Skarp spegelbild utan läsglasögon på när du använder Spegelzoom®. Artikel i Jade, Finland.

Bekvämt och snabbt, enkelt och effektivt, man och kvinna söker på google och hittar det de letar efter. Här kan du se några av dagens sökord till den här bloggen:  

• smink spegel
• stor spegel lampa runt om
• sminkspegel med belysning
• rakspeglar uppsala
• förstorningsspegel/badrum
• glasögon
• läsglasögon testa
• badrumsspegel förstoring, make up spegel, sminkspegel med förstoring
• svenska uppfinningar,  förstoringsglas att sätta på sina glasögon, köpa konkav spegel, fönster spegel shop, uppfinningar på a, glasögon blogg, förstoringsspegel, köpa sminkspegel…

 Hoppas att den som söker finner!

Kiitos kysymyksestäsi!

Näin välittömästi ehdottaisin yhteydenottoa Ruotsin suurlähetystöön Helsingissä, www.sverige.fi  puh. 09-6877660. Täältä saat varmasti vastauksen kysymykseesi.

Täällä Ruotsissa asioista vastaavat mm.

“Myndigheten för skolutveckling” www.skolutveckling.se/

“Utbildningsdepartementet” http://www.regeringen.se/sb/d/1454

Asiaa vaikeuttaa seikka, että Ruotsissa on kunnilla hyvin suuri mahdollisuus muotoilla omaa toimintaansa. Tukholman kaupungilla on esim. oma esikoulusuunnitelmansa “Förskoleplan för Stockholms stad”

http://www.stockholm.se/files/49100-49199/file_49195.pdf

Jos tarvitset lisätietoa, ota yhteyttä.

Ystävällisin terveisin

Kiitos kysymyksestä! Tämä on Ruotsissa toimiva suomenkielinen kysymyspalvelu. Suomessa toimii ”Kysy kirjastonhoitajalta”-palvelu, jonka osoite on http://www.kirjastot.fi/tietopalvelu.

Wikipedia-sivulla, jonka osoite on http://fi.wikipedia.org , on hyvä keskitysleirejä käsittelevä yleisartikkeli ja siinä on tietoa myös Neuvostoliiton leireistä.

Kirjoja tästä aiheesta voit löytää Espoon, Kauniaisten, Helsingin ja Vantaan kirjastojen yhteisluettelosta. Osoite on www.helmet.fi . Hakusana gulag antaa melko pitkän listan kirjoja Siperian keskitysleireistä. Norjan leireistä ei löydy yhtä paljon ainestoa. Käyttämällä hakusanaa keskitysleiri* norja* saat tietää kirjojen nimet.

Finsko Ministarstvo transporta i komunikacija se obavezalo da će, do jula sledeće godine, svaka osoba u Finskoj imati zagarantovani pristup Internetu pri minimalnoj brzini od jednog megabita u sekundi. Finska vlada je najavila premrežavanje (svoje) zemlje konekcijama od 100Mb/s do 2015-e godine, a od jula 2010-e Finska će postati prva zemlja u kojoj će svaka osoba imati univerzalni, zakonom zagarantovan pristup Internetu sa minimalnom brzinom od 1Mb/s.

“Mi mislimo da je Internet nešto bez čega život nije moguć u modernom društvu”, kaže Laura Vikkonen, portparolka ministarstva. “On je kao voda, struja ili bankarske usluge – pristup Internetu je naprosto neophodan”, dodaje Vikkonen, naglašavajući da je ovo tek “međukorak” u petogodišnjem planu pravljenja super-brzih konekcija.

Finska, zemlja od 5,2 miliona stanovnika, je i inače jedna od najnaprednijih država kada je reč o Internetu – procenat populacije koji je na neki način povezan na net je 95,2.

Od davnina ribari pokušavaju ustanoviti vezu između mjesečevih mijena i prehrambene aktivnosti riba. Posljednja istraživanja i promatranja u tom pogledu potvrđuju da je najbolji period za ribolov oko mladog Mjeseca (3-4 dana prije i za vrijeme 4-5 dana poslije), dok je najnepovoljnije razdoblje za vrijeme punog mjeseca jer se ribe tada hrane noću. Taj je fenomen još izraženiji po vedrom vremenu kada mjesečina obasjava nebo. Oko prve i zadnje četvrti, ribe ponovno grizu danju…

Zašto je voda u dubinama i na dnu hladnija od vode na površini? Podsjetimo se lekcije iz fizike: voda je bezbojna i bezmirisna tekućina čija je gustina 1 (1 kg po litri).

Ta je gustina maksimalna i mjeri se na 4°C. Drugim riječima, litra vode na 4°C teža je od litre vode na 20°C! A da stvari budu još složenije, vode različitih temperatura se ne miješaju, stoga što je voda toplija, gustoća joj je manja. Tako npr. na ribnjacima sunce grije površinu stoga je najtopliji sloj vode gornji sloj, dok se najhladniji sloj nalazi u blizini dna. Zimi je naravno situacija obrnuta, natopliji sloj vode je na dnu, a najhladniji na površini koja često biva smrznuta!

Među svim evropskim zemljama slatkovodni ribolov je najpopularniji u Skandinaviji a posebno u Norveškoj gdje je 50% odraslog stanovništva aktivno u ovoj sferi.

Npr.  35% žena redovno lovi ribu u Norveškoj, 27% u Finskoj, 20% u Švedskoj. Najveće zanimanje za ribolov u ovim zemljama pokazuju mladi od 15 do 19 godina.

Svake godine za vrijeme Božićnih i Novogodišnjih praznika, proda se više od 150 tona kavijara u svijetu. Izreka «sve što je rijetko skupo je» više je nego opravdana  jer cijena ovog “jestivog crnog zlata” prelazi 2000€ po kilogramu. Male su šanse da u budućnosti cijena padne jer je dvadesetak vrsta divlje kečige (najpoznatija je Beluga) koje žive u Kaspijskom moru, skoro izumrlo.

U jezeru Thingvellir na Islandu žive četiri vrste jezerske zlatovčice. To je jedini primjer na svijetu gdje u jednom te istom jezeru postoji tolika raznolikost iste vrste ribe. No, istovremeno je iz istog  jezera skoro nestala poznata pastrmka koja može dostići težinu i od 30 kg !

Na Antarktiku, 6,5 miliona hektara je stavljeno u ‘rezervat’ između otoka Heard et McDonalds da bi se zaštitile ugrožene vrste životinja poput velikog albatrosa, morskog slona i mnogih drugih.

