Resulta que hace casi un mes, decidí empezar el blog. En un par de artículos que escribí habían sido nombrados:

• Kafka, vía Bioy y Borges
• Pitágoras, Tales de Mileto, Arquímedes, Fermat, Pascal, mi abuela Juana, Beethoven, y Dolina
• Fontanarrosa, via Bea
• Aldous Huxley y Orwell
• y otras dos veces Borges (1)(2), y de rebote Adrián Paenza y Leibniz

Es decir, los artículos no serán gran cosa, pero había comido de las migajas de tipos a los que por ahí se les cayó una idea…
Además, nos habían enlazado Un mundo binario y Via libre.
Pero resulta que el 90% de las entradas llegaban a este post, acerca de una lejana derivación de una declaración de Maradona, y que vaya a saber por qué capricho del Page Rank, hacía que mucha gente cayera por acá.
Y me daba bronca. Así que le mandé un mail a los que escriben Microsiervos, y resulta que les cayó simpático un artículo mío, y me enlazaron. (Nota al margen: ¡Gracias!). Y ahí empezaron a arrimarse al fogón algunos que se interesaron por Borges, pese a los desatinos que yo había construido alrededor de su idea. Bienvenidísimos. Se me fue la bronca.
Todo esto no lo sabía hasta que escuché a Dolina en su programa del martes:

Terminemos ¿no? con [el tema de] Maradona, basta. Lean un libro, déjense de embromar. ¿Qué me importa a mí esto? Yo no soy un especialista en esto, no estoy muy interesado ni en aplaudir, ni en no aplaudir, no estoy interesado en absolutamente nada de ese tema: ese tema les interesa a ustedes, a mí no. Así que si me apoyan, me apoyan; si no me apoyan no me apoyan. Pero lo que quiero decir a fuerza de ser sincero: me importa un bledo lo que dijo Maradona el otro día. Me importa un bledo. Me importan otras cosas: me importa el misterio de la vida, me importa la gente que sufre, me importa el destino de todos nosotros, me importa el arte, el conocimiento, y el amor. Me importa el amor, qué me importa lo que dijo Diego Maradona, vayan y escríbanlo a otras radios.

Coincido con Dolina, pero parcialmente. Blog de un otario es un sitio maradoniano. Siempre habrá lugar para el Diego, que tiene un par de cosas importantes para decir, como esta:

(Yo tenía 4 años. Todavía me hace llorar.)
Gracias a todos los que se pegaron una vuelta por acá, entre ayer y hoy.

En su programa radial “La Venganza” de anoche mismo, Alejandro Dolina, ante el mensaje de una oyente, se expidió con vehemencia sobre el Maradonagate. “Una oyente dice: ‘Estimado Dolina, ¿ya no defiende más a Maradona? ¿O acaso ya no hay ningún Sargento Cruz? Vea: Ud. ayudó a alimentar al monstruo que tan bien nos hace quedar ante la prensa mundial. Cordialmente. Ingrid Hammer’”, comentó Dolina.

Y prosiguió: “Mi respuesta es SÍ. Yo he resuelto -después de un extravío- bancar a Maradona en esto. ¿Sabe por qué? Por personas como usted. La indignación burguesa que sucedió al exabrupto de Maradona fue totalmente patética y asqueante. Un mundo totalmente hipócrita, el mundo de la radio, donde se escucha eso mismo que Diego dijo bajo emoción violenta, pero libreteado (y en la televisión ni hablemos), ese mundo se indignó. Esos tipos se indignaron. Y esa indignación burguesa me hace ponerme inmediatamente en la vereda de enfrente.

“Y lo que un tipo dijo, obnubilado por el momento, por la emoción, por su propia historia, y por su propia condición, después fue repetido ad nauseam por todos los noticieros, con subrayados, subtitulados, duplicaciones, ampliaciones y circulación por Internet, por tipos que no estaban ni obnubilados, ni en estado de emoción violenta, ni perturbados por ninguna cosa, sino que lo planearon diecinueve mil veces. Esos tipos ahora se ponen en la superioridad moral de preguntarme a mí si lo defiendo a Maradona. Bueno, sí, lo defiendo. Si es contra ustedes, lo defiendo. Lo defiendo totalmente.

“Y eso de ‘que tan bien nos hace quedar ante la prensa mundial’… ¡Cipayos provincianos que quieren quedar bien con sus supuestos amos europeos! ¡Yo no tengo ningún interés en quedar bien ante la prensa mundial! ¡No es ésa nuestra obligación! ¿Qué tenemos que quedar bien ante nadie? ¿Ante quiénes? ¿Ante gobiernos que aniquilan a sus enemigos? ¿Ante quién tenemos que quedar bien? ¿Dónde esta la Fiscalía del Universo? ¿Dónde está la reserva moral de la Humanidad? ¿En Estados Unidos? ¿En Europa? ¡Déjeme que me muera de risa, Ingrid Hammer!

