BRANKA ĆURČIĆ

Sigurna sam da se građani Novog Sada sećaju “kulturne politike” koju je samo do pre nekoliko godina sprovodila radikalska vlast na čelu sa gradonačelnicom Majom Gojković. Pri kraju njihovog mandata, Novi Sad je bio oblepljen bilbordima pod naslovom “Kulturne industrije u Novom Sadu”, koji su sadržali nekoliko sličica sa koncerta italijanskog pop-pevača Erosa Ramazotija u Novom Sadu koji je održan 2006. godine u organizaciji gradske vlasti, sa vrlo skromne izložbe Endija Vorhola, sa festivala vina, zatim sličica jednog obnovljenog dečijeg vrtića i podatak o postavljenih nekoliko kvadratnih metara novog asfalta u gradu – uz komplimente “Vaša Maja Gojković!”. Slika je bila toliko poražavajuća i apsurdna da su je verovatno mnogi akteri na kulturnoj i umetničkoj sceni potisnuli duboko u svoje sećanje. Ipak, za svakoga ko se ozbiljno bavi kulturom, upravo je ta slika otkrivala naslage intencionalnog instrumentalizovanja kulture u dnevno-političke svrhe, ali pre svega – otkrivala je izrazito veliki stepen populizma i neznanja. Dakle, vratimo se u školske klupe.

“Kulturne industrije” predstavljaju koncept koji je postojao sredinom i krajem 1940-ih godina, pre svega u kritici sociološkog para iz Frankfurtske škole, Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera, usmerenoj prema masovnosti reprodukcije umetničkog dela i masama publike koje su kao društvene matrice počele da određuju karakter kulturne produkcije tog vremena. Celokupno stanje ovi teoretičari imenuju “kulturnim industrijama” i jasno kritikuju rastući uticaj industrije zabave, masovnih medija i komodifikaciju kulture i umetnosti. Oni se pre svega bave rastućom industrijom medija i njenim uticajem na masovne potrošače. Njihov izrazito kritički stav govori o podređivanju svake individue moći kulturne industrije i totalitetu kapitala, što svakom producentu i konzumentu kulture pridaje isključivo pasivnu, a ne stvaralačku funkciju. Adorno i Horkhajmer su jasni u svojoj oštroj kritici ekonomske zasnovanosti umetnosti: ono što se tada dešavalo je podrazumevalo mehanizaciju i serijalizaciju čak i kulturne proizvodnje, kao što se to činilo sa poljoprivredom ili industrijom. Kao ključne reči i koncepti se ovde izdvajaju: roba, potrošačko društvo, konzumerizam (kulture, čak i u produkciji), pasivnost, a ne koncepti koji bi trebalo da važe u produkciji kulture i umetnosti.

Danas se u Srbiji pojam “kulturnih industrija” meša sa njegovim savremenim oblikom – “kreativnim industrijama”. Kreativne industrije po definiciji označavaju “eksploataciju intelektualnog vlasništva da bi se postigao njihov pun ekonomski potencijal” i prvobitno je ovaj koncept lansiran u Velikoj Britaniji. Po podacima iz 2008. godine, sektor kreativnih industrija (između ostalog, dizajn, advertising, izdavaštvo i radio i TV produkcija) u Velikoj Britaniji predstavlja jedno od najprofitabilnijih polja proizvodnje – čini 75% prihoda i upošljavaju 50% stanovništva, pri čemu samo prakse dizajna donose godišnji promet od £11.6 biliona i zapošljava 185,000 ljudi. “Kreativnim industrijama” je upravo ostvaren ekonomski karakter kulture i umetnosti koji je bio kritikovan i pežorativno nazivan “kulturnim industrijama” samo pre pola veka. Ipak, masovna ekonomizacija kulture i umetnosti u Velikoj Britaniji i Zapadnoj Evropi (gde je koncept kreativnih industrija takođe vrlo zastupljen) ne odseca u potpunosti nezavisni sektor kulturne i umetničke produkcije od javnih dotacija. Sudeći po studiji “Evropske kulturne politike 2015. godine” koju su 2005. godine realizovali Evropski institut za progresivne kulturne politike i organizacija Iaspis iz Štokholma, savremena umetnička i kulturna produkcija trpi visok stepen instrumentalizacije i to najviše od strane onoga što se često nekritički prihvata – javno-privatnog partnerstva u finansiranju ovih aktivnosti. Privatni resursi počinju da zamenjuju odgovornost države, a takva vrsta podrške nikada nije bezuslovna – javni fondovi ustupaju mesto privatnim koji od producenata kulture uvek zahtevaju profit i izvršavanje različitih usluga (poput oglašavanja), što značajno utiče na autonomiju i konzistenciju produkcije kulture i umetnosti.

Ipak, ono što je na delu u Novom Sadu i u Vojvodini je ipak jedna iskrivljena ili čak zaoštrena slika opisanih procesa u sprovođenju kulture u Zapadnoj Evropi. Javni fondovi za produkciju kulture i umetnosti su ukinuti, da bi sredstva bila preusmerena u sadržaje isključivo zabavnog i komercijalnog karaktera koje su inače sponzorisane privatnim kapitalom. Neko bi rekao da se ovde upravo ovde radi o uspešnoj “sinergiji javnog i privatnog sektora” po “Zapadnom modelu”, ali taj “Zapadni model” se ipak odnosi na različite oblike Produkcije, a ne na manifestacije revijalnog i predstavljačkog karaktera. Ova mašinerija ne proizvodi ništa do zabave i konzumerizma – ne podržava muzičku produkciju već predstavlja predstavnike muzičke industrije generalno, niti filmske projekte, kao što je to demantovano iskazima reditelja Želimira Žilnika i Szabolca Tolnaia o navodnom ulaganju sredstava Exit i Cinema City festivala za produkciju njihovih filmova. Na delu je (u najmanju ruku) ozbiljna zloupotreba koncepata kulturnih politika, kulturnih i kreativnih industrija, produkcije, pa i same Kulture koja se besramno rabi u veštoj zameni teza gde se zapravo misli na zabavu a govori se o kulturi, i to od strane male grupe menadžera i kvazi-intelektualaca zarad stvaranja monopola i masovnog, pasivnog konzumenstva na štetu stvaralačkih energija i kritičkih i ne obavezno profitnih kulturnih praksi.

Predstavnici demokratske vlasti u Novom Sadu (pre svega gradonačelnik Igor Pavličić, kao i predstavnici sektora za kulturu u gradskoj Vladi), svojom bezuslovnom legitimacijom i podrškom komercijalnih manifestacija zabavnog karaktera devastiraju svaku kulturnu i umetničku produkciju koja postoji van pomenutih okvira. Ako je prethodna radikalska vlast nevešto započela populistički projekat “umetnosti” i “kulture” za mase, onda bi se moglo reći da aktuelna demokratska vlast ubrzanim tempom nastavlja i završava radikalsku vizije kulture za Novi Sad! te je time jasno da je njihov “demokratski” potencijal za društvene promene konačno iscrpljen.

‘‘Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga‘‘

…

‘‘Lakše je braniti pozicije zemlje i međunarodna i državna pitanja kroz nešto što je uspešno i što je brend. Imamo malo stvari koje su brend i po kojima nas ljudi prepoznaju, a Novi Sad se prepoznaje po festivalu Egzit ‘‘

(izjave gradonačelnika Novog Sada, Igora Pavličića, na 021)

Povodom izjava gradonačelnika i reakcija nosilaca kulture u Novom Sadu, podiglo se mnogo buke proteklih dana. Kako to obično biva u bučnim pričama, mešaju se babe i žabe, ispredaju se razne priče, laži i predrasude. Reakcije ljudi koji su usko vezani za zabavni festival Exit očito ukazuje da se oni u prvom redu osećaju prozvanima. No da li je uopšte problem u tome da je neko za ili protiv Exita, ili je ova shema opet suviše pojednostavljena?

Pre dve godine, kao deo poetsko-performerskog teatra POETSKE RUPE, nastupala sam zajedno sa umetnikom Dušanom Pržuljem na Exitu, izvodeći multimedijalnu poemu koja je upravo ovakve teme stavljala u prvi plan. Poema je bila strukturirana kao dijalog između tvrđave i Exita, u kojem su se, minimalnom estetizacijom, postavljala pitanja o Exitu i njegovoj politici, o sprezi Exitove politike i politike grada, o kapitalističkim modelu Exita, o njegovom komercijalnom karakteru, o odnosu mainstream kulture i margine, o vašarskom karakteru i karakteru pljačke (što se odnosilo na podizanje cena svih artikala za vreme Exita, na skupoću karte itd.) Ovom umetničkom intervencijom nije se izjašnjavalo za ili protiv Exita, što je bilo jasno naznačeno, već su se postavljala pitanja koja su nam se činila, demokratski zagarantovanim umetničkim slobodama, potpuno legitimna. Reakcije nisu bile dobre, čak smo bilo grubo i upozoreni da smo ‘iskoristili Exitovo gostoprimstvo i da će neko nekome zbog toga j… mater’. Pre nastupa Poetskih Rupa odigrao se i nastup Indexovog Pozorišta u kojem se na krajnje parodirajući način prikazivalo to kako izgleda biti ‘Exit degenerik’ koji se stapa sa masom, sve kroz ironiju, humor, glumu, i pretpostavljam, pošto su se svi smejali do suza, da nikakva cenzura u tom slučaju nije bila sprovedena. Možda zato što je više ličilo na zezatorku priču, i nisu se postavljala eksplicitna pitanja o političkom, što je valjda strogo zabranjeno.

No da li je u jednoj demokratskoj državi zabranjeno govoriti o političkom ili se podrazumeva da svi mi, kao politička bića, možemo misliti o tome, i kada se dešavaju vrlo čudne i mutne stvari u politici možemo jednostavnio tražiti da budu transparentne?