 U posljednjih nekoliko godina, zbog nedovoljnih mjera opreza više stotina hiljada lososa pobjeglo je iz svjetskih ribouzgajališta, najviše u Norveškoj i Škotskoj, što predstavlja veliku opasnost za populaciju divljih lososa. Ne samo jer dolazi do stvaranja hibrida, već i jer te ribe prenose brojne bolesti. Podsjetimo da su dvije trećine divljih lososa izumrle u zadnjih 30 godina!

Zar sve ovo nije zabrinjavajuće?!

Illustration på http://www.jade-lehti.fi/

..om och visar för sina läsare (50+)  ’en snygg och funktionell spegel’, SPEGELZOOM®.
Översättning till svenska på väg och kommer att visas här.

Källa: Jade http://www.jade-lehti.fi/

JÄLLEENMYYJÄT. OY Casamarin AB är distributör för Spegelzoom® i Finland. På deras blog – http://casamarin.wordpress.com/jalleenmyyjat/ – hittar du f n 13 FINSKA KÖPSTÄLLEN med namn, adress och hemsida – optiker, skönhetssalong, badrumsbutik, apotek. De är inlagda med webbadresser även på http://www.spegelzoom.se/kopstallen.html#INTERNATIONELLT

Zamislite prosječnog Finca koji sjedne u auto i otputuje na ljetovanje u Portugal. Sa kraja na kraj evropskog kontinenta. Ne mora ići u ambasadu Portugala da traži vizu jer sa svojim pasošem može po cijeloj EU. Na putu će proći kroz desetak evropskih država ali mu ni na jednoj granici neće tražiti ni pasoš, ni ličnu i neće mu niko pretresati gepek. Ne mora ići u mjenjačnicu jer ista valuta vrijedi i u Finskoj i u Portugalu. Na kraju, ako mu više odgovara topli Portugal od hladne Finske, može ostati da živi u Portugalu bez velikih birokratskih procedura. I imati će ista prava kao i Portugalci.
Zašto to može prosječan građanin Finske a ne može prosječan građanin BiH?

Zato što su Finska i Portugal članice EU a BiH nije!

Mi ne možemo ni do Županje u Hrvatskoj ili recimo Loznice u Srbiji bez lične karte a građani EU mogu i nekoliko hiljada kilometara.
Razlog koji bogato ilustruje zašto je potrebno ubrzati proces evropskih integracija BiH.

mötte jag idag på min promenad till Finland, under tunneln mellan Sverige och Finland fann jag gemenskapen på svenska, finska, norska, samiska och ryska.

/Margareta G som fortfarande sitter och tuggar på Candy worlds produkter från gårdagen.

Vaknade en morgon vid ca 03 tiden
av ett jävla liv utanför… eller under balkongen.
Det var två mot en och så dom lät..hua!
Två som seriöst försökte ta kål på den tredje
Slog på plåten på balkongen utan att dom reagerade
Alla tre rullade ut på körbanan och fortfarande var det två på en.
En låg på rygg och två fegisar var på den i ryggläge.
Först när en bil nästan körde över dom så skingrades slagskämparna.
Undras vad dom slogs om… kråkjeflorna!!
Säkert någon kråkbrutta eller så =)

Kom hem för en stund sedan från barnvakteriet.
Hämtade Dom två små på dagiset vid 15:30 tiden
och strax efter 19 så kom dom hem.
Shalini klarade provet… GRATTIS GUMMAN!!
Nu så… har jag bara två barn och kan känna mig lite barnledig… haha

Ringde stugan om hur det har gått.
Eftersom det är Hannas första gång med Farmor och farfar i stugan.
Allting hade gått jättebra… hon har badat i sjön ungen!!
Vattnet var ju kallt men som sagt var.. hon är ju ingen mes min tös
Det sjuder i henne… äkta Finska jävlaranammagener… haha

Saknar redan Elias och Hanna….
Det var 11 timmar sedan dom åkte.
Nu får jag ju ge mig… haha

I morgon blir det sjukan för Marcus och hans utslag.
Fick ingen tid idag… el hade fått en lite för sen tid
skulle ju hämta dom två små på dagis.
Men i morgon blir det sjukan.

Nu ni… nu har Häxan Paula dansat rätt dans… haha
Nu har vi sommar och hoppas den stannar.

Nästa vecka ska Johannes på Kyrkans dagkollo
Förra årets kollo regnade i princip bort.
Men hoppas det fina vädret fortsätter nästa vecka också.
I fem dagar ska han bli hämtad och lämnad här hemma.
Där emellan är han på Malmön och badar
utom på fredag då ska han till E-tuna Djurpark + tivolit.
För 300:- får han maten under hela veckan plus mellis och annat gott.
Sen får dom inträdet till E-tuna Zoo och åkpengar på tivolit.
Inte ens glasspengar får dom ha med sig “Dom betalar”
Fatta vad guld värt detta är för en ensamstående mamma
med fyra hemmavarande barn…
Tack Svenska Kyrkan här i Köping!!
Praise The Lord!!
Gudvaremedederhelahögen eller hur man nu säger =)

Men som sagt var… har ju tre som inte går på någe kollo.
Nästa år då… kanske Marcus får plats också.
Det är först till kvarn som gäller.
Undrar om det går att anmäla ungarna redan nu? Haha
Fyra platser tack!! =)

I morgon blir det eventuellt Krillan.
Vi har ju ett fint utomhusbad här i Köping.
Vi får se vad Il Doctore säger om Marcus utslag
Är det Ok att bada ja då ska vi bada…

Idag så har det varit en trött dag *gääsp*
Sov knappt någopnting i natt.
Elias min tonåring… skitungen… nattsömnsmarodören
Han höll mig vaken hela natten.
Han hade ju vänt på dygnet lite så nu skulle han vända tillbaka
Han skulle vara vaken hela natten och hela dagen idag.
Sen skulle han lägga sig i tid i kväll i stugan.
Visst… han hade stupat redan vid 18:30 tiden sa Farmor.
Ja det var ju bra… så vaknar han icketonnistid i morgon bitti.
Men jag hörde ungen hela natten han kunde ju inte smyga.
Så det blir tidigt i Lopplådan i kväll.

Ha en go kväll alla!!

TAKE CARE!!

KramKram!

Igår kväll var jag i full färd med att skriva ett blogginlägg i vilket jag klagade vilt på hur meningslös min tillvaro kommer bli i sommar och då PLÖTSLIGT! Ett strömavbrott! Optimist som jag är *cough* tänker jag se det som ett tecken från ovan om att det inte kommer bli fullt så meningslöst som jag förutspått. Sånt gillar jag, mer av det,  det övernaturliga stuket.