“Y otra cosa: muchas veces, pero muchas, en los medios se dicen cosas muy interesantes. Yo he escuchado casi revelaciones, a veces, dichas por tipos a los que yo admiro mucho. A veces son intelectuales, como, no sé, el finado Casullo, o Dubati, o José Pablo Feinmann, tipos que realmente tienen un pensamiento interesante. Otras veces son artistas, o incluso locutores, del calibre de Larrea, o de Carrizo, tipos que por ahí dicen cosas que te hacen decir “pero mirá que bien pensó éste”. Bueno, a esos NUNCA, nunca los vi duplicados en los noticieros, con subtitulados y subrayados. No los vi nunca porque a esta gente no le interesa el pensamiento ni la inteligencia, le interesa la BASURA. Y entonces Maradona dice esto y ellos lo repiten ciento diez mil veces. Eso es un asco.

“Así que ¿a qué jugamos? ¿Qué es esto? ¿Qué es esto de indignarse, de enojarse y de sorprenderse? Lo dice un Senador de la Nación, y es un piola. Lo dice Maradona, y aparece todo el racismo, todo el desprecio por los pobres, aparecen los de siempre, los muchachos de siempre, a indignarse: ¡oh, la cultura! ¡Nuestro embajador! ¿Qué embajador? Es Diego Maradona, viejo. Los que tienen que ser cultos son ustedes, no él. Él tiene que dirigir la Selección de Fútbol, y si lo eligieron a él, bueno, es ése, y no Pancho Ibáñez.

“Así que sí, lo defiendo a Maradona. Ante usted lo voy a defender siempre”.

El audio es de estos días, del programa La Venganza Será Terrible

La otra noche escuché, como casi siempre, el programa de Dolina. Allí expresó una opinión acerca del exabrupto de Maradona después del partido con Uruguay. Podemos estar de acuerdo o no con Maradona, pero lo de Dolina fue brillante. Pensé en transcribirlo para postearlo, pero varios bloggers me ganaron de mano (el primero que leí fue este blog), así que lo dejé pasar. Altísimamente recomendado seguir el link.
Leyendo hoy el diario “La Capital” de Rosario, en su versión Web, veo copiado y pegado descaradamente el mencionado post, sin citar la fuente.
Y pienso, siguiendo a Dolina… ¿Qué es peor?

1. Una persona que nació marginada, que tuvo la desgracia de no poder educarse en una escuela, pero que pese a todo logró triunfar y ser el mejor en lo suyo, y que en un momento de emoción violenta dice alguna palabrota.
2. Un periodista que cobra sueldo, copia y pega (hasta ahí, todo bien), y no tiene la decencia de citar la fuente.

A mí me parece claro que es el segundo caso… Que cada uno saque su conclusión.

PRVI DAN

Da mi je ko pričao da će biti ovako kako je bilo, ne bih mu vjerovala.

Naivna i sportski natrojena, izdržala sam i ovo mučenje od takmičenja (ribolovna majstorica), mržnjenje, vjetar, stalnu prijetnju od padanja kiše ili snijega, materijalni trošak jer klub nema para, definitivno!

Tabko je došao u zakazano vrijeme (6 h izjutra) i krenuli smo. Gdje god je mogao pržio je po gasu. Negdje čak i preko 120km/h što je puno s obzirom na naše stanje na putevima!

07:45 h

Ovo je već nadomak Bosanskog Broda. Prije nismo uspjeli ni slikati nešto posebno jer je bio mrkli mrak.

Čuvena (Dodikova) rafinerija, vidi se u daljini!

Iako vidno umoran od neprospavane sajberske noći, Tabko se nije baš žalio.

U 07:50 h, znači za manje od dva sata, stigli smo na odredište.

Tabko, svaka čast!

Brod je u jutarnjim satima djelovao sablasno pusto! Osim ljudi na biciklima koji su žurili na posao jedino se osjećala živost na graničnom prijelazu prema R. Hrvatskoj!

Bez puno zapitkivanja lokalnih mještana (svi nekud žure) lako smo pronašli tablu sa natpisom “LOVAČKI ROG”.

Staza je odmah tu pored ovog ugostiteljskog objekta za koji sam se iskreno nadala da će nas domaćini ugostiti u njemu! Na sramotu im!

Vraga! Na kraju drugog dana spremili su nam “svadbarsku” šatru umjesto da se zgrijemo u toplom objektu.

Sam dolazak na Savu, nije obećavao mnogo. Dokle god je pogled sezao, nigdje nikoga.

Kontam poranili smo.

Mah… Vraga poranili. Stigli smo koji sat prije zvanične prijave ali od ostalih takmičara, nikoga na vidiku. Čak ni od organizatora!

Hmm… Sumnjiva dobrodošlica!

Kasnije su tek dodata obilježja sportskog saveza te Federacijska i zastava RS-a!

I to ovako. Žalosno za vidjeti!

