađe vremena i za poneki izlazak sa društvom i najboljim drugom Vukom. Voli domaću hranu, salate i negazirane sokove. Od sredine 2006. godine Noleta trenira Slovak Marjan Vajda, sa kojim je saradnja, ispostavilo se – pun pogodak!

Džejms Bond je sin Škota Endrua Bonda i Švajcarkinje Monike Delakroa koji nesrećnim slučajem ginu na planinarenju na Egvije Ružu i to kad je Džejms imao 11 godina. Džejms odlazi da živi u Kent sa tetkom Šarmejn Bond. Porodični moto Bondovih, koji će Džejms Bond usvojiti za vreme “Operacije Korona” u romanu U tajnoj službi Njenog Veličanstva je Orbis non suficit (“Svet nije dovoljan” na latinskom).

O Bondovom datumu rođenja postoje različiti podaci; po navodima Džona Pirsona u knjizi Džejms Bond: Autorizovana biografija 007, Bond je rođen 11. novembra 1920. godine; međutim, ovaj datum nije potvrđen niti u jednom Flemingovom romanu. Na osnovu Bondove čitulje u romanu Samo dvaput se živi, Bond je napustio školu sa 17 godina i pristupio Ministarstvu odbrane 1941. godine. Ali, ako je Bond 1941. godine imao 17 godina, tada izlazi da je rođen 1924. Fleming navodi da je Bond svoj prvi automobil, Bentli, (pojavljuje se u nekoliko prvih romana i u drugom filmu Iz Rusije s ljubavlju), kupio 1933. godine, što relativizuje obe navedene godine njegovog rođenja; naime, bio bi suviše mlad da kupi automobil da je rođen 1920. ili 1924. godine! Mnogi Flemingovi biografi slažu se u zaključku da Fleming nikada nije ni pomišljao da napiše više od nekoliko romana o Bondu, ali, kako su se romani množili, tako je Fleming bio prisiljen da “uradi reviziju Bondove rane mladosti” te promenom datuma i godina omogući Bondu da ima odgovarajući broj godina za rad u tajnoj službi. Događaj s automobilom samo je jedan takav primera. U novom romanu o Bondu (Mladi Bond) izdavačke kuće Ian Fleming Publications, ako je verovati piscu Čarliju Higsonu, Bond je rođen 1920. godine.

Biografi se takođe ne slažu oko mesta Bondovog rođenja. Po Pirsonu, Bond je rođen blizu Esena u Nemačkoj; međutim, Čarli Higson u romanu SilverFin navodi da je Bond rođen u Švajcarskoj.

U dobi od 12 godina Bond počinje pohađati itonski koledž, ali biva izbačen nakon dva semestra kada se saznalo za njegov sukob sa sobnim kolegom. U Flemingovoj pripoveci “Samo za tvoje oči,” Bond navodi da je nevinost izgubio sa 16 godina pri prvoj poseti Parizu. Ovaj značajan događaj iz Bondovog života navodi se i u romanu Slomljena čeljust Džona Gardnera. Nakon Itona, Bond je duže vreme pohađao prestižni Fetes koledž u Edinburgu u Škotskoj. U romanu Oktopusi, Fleming piše da je Bond kratko vreme pohađao i đenovski univerzitet. Pažljiviji čitaoci su primetili da je Bond pohađao iste škole kao i Fleming (osim Fetesa).

Godine 1941. Bond stupa u rezervni sastav Kraljevske mornarice pri čemu se predstavio starijim nego što jest da bi uopšte bio primljen. Iz Drugog svetskog rata izlazi sa činom komandira, a zatim pristupa službi MI6. U romanima koje je pisao 80-tih i 90-tih pisac Džon Gardner unapređuje Bonda u čin kapetana ali njegov naslednik, Rajmond Benson, bez objašnjenja vraća Bondu čin komandira.

Džejms Bond je oženjen i u romanu i u filmu s naslovom U tajnoj službi Njenog Veličanstva ali njegovu nevestu, Terezu di Vičenco (Trejsi) na sam dan venčanja ubija njihov arhineprijatelj Ernst Stavro Blofild; posledice tog događaja su vidljive kroz nekoliko sledećih godina. Naime, odmah u sledećem romanu Samo dvaput se živi Bond mora putovati do Japana da bi se osvetio Blofildu dok se filmski Bond u Dijamanti su večni ne uspeva u potpunosti osvetiti Blofildu.