Reakcije povodom nedavnih izjava gradonačelnika, u tom smislu, nisu uopšte reakcije uperene PROTIV Exit festivala, već mnogo šire, to su sasvim očekivane rekcije na loše i mutno vođenu kulturnu politiku. Ovo su zapravo rekacije koje vode borbu ZA demokratske kulturne politike, koje se ne samo zovu demokratskima, nego podležu svim demokratičnim procedurama. Ako jedan gradonačelnik sam objasni kako je kulturna politika trgovinski orijentirana politika (jer su osnovni kriterijumi kulture, po njemu, uspešnost u novčanom smislu i brend), onda mi svi koji mislimo kulturu kroz drugačije modele imamo problem. Osnovne javne usluge, kao zdravstvo, obrazovanje i kultura, prema modelima koji nisu tržišni, već su emancipatorski, trebalo bi da budu besplatni! Jer ako imamo kulturu koja je samo kultura za neke (za one koji imaju novac), ili zdravstvene institucije i mogućnosti pružanja zdravstvene brige samo nekima (onima koji imaju novac), ili obrazovanje samo za neke (za one koji imaju novac), onda imamo politiku koja je krajnje diskriminatorna. Zašto je onda čudno da postoje potrebe za specifičnim politikama koje bi ove diskriminacije sprečile? Neoliberalni model jednakosti, koji je meren isključivo novcem, jeste uvek jednakost samo za neke, a ne za sve. Favorizovanjem tržišnog modela kulturne politike vrše se isključivanja i selekcije prema kriterijumima koji su isključivo profitabilni, što znači da su diskriminisane sve one organizacije čiji karakter uopšte ni nije profitabilnost. To bi do krajnosti prevedeno značilo sledeće: sve organizacije koje produkuju umetnost koja ne donosi novac, nisu uopšte kulturne! Kultura je, dakle, biznis! Tako se, shodno izjavama gradonačelnika, kultura utapa u opšte procese komercijalizacije i neoliberalizacije. No činjenica je da u gradu deluju mnogi kulturni sektori čiji prevashodni cilj nije profit, jer umetnost i kultura suštinski nikada ni nisu bili definisane novcem.

Pre nekoliko godina u jednom časopisu Exit se reklamirao sloganom: ”i budite ljubazni prema strancima, jer Exit je Srbija u najboljem izdanju”. To kako je za vreme Exita najvažnije oteti što više novca strancima (jer zbog njih se valjda dižu sve cene) krajnje je neprihvatljivo. Za vreme Exita svi artikli koji se redovno prodaju u gradu imaju duplo veću cenu na tvrđavi i u okolini (gde svako ko ima nešto da proda tada ima priliku dobro da zaradi). U tom vašaru i trci za profitom najvažnije je pokazati ljubaznost prema strancima, kako bi došli i sledeće godine i kako bi se što više zaradilo. Zato je model što lepše slike Srbije jako važan, ali opet na čiju štetu? Pa na štetu onih koji ovde žive i kojima je, prema našim standardima, Exit užasno skup. No to nije ono najgore, jer ako nemate novac nećete ni ići na Exit. A šta kada je neoliberalni model lepe slike Srbije toliko važan da se vrši još gora diskriminacija? To se dogodilo sa ovogodišnjom Univerzijadom održanom u Beogradu. Promovisana kao kulturno sportski događaj, Univerzijada se prikazuje pod istim velom – velom diskursa o grandioznoj ‘kulturi‘ koja donosi grandiozni novac, čak i u vremenu ekonomske krize ona predstavlja pravu ekonomsku inekciju zadobijenu iz ‘srpskog inata‘ (kako ističe g. Đelić). U isto vreme, romski građani u bloku 67 (naselje Belvil) su zbog ovog događaja ograđeni žicom, ne bi li se stvorila slika idealnog Beograda za vreme ‘spektakla‘. U vidu demokratskog regulativa proizvedenog u uspešnosti i brendu jednog sportskog događaja, nedemokratski se vrši segregacija jednog dela stanovništva i krše se njihova osnovna prava. Postavlja se pitanje, dokle će ovakvi kriterijumi uspešnosti oličene u novcu i brenda ići, i koliko još kulturnih, etničkih… diskriminacija proizvesti.

Da li je Exit festival koji spada u režim kulture ili nešto drugo? Ako se razmotre različite kulture, preko masovnih, popularnih, tradicionalističkih itd., onda se može shodno izvesnim kriterijumima reći da ima nekih preplitanjima sa nekim kulturama. Exit je simbol popularne kulture. To ne umanjuje nečiju vrednost, to je samo označavanje gde šta spada. Exit kao komercijalni festival zabavnog karaktera (ili kako ga je T.Pančić sjajno imenovao kao ‘japijevsko-tehnomenadžerski’ festival, vidi : http://www.vreme.com/cms/view.php?id=874870), sasvim legitimno može i treba da postoji, ukoliko podleže istim procedurama kojima podležu i sve druge institucije u gradu. A to znači, da bude jasno i transparentno kakvim finansijskim regulativama podleže. Takođe, ne može država koja jednim delom reguliše kulturu, plaćati tim delom ono što je već samo po sebi vrlo profitabilno, dok od istog novca zavise male i neprofitabilne kulturne organizacije. Takvim postupanjem diskriminatorne tržišne politike samo će nastaviti procese komercijalizacije, gaseći sve što nije profitabilno, i u krajnjom liniji, gaseći kulturu uopšte. Zato je sasvim legitimno tražiti da se poduzmu što hitnije mere za jednu transparentnu i demokratski orijentiranu kulturnu politiku.

„A baš to nisu umeli naši mahisti, koji ropski idu za reakcionarnom profesorskom filozofijom. ’Možda mi grešimo, ali mi tražimo’ – pisao je Lunačarski u ime pisaca Ogleda. Ne tražite vi, nego vas traže – u tome je nevolja!’’  (V. I. Lenjin, Materijalizam i empiriokriticizam)

malopre je neko na facebook napisao :: Zagreb is so hot! more hot than LA! iako je moj prvomajski vikend u zagrebu bio pogođen lošim vremenom, pljuskovima i padom temperature, ipak moram reći da sam imala isti utisak, jer ova neka druga temperatura, nova temperatura, u stalno rastućem je naponu, tako da reći da je zagreb hot znači pozvati sve koji žele da učestvuju u kreiranju ili samo u upijanju novih teorijskih praksi, da dođu na fakultet! o studentskoj blokadi se govori piše čakula brblja priča piše na sve strane, da je vibrantno i ekstatično i sama sam se uverila, da su plenumi koji se trenutno u zagrebu odigravaju svakodnevno u 20.00h jedan od najuzbudljivijih događaja, nema sumnje. ali, još nešto. još mnogo toga. u mom kratkom boravku u hot zagrebu imala sam priike da čujem više stvari i predavanja, vrlo uzbudljivih, koja su mi pokazala sva dobra lica neformalnog obrazovanja, ili alternativnih teorijskih praksi. ono što je zbilja fascinantno u ovoj blokadi jeste program koji svakodnevno postoji. iako se već prigovaralo tome kako se prekida nastava, kako se oduzima vreme od klasičnih ustaljenih predavanja, kako se gube bodovi i upisuju minusi, meni se čini da se zapravo ovom blokadom, u pogledu teorije, ne gubi ništa, već upravo suprotno, dobija se mnogo. i električno. električno u smislu da, ne samo studenti*kinje već bilo ko, ko god hoće, ima priliku da se obrazuju putem jednog neformalnog kanona, u fabrici novih teorija. program koji se odvija već preko dva tjedna za vreme blokade je vrlo značajan. ne samo da se vežba joga, besplatno gledaju filmovi, održavaju radionice i performansi, već se održavaju predavanja u takvom intenzitetu i kvalitetu u kojem bi to bilo nemoguće da se odvija klasična bolonjska nastava. jer za vreme klasične bolonjske nastave i formalnog obrazovanja bilo bi previše zauzetosti oko računanja. bodova, minusa, pluseva, novca, koliko treba da se plati ono što treba da se plati and so on. i pridržavalo bi se onog programa i kanona propisanog bolonjom, a u teoriji to znači opet račun, čitanje od – do strane te i te. u bolonjskom programu za filozofiju na primer studenti*kinje više ne čitaju knjige, već čitaju deliće knjiga, od-do strane te i te. da bi što pre završili studij, postali konkurentni i što racionalnije iskoristili ova znanja u kasnijem radu i robovanju sistemu. sve to treba jednom unovčiti. što pre. i što manje znati, ako se previše zna onda postaje opasno. za ovakav neoliberalni sistem znanja, naravno. uglavnom, ovaj događajski prelom u zagrebu proizveo je između ostalog i jednu pravu pravcatu fabriku teorije, pa se svakodnevno mogu čuti razna predavanja koja senzibilišu slušaoce*teljke na drugačiji način. i što je vrlo važno, predavanja opet može da drži bilo ko. otvoreno je za sve. dakle, nije zasnovano na ustaljenom autoritetu, profesorskom na primer, već na solidarnosti.