Sen så fick jag ut lite prov idag. Gick som förväntat.  Alla rätt i Fysikprovet förutom en totalt värdelös uppgift, vilket förstörde min chanser till tia. Men, jag har gissat till mig tior i så många av Björns prov nu att min bubbla bara satt och väntade på att spricka. Nästa fysikkurs ska jag faktiskt läsa igenom boken och göra några läxor iaf. Dock kompenserades det nederlaget av en smått otrolig nia i finska. Och med 9+ på provet kunde inte Lilian hitta skäl att sänka mig till en åtta. Då finska överlägset är mitt sämsta ämne och jag förra kursen var millimeter från en sjua är detta en stor framgång. Great success.. eller fittigt fint, som man säger här på Åland.

För övrigt så kan jag nu officiellt cp-förklara min mobil. Jag tror jag skulle klara mig bättre i nuläget med en gammal tegelsten. Tji fick jag för att jag inte investerat i lite finsk kvalite i form av Nokia.

Jag vaknade imorse och kroppen kändes som om jag just överlevt en påhälsning av den spanska inkvisitionen. Såren över halva kroppen och den uppenbara svårigheten att gå pekade också åt samma håll. Men, anledningen var givetvis beachrugbyn på Lilla Holmen vi hade på gymnastiken igår. De övermäktiga naturvetarna i 2D fick möta tjejklassen 2C. I rest my case.

Men jag lyckades ändå bli duktigt mörbultad då rugbyn igår verkligen levde upp till öknamnet “ryggby”. Istället för en linje som mål hade vi en cirkel med radien ~2 meter. Med andra ord var det sjukt med folk ivägen om man ens kom i närheten av målområdet och högar fanns det gott om. Själv hade jag äran att ligga underst en sådär tre, fyra gånger. Första gången var nog värst då mitt ansikte trycktes rakt ner i sanden medan mina armar drogs åt ett annat håll. Detta resulterade i en mun full med sand och lite panikkänslor. Inte så kul. Förutom det var det ju bara.. mysigt ehum..

Nå, riktigt såhär roligt hade vi det inte. Men nästan.

Höjdpunkten var nog ändå när jag gjorde en av mina, helt onödiga, spurtar över den fastare sanden vid strandkanten. Stackars J Terry trodde tydligen att hon kunde hålla samma takt som mig, men en liten fartökning från min sida och istället för att göra en klockren tackling siktar hon lite bakom mig. Hursomhelst, hon missar och landar på mage i vattnet, hoppsan! hihi

Sen så var ju Smulters lilla redovisningskram nog också en highlight. Kul för honom att han äntligen samlade tillräckligt mod *cough*

“Us boys we are so natural

Rough skin, small hips, not so huggable

Cake to resist, untouchable

Too gross to admit it

Ain’t no lil thing, it’s repulsive”

Sen så hade jag också finskaprov idag. Det gick ungefär så bra man kan förvänta sig att det ska gå, om man väljer att halvhjärtat börja öva dagen före på sitt sämsta ämne. Helt fel gick det då inte, men studentläsförståelsen och faktumet att jag glömde öva på oregelbundna adverb torde dra ner betyget till en grad jag inte är riktigt nöjd med. Dock lyckades jag slippa all form av onyttig provstress före då mina tankar hölls på annat håll och jag på så vis slapp sitta och gruva mig över finska hela dagen. Nästan riktigt kiva.

Idag lossnade äntligen informationsstoppet angående artikeln. Hittade någon obskyr hemsida från Datasäkerhesgruppen vid Lund universitet där de publicerat rapport efter rapport om fildelning. Hittade i princip allt jag behövde. Då alla cheferna var på utbildning idag, fanns det ingen att få tag på för en kommentar. MEN, vad gör det, jag hittade beslut om avreglering, beslutsunderlag, rapporter om överbelastade nätverk och diskussioner från 2003 om att förbjuda P2P-trafik. Mitt grävande gjorde mig glad. Det tog tre timmar att hitta och plöja igenom informationen, samtidigt som jag multitaskade och skrev uppdrag och namnlekar till kvällens fest. Men när jag läst till sista punkt kunde jag med gott samvete, sluta skriva och pilla lite med redigering (förövrigt något av det roligaste jag vet). Sedan slängde jag i mig en bulle och tre kex, vet inte varför, jag gillar inte ens bullar. Men jag var glad och firade. Och sedan cyklade jag och mötte upp Hanna och Christoper utanför ICA Tuna.

Vi handlade inför festen och lånade en kundvagn. Eller, köpte gjorde vi väl. Sedan begav vi oss hem till Audrey och pyntade hennes hus i blått och gult. Sedan pågick “Svenskfesten” länge, vi åt och åt och åt och drack snaps. En del vägrade smaka på kräftor, men jag och Hanna sög i oss kräftor som inga andra. Små var de, pyttesmå, men, helt OK. Sedan bjöd vi på Marängscvhiss (jag har verkligen ingen aning om hur det stavas) och Hannas hembakade lusse- och kanelbullar. Haha, vilken rolig blandning av mat. Men trevlig var det. Vi sjöng “små grodorna” och “Hell and Gore”. Vid elva bestämde jag mig för att cykla hemmåt. Skulle bara gå in i köket och säga hejdå till Z och Hanna. Men tre timmar senare sitter jag, Z, Audrey, Hanna, Jens och Jusku sist kvar av alla och diskuterar allt från smärtan av att bryta nyckelbenet till homosexualitet och religion i Slovakien. Jusku passade också på att lära mig lite finska. Mitt uttal var inte perfekt, men, det var en god början.

– Kuuullu, sa jag

– Ku-lj-u, sa han

– Kuuullu, sa jag

– Ku-lj-u, sa han.

Och så höll vi på ett tag till han accepterade mitt förskånskande av finskan. Sedan städade vi undan det sista och jag supercyklade hem. Sedan slängde jag mig framför datorn, och här sitter jag nu och knåpar på artikeln igen. 7079 tecken är jag uppe i. Det är helt ohyggligt långt. Men vi får väl se vad som händer imorgon. Skickar in ett tänkt utkast om någon timme, och sen får vi se vad som händer.

– Hyvää yötä!

(Lista ut vad det betyder ni)

Kako se živi u Finskoj?

klarissa (sluzbenik)

16. februar 2009.

Da li neko ovde živi u Finskoj? Interesuje me kakva je tamo klima, da li stalno duvaju vetrovi i da li je zemlja oko jezera privatizovana kao u Kanadi? Uvek sam mastala o zimi u Finskoj i svidja mi se priroda…Da li je teško tamo naći posao i da li se je mogući dobiti boravak na osnovu kupovine nekretnine? Hvala!