Bond je imao jedno dete i to sa Kisi Suzuki u Samo dvaput se živi ali je za postojanje deteta saznao mnogo kasnije pošto mu Kisi na rastanku (Bond je hitno morao da otputuje za Rusiju) ne saopštava ništa o svojoj trudnoći. Svi ovi događaji opisani su u romanu Čovek sa zlatnim pištoljem. Za postojanje svog sina Džejmsa Suzukija Bond saznaje u pripoveci Rajmonda Bensona “Govorkanja iz prošlosti“.

Ijan Fleming često je puta navodio fizičku sličnost Džejmsa Bonda sa pevačem Hougijem Karmajklom; većina kritičara se slaže da je glumac Timoti Dalton (koji je kasnih 80-tih dva puta glumio Bonda) najsličniji Flemingovoj zamisli Bondovog izgleda. Bondov fizički izgled do kraja je definisan u Flemingovim romanima (naročito Iz Rusije s ljubavlju): vertikalni ožiljak dužine sedam centimetara na njegovom levom obrazu (izostavljen u filmskim verzijama), plavosive oči, “okrutna” usta, kratka crna kosa, čuperak koji pada na čelo (i koji s vremenom posedi u romanima Džona Gardnera) i (nakon Kazino Rojala) jedva primetan ožiljak u obliku ruskog ćiriličnog slova “Š” na nadlanici (koji su urezali SMERSH-ovi agenti).

I u literarnoj i u filmskoj verziji Bond se slično ponaša u obavljanju svog posla. Iako sa dozvolom za ubijanje, Bond nije voleo ubijanje mada njegove cinične šale i usputne opaske nakon ubistva navode na suprotan zaključak. U Pirsonovoj knjizi navodi se da je Bond prvi put ubio čoveka još kao tinejdžer. Na početku romana Goldfinger Bonda progoni sećanje na minornog meksičkog kriminalca kojeg on nekoliko dana ranije zadavi golim rukama. U filmu Zlatno oko postoje diskretni nagoveštaji da Bond ipak nije hladnokrvni ubica, a u Svet nije dovoljan izjavljuje da je hladnokrvno ubistvo prljava rabota. Ipak, iako Bond ubija samo u krajnjoj nuždi, u filmovima počini dela koja bi u drugim okolnostima bila proglašena ubistvima (u filmu Doktor No puca u leđa profesoru Dentu; ubija nenaoružanu Elektru King u Svet nije dovoljan). Literarni Bond retko koristi ovlašćenje da ubije; u nekim Flemingovim romanima Bond ne počini niti jedno ubistvo.

Filmski Bond poznat je po svojoj sklonosti da pije votku martini i to “promućkan, ne promešan.” Literarni Bond preferira votku martini ali takođe pije i džin martini a u romanu Kazino Rojal naručuje martini sa votkom i džinom! Bond je taj koktel nazvao “Vesper martini” po svojoj tadašnjoj ljubavnici Vesper Lind. U romanima 007 uvek poručuje martini sa tankom kriškom limuna (izgleda da je Fleming osetio da konobari stavljaju masline u martini samo da bi zakidali mušterije sipajući manje pića) dok na filmu ovu Bondovu naviku srećemo samo u Doktoru No. U stvarnosti, u martini barovima se “promućkan, ne promešan” martini naziva “martini Džejms Bond.” (Videti martini koktel za detaljne informacije o tome kako razlikovati promućkani od promešanog martinija). U romanima posle Kazino Rojala Bond pije i razna druga pića.

Starost glavnog junaka značajno se razlikuje u literarnoj i bioskopskoj verziji. U Flemingovom romanu Operacija Svemir agent 007 bi trebalo da se penzioniše u dobi od 45 godina, dok u mnogim filmskim verijama srećemo znatno starijeg Bonda. Uzevši u obzir korigovanu godinu rođenja (u rasponu od 1920. do 1924.) Bond bi trebao u penziju između 1964. (kada umire Fleming) i 1969. (posle knjige Pukovnik San‘ 1968). Pirson u Bondovoj biografiji sugeriše da je Bond i nakon penzionisanja nastavio raditi za MI6 kao specijalni agent i u 70-tim. U romanima Džona Gardnera Džejms Bond je mlađi nego u Flemingovoj verziji tako da ostaje u aktivnoj službi i tokom 80-tih i 90-tih godina a nije mnogo stariji od 50 godina. U verziji Rajmonda Bensona, Bondova starost odgovara starosti Pirsa Brosnana, glumca koji tumači njegov lik, što implicira da je Bond rođen 50-tih godina prošlog veka.