A tek onda ovako…

Zbrka oko vremena potrebnog za prijavu takmičara (promjena termina), nepotrebno nerviranje i mrženjenje uz to, neregulisana staza i sektori, pomaganje drugim takmičarkama koje istini za volju ne znaju ni udice da svežu kako treba, glavne su odlike ove maškarade od toliko dugo očekivane “MAJSTORICE”.

Nije nevjerovatno! U nas uvijek prolaze mamine i tatine maze, sponzor-tipovi osoba. Ništa me ne čudi. Više se sama sebi čudim što sam uopšte i došla na ovako nešto jer svakako nisam imala plasman za prolazak dalje (odlazak na svjetsko). Otišla sam samo da bih zadovoljila formu korektnog člana sportsko-ribolovnog saveza BiH. Ništa drugo me ne bi moglo pokrenuti na ovakvo takmičarsko mučenje i “stostruko tumačenje” saveznih ribolovnih  pravila! 

Bolje bi bilo  da sam se  grijala uz radijatore u svom stanu vikendom. Ionako ne idem dalje na svjetsko. Čak i da sam bodovno prošla, ne bih išla dalje.

Sportsko-ribolovni savez je preslab da nam obezbijedi kakve-takve normalne uslove za boravak i takmičenje van BiH.

Uvjerila sam se u to prilikom odlaska u Livorno-Italija ili na Jarunu u Hrvatskoj! 

Makar bih bila odmornija za narednu radnu sedmicu! Hmm…

Ovo je definitivno Majino vrijeme! Jedina naša respektabilna takmičarka iz Federacije BiH!

Naprijed Majo!

Nemoj nas obrukati na sljedećem Svjetskom!

Takmičarke iz RS ne vrijedi ni spominjati!

Sva sreća da smo imali rezervirano spavanje kod gazda Jove koji “opasno operiše” s nekoliko kuća za izdavanje! Bilo sobe, bilo cijele kuće!

Sve je bilo u redu osim grijanja!

Eheee… Sva sreća, domaćin je obezbijedio dovoljnu količinu pokrivača (deka-ćebadi i nekakve ogromne, čiste jorgane)!

Skidam mu kapu! Makar sam se naspavala kako treba i koliko-toliko odmorila za naredni takmičarski dan.

Dok smo mi, ženski spol ( ) prčkale nešto oko večere, Miro i Tabko su se grijali uz vruću kafu i ljutu rakijicu i rezimirali utiske sa takmičarske staze! Pardon! Miro ne pije alkohol!

Tabko-u je očito bilo dosadno! I da je htio, nije to mogao sakriti!

DRUGI DAN

Pehari, zahvalnice za takmičare i takmičarke!

Tabko je pratio proglašenje pobjednika  iz automobila. Nepojmljiva zima za ovo doba godine…

Na kraju, dobar ručak ali pod šatrom! Tabko nije htio ni da izađe iz automobila!

Shvatila sam njegove razloge. Požurila sam da ručam, pozdravim se s rajom i da “zapalim” za Tuzlu što prije!

Ciganluk!

Čak su nam i cigani-svirači odnekud došli. Organizator im nije dozvolio sviranje za vrijeme ručka! Ne znam zašto! Imam osjećaj da oni nisu bili dio sveukupne ceremonije tj. maškarade od ovog takmičenja! Ili su brukali organizatore! A da dobro sviraju, sviraju vala!

Više slika na linku: http://edinameskovic.wordpress.com/bosanski-brod-oktobar-2009/

Dosta od mene za sad. Dosta o Brodu, skoro mrtvom gradu! Nigdje mladalačke živosti, nigdje buregdžinica ni ćevapa kao u mojoj Tuzli!

Čak i u lokalnom TUŠ-ovom prodajnom objektu nije bilo neke posebne potrošačke groznice! Osjećaj kao da sam u ukletom gradu nije me napustio sve dok nisam prešla  onu nevidljivu ali osjetno različitu (duhom i srcem) granicu između RS-a i Federacije BiH!

Eto me tebi, sprečanska dolino, zavičaju moj!

Desconozco que tan viejo  es el extracto de audio del programa de radio “La venganza será terrible“

Ignorando el  título del video, que sirve solo de puntamie para su desarollo, el resto no tiene desperdicio, no son más que verdades críticas  acerca del humor BERRETA, PEDORRO Y PATETICO que se ve en estos días.  La causa de por que ciertos mediocres llegaron a la fama  y que puede pasar con la cultura si se la simplifica. “La única cultura que existe es la cultura superior, la que despierta la mente y no que la narcotiza, lo demas, ese escamoteo de reducir la cultura, de bajarla hasta que la cabecita del menos apto la venga a rozar, eso, eso es un cuento chino”

Łups! (Thud!) – humorystyczna powieść fantasy Terry Pratchetta, wydana w 2005 roku. Jest to trzydziesta czwarta część długiego cyklu Świat Dysku, będąca przy tym dziewiątą częścią podcyklu o Straży Miejskiej.