Wonderia 17. februar 2009.

Ja sam živela u Finskoj nekoliko godina i sad se vracam ponovo na još tri meseca da zavrsim neki posao i posle toga odoh iz Finske. Veoma je teško naći posao u Finskoj ako si stranac, sem ako nećeš da budes babysitter u nekoj porodici koja je takođe iz inostranstva ili ako nemas zavrsen fakultet koji je tamo veoma trazen ili ako nemas debelu vezu da te progura(da toga i tamo ima i te kako, samo što se krije kao zmija noge). Ali u svakom slučaju, integracija u Finsko drustvo je veoma teska, jer su Finci od svih Skandinavaca, najveci nacionalisti i dobro cuvaju ono sto je svoje i ne vole da se mesaju sa strancima. Ja sam imala nekoliko neugodnih situacija kada su me Finci pitali odakle i kad im kažem iz Srbije, obično su pokusavali da me degradiraju koliko god su mogli. Svaka cast izuzetcima, jer imam i nekoliko prijatelja koji su Finci, i koji su stvarno super ljudi i uvek su bili tu da mi pomognu.

Elem, morala bi da naucis i finski jezik koji je VEOMA tezak. Ima 15 padeza i gramatika je uzas. Bez naucenog jezika nema ništa ni od posla. Ja pricam finski dobro, ali još ne savrseno.

Što se tiče zime, najgore je u Helsinkiju, jer vetar toliko duva sa mora da ni kapa ne pomaze i sveukupan utisak je da je uvek bar još nekoliko stepeni hladnije nego sto jeste upravo zbog jakog vetra. Priroda im je lepa, ali mislim da je priroda čak i lepsa u Svedskoj i Norveskoj nego u Finskoj.

Finci su veoma sebican narod. Nećeš videti da kao kod nas decko devojci placa pice ili je vodi na veceru. Svako placa svoje. Jedno vreme dok sam živela sa jednim cimerom koji je bio Finac, on je na jaja koja je kupio i stavio u frizider pisao svoje ime ))))) da se zna ako slučajno neko uzme. Hehhehe, nikad tako nešto nisam videla u zivotu…Takođe ako nešto nije u njihovom interesu neće ti pomoći, pa ne znam šta da se desi.I svi su uvek depresivni.

Mislim da kupovinom nekretnine ne možeš i da dodjes u Finsku da živis. Treba ti određena vrsta vize. Jedino ako bi odlucila da investiras u Finsku, tada bi imala neke povlastice i verovatno bi ti dali vizu u rekordnom roku.

Eto, to je što se Finske tiče. Vecina ljudi koji su tamo dosli sa Balkana i koje ja znam su se veoma promenili od odlaska tamo i sami postali depresivni kao Finci.Jednostavno takav je zivot tamo. Helsinki nije veliki grad, i već posle mesec dana postaje dosadno.Nema šta da se vidi.Sve kafice uglavnom obices vikendom kad izadjes u grad. A da ne pricam o gradovima kao sto je Turku, to je kao grad duhova, bez ikakvih desavanja.

Nadam se da sam ti bila od pomoći.

Ilkka 22. februar 2009.

finska uopste nije skandinavija i to vrlo je važno imati to na umu da bi se između ostalog shvatio nijhov mentalitet. finska je „wanna be but never will be” skandinavija, jer u svakom slučaju nije geografski a gotovo ni u svakom drugom pogledu jer nisu germani kao ostali.

u finskoj je jako jako jako teško naći posao a bez jezika gotovo ništa. finski su nacionalisti i to se vidi u svemu, proizvodima koji se prodaju, reklamama, itd.
inače fincima spominjati hunsko poreklo je jako loše, jer postoje tendencije da se dokaze kako su oni indo-evropljani poreklom iz nemacke, a jezik su preuzeli od samija.
to su neke najnovije genetske teorije.

što se tiče saradnje sa svedjanima, nisu finci teski, nego su svedjani spori. jednostavno je razlika u vrsti rada. u svedskoj se o svemu non stop diskutuje, odlucuje kolektiv, itd, dok se u finskoj prvo radi pa diskutuje. finci nisu komunikativni i sasvim je u redu cutati u drustvu.
ali što se posla tiče, tu se zaboravlja sve ostalo. postenost i drzanje reci su od izuzetnog značaja, a to se da primetiti i u radu institucija, mnoge stvari se baziraju na poverenju.

neko rece zime u finskoj su divne..da..malo sutra. zime su uzasne i čak i finci beze od njih na jug.
zimski i letnji finci su dve potpuno odvojene jedinke..u svim zemljama ljudi se transformisu leti, međutim u finskoj je to naročito izrazeno.

što se tiče sklapanje prijateljstava, to je jako teško, naročito u helsinkiju jer tu ne samo da se javlja finski „temperament” (hladnoca), nego i mentalitet glavnog grada. u manjim mestima je lakse upoznati ljude.

što se tiče wonderie i njenog komentara kako su finci sebični jer neće da placaju drugima, zao mi je, ali komentar je glupost jer isto tavo ponasanje postoji u gotovo svim zapadnim zemljama iz vise razloga a između ostalog pre svega zato što žene ovde NE želE da im muskarci placaju pica jer žele da pokazu svoju nezavisnost i ne žele da imaju bilo kakve obaveze prema muskarcima.
a nismo ni mi bas tako odusevljeni placanjem.kod nas se placa zato što svi to ocekuju, ali vecina mojih muskih srpskih poznanika bi voleo da se to polako promeni i da muskarci nisu uvek u obavezi da placaju i ja se slazem s tim. to je bilo dobro nekad kad žene nisu radile kao sada, a zašto bi sad muskarac placao?
a dodacu još i da je to pogresno, jer se meni mnogo puta desilo da mi poznanik finac plati pice ili jelo. nije to bas tako crno-belo.

inače da, duva severni vetar. i da, ne možeš dobiti boravak na osnovu nekretnina. i ne samo to, nego otkako su rusi poceli u velikoj meri da kupuju nekretnine u finskoj, finci predlazu zakon da se ogranici prodaja nekretnina onima koji nisu gradjani evropske unije. šta vise, čak i za gradjane evropske unije je jako teško da dodju da žive ovde.

finci ne žele strance. i tačno je da na juznu/istocnu evropu gledaju sa visine, zbog tog mentaliteta da posto-poto žele da budu skandinavci, sto nisu. (geografski ni slučajno,a ni na osnovu kulture kao recimo danci).
finci su deo feno-skandinavije, i onaj dodatak „feno” (koji ukazuje da je njihova zemlja dodatak klasicnoj skandinaviji) im smeta.
ako stvarno hoćeš da iznerviras finca, samo mu kaži kako su finci zaista slični rusima.