tako sam imala prilike slušati predavanje o lenjinu, a ne znam gde bih inače mogla u poslednje vreme slušati o lenjinu, i to iz nekih novih interpretacija, jer to na primer više u formalnim programima obrazovanja ne postoji kao literatura. ako i naiđete u nekom udžbeniku neki pasus o, na primer, lenjinovoj teoriji saznanja, tamo piše da je to teorija odraza i ništa više. janja stjepanović, studentkinja magistarskih studija filozofije u beogradu, dala je upravo drugačiju interpretaciju lenjinove filozofije, oslanjajući se i na althusserov tekst lenjin i filozofija. lenjinova teza o „odrazu“ u akademskoj (i ne samo anti-marksističkoj) filozofskoj tradiciji bila je interpretirana kao teorija saznanja, no ova interpretacija svedoči o ignoranciji efektivne funkcije koju lenjinov koncept „partijnosti u filozofiji“ vrši u materijalizmu i empiriokriticizmu. althusserov tekst lenjin i filozofija ukazuje na teorijski značaj ovog lenjinovog koncepta, koji markira originalnost – radikalnu novinu – lenjinove „prakse filozofije“. uopšte nije reč o jednom političkom nalogu, striktno vezanom za istorijsku konjunkturu rusije u godini 1908, odnosno za unutrašnje borbe koje su obeležavale boljševičku partiju u periodu tzv. oseke revolucionarnog talasa. ne radi se o manevru jednog „realističkog“ političkog vođe koji nalaže disidentskim militantima da se podvrgnu disciplini boljševičke partije. upravo u meri u kojoj lenjinov koncept partijnosti u filozofiji, kao materijalistički koncept kritike, raskida sa liberalno-prosvetiteljskim (idealističkim) konceptom kritike, lenjinova teza o odrazu raskida sa problematikom filozofije refleksije, odnosno, teorije saznanja. za razliku od ekspresivnog čitanja, zasnovanog na religijskom mitu spoznaje, simptomalno čitanje se pita o mestima nedostataka i praznina u samom tekstu, o strukturi nevidljivog u polju vidljivog koje se katkad razokriva kao lapsus ili simptom. utoliko, i sa lenjinom se otvara sasvim novi horizont koncepcije spoznaje kao proizvodnje.

darko drašković, magistar filozofije iz beograda, održao je predavanje koje nas je navelo da opet razmislimo o teoriji slogana. komparirajući studentske proteste u beogradu 2006. i 2007. darko je analizirao dva slogana, smatrajući da sudbina protesta zavisi upravo od toga koji slogan vodi glavnu reč.  jedna od osnovnih parola studenata u beogradskom protestu glasila je „dole školarine!“ no, smatra darko, samo obrazovanje se, u okviru te parole, još uvek predstavlja kao roba. ono se  a) shvata kao jedna od usluga koju pruža država i b) usluga koja bi morala biti besplatna.  zahtev da obrazovanje bude besplatno crpe svoju legitimaciju iz formalno-pravnog proširenja jednog člana zakona o obrazovanju i vaspitanju ( = svako ima pravo na obrazovanje i vaspitanje; = građani su jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo.) ako “državu blagostanja” (welfare state) shvatimo kao ideju a) da formalna “jednakost u ostvarivanju prava” još uvek nije dovoljan uslov realne “jednakosti u ostvarivanju prava”, i b) da za realizaciju pomenute stvarne jednakosti mora biti zadovoljen još jedan formalan uslov – da se blagostanje pojavi kao predmet prava, tj. da svaki građanin ima pravo na blagostanje, onda zahtev za besplatnim školstvom može da se shvati kao, u poslednjoj liniji, zahtev za državom blagostanja. sledeći marksa, ideologiju welfare statea, možemo sa punim pravom da nazovemo jednim oblikom buržoaskog socijalizma. drugi slogan koji je cirkulisao u studentskim protestima 2006/7 u beogradu glasio je “znanje nije roba”. prema lenjinovoj teoriji slogana, slogan ima zadatak da identifikuje moment konjunkture. moment konjukture koji se identifikuje ovim sloganom predstavlja deregulacija, deregulacija kao privatizacija i deregulacija kao proširena primena principa konkurencije. slogan, prema lenjinu, ima i funkciju da imenuje politički zadatak koji tačno odgovara identifikovanom momentu konjunkture. ovaj slogan postavlja nam zadatak da se borimo za besplatno obrazovanje. ali ne takvo besplatno obrazovanje koje bi bilo roba. u danjašnjim vlasničko-produkcijskim odnosima, naime, sve mora biti komodifikovano, svaki proizvod mora biti roba – to je nužna posledica načina proizvodnje u kome živimo. upravo zato slogan “znanje nije roba” revolucionarno smera ka radikalno drugačijim produkcijsko-vlasničkim odnosima. jedino pod uslovom dominacije slogana “znanje nije roba” nad sloganom “dole školarine” moguća je emancipatorska, dakle, zaista progresivna studentska politika. u protivnom će studentski protest ostati pri reakcionarnom i jalovom zahtevu restauracije države blagostanja.

produkcija teorije u alternativnom programu za vreme studentske blokade navela je na razmišljanje o diferenciranju različitih znanja. tezu o razdvajanju teorije i znanja predložio je i primož krašovec, student doktorskih studija sociologije u ljubljani, u svom predavanju. razlikujući teoriju od znanja, primož smatra da teorija :: nije posebna disciplina, nije suprotna od prakse (kao u spontanističkim pokretima), nije suprotna od eksperimenta (kao u pozitivnim znanostima) i nije sinonim za filozofiju. teorija je zapravo određena transformacija koju su u polje humanistike i društvenih nauka uneli marxizam i strukturalizam. zajedničko marxizma i strukturalizma jeste to da se ne formiraju kao posebne discipline i da su eksplicitno politički i društveno angažovani. stoga su odredbe teorije sledeće :: = teorija je način borbe protiv etabliranog znanja (a znanje je deo sistema znanje/vlast/moć te služi reprodukciji odnosa dominacije i eksploatacije); = teorija vodi i sporednu borbu protiv pogrešnih kritika; = dakle, teorija je borilačka vještina; = teorija nije posebna disiciplina te sama nije podeljena u discipline – kritika etabliranog znanja uključuje i kritiku kriterija njihove raspodjele; = teorija je praksa, odnosno celina praksi teorijske produkcije. za razliku od teorije, kada se govori o znanju, misli se uvek na specifični oblik znanja, koji se na bolonjskim univerzitetima proizvodi za potrebe državne administracije i tržišta unutar novih ili promenjenih disciplina – upravnih studija, različitih vrsta managementa, statistika, informatika, empiričkih sociologija i psihologija. u neoliberalizmu, nova racionalnost vladanja je management i njegov osnovni princip konkurencija. proces transformacije univerziteta shodno bolonjskom programu ogleda se u proizvodnji znanja koje je direktno upotrebljivo u procesu uništenja socijalne države i oblikovanju projekta neoliberalizma, i, istovremeno, uvodi odnos managementa i konkurencije i na same univerzitete. znanje u neoliberalnom ideološkom imaginariju nije roba koju kupujemo kao potrošači, nego investicija u sebe, koja će, kao ljudski kapital, povećati našu konkurentnost. novi slogan bi dakle bio ‘znanje nije roba, nego nešto još mnogo gore’ – istovremeno ljudski kapital i komplement administrativne vlasti i ekonomske moći u uslovima neoliberalizma. znanje je istovremeno deo dominacije (ekspertno znanje, empirička istraživanja) i podređuje pojedince toj dominaciji (akumulacija ljudskog kapitala kroz učenje managerskih i drugih ’skills’).  primož misli da je potrebna ne borba za znanje nego borba protiv znanja. na teorijskom području to je dvostruka borba :: = borba za povijest teorije (čitanje marxa protiv revizionista i čitanje antihumanizma protiv humanista); = borba protiv znanja, koja uključuje i razvoj novih oblika borbene teorije. konkretno, na terenu, to je takođe dupla zadaća :: = sindikalna borba (za radne uslove i prava teorijskih proizvođača), i = borba za reforme obrazovanja (za seminarski rad, kolektivna čitanja, protiv ekspertizama i kolaboracije univerziteta sa državom i biznisom). utoliko se kao osnovno pitanje studentske blokade u hrvatskoj nadaje pitanje organizacije teorijskih praksi u svrhu sprečavanja dolaska društva znanja.

tako, ukoliko ovih dana želite hot provod i hot obrazovanje, onda svakako treba da idete u hot zagreb, jer tamo se kali vruć čelik i zahuktava se nova fabrika teorije. sve besplatno. naravno.

Pisati, to je postajati, ali nikada postajati piscem. To je postajati (nečim) drugim. Profesionalnog je pisca moguće procijeniti po njegovoj prošlosti ili budućnosti, po njegovoj ličnoj budućnosti ili prema neslednicima (’Biću shvaćen za dve godine, za sto godina’. itd.). Ali posve su drugačija postajanja sadržana u pisanju-pismu kada ovo ne pristaje na etablirane kanone nego kada sâmo zacrtava linije bijega. U pisanju postoji takvo jedno postajanje ženom. Ne radi se o tome da se piše ’kao’ žena. Gospođa Bovary, ’to’ sam ja, to je rečenica histerične zatvorenice.

Čak ni žene ne uspevaju uvek kada se trude da pišu kao žene, u funkciji budućnosti žene. Žena, to ne znači nužno biti pisac, nego postajanje-manjinskim našeg pisanja, bez obzira na to da li smo muško ili žensko. Virginia Woolf je sebi branila da ’govori kao žena ’: utoliko je više zahvaćala postajanje-ženom pisanja. Lawrence i Miller važe za velike falokrate: međutim, pisanje ih je odvuklo u neodoljiva postajanja-ženom. Engleska je samo zahvaljujući tom postajanju proizvela toliko romansijerki, u koje muškarci i žene moraju uložiti jednako truda. Ima postajanja-crncima u pisanju, postajanja-indijancima koja se ne sastoje u tome da govorimo crvenokožački ili crnački. Postoje i postajanja-životinja u pisanju, koja nisu u tome da imitirano životinju, da se ’pravimo’ životinjom, kao što Mozartova muzika ne imitira ptice iako je prožeta postajanjem-pticom (…) Ima takvih postajanja-životinjama u pisanju koja se ne sastoje u tome da govorimo o svom psu ili svojoj mački. Radi se prije o susretu između dva carstva, o kratkom-spajanju, (…) u kojemu se svaki deteritorijalizira … Toliko šutnje i samoubistva pisaca moramo objasniti tim protivprirodnim pirom, tim protivprirodnim sudelovanjima. Biti izdajnikom vlastitoga carstva, biti izdajnikom vlastitog spola, vlastite klase, vlastite većine – kakvog bi drugog razloga za pisanje još moglo biti?