Recenzje książek i nie tylko – całość wpisu znajdziesz na moim nowym blogu, zobacz: Łups!.

Zeszlego wekendu bylismy na dwudniowej  pieknie slonecznej wyprawie w Gory Wicklow. Szczegolowa, sympatyczna i wyczerpujaca relacje z tejze napisal Barus na swojej stronce tu.

Ja natomiast mam troszke obrazeczkow z tej wycieczki:). Staralam sie wstawic je tak aby wspolgraly z wstawionym przez Barteczka tekstem:)

Park Staromiejski (tzw. Park Śledzia) – mieści się w Łodzi w kwadracie ulic Zachodniej, Ogrodowej/Północnej, Franciszkańskiej i Wolborskiej, przedzielony ul. Nowomiejską. Powierzchnia parku to 17,0 ha. Powstał w latach 1951-1953 roku według projektu K. Chrabelskiego. Położony na Starym Mieście w dolinie rzeki Łódki, schowanej obecnie w podziemnym kanale o czym pisalem w poprzednim poście. W parku znajduje się staw na rzece Łódce, Rzeźba Henryka Burzeca , zegar słoneczny i Pomnik Dekalogu (Mojżesza) po stronie wschodniej oraz fontanna, Pomnik Aleksandra Kamińskiego i stoliki szachowe po zachodniej ale te szczegóły pozostawimy innym wpisom. Park nazywany jest potocznie przez łodzian mianem “park śledzia”. Nazwa pochodzi prawdopodobnie od zlokalizowanego w tym miejscu przed II wojną światową targu rybnego. Na targu królował solony śledź – jeden z najtańszych wtedy artykułów spożywczych.

Park Śledzia | fot. Łukasz Ratajczyk

Park Śledzia | fot. Łukasz Ratajczyk

Park Śledzia | fot. Łukasz Ratajczyk

Park Śledzia | fot. Łukasz Ratajczyk

Tengo fiebre loco, hoy me levante con 38 y medio.  Transpirada, con toda la musculosa mojada, los pelos pegoteados y las sabanas tiradas por la alfombra. Es un azco esto, ni ganas de nada, no da para nada. Entre un segundo al facebook, me ize unos mates con cascaras de naranja, unos buñuelos de espinaca para almorzar, mas cama ahora si desnuda, el calor y el sudor esta vez no me gana.

Señores y Señoritas he concretado mi proyecto de mudar mi blog, los invito.

Lamento informarles que en este no publicare mas, gracias por estos 4 años de amistad, los espero por mi nuevo espacio y me gustaría que participaran de él. Bye

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

VJERA I DJELA

Pokajte se i vjerujte u jevandjelje[1] – poucava nas Jevandjelje.

Jednostavna, istinita, sveta je ta pouka: treba da se pokajemo, da ostavimo gresni zivot, da bismo postali sposobni da pristupimo Jevandjelju. Da bismo primili Jevandjelje, treba da poverujemo u njega.

Sustinu celokupne propovedi sveti apostol Pavle je smestio u propoved pokajanja i vere. On je objavljivao svima, i Judejcima, i Jelinima, pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda nasega Isusa Hrista.[2]

Jevandjelje, kao otkrivenje Boga, koji je iznad svakog poimanja, nedostupno je palom covecijem razumu. Neobuhvatni Boziji um obuhvata se verom: vera moze da primi sve – i nesaznajno razumu, i protivrecno razumu. Za veru je sposobna samo ona dusa koja je odlucnom voljom odbacila greh, uputila se celom svojom voljom i svojom snagom prema Bozijem dobru.

Ja u svijet dodjoh kao svjetlost,[3] rekao je o sebi Gospod. Ta Svetlost je stajala pred Judejcima, obucena u telo; pred nama Ona stoji obucena u Jevandjelje.

Stoji ta Svetlost pred nama da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima zivot vjecni: Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje vec je osudjen.[4]

A ko ne veruje u Sina Bozijeg? Onaj sto otvoreno, odlucno odbacuje Boga, ali i onaj koji se naziva hriscaninom a provodi gresni zivot, juri za telesnim nasladama; onaj za koga je bog utroba; onaj za koga je bog srebro i zlato; onaj koji je iskazao postovanje zemaljskoj mudrosti, neprijateljskoj Bogu, kao bogu. Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova,jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova, jer su u Bogu ucinjena.[5]

Covek koji ne moze da se odrekne samog sebe nije sposoban za veru; njegov pali razum se protivi veri i drsko trazi objasnjenje od Boga za Bozija dejstva i dokaze za istine koje je Bog otkrio coveku; palo srce hoce da zivi zivotom pada, a vera tezi da umrtvljava taj zivot: telo i krv, bez obzira na grob koji ih ceka svakog casa, takodje hoce da zive svojim zivotom, zivotom raspadljivosti i greha.