finci isto tako kriju svoju istoriju, i to period od 1939-43 kad su bili nemacki saveznici. to se ovde stalno opravdava necim ako se uopste govori o tom periodu. ono sto oni stalno pokusavaju da naglase jeste onaj period posle 1943, kad su promenili stranu. i to je bitno da bi se finci bolje razumeli, jer su opsednuti tim svojim zimskim ratom.

u finskoj još što se jezika tiče postoji nešto sto moja poznanica poljakinja i ja nazivamo jezickim rasizmom. to znači da kad si u drustvu finaca oni uopste neće da se trude da sa tobom govore engleski ili već šta, nego će pricati finski, čak iako odlično govore engleski.
isto vazi za javne institucije. ako ne znaš finski, a imaš neko sa tobom ko govori finski, sluzbenici će te totalno ignorisati, čak iako si ti u pitanju (tvoj problem) i oni odlično govore engleski.

ima tu puno stosta, ali ja ti ne bih preporucila da dodjes ovde. mnogi moji poznanici stranci i finci (stranci sa ruzicastim naocarima o finskoj u početku) su otisli potpuno razocarani u druge zemlje.

što se tiče ostatka klime u finskoj, leta su veoma prijatna. klima je suva, zime su prijatnije nego hladne zime u srbiji. a što se pecuraka tiče, finci su eksperti. naravno da se i ovde beru pecurke, ali ja bih odbacila romanticne slike o zemlji.

i opet o fincima. huni UOPSTE nisu uticali na fince, i huni sa fincima nemaju veze. malo ste pobrkali loncice, huni su madjari.
na fince su uticali svedjani i delimicno rusi kao i nemci.
a što se finaca i podmuklosti tiče, finci su tu na istom nivou kao i svedjani i norvezani. ni kod jednih se neće cuti otvoreno mišljenje. stavise, ne izrazavanje mišljenja direktno su finci „nasledili” od svedjana i njihove vlasti jer su u tom pogledu po mom iskustvu POTPUNO isti.

dakle finska nije zemlja za ljude sa jakim mišljenjem koji to mišljenje ne želi da zadrzi samo za sebe. ovde se sve radi umereno, tako da se ne uvrede drugi.
isto tako nije za ljude koji ne žele da vide alkoholicare kako leze na ulici svaki dan (petak i subota vece su posebne price).

ali što se tiče bezbednosti za ljude i decu, finska je jako bezbedna. isto vazi i što se tiče raznih bolesti, za koje je recimo srbija zemlja srednjeg rizika, dok je finska za većinu zemlja niskog rizika.

finska je idealna i za žene-buduce trudnice i majke, jer finska i svedska imaju najbolje sisteme za zastitu i dobrobit trudnica, majki i dece i smrtnost beba (sids-sudden infant death) je izuzetno niska.
finska je dobra i za one koji hoće kvalitetno obrazovanje, jer je sistem skolovanja besplatno, a skole (do fakulteta) je najbolji u evropskoj uniji. a i fakulteti su im na visokom nivou.

Извор и наставак: SerbianCafe.com (дискусије)

cao

Denna helg lär bli en riktig läshelg! Jag har tent på tisdag, en riktigt stor tent dessutom. Jag har ca 60-70 sidor kvar att läsa, sen är det dags att börja repetera. Jag har skrivit ett helt häfte fullt av anteckningar, garanterat lååångt över 100 sidor, det kan jag lova… Jag måste erkänna att jag inte har någon koll på hur mycket jag har skrivit. Inget jag ser fram emot att börja gå igenom…

Nu har jag läst i snart 8 timmar… Kanske dags att ta en promenad till postlådan nu… Kanske jag orkar 5-6 timmar till efteråt. Just nu värker mina ben något otroligt, dags att gå ut och röra på sig!

Ibland vill man inte kunna finska. Till exempel när det ringer telefonförsäljare som talar finska. Då är det rent av en fördel att inte kunna finska. Det är nästan sjukt effektivt att bli av med en telefonförsäljare genom att “inte kunna finska”.

Telefonförsäljare har en speciell språkgen som gör att de inte förstår innebörden av “Nej tack!”, “Jag är inte intresserad” eller “Tack o. hej (före avslutad affär)”. Detta oavsett om man säger det på finska eller svenska. Telefonförsäljaren babblar på som om han inget hört fast man upprepar något av dessa uttryck, eller alla.

Men den för telefonförsäljare speciella språkgenen gör oxo att de, med en imponerande snabbhet, förstår o. handlar enligt uttrycken “Jag kan ingen finska (sagt på svenska åt en finsktalande försäljare) eller “Olen paholainen, en ympäri suomi”. Efter att ha yttrat något av dessa kan man räkna med, på sin höjd, ett “Kiitos, ja hyvää päivänjatkoa!”. Oftast blir det bara ett besvärat “Kiitos”.

Det här testade jag idag när en telefonförsäljare ringde o. frågade efter morsan (ni ser, jag jobbar även idag som morsans telefonsvarare).

- Hon är ute just nu, o. hon talar förövrigt ingen finska (fast hon nog talar helt ok), sa jag på svenska.

- Ai jaaaa, te ette puhu siellä mitään suomea?! Sa försäljerskan.

- Nej, det gör vi inte, sa jag på svenska (fast jag egentligen talar helt ok finska).

- No sitten ei mitään. Kiitos ja hyvää päivänjatkoa, klick, avslutades samtalet.

Stackars Marraj har idag fått umgås med finska klimakteriet drabbade tanter som bara pratat snusk. Detta tyckte givetvis Marraj var oerhört otrevligt och hedniskt. Marraj som är en god och oskuldsfull människa satt chokad och illamående under eftermiddagen och ville bara fly fältet, men tyvärr klarade Marraj igge det eftersom hon var på ett möte med sitt arbete. Marraj förstod icke vad välutrustade karlar hade med deras arbete att göra. Men tanterna som tyvärr står över Marraj i rang och har mer befogenheter än Marraj på arbetet valde att lägga ner tid på dessa samtal. Marraj som inte har så stor erfarenhet på detta område pratade på mycket för att inte avslöjas som oskuld. Tanterna såg minsann avundsjuka ut när Marraj berättade och förklarade och illustrerade och formade i luften och dansade och ritade och sjöng. Marraj kände plötsligt hur makten och uppmärksamheten steg henne åt huvudet och hon kunde inte sluta. Marraj såg sig själv på en stor scen där hon inför tusentals människor berättade sina historier och erfarenheter och gav tips, råd och spred ordet om den fria kvinnan och medmänniskors ansvar för att få frid på jorden och sprida kärlekens helande väg mot kosmos eviga kärleksvåg. Marraj predikade i timmar och lärde ut både det ena och det andra. Marraj kunde inte sluta. Marraj var i trans. Marraj kände att Marraj nu hittat sin väg i livet. Marraj var och är kärlekens budbärare. Marraj går med kärleken i sin kropp och sprider kosmos eviga kärlek till medmänniskan. Precis som Marraj gjorde när hon reste runt som missionär världen. Men nu var budskapet något annat. Marraj hörde hur hon sa, mitt namn är och vill förbli Marraj Den Heliga så som Gud skapade mig skall jag vara. Sen trillade Marraj ner för bordet i konferens salen.      