(preuzeto iz časopisa za književnost REPUBLIKA, br. 11-12, 1983, Zagreb, str. 146, prevela: Rada Iveković)

’’Poezija je uvek određena geografijom, etničkom pripadnošću i seksualnim opredeljenjem, kao što je i istorijska, ograničena periodom: ova ograničenja određuju horizont poezije… Ali grupe su sastavljene od podgrupa, u podgrupama postoje frakcije, koje se opet mogu obrazovati u druge formacije, neuporedive sa prvom. U principu, oblikovanje zajedničkog glasa regije ili grupe je problematično kao i oblikovanje zajedničkog glasa nacije ili jezika, a što je opasno kao i oblikovanje uobičajenog glasa pojedinca. U praksi je važna poetska snaga koja, individualno ili kolektivno, izražava potisnuto ili neizraženo. Ali postoji i nužna potreba da se prevaziđe romantičarska ideja jastva i romantičarska ideja o duhu nacije ili grupe (volksgeist) ili perioda (zeitgeist), nužna potreba da se poezija ne organizuje oko dominantnog povoda bilo to jastvo, kolektiv ili tema. Postoji potreba za pisanjem koja pomera granice onoga što se može identifikovati, što ne samo da proizvodi razliku već je pronalazi, što dovodi do nomadske sintakse želje i preobilja koji prkose žanru (rođenju, rasi, klasi) da bi ga negde drugde smestili.’’

’’Time Out of Motion: Looking Ahead to See Backward’’ (preuzeto iz prevoda u knjizi DUBRAVKE ĐURIĆ :: JEZIK, POEZIJA, POSTMODERNIZAM, str. 121)

povodom stogodišnjice rođenja filozofkinje, spisateljice i u svakom smislu revolucionarne figure u istoriji mišljenja – SIMONE DE BEAUVOIR – održan je odličan znanstveni skup 26. IX u zagrebu! počastvovana što sam učestvovala u tome i imala priliku čuti toliko sjajnih izlaganja, kratko ću ocrtati šta se to dešavalo u petak u europskom domu. prvo, glavna atrakcija je bilo veliko svetsko ime CHRISTINE DELPHY, prilepljeno uz radiklane materijalističke struje feminizma, koja je lično poznavala simone, došla iz pariza i održala predavanje zaboravljeno naslijeđe simone de beauvoir: kritika majčinstva. ono što mi je tu bilo najzanimljivije, mada se nažalost nije pokrenula toliko velika diskusija o tome (koliko sam očekivala-priželjkivala, osim što je asja bakić dala odlične komentare u popodnevnoj disusiji), bila je upravo tema majčinstva. simoninu kritiku majčinstva christine je videla kao aktuelnu i danas, opisujući je u mrežama pojmova :::: moć odraslih, apsolutna vlast nad detetom, osporavanje autentičnosti želje za majčinstvom (dakle majčinstvo prikazano kao društveni konstrukt, a ne biološki fatum)… i ono što je najbitnije, christine je postavila pitanje da li danas žene zbilja slobodno odlučuju da li žele imati djecu ili ne? ona smatra da je u našem društvu takva odluka i dalje veliki rizik, jer žene koje odluče da ne žele djecu moraju biti sigurne da će biti uspešne u drugim područjima da ne bi doživljavale socijalnu sankciju. mislim da je po tom pitanju u pravu, u našoj sredini to je strašno osuđivano, žena koja ne želi imati djecu je sebična, bez ljubavi, kučka, karijeristkinja, ambiciozna, hladna žena, feministkinja, naučnica … ili već neko drugo pogrdno ime.

sledeće, meni lično najbolje, predavanje održala je EVA BAHOVEC sa sveučilišta u ljubljani, pod naslovom možda će ovo stoljeće jednom biti poznato kao bovoarovsko. izlaganje je imalo i performerske momente, kada je eva izvadila iz svoje ženske torbe oruđa/organone kojima ženski lukavo traži žene u istoriji :::: metar (koji predstavlja linearno vreme zapadne istorije, sa upisanim godinama i važnim imenima i događajima, kao npr. kada je došao krompir u evropu…) i lupu, povećalo (s kojom pokušava da nađe skrivene žene). postavljajući pitanje zašto nema velikih ženskih figura u povesti, predavačica je istakla tri momenta :::: metaforu ’vlastite sobe’ (koja još uvek važi za žene u nauci, politici… svugde) + primer šekspirove sestre (koja tragično okončava svoj život spisateljice); zatim momenat skrivenosti žena u istoriji (kao učinak vlasti u granicama znanja, čak i u granicama čistog uma), citirana je i lidija sklevicki sa konstatacijom da u istoriji ima više konja nego žena; i vanjskost dimenzije ženskog, koja je konstitutivna za filozofiju (sa svim njenim promenama paradigmi i pokušajima vraćanja antifilozofije), čiji status je i dalje upitan. analizirajući badiouov ’francuski filozofski momenat’, eva postavlja pitanje koji su razlozi odsutnosti simone de beauvoir i iz filozofije, i iz antifilozofije. i na kraju – razmatranje velike ’slepe mrlje’, i privilegovane filozofske figure, u filozofiji simone de beauvor, a to je ime sigmunda freuda.

izlaganje SVETLANE SLAPŠAK, sa institutum studiorum humanitatis iz ljubljane, naslovljeno je :::: simone de beauvoir i ženska povijest: zaboravljena poglavlja drugog spola, i odnosilo se na analizu uloge simone de beauvoir u stvaranju discipline ’čitanje antičkih žena’. svetlana je postavila pitanje zašto danas feministice češće citiraju foucaulta nego simone, kada je ona izuzetno značajna u esejističkoj istoriografiji i izučavanju uloge žene u drevnim kulturama. TATJANA JUKIĆ, sa sveučilišta u zagrebu, održala je sjajno predavanje pod naslovom :::: mazohizam lomače za sadea: beauvoir i filozofija u budoaru, analizirajući simonin text ’treba li spaliti sadea?’ i nudeći simptomalno čitanje, vezujući kritičko i kliničko kako je karakteristično za radove deleuzea, pri čemu ovo čitanje pokazuje kako onda i sama simone de beauvoir radi kao simptom stanja deleuzove filozofije i postaje agente provocatrice sa kojim se ulazi u samu revoluciju! NADEŽDA ČAČINOVIĆ, sa sveučilišta u zagrebu, govorila je o ljubavi, o području sukobljavanja esencijalističkih i konstruktivističkih teorija govora o ljubavi, te je pokušala uneti malo reda u te loše postavljene alternative, naročito u kontekstu ljubavnog života simone de beauvoir. MAJA SOLAR je naslovila predavanje marksove sablasti u delu simone de beauvoir, ali je odmah na početku priznala kako je tim upućivanjem na derridu sledila preovladavajuće mode (htela riba biti moderna!), te je ponudila čitanje simone de beauvoir i marxa, kao ključne revolucionarne misaone figure, iz althuserra (i ranciera, ssto nije stigla zbog kratke minutaže). NADA ĐUKIĆ, iz ankarana, izlagala je o vezi javne i privatne slike simone de beauvoir, pod naslovom što razotkriva simone de beauvoir u svojoj autobiografskoj tetralogiji?

nakon pauze za ručak (koji by the way nije bio ni vegetarijanski ni veganski, ali me asja bakić odvela na sendviče sa tofuom i povrćem, kojih se može naći gotovo svugdje u ZG), sledila je panel diskusija pod naslovom simone i ja, gde su učestvovali :::: asja bakić, rada borić, maja brkljačić, slavica jakobović fribec, milena karapetrović, biljana kašić, igor marković, venita popović, kristina posilović, sandra prlenda, ivan radenković i svi*e prisutni*e. e taj deo me malo unervozio-unezverio. odjednom je nastao sukob, ili da kažem odjednom je skup retrogradirao u neko primitivno stanje, gde se, ne znam kako, opet raspravljalo o alternativi teorija ili aktivizam, pa su se teoretičarke i aktivistice dobro podžapale, a još gore je bilo to što christine delphy nije mogla podneti da jedan muškarac (ivan radenković) govori o drugom muškarcu, koji je mizogin i ’uopšte nije koristan za feminizam’ (to je freud), toliko da je čak izašla u sred njegovog izlaganja, i onda se sve nekako napelo i zateglo, i taman kad sam bila spremna poručiti kokice ne bi li što pažljivije pratila utakmicu, asja bakićeva, u tirkiz zelenim čarapama, ladno dovede u pitanje tzv. sestrinstvo i te gluposti o ženskoj solidarnosti (i potkrepi to i argumentacijama simone de beauvoir), založi se za čitanja i čitanja, neke druge žene se isto take založe za nerazdvojivost teorije i prakse, i tako ispadne da smo mi teoretičarke pobedile (mnogo nas : 2) i na kraju eva bahovec nekako diplomatski ’olabavi’ situaciju, i sve se zaključi ponovnim citiranjem simonine rečenice :::: istina nas napada od svuda. tako se završio i taj istiniti napad, zbilja sjajnog skupa, odlično organiziranog (i sa odličnim simultanim prevodom). posle su nas brane i asja vodili po njihovim bogatim knjižarama, a završili smo i na književnoj večeri predraga lucića, gde je govorila naša omiljena darija žilić, a upoznali smo i pesnikinju dortu jagić… kakav divan bovoarovski dan.

za vreme pisanja Osnova kritike političke ekonomije Marx se vratio Hegelu. u pismu Engelsu od 16.januara 1858. on navodi :::: ’’u metodi obrade učinilo mi je veliku uslugu to što sam by mere accident – Freiligrath je našao nekoliko svezaka Hegela koji su prvobitno pripadali Bakunjinu i poslao mi ih je na dar – ponovo prelistao Hegelovu Logiku.’’ za vreme prvomajske škole u Ljubljani, povodom stopedesetogodišnjice objavljivanja Marksovih Grundrisse, vratila sam se nesanicama, vinu, zzestinama i konceptualnim zaletima. sablasno. ljubljana je predivna, a naročito metelkova, deo grafitnih, šarenih i skulpturnih meta-fora. ima malo šmek novog sada, ta austrougarska šminka, ali mnogo lepše. sređenije. nema spojenih zgrada koje niču kao pečurke bez urbanističkog plana (kao ovde). između građevina su zevovi, hijatusi, puno zelenila. sve čisto. čim se pređe granica iz hrvatske pojavi se potpuno drugačija flora. drugačijih boja. u daljini vrhovi alpa. u klubu u metelkovoj su puštali BOYE (to se retko čuje i u ns). a i ŠINOBUSI su baš gostovali, mada smo ih, opsednuti marxom, propustili. marko i mara nam govore kako su cene stanova, hrane i ostalo… mnogo porasle, i kako raste nezadovoljstvo. marko još kaže kako jedan takav simpozij posvećen marksizmima ne može uzburkati vlast, koja je toliko jaka da može komotno dopustiti, čak i medijski propratiti jedan takav događaj. u ljubljani se organiziraju štrajkovi. vode velike borbe. i u filozofiji. slovenci su naklonjeni althusseru. kao i beograđani. novosađani dekonstruiraju marxa, ali se vraćaju i na hegela. evo spisak naslova predavanja, mada su mnoga bila izmenjena i improvizirana. nevena je pričala o pojmu šljama, kod hegela i marxa. dušan je pričao o kosovu. đorđe i maja o fantomima i opsednutostima.