Upravo zato je Gospod objavio svima koji zele da se prikljuce Njemu i da Njega slede zivom verom: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga; a ako ko izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga.[6]

Pad se toliko usadio u celokupno ljudsko bice da bi odbacivanje tog pada izgledalo kao odbacivanje zivota. Bez tog odbacivanja nemoguce je naci veru – taj zalog vecnog, blazenog, duhovnog zivota; a ko hoce da ozivi strasti srca ili tela, da se nasladjuje njima, ko zeli da ozivi svoj pali razum, taj ce otpasti od vere.

Ziva vera je hod u duhovni mir, u mir Boziji. Ona ne moze da obitava u onome koji je prikovan za zemaljski svet, gde vladaju telo i greh.

Vera – to su vrata ka Bogu. Nema drugih vrata prema Njemu: A bez vjere nije moguce ugoditi Bogu.[7] Ta vrata se postepeno otvaraju pred onim koji cisti sebe neprestanim pokajanjem; sirom su otvorena ona pred cistim srcem, a zatvorena za greholjupca.

Jedino verom mozemo da pristupamo Hristu; jedino verom mozemo da sledimo Hrista.

Vera je prirodno svojstvo covecije duse, koje je Bog zasadio u njoj prilikom njenog stvaranja.[8] To prirodno svojstvo izabrao je Bog pri iskupljenju kao granu drveta najbolju da se na nju nakalemi blagodat.

Opravdano je Bog izabrao veru za orudje spasenja ljudi: mi smo izgubili zivot cim smo poverovali laznim recima neprijatelja Bozijeg i naseg. Zacula se nekada u raju buka reci iz usta zlotvora, uslisili su ih nasi praroditelji, poverovali u njih – i bili izgnani iz raja; sada, u dolini izgnanstva, razleze se za njihove potomke glas reci Bozije – Jevandjelje – i opet ulaze u raj oni koji uslise i veruju u Jevandjelje.

Nevernice! Okreni se od neverja svoga. Gresnice! Obrati se od gresnog zivota svoga. Mudrace! Obrati se od lazne mudrosti svoje! Obratite se! Svojom nezlobivoscu i nelukavstvom postanite slicni deci, sa decijom prostodusnoscu poverujte u Jevandjelje.

Mrtva vera, priznavanje Hrista jedino nevoljnim intelektualnim ubedjenjem, moze biti i stvar demona! Takva vera sluzi tom “verniku” samo za jos vecu osudu na sudu Hristovom. Prodji se, sta hoces od nas, Isuse Nazarecanine, vapio je duh necisti Gospodu. Dosao si da nas pogubis? Znam te ko si, Svetac Boziji.[9]

Vera u Jevandjelje mora biti ziva; moramo verovati umom i srcem, ispovedati veru recima, ispoljavati, dokazivati je zivotom. Pokazi mi vjeru tvoju bez djela tvojih,[10] govori apostol nekom coveku koji se hvali samo mrtvom verom, samim golim znanjem Bozijeg zivota.

“Vera” – rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov – “u sirem smislu te reci, sadrzi u sebi sve bozanstvene Hristove zapovesti: nju obelezava ubedjenje da u Bozijim zacovestima nema nijedne crte bez znacenja, da sve u njima, do poslednje jote, jeste zivot i uzrok vecnog zivota.”[11]

Veruj u dogmate koje propoveda Jevandjelje, razumej ih i ispovedaj po istinitom ucenju pravoslavne, istocne Crkve, jedine koja sadrzi jevandjelsko ucenje u svoj njegovoj cistoti i pravilnosti.

Veruj u tajne koje je sam Gospod ustanovio u Crkvi, koje Istocna crkva cuva u svoj njihovoj punoci.

Veruj u svete, zivotvorne jevandjelske zapovesti, i znaj da mozes pravilno da ih ispunjavas jedino u okrilju istinske Crkve, i da njihovo ispunjavanje, po svetim ocima, cini delatnu veru hriscanina.[12]

U dogmama je sadrzano bogoslovlje koje je preneo sami Bog. U odbacivanju dogmi sadrzano je huljenje na Boga poznato pod imenom neverovanje; u izopacavanju dogmi sadrzano je huljenje na Boga poznato pod imenom jeres.

Kada se um – koji se jos nije ocistio kroz pokajanje, i jos luta u oblasti i mraku pada, kojeg jos nije prosvetio i ne vodi Sveti Duh – drzne da sam od sebe, sopstvenim bolesnim snagama, iz mraka gordosti rasudjuje o Bogu, tada on neminovno upada u zabludu. Takva zabluda je bogohuljenje. O Bogu mozemo da znamo jedino ono sto nam je On po velikoj milosti svojoj otkrio.

Kroz tajne hriscanske Crkve verujuci se privodi u jedinstvo sa Bozanstvom, u cemu i jeste sustinsko spasenje, obelezavanje vere delom vere, cime pocinje primanje zaloga vecnih dobara.