Filmski Bond (koji se pojavio 1962. godine) jedno vreme bio je angažovan u MI6. U Doktoru Nou, kada nerado zamenjuje slabašnu automatsku beretu kalibra 0.25 sa valterom 7.65 mm, agent 007 negoduje govoreći M-u da beretu koristi već deset godina, što sugeriše da najmanje toliko godina radi kao tajni agent. U filmu Doktor No, Bond se upravo vratio sa šestomesečnog boravka u bolnici u koju je dospeo kada mu je na prethodnom zadatku bereta zakazala.

U filmu Samo dvaput se živi Bond ima diplomu iz orijentalnih jezika sa kembričkog univerziteta; međutim, to je u suprotnosti sa podacima iz romana i iz filma Sutra ne umire nikad gde Bond nije u stanju da se služi računarskom tastaturom na kineskom jeziku. Rajmond Benson u romanu Sutra na umire nikad (adaptaciji scenarija) sugeriše da je Bond lagao gospođici Manipeni u prošlom filmu u vezi njegovog znanja jezika. U filmu Svet nije dovoljan on tečno govori ruski, tvrdeći da ga je studirao na Oksfordu. I u ostalim filmovima možemo sresti Bonda kako govori razne jezike.

Fleming u svojim knjigama nagoveštava da je izvesni tajni agent za vreme antisovjetskog ustanka 1956. godine bio ubačen u Mađarska da bi obučavao pobunjenike, iako je poraz pobunjenika već bio izvestan. Fleming u svojim knjigama tvrdi da je taj agent bio upravo Džejms Bond.

Sadrzaj poruke

Popularnosti Žila Verna, koja je s vremenom postala ogromna (na putovanjima po svetu dočekivali su ga kao kralja), doprinele su i dramatizacije, a kasnije i ekranizacije njegovih romana

Kulturni i civilizacijski nivo jedne zemlje u velikoj meri se ogleda u njenom odnosu prema nacionalnim veličinama iz prošlosti. Godina 2002. bila je u Francuskoj godina Viktora Igoa (200 godina od rođenja); ova, 2005, sva je u znaku Žila Verna (1828-1905). Pored uobičajenih manifestacija, impresionira broj knjiga koje su ove godine posvećene velikom piscu. (Čak i rečnik i enciklopedija Žil Vern)

Za pesnika-proroka, Gijoma Apolinera, zamisliti, izmisliti, znači ostvariti, stvoriti, a jedine granice realizacije jesu one koje postoje za maštu.

Teško da bi se u svetskoj književnosti mogao naći bolji primer za ovo od Žila Verna, pionira i velikog predstavnika naučne fantastike, ali i tvorca „naučnog romana”, čije su se gotovo sve zamisli ostvarile, koji je mnogo više govorio o nepostojećem i neostvarenom, nego o nemogućem i neostvarivom. Bilo da se inspirisao izumima drugih, bilo da je sam izmišljao, Žil Vern je simbol i svedok ogromnog tehničkog napretka u XIX veku. Autor petnaestak pozorišnih komada (pozorište mu je bila prva književna ljubav), preko 80 romana i više naučno popularnih dela (u domenu geografije bio je stručnjak profesionalac), Žil Vern je preveden na oko 90 jezika, uključujući, razume se, i srpski. Njegovoj popularnosti, koja je s vremenom postala ogromna (na putovanjima po svetu dočekivali su ga kao kralja), doprinele su i dramatizacije, a kasnije i ekranizacije njegovih romana.

Žil Vern je rođen 1828, u Nantu, Francuska. Njegova porodica je imala bogatu pomorsku tradiciju, koja je prilično uticala na njegovo pisanje. Kao dečak, pobegao je od kuće da bi bio pomoćnik na jednom trgovačkom brodu, ali je uhvaćen i vraćen kući. Godine 1847. odlazi u Pariz na studije prava. Tamo je, međutima, poraslo njegovo interesovanje za pozorište. Tokom 1850, njegov prvi komad je objavljen. Njegov otac je bio besan kada je čuo da Vern neće nastaviti studije prava, pa mu je prestao slati novac. Tako je on morao da se izdržava prodajući svoje priče. Pošto je proveo puno vremena u biblioteci proučavajući geologiju, inžinjerstvo i astronomiju, objavio je 1863. svoj prvi roman Pet nedelja u balonu. u godinama potom, objavljuje svoja najčuvenija dela: Put u središte zemlje (1864), Od Zemlje do meseca (1866), 20 000 milja pod morem (1870), Put oko sveta za 80 dana (1873), Misteriozno ostrvo (1874), Gospodar sveta (1904). Preminuo je 1905. godine u gradu Amnu.