Att bo i Finland och inte kunna prata finska är ganska opraktiskt och dumt. Det känns ganska genant att ha studerat finska 10 år och fortfarande inte kunna föra en konversation på finska. Den huvudsakliga orsaken till att jag inte pratar finska är antagligen för att jag bott i en så svensk miljö att jag aldrig behövt kunna finska. Jag tror ändå att mycket hänger på attityden, man har fått för sig att finska är svårt, och att finska är tråkigt och är det värsta ämnet i skolan. Denna inställning gör det nästintill omöjligt att lära sig finska. Hur svårt kan det nu vara att lära sig finska när man bor i Finland? Nu har jag faktiskt möjligheten att ändra min attityd på riktigt för jag har nämligen turen att ha två svensktalande vänner som älskar att prata finska! Jag skall nog så småningom börja prata lite finska jag också.

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

POSJETA VALAMSKOM MANASTIRU

Velelepna je bura na Ladoskom jezeru, kada pod vedrim nebom, uz sijanje sunca, vetar premesta vlazne brezuljcice po povrsini dubokog, sirokog jezera. Ta nepregledna povrsina sva je obasuta nebesko-plavim brezuljcicima i njihovim nezno belim, srebrnastim grebenima. Uznemireno burom, jezero stvara utisak da je zivo.

Po takvoj buri 1846. godine, pocetkom septembra, plovio sam iz Konevskog manastira u Valamski, parobrodom sto nosi ime ostrva na kome se nalazi Valamski manastir.[1] Vetar je bio veoma hladan i jak; brzo su nebom promicali belicasti oblaci u zasebnim grupama, kao jata ptica kad se sele u jesen i u prolece. Velicanstvena je bura na otvorenom jezeru; i na obalama ona ima svoju carobnu lepotu. Tamo se svirepi talasi i vetrovi, u vecitoj svadji, ljute, zestoko prepiru – a ovde, razjareni na zemlju, imaju smelu zamisao. “Gledajte kako se talas uspinje na obalu” – rece konevski starac koji me je pratio. Tacno: talas se “uspinje” na obalu. To je pravi izraz za ono sto talas radi. I ne samo da se svojeglavo uspinje na blagu obalu, na ogromnu granitnu liticu koja okomito stoji nad bezdanom i od pamtiveka spokojno gleda na svirepe bure kao na decije igre: za hvat,[2] za dva hvata uzlece talas uz liticu, a onda, iznemogao, pada u njeno podnozje, sasut u mnostvo sicusnih cestica, kao razbijeni kristal; zatim ponovo zapocinje svoj neprestano uporni, bezuspesni pokusaj.

Pre nekoliko godina video sam buru na Ladoskom jezeru po tmurnom vremenu. Tada slika gubi mnogo od svoje zivopisnosti. Vode su obojene u sivo; pena nije srebrnasta, vec mutna i zuckasta; magla suzava okvir slike; nema ni one zivosti, ni one raznovrsnosti – recju, nema onog zivota. Kako su potrebne sunceve zrake da bi ova paznje dostojna i nadahnuca puna slika bila dovrsena! Kako je i samo sunce prekrasno kada gleda na zemaljsku buru sa cistog, nedoseznog neba!

Ostrvo Valam je, nesporno, najzivopisnije mesto stare Finske. Nalazi se na severnom kraju Ladoskog jezera.[3] Prilazite mu: docekuje vas potpuno nova priroda, kakvu nije imao prilike da vidi onaj koji je putovao samo po Rusiji: divlja, tiha priroda koja privlaci poglede samom svojom divljinom, iz koje proviruju zanosne, ciste lepote. Vidite okomite, visoke, gole litice, koje gordo izlaze iz bezdana: stoje kao divovi na isturenoj strazi. Vidite strmine, prekrivene sumom, koje se srdacno spustaju prema jezeru. Tu je neki pustinjak izasao sa posudom u ruci da zahvati vode: pometnuvsi na zemlju posudu, gleda u prostrano jezero, osluskuje govor talasa, napaja dusu duhovnim sozercanjem. Vidite zalive, odasvud ogradjene granitnim, samoniklim liticama, u kojima mirno dremaju kao ogledalo ciste vode, dok u jezeru besni strasna bura; tu se sklonio od brodoloma galijot[4], ili sojma[5], ceka u zatisju povoljan vetar, a vlasnik jedrenjaka vec ravnodusno gleda razjarene, hucne talase jezera – te sto su nedavno hteli da zdrobe njegovu ladju u koju je on ulozio sav svoj imetak, svu sudbinu, i svoju i svoje porodice. Plovite vijugavim tesnacima, u kojima se dve naspramne litice sastaju tako blisko da ostavljaju samo uzani prolaz za sami galijot. Spustate visak, merite dubinu u toj uzini: dubina tu iznosi mnogo hvati. Ulazite sa severne strane u zaton koji duboko zalazi u unutrasnjost ostrva; plovite tim zatonom: desno je gusta suma na kamenitim, ogromnim izbocinama, koje okomito, a neke sa nagibom, izranjaju iz tamnih voda. Od neprozirnih silueta tih suma i tog kamenja voda je u zatonu izuzetno tamna, i predeo dobija veoma preteci izgled. Zaton se postepeno siri, i najzad formira oval velikih dimenzija. Sklanjate paznju od te neobicne slike koja izaziva u dusi nevoljni, ali prijatni uzas od koga ne zelite da se rastanete; okrecete se na suprotnu stranu: pred vama je veliki manastir na visokoj, dugoj, granitnoj litici, kao lagano breme na plecima giganta. Liticu je ranije prekrivala belicasta mahovina. Monasi su skinuli mahovinu; sada na granitu nema sivkasto belih sedina koje su visile niz njegovo preplanulo celo; on je velicanstven i strasan u svojoj obnovljenoj mladosti i nagoti. Iz pukotina u liticama izrasle su lipe, javori, brestovi; po litici vijuga brsljan, a ispod litice podignut je vocnjak, nad kojim se njisu i sume istaknuti zeleni vrhovi drveca, reklo bi se spremni da se sruse na vrt, ali ih zadrzava korenje, duboko prodrlo u liticu. Kakva zadivljujuca, velelepna slika! Kako je prijatno videti covekovu naseobinu, njegovu ruku, komadic zemlje zaliven njegovim znojem, ukrasen njegovim mnogim radom, usred ogromnih masa netaknute, grandiozne prirode! Pristajete u luku, izlazite na obalu: na strmoj padini brda sagradjeno je granitno stepeniste; njime se penjete prema manastiru smestenom na vrhu brda, na prostranoj zaravni. Na tu zaravan sa juzne strane vodi strma padina; prema zapadu, prema zatonu, zaravan preseca okomita litica.