Ko se radi vere u Hrista odrice djavola, greha i sveta, taj umire za zivot pale prirode, koji je do sada ziveo u neverovanju i gresnosti; pogruzavajuci se u svetoj vodi krstenja, on se sahranjuje za ovaj zivot; on izlazi iz svete vode ponovnim rodjenjem za novi zivot, za zivot u Hristu.

Krstenjem se hriscanin sjedinjuje sa Hristom, oblaci se u Hrista; pricescivanjem svetim Hristovim tajnama sjedinjuje se sa Hristom. Tako, posredstvom tajni, on postaje sav Hristov.

Krsteni u Hrista vec ne zivi kao samosvojno bice, nego kao bice koje je svu punocu zivota pozajmilo od drugog bica – Hrista. Niste svoji – govori apostol hriscanima – jer ste kupljeni skupo. Tjelesa vasa udovi su Hristovi. Proslavite Boga tijelom svojim i duhom svojim, jer su Boziji[13]

Ako odrzava zivotvorne jevandjelske zapovesti, hriscanin ostaje sjedinjen sa Hristom.[14] Udovi Hristovi ne mogu da ostanu u jedinstvu sa Hristom nikako drukcije nego delujuci iz Njegove volje, iz Njegovog uma. I volja i um Hristov izobrazeni su u jevandjelskim zapovestima.

Svakom bicu svojstveno je da deluje, u sebi i izvan sebe, saobrazno svojoj prirodi. Tako je i obucenom u Hrista, novom coveku, svojstveno da misli, oseca i deluje onako kako misli, oseca i deluje Hristos. Rukovodjenje mislima i osecanjima starog coveka – makar, spolja gledano, i dobrim – za njega je protivprirodno.

Rukovodilac hriscanina mora biti Sveti Duh, kao sto su telo, krv i lukavi duh rukovodioci starog coveka. Prvi covjek Adam postade dusa ziva, a poslednji Adam duh koji ozivljuje.[15] Sve pomisli, osecanja i dejstva hriscanina moraju da proizilaze iz Svetog Duha: to troje ne sme biti sopstveno, dusevno, po prirodi starog Adama. Ti ces to dostici kada budes potpuno rasporedjivao zivot po jevandjelskim zapovestima, po njegovim najsvetijim recima: Rijeci koje vam ja govorim – govori Gospod – duh su i zivot su.[16]

Pravoslavna vera u Hrista, zapecacena tajnom krstenja, sama je dovoljna za spasenje, bez dela, kada covek nema vremena da ih ucini: zato sto vera zamenjuje coveka Hristom, a dobra dela covekova Hristovim zaslutama.

Ali u nastavku zemaljskog zivota neizostavno su potrebna dela. Za hriscanina su dobra jedino ona dela kojima on ispunjava jevandjelske zapovesti, dela kojima se hrani, od kojih zivi njegova vera, koja drze njegov zivot u Hristu: jer jedini delatnik u hriscaninu mora da bude Hristos.

Krsteni nema pravo da postupa po osecanjima srca, zato sto ona zavise od uticaja tela i krvi na srce, ma kako ti uticaji izgledali dobri: od njega se prihvataju jedino ona dobra dela na koja Duh Boziji i rec Bozija podsticu srce da ih ucini, koja pripadaju prirodi obnovljenoj Hristom.

Pravednik ce od vjere zivjeti.[17] Istinska vera u Hrista je jedino sredstvo spasenja, ali ziva vera, dakle vera koju iskazuje celokupno covekovo bice.

Tu zivu veru trazi od hriscanina sveti apostol Jakov kada objavljuje da je vera bez dela mrtva, i da se vera ostvaruje kroz dela.[18]

Protivljenje dela veri izoblicava druga verovanja, tajno i zlikovacki ugnezdena u covecijem srcu.

Velicajuci delo patrijarha Avrama, sveti Jakov velica delo njegove vere – prinosenje na zrtvu sina po zapovesti Bozijoj, delo potpuno protivno svojstvima pale prirode, i to upravo onim svojstvima koja se nazivaju dobrim. Snagu za izvrsenje tog dela dala je vera, a delo je iskazalo snagu vere: tako se objasnjava sustina Avramovog postupka u tumacenju dvojice apostola, Jakova i Pavla.[19]

Slepi su oni koji daju veliku cenu dobrim – po njima dobrim – delima pale prirode. Ta dela imaju svoju pohvalu, svoju cenu, u vremenu, medju ljudima, ali ne pred Bogom, pred kojim svi zastranise i zajedno nevaljali postase.[20] Koji se uzdaju u dobra dela pale prirode, ti nisu poznali Hrista, nisu razumeli tajnu iskupljenja, upetljavaju se u mreze sopstvenog laznog umovanja time sto protiv svoje polumrtve i kolebljive vere iznose besmislen prigovor: “Zar je Bog toliko nepravedan da dobra dela koja su ucinili idolopoklonici i jeretici nece nagraditi vecnim spasenjem?” Nepravilnost i nemoc svog suda te sudije prenose na sud Boziji.