Nevena Jevtić : Dijalog između Prudona i Marksa

Maja Solar & George Hristov : Dekonstruktivna praksa i novi koncept ekonomije

Mark Losoncz : Askeza, kapitalizam i kritički govor

Zoran Gajić : Problem teorijske izgradnje znanja

Darko Markovac : Šta danas znači kritika političke ekonomije?

Darko Drašković : Verbindung i surgissement

Dušan Maljković: Humanitarizam i eksploatacija

Janja Stjepanović : Marxov koncept kritike

Tihomir Topuzovski : Postmarksizam i Balkan

Srećko Horvat : Baudrillard vs. Marx: znak protiv ekonomije

Leonardo Kovačević : Marksizam – suplement liberalizmu?

Gal Kirn : Jugoslovanska kriza

Tomaž Grušovnik : Razmerja v filozofiji (primer: Afrika)

Marko Kržan : Artikulacija Althusserjeve dihotomije problematika – predmet

Anej Korsika : Tegobe in veselja nekega Robinzona

Boštjan Nedoh : Postfordistične mezde in ukinitev produkcijskega časa

Ciril Oberstar : Operacija z numeričnim pojmom in Marxova analiza vrednostne forme

Tihana Pupovac: Politička emancipacija i kritika političke ekonomije

program, kao i apstrakti, mogu se videti na http://www.sozd.si/tank/taxonomy/term/154. škola je bila organizirana najbolje do sada. sve blizu, ne preopterećeno predavanjima, puno zabave, fina hrana. odliccne diskusije. minuciozne analize. odgovornost i pozivi na angazzmane. poslednji dan sam dočekala zoru, omiljeno doba dana, i jela prvi put nešto što se valjda zove kebab. u vege varijanti. a u aninom stanu sam otkrila, ponovo, jana saudeka. ekstazu boja. ona je predivna. spremni da se upustimo i u taj rizik, po bilo koju cenu, askezu askeze, vraćali smo se, od stare pazove do novog sada, u najsmrdljivijem vozu ikad, stojeći kao sardine i slušajući rasističke pljuvačine. opet srbija. sablasno. i lakan govori kako ovu dimenziju treba evocirati u registru koji niti je issta irealno, niti de-realno, vecc je ne-realizirano.

]]> http://pantomimiccarka.wordpress.com/2008/04/23/eva-bahovec-o-simone-de-beauvoir-2/ Wed, 23 Apr 2008 11:19:38 +0000 pantomimicarka http://pantomimiccarka.wordpress.com/2008/04/23/eva-bahovec-o-simone-de-beauvoir-2/

kakva eksplozija filozofije u novom sadu. prvo žižek, pa opet eva bahovec. sve zanimljivije eksplozije pojmova na filozofskom bojnom polju. godina u kojoj obeležavamo stogodišnjicu rođenja simone de beauvoir obeležena je i na dan njene smrti (14.aprila). eva bahovec je održala na filozofskom fakultetu sjajno predavanje i otvorila nova bojna polja i drugačije orijentire. za razliku od uobičajenih interpretacija simone koje uglavnom idu na egzistencijalističku priču ili stavljanje simone rame uz rame pored sartrea,merleau-pontyja, heideggera end so on, eva bahovec otvara nova pozicioniranja. jedno ’poststrukturalističko’ čitanje simone. simone njom samom. simone i freud, simone i marx, simone i nietzsche. sve je to simone njom samom. baš sa one nemoguće pozicije istine koja govori, pozicije Drugog, pozicije žene. naše simone kao filozofkinje koja ne konstituira identifikacije u egzistencijalističkoj vizuri kroz vlastite aktove, već u diskurzivnim matricama. and so on. ustanovila sam, tragično, da mi nije snimljeno ništa od predavanja iako sam dva puta proveravala je li dobro uključen diktafon. tako se opet mesto izjave nije poklopilo sa mestom izjavljivanja. i još jednom došlo (slovenačko) proleće u novi sad.

eto. čak I različiti oblici, strukture I funkcije wc-šolja u različitim zemljama govore nešto o ideološkim pretpostavkama. to kako I gde neko sere pretpostavlja izvesne ideologije. vrlo slične onoj ideji evropskog triniteta, još u vreme hegela.svaka od tri ključne zemlje predstavljala je određeni princip.

engleska / ekonomija (liberalni princip)

francuska / politika (leva revolucionarno)

nemačka / mišljenje I pesništvo (konzervativno kao politički princip)

baš takve su im i wc šolje i mogućnosti kenozisa, pražnjenja. (prolećnih) čišćenja.

simon u kafeima i hotelima, simon u neobaveznim vezama,okružena užasno zanimljivim muškarcima i ženama, rušiteljka klasičnih kulturalnih modusa, simon u triu sa muškarcem i ženom, simon koja ne kuha ne pere ne rađa, simon koja živi u hotelima i kafeima, simon koja usvaja studentkinju, simon urla i diže buku za prava na abortus, simon koja čita i čita i čita i čita i piše i piše i piše i piše, simon ooo simonnnnnn.

SIMON već 100 godina pravi zazubice svetu jer je od onih retkih žena-NEžena. simon analizira, opisuje, proučava, studira, subvertira i zajebava diskurs u kojem se kaže da su žene određene biologijski. diskurs kaže da su žene DRUGI POL. le deuxieme sexe. one su subordinirane i potpuno zavisne u odnosu na muškarce i čitavu androcentričnu kulturu. one se definiraju uvek u odnosu na ono prvo i esencijalno, one su izvedenost, sekundarnost, neoriginalnost, drugost i drugačijost, patvorenost… sve što je niže vrednosti. zazorno. što krvari, curi, odveć je mekano i što je najgore nema penis!  simon se i kastracionom kompleksu naruga i kaže «Lutka, prema kojoj se dete odnosi, može da postane mnogo dragocenije vlasništvo nego što je penis» (Drugi pol). simon je žena-NEžena koju ne određuju jajnici i materica. simon je parezijastes-kinja koja rizikuje, koja govori iz dužnosti i slobode, koja je mnogo nadrkana, a kad je neko ljut i ljuti se i gorči, onda to sve ide u jetru, tako još i platon kaže, a jetra je topos gorčine i ljutine. zato su i sartr i simon umrli od bolesti jetre.

NIHIL.NET

nihilizam između tradicije i izazova

15. i 16. XII 2007.OMLADINSKI CENTAR CK13

Ništa je tekst. Tekst o Ništa. Diskurzivna praksa Ništa. Ništa je tekst koji se može različito ispisivati i pozicionirati.