Manastirske zgrade formiraju dva cetvorougla, od kojih je jedan smesten u drugom. Kad se granitnim stepenistem popnete na zaravan, idete alejom prema svetoj kapiji na spoljasnjem cetvorouglu; naspram te kapije je druga, uunutrasnjem cetvorouglu. Ulazite na kapiju: pred vama je na desnoj strani saborna crkva Preobrazenja Gospodnjeg, na gornjem spratu, a na donjem crkva valamskih cudotvoraca Sergija i Germana, gde i njihove mosti pocivaju na skrivenom mestu. Saborna crkva je povezana galerijom sa toplom crkvom Uspenja Majke Bozije; u galeriji se nalazi riznica. Na drugom kraju, koji formira jugoistocni ugao, nalazi se crkva svetog Nikolaja. Na levoj strani, suprotno od linije hramova, nalaze se kelije nastojatelja i neke brace. Naspram nas su zajednicka trpeza i kuhinja, a u onoj liniji u kojoj je kapija, i gde, pretpostavljam, vi stojite, nalaze se kelije crednih jeromonaha. Nad svetom kapijom vanjskog cetvorougla nalazi se crkva Petra i Pavla. U toj liniji, sa leve strane, nalazi se gostoprimnica; sa desne kelija duhovnika i prostrana manastirska ruholjnja (tako se u manastirima naziva ostava za odecu). U naspramnoj liniji nalazi se manastirska bolnica, sa znatnim brojem kelija, u koje se smastaju svi prestareli i sakati. Pri bolnici su crkve: na gornjem spratu Presvete Trojice, a na donjem Zivonosnog istocnika. U liniji, okrenutoj prema zatonu, sa jedne strane je nastavak gostoprimnice, a sa druge manastirska kancelarija. U istocnoj liniji, sa jedne strane je nastavak ostave, a sa druge manastirska biblioteka, u poredjenju sa bibliotekama drugih manastira bogata, sa dosta rukopisa, skoro iskljucivo dela svetih otaca koji su pisali o monaskom zivotu. Nece se u toj biblioteci naci obilje materijala za istoriju Valamskog manastira. Ona je opremljena krajem proslog i pocetkom ovog veka; drevne rukopise, kao i sve drevno u Valamskom manastiru, unistili su pozari i Svedjani. Nema zdanja na celom ostrvu, cak ni kapele, koje nije navrsilo bar sto godina.

Osnivanje i postojanje Valamskog manastira seze u duboku rusku starinu: do takvog zakljucka dovode neke istorijske cinjenice. Prepodobni Avramije, osnivac i arhimandrit rostovskog Bogojavljenskog manastira, dosao je jos kao neznabozac u valamsko obitaliste 960. godine posle Hristovog rodjenja; tu je krsten i postrizen u monastvo.[6] U Sofijskom letopisu receno je: “Leta 6671. (1163. posle Hristovog rodjenja) nadjene su i prenete mosti prepodobnih otaca nasih, Sergija i Germana Valamskog.”[7] Drugi letopisac pominje da je 1192. godine iguman Martirije sagradio kamenu crkvu na Valamskom ostrvu.[8] Lokalno predanje, potkrepljeno tim i njima slicnim oskudnim podacima koji su do nas dosli, smatra da su Sergije i German grcki monasi, savremenici ravnoapostolne velike kneginje Olge. Ako uzmemo u obzir odlucnost sa kojom su drevni monasi tezili ka najdubljem usamljivanju, tu pogodnost za usamljivanje koju Valamsko ostrvo pruza sada, i koju je, tim vise, pruzalo tada – onda se moramo sloziti da u doseljenju grckih monaha ovamo nema nicega cudnog i neostvarivog. U svim istorijskim osvetljenim tackama, nazalost retkim, u kojima se s vremena na vreme pojavljuje postojanje Valamskog manastira vidi se da su monasi provodili najstrozi monaski zivot, da su tamo postojali i opstezice i otselnici, i da je svim monasima upravljao iguman. Ovde je u cetrnaestom veku ziveo izvesno vreme prepodobni Arsenije Konevski, koji je kasnije otisao na svetu Atonsku goru i osnovao Konevski manastir. Na ovo tlo je u drugoj polovini petnaestog stoleca krocio kao mladic prepodobni Aleksandar Svirski: on je najpre obavljao razne poslove u opstezicu, a zatim je tihovao na svetom ostrvu, u tesnoj pecini, prirodnoj ili isklesanoj u litici – ne zna se. Sveto ostrvo je kamena gora; ona se podize iz jezera, zavrsava se na severu visokim ostrim grebenom i pripada grupi malih ostrva koja sa raznih strana okruzuju glavno ostrvo, kao sateliti svoju planetu. U prvoj polovini petnaestog stoleca ziveo je ovde izvesno vreme prepodobni Savatije Solovecki, koji je kasnije presao na Belo more, na daleki sever, radi dubokog osamljivanja u pustinji Soloveckog ostrva, dotle nenastanjenog. Tamo je trazio isto ono, i sa istim neustrasivim samopozrtvovanjem, sto su trazili Grci Sergije i German na Valamskom ostrvu, i nasao svoj Aton i svoj Olimp, vec prenaseljen, mada je ta prevelika naseljenost iznosila svega skupinu monaha.[9]