Kada bi dobra dela – ali dobra po osecanjima srca – donosila spasenje, onda bi Hristov dolazak bio izlisan, iskupljenje covecanstva stradanjima i krsnom smrcu Bogocoveka nepotrebno, jevandjelske zapovesti bile bi nepotrebne. Koji smatraju da spasenje mogu da donesu sama dela pale prirode, ti, ocigledno, unistavaju znacenje Hrista, odbacuju Hrista.

Nezakonito su ustajali protiv vere Judejci kada su zahtevali od verujucih da ispune obredne uredbe starog zakona; nezakonito sinovi Bogu neprijateljskog sveta, daleki od tajanstvenog i ujedno sustinskog poznanja Hrista, zahtevaju od verujucih u Hrista dobra dela po razumu i osecanjima pale prirode.

Onaj ko veruje u Hrista izvukao je iz korica mac Hristov protiv osecanja srca: on prisiljava svoje srce time sto macem poslusanja Hristu poseca ne samo ocigledne porocne teznje no i one teznje koje su naizgled dobre, a u sustini su protivurecne jevandjelskim zapovestima. A takva je sva covekova delatnost koja je udesena po teznjama pale prirode.

Prividno dobra dela – dobra po sklonosti pale prirode – gaje u coveku njegovo ja, unistavaju veru u Hrista, neprijateljska su Bogu; dela vere umrtvljuju samozivost u coveku, gaje u njemu veru, velicaju u njemu Hrista.

Jer ako ispovijedas ustima svojim da je Isus Gospod, i vjerujes u srcu svojemu da ga Gospod podize iz mrtvih, bices spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje.[21]

Istinska ziva vera, samo ako je covek ispoveda ustima, donosi mu spasenje. Donela je ona spasenje razbojniku na krstu; donela je ona spasenje, posredstvom pokajanja, mnogim gresnicima u poslednjim, predsmrtnim trenucima njihovog zivota.

Tako je vazno, tako neophodno za spasenje ispovedanje ustima iskrene vere i dusevnog ubedjenja da su sveti mucenici svih vekova hriscanstva, od samih apostola Hristovih, radije pristajali da pretrpe uzasna i dugotrajna stradanja, da proliju svoju krv kao vodu, nego da izgovore da se odricu Hrista, cak samo prividno, jedino ustima, bez ucesca srca.

Bog trazi od coveka za njegovo spasenje samo zivu, istinsku veru. Ona, kao zalog spasenja i vecnog blazenstva, mora biti hriscaninu draza od njegovog zemaljskog zivota.

Mucenistvo je bilo plod istinskog bogopoznanja, koje daruje vera. Mucenistvo je bilo delo vere. Na to delo hulili su i hule oni koji visoko cene dela pale covecije prirode: taj velikodusni, najsvetiji, covecanstvu od Boga darovani podvig oni, u svojoj zaslepljenosti, nazivaju posledicom ludila.

Tako je vazna svaka misao od Boga predanih dogmata da su sveti ispovednici, bas kao i mucenici, obelezili pravoslavno ispovedanje dogmata teskim stradanjima i potocima krvi.

Zbog vaznosti vere u delu spasenja i grehovi protiv nje imaju posebnu tezinu na vagi pravednosti Bozije: svi oni su smrtni, to jest oni donose i smrt duse, i sledi im vecna pogibija, vecne muke u adskim bezdanima.

Smrtni greh je neverovanje: on odbacuje jedino sredstvo spasenja – veru u Hrista.

Smrtni greh je odricanje od Hrista: on lisava odricatelja zive vere u Hrista, koju otkriva i zadrzava ispovedanje usta.

Smrtni greh je jeres. ona sadrzi u sebi huljenje na Boga – zbog nje se zarazeni njome kloni istinske vere u Hrista.

Smrtni greh je ocajanje: on je odbacivanje delatne, zive vere u Hrista.

Isceljenje od svih ovih smrtnih grehova je sveta, istinska, ziva vera u Hrista.

Sustinski je vazno u delima vere ispovedanje ustima: cim je veliki zakonodavac Izrailjaca, bogovidac Mojsije, u delu vere izgovorio rec sa nekim prizvukom sumnje, odmah je bio lisen ulaska u Obecanu zemlju.[22]

Cim je ucenik nekog egipatskog pustinozitelja, u besedi sa Jevrejem, izgovorio, zbog svoje prostodusnosti, dvosmislenu rec o hriscanskoj veri, blagodat krstenja je istog trena odstupila od njega[23].

Istorija Crkve prica da su u prvim vremenima hriscanstva, u vreme gonjenja, neki neznabosci neiskreno, sale radi i smeha, izgovarali ustima ispovedanje Hrista – i najednom ih je osenila blagodat Bozija: u trenu su se ti okoreli neznabosci pretvorili u revnosne hriscane, i kasnije obelezavali krvlju to ispovedanje, koje su u pocetku izgovorili kao svetogrdje.[24]

Stradanja i smrt za jevandjelske zapovesti takodje su delo zive vere u Hrista, takodje mucenistvo.[25] Prvenstveno svetim monasima pripada to mucenistvo.