Nastavljajući prostore teorijskih matrica Klub studenata i studentkinja filozofije GERUSIJA organizovao je dvodnevni simpozijum na temu NIHIL.NET. Nakon povesno-filozofskih konceptualizacija i pojmovlja koji proizilaze iz mišljenja nihilizma, postavljala su se pitanje da li i u koje diskurzivne prakse se danas smešta promišljanje Ničega i Ništa. Nihilizam nije samo koncepcija, duhovno strujanje, pravac u filozofiji; nihilizam je povesna zbilja mišljena konstelacijom filozofskih pitanja koja su oduvek u sprezi: (ne)biće, (ne)bitak, (ne)izvor, (ne)prisutnot, (ne)skrivenost, (bez)početak, (bez)temelj, (od)daljavanje, višak/manjak, ostajanje/nestajanje, primicanje/izmicanje, ostatak/nedostatak, neuređenost, anonimnost, ambis, ponor, praznina, dezorijentacija, bolest na smrt, strah… Da li se Ništa gradira kao povesno kretanje, način bivanja, početak mišljenja i stvaranja, logičko-ontološka kategorija, paradoksija, poetska konstrukcija, antiklimakterična ideologija i kulturna rezignacija, nihilacija religijskog, književnog, pojmovnog, matematičkog, ontološkog, muzičkog, vizuelnog, teatarskog… stvar je umrežavanja diskursa. Paradoksalno Ništa trasira varijabilne puteve Nečega, tako se o onome što je Ništa oduvek već Nešto (pro)govorilo i pokušavalo govoriti. Gde i kako se danas smešta jedno od osnovnih filozofskih pitanja i da li je savremeno društvo donelo novum nihilističkog bivanja u sasvim drugačije konstruiranim stvarnostima? Da li je virtuelni prostor mesto koje je Ništa? Šta nama danas znače odredbe nihilističkog i koliko su aktuelne? Kroz kakve poretke se prepliće tema ovog pitanja i kako ju je moguće uzeti u obuhvat? Koje su to pluralne prakse u kojima se promišlja Ništa i umrežava u savremene koncepcije? Na ova i slična pitanja izlagači i izlagačice Gerusijinog simpozijuma NIHIL.NET su odgovarali, problematizirali i otvarali nove teatre mišljenja. Moderatorke programa bile su Milena Stefanović i Mina Okiljević. Subotnje nihiLIZANJE otvorio je Dušan Pržulj sa izlaganjem naslovljenim Ničeova sepultura. Izdvajajući govor sumanutog čoveka iz Ničeovog Zaratustre, koji dolazi pre vremena, Dušan je postavio pitanje neodgovarajuće sahrane boga u činu njegove smrti, te pojavljivanja novih oblika religijskih formi u okviru današnjice koje je potrebno propitati. Čin ubijanja boga i čin sahrane, sepulture, nisu isto, čin sahrane je ostao nemišljen. Posmrtni govor i sahrana boga se nije desila, sam Niče nije prisustvovao sahrani boga, ’bog je mrtav, ali nije sahranjen’. Odlomak Ničeove vesele nauke moguće je prebaciti u jedan od aviona na putu za kule trgovinskog centra, sumanuti čovek je ubijen od strane Alahovog mučenika. Sumanuti čovek se raspada, bog ostaje živ, najsramnije što je svet imao iskrvarilo je pod udarcem ovoga aviona. Najveća sahrana ikad viđena bila je ova sahrana sumanutog čoveka. Kao što je Ničeov tekst u neku ruku označavao kraj jednog veka i najavu sledećeg, tako je i teroristički čin 11. septembra razaranjem njujorških kula označio početak 21. veka, koji, po Dušanu, nije sahranio boga i ne pretenduje na diskurse mreže, već donosi nove konstelacije – zagrljaj religije i filozofije, novi pristupi religiji. Niče je bio svestan da će se božji čovek jednog dana vratiti, da će to biti sumanutost veća od sumanutog čoveka. Božji čovek se uvek iznova vraća, samo što neće uvek nositi fenjer. Metaforu fenjera iz Ničeovog odlomka Dušan proširuje na oruđe uništenja. Istorija religije je i istorija paljenja svetih tekstova. Isto tako možemo zamisliti da bi neki budući božji čovek mogao spaliti sve materijalne dokaze da je Fridrih Niče ikada postojao, isto tako da uništi dokaze da je ikada u prošlosti postojao ateizam ili zajednica ubica boga. Buduća vatrena sahrana filozofije se ne može sprečiti, jer božji čovek dolazi i dolaziće opet, budućnost filozofije je tako uvek neka vatra i krematorij. Markovac je u diskusiji prigovorio nešto jako zanimljivo – čin spaljivanja je novi čin značenja. Derida je pokazao da sam tekst u sebi već poništava značenje, već sam vrši dekonstrukciju, tako bi spaljivanje bilo čin pisanja, novi tekst. Davor Lazić, student treće godine filozofije, predočio je Govor o jednoj prepisci, između Smrti i Ništa, počinjući konstatacijom da je Ništa ono što je okupilo i sabralo zajednicu koja se pita o tome Ništa. Pitanje je da li je to nešto novo, to da nas je Ništa sabralo, ili je pak nešto staro. Govoriti o onome što se ne da izreći. Arhaički narodi – smrt i život kao opoziti su uvek prikazivani u nerazdruživoj sprezi, smrt je uvek Nešto, ona je život. Kod Grka – postavljanje pitanja o smrti, koja je vezana za nemuštost, nejasnost, hypnos i tanatos kao blizance, kao neposrednost, prohodan put, eidolon. Ali ono pada u zaborav, pa se razvija učenje o pneumi, dahu. Predstava starih Grka o smrti – podzemni svet, prevođenje duše preko reke Stiks u Tartar. Eleusinske i orfičke misterije – obećanje besmrtnosti. Smt postaje strateško mesto. Platon. Simbolička razmena više nije neposredna, već se posreduje, govori se o ključarima, o onima između. Kod Grka smrt nije jasno povezana sa životom, postoji jaz, heroj je posrednik. U hrišćanstvu je to Hrist, on sabire raspalost sveta, samo preko njega stiže se do božanskog, dakle on je onaj koji posreduje – ključar. Smrt je iskušana preko ključara, ali ona ostaje nešto preko. Epikur – smrt nas se ne tiče, ne dodiruje nas. Metafizika prisustva ne dozvoljava smrti da se pojavi kao takva. Montenj – filozofirati znači navikavati se na smrt. Hajdegerovo mišljenje smrti takođe nastavlja tradiciju. Čovek je već mrtav u određenom smislu, on egzistira kao spreman za smrt (nasuprot epikurejskoj nauci koja jasno diferencira život i smrt). Nihilizam je povesno događanje. Jelena Fišić, studentikinja engleskog jezika i književnosti, izložila je predavanje na temu Konstruisanje i dekonstruisanje viktorijanskog romana ili postmodernizam na Faulsov način. Postmodernizam se u Engleskoj javlja 50-ih, 60-ih godina, mada se ne može tačno razgraničiti, nastavak je modernizma. Postmodernistički pisci slave svet znakova, fragmentiranost, besmisaonost, posthumanizam. Stvara se nova forma pisanja, priča postaje nebitna. Novi roman je upravo zbog toga zamro, jer je zaboravio da ispriča priču, raskinuo sa objektivnom realnošću, sa svetom van teksta. Kontekst je unutar teksta. Ne postoji određeni stil novog romana, javlja se hibridnost žanrova, granice ne postoje. Roman je parcijalan, nemoguće je sve znati, nema svemogućeg pripovedača, bogolikosti pripovedača. Roman Džona Faulsa Ženska francuskog poručnika – na prvi pogled izgleda kao klasični viktorijanski roman – linearnost, uvid u stanja svih likova… Zbunjuje činjenica da se priča iz perspektive nekog ko živi sto godina kasnije. No ovo je iluzija viktorijanskog romana – samo da bi se dekonstruisale sve njegove konvencije, pokazuje se licemerje tog doba bez namere nekog prevednovanja i pripovedanja. Posmatranje uloge žene u viktorijansko doba – uvek žena nekoga, senka, udaja je njeno određenje. Ali glavni lik je ženska, femme fatale, postmodernistički lik. Sara je oličenje neke nove žene, koliko se to može biti u surovom i rigidnom okruženju. Intertekstualnost, reciklaža kulture otelotvorena obiljem citata iz dela prošlosti, igranje sa komadima, parčićima, tekst dobija smisao referencama na druge tekstove, pozivanje na Darvina (koji je Antihrist u očima viktorijanaca, jer je poljuljao klasična načela). I pisac je na neki način jedan od likova. Likovi se opiru, izmiču kontroli. Nova realnost romana. Ima tri moguća završetka, time je uloga čitaoca aktivnija. Bog je mrtav a sa njim i bogoliki pisac, nije bitna priča nego način kako se priča priča. Pisanje je igra bez pravila, kao i život, ne postoji konačan odgovor i zbog toga ne treba tugovati. Posmatranje postmodernizma kao neke vrste nihilizma. Nakon popodnevne pauze nihILUZIJE je nastavio razvejavati Mark Lošonc, student filozofije druge godine, na temu Nedostatak političkog nihilizma. Promišljanje politike i nihilizma upućuje na to da je politika u krizi, da nema vrednosti, nema merila na osnovu kojih bi se moglo delati. Ali postoje autori koji se kritički odnose prema ovakvim odredbama. Potrebna je obnova filozofije politike koja bi išla od marksizma, Altisera, Ransiera… Zašto se govori o obnovi, povratku, kao da je nešto izgubljeno, kao da je izgubljeneo najveće blago filozofije – politika. Hana Arent – fragmenti koji mogu biti razumljeni i kao produžetak, ali i kao tekst napisan protiv Bitka i vremena. Oslobađanje od predrasuda o politici, ali i suočavanje sa idejom da je čovek zoon politikon. Po Arentovoj čovek je apolitičan, politička supstancija kao takva ne postoji, politika nastaje između ljudi. Suštinsko svojstvo politike je da je ona nihilistička. Politika se ne može zahvatiti u izuzecima, već je ona sama kao takva izuzetak. Ransier – politika je retka. Analize Hane Arent – promišljanje totalitarizma, fenomena uzora (preko analize Kanta), revolucija. Žižek – spor sa nihilističkim diskursom, kritika shvatanja da smo u postideološkoj epohi. Projekat ponavljanja Lenjina, ne Marksa (akademska pomodnost – poricanje politike). Jedino ponavljanje Lenjina omogućava da potkopamo konsenzus liberalnog diskursa. Lenjin je ponovio revoluciju, rascep između dve revolucije je ponavljanje rascepa (francuske i oktobarske revolucije). Akt obrtanja, suprotstavljanja – nihilistički akt. Trenutak političkog nihilizma, jedinstvene kontingentne okolnosti, jedinstvena intervencija. S druge strane gest ponavljanja. Ponavljanje neponovljivog – paradoksalno kretanje. Apsolventkinja na komparativističkoj književnosti Dragoslava Barzut je svoje izlaganje započela multimedijalnim prikazom hiperteksta, Valerijevih stihova i njenih nadopisivanja, uz muziku Filipa Glasa, a zatim izložila predavanje na temu ”Svet je daleko, moram te nositi” – Legitimacija Valerijeve poezije metaforama nihilističkog doživljaja. Nihilizmom se prevladava metafizika. Ništavilo se tek u nihilizmu otkriva kao pravo ništavilo, koje je nužnost i ishodište ljudskog bića. Protivnici nihilističkog književnog stvaralaštva obasipaju ga savetovanjima kako i čime da se spasi svoje protivrečnosti i iz ništavnosti da se vrati u punoću. Ali mnogi od tih saveta neautentični su i nestvarni. Vrednost višeg poretka koje joj preporučuju najčešće je metafizička, punoća bitka koja se nudi u zamenu za Ništa većinom je samo punoća romantičarske subjektivnosti i njene apstraktne humanosti. Ona predstavlja u stvarnosti modernog vremena samo još neistinu, epigonsku i neautentičnu mistifikaciju iz koje nastaju književna laž i pseudo-književnost.

Nedeljne nihilističke diskusije otvorio je Miloš Krneta sa izlaganjem naslovljenim Upotrebljivost i funkcionalnost. Povezujući Bodrijarove teze sa tezama Tim O’Reilly-ja putem bodrijarovske dihotomije privida i smisla, Miloš pronalazi mesto nihilizma u web prostorima, koje nam je vizuelno i prezentirao. Postavljajući pitanje Da li posmatramo promenu ili promenu načina promene sveta?, nihilizam je smestio u jedan sasvim savremeni kontekst mreže i time dao odgovor na Bodrijarovo pitanje – koja se nova pozornica može otvoriti na kojoj bi se ponovo mogle odigrati NIŠTA i SMRT kao izazov, kao rizik. Objašnjavajući blog i sajt sfere, on smatra kako je nihilizam svoj ’smisao’ preveo u ono funkcionalno i upotrebljivo. Ako smo svi mi, kao i ceo svet, po Bodrijaru, ušli u simulaciju, ravnodušnu sferu odvraćanja gde se rađa nihilizam, onda se efikasnost korišćenja sistema ogleda u tome da on treba da bude prilagođen i početnicima i ekspertima. Smisao je smrtan, prividi su besmrtni – potrebno ih je estetski i efikasno dokumentovati. Predavanje Darka Markovca, master studenta filozofije (koji je, kako je najavila moderatorka, inspirisao samog Markiza de Sada) na temu Hajdeger i Niče – problem nihilizma, pretvorilo se u teatar govorenja, pevanja i izvinjavanja onima koji su došli da slušaju njega, a on im ne može ponuditi Ništa, zatim u opersko pevanje, pa improvizirano objašnjenje ekonomije poklona i toga kako je Ništa uvek mnogo više nego što recipijent može da primi. Šopenhauer govori o davanju i primanju datog koje se opet daje, davanje i primanje su uslovljeni jedno drugim. Strateški momenat ovog izlaganja ogleda se u tome što posle ovog čina priznanja niko Darku ne može da prigovori kako nam Ništa nije dao. Ovakve ekonomije mogu da se posmatraju u raznim ljudskim odnosima, npr. u emocionalnim, kada se zaljubljeni obavezuju da jedno drugom daju. Ono što se jedino može dati jeste Ništa, a Ništa se ne može dati. Ovakva vrsta donacije se razlikuje od ove prethodne (koja se tiče reciprociteta). Obavezu poklona stvara primanje, publika može na osnovu toga što Ništa nije primila da zaključi kako izlagač Ništa nije dao. Ali, da li se Ništa može i(li) ne može dati? Kakva bi to vrsta donacije bila? Donacija koja se uvek može dati a nikad se ne može primiti, pošto se ne polazi od primanja, ovde nije na delu donacija korisnog karaktera. Suština davanje je u onome koji daje, on daje uvek više nego što primalac može da primi. Davanje Ničega je donacija božanskog karaktera. Nasuprot logike korisnosti (povezane sa prethodnim predavanjem) ovde se zagovara logika trošenja (Bataj). Primat je na davanju a ne na primanju. Nova vrsta etike koja bi počivala na donaciji i beskorisnosti, na davanju koje nije uslovljeno nikakvim primanjem. Mislim da je ovo predavanje bilo odlično, uopšte nije bilo neozbiljno kako je možda na momente izgledalo, ovaj performerski gest je sjajno objasnio važne teme davanja, primanja, ekonomije poklona, ekonomije Ničega itd. Sledeće predavanje održao je master student filozofije i multimedijalni umetnik Ivan Radenković, na temu Neantizacija sveta u Sartrovoj filozofiji. Polazeći od ranog Sartrovog spisa O imaginarnom (koji je pisao pod dejstvom hašiša), postavlja se pitanje o onom izvesnom i o onom verovatnom, kroz različite moduse svesti. Svest je primarno shvaćena kao odnos. Iako se analiziraju imaginarni akti, oni su shvaćeni kao konstituenti svesti, kao značenja svesti, za nesvesno nema mesta ovde. Svest apsorbuje kompleks različitih predstava, to je iluzija imanencije. Shvatanje reciprociteta svesti i predmeta prevazilazi shvatanje po kome su predstave jednostavni elementi svesti, kao da je svest neko okupljalište predstava. Problem je u tome što se predmetnost razume kao svojstvo svesti, bitak se razume kao korelat. Kroz proces zamišljanja svet se neantizuje, svako biće u svetu definiše svet kroz mnogo odnosa. U predstavljajućoj svesti je malo drugačije. Svaka promena u svesti ne rezultira time da se cela svest menja (to je problem), ovde se provlači huserlovska ideja invarijantnosti u varijacijama. U percepciji se predmet uči, to je prilično instrumentalno određenje percepcije (za razliku od Merlo-Pontijeve odredbe). Izvesnost predstave se pokazala kao svest, međutim, Sartre će imaginarno shvatiti kao implicitni smisao stvarnog koji se pojavljuje na osnovi sveta. Predstavljajuća svest postavlja svoj predmet kao ništavilo, tako da je svet koji leži u osnovi svesti kao imaginarni svet, svet u kome je predmet konstituisan van njega, ali sa svešću koja je u svetu. Svest koja predstavlja poništava svet dok svest sveta motiviše predstavljajuću svest kao shvatanje posebnog smisla situacije. Nakon popodnevne pauze izlaganje je nastavio Đorđe Hristov, student filozofije četvrte godine, na temu Metodski nihilizam fizičke kosmologije. O epistemološkoj vrednosti antropičkog principa. Ovaj rad problematizuje nove pojave u savremenoj nauci, kao što su nemogućnost principa klasifikacije nauka koje su odmakle od empirijske verifikacije, zatim bliske veze između posmatrača u nauci i posmatranih fizičkih procesa (konkretno u kosmologiji), dakle o fizici koja problematizira status čoveka u prirodi i povratno njegov odnos spram nauke. Posebno se analizira antropički princip koji se javio kao rezultat na mnoštvo zaključaka o ulozi posmatrača u vezi sa problemom vrednosti univerzalnih konstanti. Fundamentalne konstante u prirodi zavise nužno od postojanja posmatrača. Teza o fino podešenom univerzumu dovodi do zaključka da bi svaka mala izmena u vrednosti tih konstanti rezultirala u nemogućnosti postojanja života, postojanja posmatrača. Antropički princip ima preduslove u kopenhagenskoj predstavi kvantne mehanike, u evolucionoj teoriji i kosmologiji, postoji više vrsta antropičkih principa. Đorđe se poziva na tzv. slabi antropički princip. On dobrim delom vuče korene iz filozofije, u dokazima za postojanja boga, zatim odnosa priode i čoveka. Kantovo shvatanje forme svrhovitosti – priroda je uređena kao harmonični poredak tako da nama omogućava saznanje. Ovde se radi o formi svrhovitosti, a ne o pojmu (time se izbegavaju teleološke implikacije). Tako funkcionira i antropički princip, njime je omogućeno naše postojanje kao posmatrača. Antropički princip je blisko povezan sa opservacionim selekcionim efektima. Selekcioni efekti – predrasude u istraživanjima, nereprezentativni uzori u istraživanju, Bekonovi idoli, Hegel govori o menjanju predmeta čim mu pristupamo. Opservacioni selekcioni efekti nisu vezani za urođene predrasude, niti se ogledaju u neprimerenosti metode u istraživanju, već nam govore o efektima koji proizilaze iz samog postojanja čoveka (kao posmatrača) i kojim je uslovima u nauci to postojanje pretpostavljeno i omogućeno. Tako bi antropički princip bio teorija opservacionih selekcionih efekata – kroz različite formulacije oni se pokušavaju se otkloniti. Naše postojanje je jedna predrasuda, pretpostavka, koju ne možemo otkloniti, jer da ti parametri nisu takvi kakve ih opserviramo mi ne bi mogli govoriti o postojanju posmatrača. Vrednost parametara uslovljava i naše postojanje. Radi se o kontingentnom principu, ovde se govori o sintetičkom sudu a posteriori, putem skupljanja empirijskih činjenica se došlo do formulacije tog principa. Ukoliko ovom principu želimo da damo značaj u nauci, onda moramo tvrditi analitički status ovog suda, to da on jeste a prirori, da bude neprotivrečan i da važi u svim mogućim svetovima. Da bi ovaj princip imao epistemološki značaj u nauci, on mora imati status analitičkog principa. I u filozofiji ima primera pokušaja otklanjanja selekcionih efekata – Bekon, Kant… Huserlova analiza fenomenološke redukcije i vremenske svesti dovodi se u vezu sa opservacionim selekcionim efekatom. Netematizovanje prirodnog stava i stava koje se pretpostavlja u svakodnevnom i naučnom iskustvu se mora propitati. Ali, ukoliko odbacimo tezu postojanja sveta, mi nećemo imati sadržaj svesti, predmetnost intencionalnog akta će izostati, u tome se ogleda paradoks fenomenologije. Prirodni stav ne može da se u potpunosti otkloni, on uvek uslovljava fenomenološke analize, pa i onda kada pokušava da se izbegne teza postojanja putem jezičkih akata, imaginacije i sećanja. Đorđe zaključuje da antropički princip jeste analitički stav i ne može se osporiti njegova vrednost čak ni kroz Huserlovu fenomenologiju. Ozren Lazić postavio je pitanje Da li filozof može biti radikalni nihilista?, smatrajući da ne može i da je to iskustvo rezervirano samo za religijski doživljaj koji se ne može opisati i misliti, samo osetiti. Ničeova tvrdnja da bi nihilizam mogao da bude božanski pogled na svet vuče na prvi hrišćanski stav o tome da je bog stvorio svet iz ničega. Prvo Ništa pa svet! Bog još može samo gledati Ništa. Nihilizam je svojstveniji veri nego filozofiji. Zato Ničeova tvrdnja da je bog mrtav i govori o tome ne da boga nema, već da bog nije spoznat ili se ne može spoznati, što ne pomućuje onoga koji veruje. Niče je negirao postojanje filozofskog boga a ne hrišćanskog boga iako je on bio na meti. Ozren zaključuje da filozof kao radikalni nihilista nije moguć. Saša Hrnjez predavanje Istina ništavnosti: zavođenje odsutnog nije lično izlagao, jer je fizički bio odsutan (Saša je trenutno na master studijama u Italiji), što je samo potvrdilo moć Ništenja i njegovog zavođenja. Autora nema, teksta nema, a to Ništa vro je zavodljivo. Maja Solar je pročitala tekst na italijanskom jeziku (koji uopšte ne poznaje) uz ’magijsku’ muziku, a tekst je fragment Ničeovih citata o eliminaciji stvarnog sveta, o Platonovom crvenjenju od srama, zatim Bodrijarove rečenice, pa rečenice koje ništa ne znače, samo su slučajno ređanje italijanskih reči, i zaključna rečenica: ja sam varka. Ovo čitanje na stranom jeziku objašnjava se iz konteksta bodrijarovske priče o zavođenju, jer zavodi ono što je Drugo, Stranost, Objekta, dakle strani i nepoznati jezik, ono što je neshatljivo, istovremeno odsutno i prisutno. Čista igra sa znacima i glasovima stranog jezika. Zavođenje je ono nihilističko jer ruši ustaljeni red pravila, jednosmernost, prozirnost i banalnost. Autor nema Ništa da kaže o temi ovog simpozijuma, stoga je odlučio fizički da odsustvuje, što više govori o nihilizmu nego njegovo prisustvo. Reč je o pukoj naznaci, najavi nečega što se nikad ne desi, nikada ne dođe i ne pojavi, ne izađe u neskrivenost. Profesor dr Damir Smiljanić zatvorio je simpozij radom na temu Metafizika samoubivstva. Jedan previđen nihilistički projekat i njegove konsekvence. Profesor je prošlog semestra dao obećanje tadašnjim studentima druge godine filozofije, kako će im ispričati ko je pre Ničea rekao da je bog mrtav. Ovim radom će pokušati odgovoriti da li je uopšte moguć radikalni nihilizam, možda kroz neku vrstu konstruktivne autodestrukcije u projektu metafizike samoubivstva. Ovde Nešto odmah prelazi u Ništa, samo živo bivstvo je preduslov ubijanja, (samo)ubistvom ono ne nestaje, već ostaje iza njega leš. Čini se da je akt suicida ograničen na pripadnike ljudskog roda, svesnost i volja onoga što se čini su preduslovi. Svojevrsnim metafizičkim eksperimentom, iskušavanjem, pojam samoubistva mogao bi se proširiti na pojma samoubiVstva. Šta smatrati pod time? Nije li ovo contradictio in adiectum? Anihilacija bivstva, njegovo uništenje, onda bi pretpostavljalo volju, želju, određeno vreme, svrha bivstva bi onda bila da ne bude. Ipak u istoriji filozofije postoji teorija koja se bavi unuštenjem bivstva, samoubivstva, u jednom previđenom metafizičkom projektu, u delu Filipa Majnlendera. Njegovo glavno delo jeste Filozofija izbavljenja. Bivstvo se samo od sebe može uništiti, postupkom personifikacije. Transcendentalno bivstvo jeste Bog. Ali on je umro, potpuno se uništio i njegova smrt prešla je u život sveta. Ali ako bog nije hteo da postoji zašto još uvek postoji svet? Samo preko imanentne oblasti sveta bog može preći iz bivstva u nebivstvo. Iskonski poriv za uništenjem se preneo sa transcendentne na imanentnu sferu, u vidu iskonske volje za smrću. Razmatra se postepeno slabljenja sile, ubrzavanje smrti procesa u neorganskom svetu. Volja za životom i volja za životom objašnjava se kod biljki, životinja i čoveka. Transfer ens realissimum u nihil negativum. Na kraju, profesor Smiljanić je prisutne nihiliste i nihilistkinje upoznao i sa kraćim prikazom zanimljive biografije ovog filozofa. Radovi sa ovog simpozija će uskoro biti objavljeni u novom časopisu Gerusije, a sledeći mini-simpozij najavljen je za februar, na temu FILMA. Ahaaaa.