Noseni zivom verom, svetitelji, monasi, kao i Avram, ostavljali su domovinu i rodni dom; kao i Mojsije vise su voleli da stradaju za Hrista nego da uzivaju u zemaljskim nasladama; kao Ilija, poluobnazeni, izabrali su da provode zivot u pustinji i pecinama; ocima vere gledali su na nebesko dobijanje nagrade.

U svojim pustinjama, daleko od ljudi, daleko od rasejanosti i propadljivih zanimanja, oni su stupili u podvig protiv greha, izbacili ga iz svojih postupaka, pomisli, osecanja, i u njihove ciste duse sisao je Duh Sveti, ispunio ih blagodatnim darovima. Ziva vera u Hrista i u Jevandjelje darovala je prepodobnima snagu da izdrze podvig protiv greha, ucinila ih sasudima Svetog Duha.

Vera je majka trpljenja, majka hrabrosti, snaga molitve, voditeljka ka smirenju, davateljka nade, lestvica prema prestolu ljubavi.

Vera u Hrista, koju pokazujemo i ispovedamo vidljivim i nevidljivim ispunjavanjem Hristovih zapovesti, cuva netaknutim zalog spasenja, a onima koji su napustili svet da 6i celog sebe posvetili jevandjelskoj delatnosti pruza hriscansko savrsenstvo.

U onima koji su dostigli hriscansko savrsenstvo pojacana vera, po dejstvu Svetog Duha, gleda narocito jasno na obecanja Bozija, kao da vidi, kao da dodiruje vecna blaga. Ona je, po ucenju apostola, u punom smislu osnov svega cemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.[26]

Oni koji su obogaceni zivom verom u Hrista menjaju svoj odnos prema vidljivom svetu i zemaljskom zivotu: zakon propadljivosti, osudjenost na propadanje, menjanje i kraj propadljivih predmeta vidljivog sveta postaju ocigledni za ciste poglede; kratkotrajne zemaljske prednosti pred tim cistim pogledima su nistavne.

Oni koji su obogaceni zivom verom u Hrista prelecu, kao da imaju krila, preko svih nevolja, preko svih najtezih okolnosti. Ushiceni verom u svesilnog Boga, oni u trudu ne vide trud, u bolestima ne osecaju bolest. Oni smatraju da je Bog jedini delatnik u vaseljeni, oni su Njega ucinili svojim zivom verom u Njega. Onaj koji veruje u Hrista, ako i umre zbog greha, ozivece kroz pokajanje.[27] Vidimo da su i mnogi sveti bili pali sa visine svetosti u bezdan teskih grehova, i da su se zatim, pomocu vere i pokajanja koje ona uliva u dusu, oslobodili iz smrdljivog i mracnog bezdana i ponovo seli na visinu cistote i svetosti.

Ocajanje izoblicava neverovanje i samozivost, unapred ucinjene u srcu: ako verujes u sebe i polazes nadu na sebe, znaj da neces ustati iz greha kroz pokajanje; ustace kroz pokajanje onaj koji veruje u Hrista, svesilnog Iskupitelja i Lekara.

Vera biva od propovijedi:[28] slusaj Jevandjelje, koje tebi govori, i svete oce, koji objasnjavaju Jevandjelje; slusaj ih pazljivo, i, malo-pomalo, uselice se u tebe ziva vera – ona ce traziti da ispunis jevandjelske zapovesti, a za to ispunjenje nagradice te nadom u nesumnjivo spasenje. Ona ce uciniti da budes sledbenik Hristov na zemlji, sanaslednik Njegov na nebu. Amin.

NAPOMENE:

1. Mk 1, 15.

2. Dap. 20,21.

3. Jn 12,46.

4. Jn 3, 16, 18.

5. Jn 3,20, 21.

6. Mt 16, 24, 25.

7. Jev 11,6.

8. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo o veri, Dobrotoljublje, tom 1

9. Mk 1,24.

10. Jak 2, 18.

11. Slovo III, str. 42. Izdanje Optine pustinje, 1852. god.

12. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, Dobrotoljublje, gl. 16, deo 2.

13. 1 Kop 6, 19, 15,20.

14. Jn 15, 10.

15. 1 Kop 15. 45.

16. Jn 6, 63.

17. Jev 10. 38.

18. Jak 2, 17,22.

19. Jak 2, 21-23 i Rim 4, 1,3.

20. Rim 3. 12.

21. Rim 10, 9, 10.

22. Bp 20, 10-12.

23. Zitije prepodobnog Pajsija Velikog, Ceti minej, 19. jun.

24. Stradanje svetog mucenika Filimona, Ceti minej, 14. decembar.

25. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 1, Dobrotoljublje, tom 1.

26. Jev 11,1.

27. Jn 11,25.

28. Rim 10, 17.