sad više ne ne znam tačno kada, ali ima na primer nekih mesec, ma i više, dana, kako je u novom sadu gostovala slovenačka filozofkinja i feministkinja eva bahovec, održala predavanje u prostorijama ženskih studija, pod naslovom ABECEDARIJUM FEMINIZMA, kojim bi se u osnovnim crtama trebalo odgovoriti na pitanje ŠTA JE FEMINIZAM? skiciraću neke osnovne momente ovog inspirativnog predavanja, naročito zbog toga što u novom sadu retko imamo prilike slušati FILOZOFSKE FEMINIZME, jer od ovih drugih feminizama vrvi i bruji ceo grad.

neka vrsta uvođenja u problem feminizma izvire iz opusa ’vesele nauke’. eva je postavila pitanje šta uopšte znači orijentirati se u feminizmu, koji je, kao i svaka druga praksa mišljenja BOJNO POLJE Kampfplatz (Kant je rekao da je filozofija bojno polje). što se tiče feminizma, kao i mišljenja uopšte, SUKOB su odigrava na razini pojmova, konceptualizacije. a na bojnom polju su uvek potrebni orijentiri. eva izdvaja tri orijentira koji nas uvode u samu stvar feminizma.

=1. prvi nivo sukoba odvija se na razini rasprave sa misaonom tradicijom, u vezi sa pozicioniranjem Žena u istoriji (mišljenja). vodi se rasprava o tome kako su Žene kao autorke odsutne, nema ih u istoriji i postavlja se pitanje zašto je to tako. ali takođe postavlja se pitanje jesu li Žene odsutne zato što ih zbilja nema ili ih je bilo ali su skrivene (pa je moguće naknadno ih razotkriti). ako su žene samo skrivene u istoriji, onda su one postojale ali nisu upisane. no ovo je paradox! svenka savić, diskurs viceva :::: zašto crnogorac drži pored kreveta jednu praznu i jednu punu čašu vode? možda će biti žedan a možda neće. lidija sklevicki pregledala sve udžbenike istorije jugoslavije i ustanovila da se više pominju konji nego žene! u istoriji ima više konja nego žena! ali šta je uopšte autor i autorstvo? da li je vezano samo za figuru, ime ili za tekst (poststrukturalizam)? dekonstrukcijom imanentnih kriterija filozofije, nauke, umetnosti…. dolazi se do toga da neko ne može biti autor ako nije upisan u povest. double bind feminizma – žene su već sami paradox pitanje odsustva ili nepostojanja. ODSUSTVO v Ø

=2. SUKOB OKO ZNAČENJA. de bello (o sukobu). u slovenačkom rečniku (SSKJ) feminizam je definiran kao sukoba za prava žena, ali i kao pojava ženskih karakteristika kod muškaraca, primer EVNUHA….. dok u vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza(2002), feminizam je :::

= pokret žena za oslobođenje od podređenog položaja i izjednačenje u pravima sa muškarcima; ženskost, ženstvenost, ženske draži;

= ženske osobine kod muškarca, naročito kod homoseksualaca.

dona haravej = tamo gde mislimo da je reč o čistoj objektivnoj nauci – ideologija. pitamo se za koga je to feminizam? da li je zbilja čista objektivna nauka? da li se radi o predrasudi autora ili o širem kontekstu? ZA KOGA je to značenje onako kako je definirano u rečnicima? u rečniku muškarac je definiran kao čovek =razina univerzalnosti, dok je žena definirana kao osoba =niža razina žena je u povesti, onda kada je upisivana, prikazana ili kao ekstremno pozitivna figura, oličena u liku žene-svetice-majke, NEČULNE ŽENE, ili pak kao izrazito negativna figura, u liku fatalne žene, zavodnice, kurve, ČULNE ŽENE.

+ STABAT MATER (stajaše (pored krsta) majka (Isusova)). povesna deskripcija žene odigravala se naglašavanjem figure stabat mater, kao najpozitivnije strane Ženskog. Žensko je najviše vrednovano u liku majke i u liku device (takođe apstraktne Muze), u liku bića koje gubi svoje telo i reducira ga na samo jednu funkciju, ali prikazivanu kao ‘svetu’, na rađanje. idealizirana figura majčinstva samo ponavlja svoju ‘prirodnu’ funkciju očuvavši devičanstvo, dakle stabat mater je figura tela koje nije telo, telo bez želja, uživanja, telo koje ne postoji, osim reducirano na reproduktivnost. idealna (sveta) žena prikazivana je kao devica i kao majka, njezina biologija se opisivala kao nužni, večiti, ‘prirodni’ ciklus.

- FEMME FATALE prostitutka. $ (ne dolar već lakanov precrtani subjekt).

zzena je zapravo i jedno i drugo! žena je uvek više nego muškarac više ambivalentna. Dakle, žene su u istoriji ODSUTNE ili su reducirane na majke ili nešto jako loše, ali su i jedno i drugo = one su paradox, SIMPTOM (žižek – simptom razvoja). KULTURA – PRIRODA. SUŠTINA (BIVSTVO) – POJAVA. ISTINA – PRIVID. žene su na strani prirode, pojave, privida….

=3. SUKOB ZA POJMOVE. feminizam kao i filozofija – hteo bi biti kreacija pojmova. POJAM.TERMIN/TEORIJA. Canguilhem (KANGILEM). refleksni luk ≠Dekart. Willis, Prohaskau, Unser…… više autora koji su osmislili tu ideju…epistemologijski kriteriji + istorija. nama se činilo prirodnim da refleksni luk najviše vezujemo za Dekarta i mehanicizam…. ovi drugi autori dolaze iz vitalističke epistemologije. SEX – GENDER. Delez – suština feminizma bi trebala da bude sukob sa svim tim budalaštinama.