Vise puta su Svedjani pustosili Valamski manastir; vise puta su njegovi monasi padali pod ostricom maca, i zemlju, orosenu molitvenim znojem, orosavali mucenickom smrcu; vise puta su goreli sveti hramovi i monaske kolibice jer ih je zapalila ruka neprijatelja ili neopreznosti. No predeo Valamskog manastira, njegove raznovrsne pogodnosti za sve vidove monaskog zivota, njegovi monasi su ubrzo obnavljali. Kao da je sama priroda odredila, osvetila Valam za mesto bogosluzenja. Drevno predanje, no koje, izgleda, ima osnova, govori da se ovde, u tom davno proslom vremenu, kad je ova zemlja bila u mraku neznabostva, vrsilo poklonjenje idolima.[10] Kada pogledas na te tamne, duboke vode, na te mracne, guste sume, na te gorde, mocne litice, na svu tu velicanstvenu sliku koja se neprestano menja i neprestano ostaje zivopisna; kada procitas u njoj duboko pesnicko nadahnuce, uporedis raskosni predeo Valama i oskudni predeo okolne Finske – reci ces: “Da, morao je ovde kamenosrdni i ratoborni Skandinavac da svoja ratna, surova razmisljanja i osecanja preinacuje u poboznost; morala je ovde dusa da se ispunjava svime sto uznosi ljudsku dusu ka najvisim osecanjima, koja pruza religija.” Isto to predanje dovodi ovde svetog apostola Andriju, koji je, po Nestorovom kazivanju, presao iz Kijeva u Novgorod, i vratio se morskim putevima u juznu Evropu, gde ga je u Ahaji cekao mucenicki venac. On govori da je apostol rekom Volhov dosao na Ladosko jezero, preko jezera stigao do Valama, obratio tamosnje zrece u hriscanstvo i osnovao hriscansku crkvu. To predanje naziva Sergija pratiocem apostola, a po apostolovom odlasku, uciteljem tih krajeva u hriscanstvu.

Sta je tu cudno? Po svoj zemlji izidje glas njihov, i do krajeva vaseljene reci njihove,[11] svedoci Pismo o putovanjima apostola. Njihovi trudovi su pripadali celom ljudskom rodu, a ne samo jednom narodu; njihovu briznu paznju, ljubav njihovog srca nije privlacila obrazovanost, gradjansko uredjenje ili sila, nego nesreca palog coveka, bio on Skit ili varvarin, Judejac ili Jelin.[12] Sta je to zbog cega bi sveti apostol Andrija imao razloga da ne pridje nasim praocima, Slovenima, i susedima Slovena, Skandinavcima? Sta je to sto bi ga sprecilo da poseti mesto osveceno za narodno bogosluzenje, da tamo zasadi istinsko bogopoznanje i bogosluzenje? Zasto ne bismo dozvolili misljenje da je sam Bog dosapnuo apostolu tu visoku, svetu nameru, dao mu snagu da je izvrsi? Nenaseljenost, nepoznatost zemlje, daljina, teskoce putovanja ne mogu biti dovoljan, cak nimalo jak razlog za odbacivanje ovog predanja. Nedugo posle apostolskih putovanja jezdile su tim putevima cele vojske: pa zasto da ne prodje njima apostol, vodjen Bozijom desnicom i apostolskom revnoscu?

To je vec predanje, i to ne mutno, ne sumnjivo, vec sigurno, cisto istorijsko. Monaski zivot na Valamu i istocno ispovedanje hriscanske vere u toj zemlji procvetali su mnogo ranije i snaznije nego sto bi mogao da zakljuci putnik nakon prve posete kraju, nakon kratkotrajnog pogleda na njega. Treba pogledati usredsredjenije, treba zrtvovati dovoljno vremena, oslusnuti pazljivo kazivanja valamskih otaca i priobalnih zitelja, iz njih izvuci podatak dostojan da ga istorija unese u svoje tablice, da ga savremena obrazovanost uslisi, a obrazovano potomstvo ne zaboravi. Monaski zivot na valamskom ostrvu se toliko razvio da je svoje izdanke prebacio preko jezera, na suprotnu obalu, na kojoj se sada nalazi Serdobolj. Na toj obali je bilo dvanaest skitova: sve su ih osnovali valamski monasi, svi su bili pod upravom i duhovnim rukovodstvom valamskog igumana. Priobalni zitelji su ispovedali pravoslavnu istocnu veru upravo zato sto su njeno poznanje uzeli iz Valamskog manastira; po obali, do samog Keksholma, nalazili su se pravoslavni hramovi. Korelci sa te obale Ladoskog jezera bili su pravoslavci, kao sto su pravoslavci sada Korelci sa suprotne obale, zitelji Olonecke gubernije. I jedni i drugi su govorili istim jezikom: njihovi dijalekti su se medjusobno toliko malo razlikovali da nisu predstavljali prepreku da oni razumeju jedni druge, da razgovaraju jedni sa drugima; imali su i istu veru. No doslo je zlo vreme – Finci su se priklonili Luterovom ucenju. Na mestima na kojima su blistali pravoslavni hramovi, gde je vrseno pravoslavno bogosluzenje, gde je bozanska liturgija zblizavala nebo i zemlju, sada stoje luteranske crkve, koje se oglasavaju jedino praznom propovedju hladnog pastora. Govoreci narodu u svojoj propovedi samo povrsno, uceno znanje o Iskupitelju i Njegovim moralnim poukama, on svaki put kao da drzi nadgrobni govor nad tim ljudima i mestima koji su izgubili istinu, zivu veru i Crkvu. Osim usmenih predanja, koja jednoglasno svedoce o cinjenicama, postoji jos i zivo svedocenje. To su cela naselja Finaca, hiljade Finaca koji danas ispovedaju pravoslavnu veru. Za njih se bogosluzenje vrsi na slovenskom jeziku, po nasim crkvenim knjigama; vrse ga nasi svestenici, koji jedino propoved govore narodu na njegovom maternjem, finskom jeziku. Zar je bilo tesko Svedjanima da pored te prostodusne vere uvedu ovde luteranstvo? Trebalo je samo da proteraju ili pobiju ruske svestenike i primoraju luteranskog pastora da maskira svojom propovedju strasni gubitak, koji je zaboravljen zbog samog vremena i zbog toga sto nije bio potpuno shvacen.

Nadam se da ce ovaj podatak biti prijatan mnogima! Malo je verovatno da mnogi znaju da je u nedrima Finske jos zivo pravoslavlje, da ono nije nanovo zasadjeno: tamo ono zivi od starina, ostatak je zajednicke drevne hriscanske religije, koja je zamenila neznabostvo. Mnogi danasnji priobalni Finci cuvaju ljubav prema Crkvi predaka, otrgnutih od nje na prevaru ili nasiljem. Oni bi zeleli da se vrate u spasonosna nedra, no nikakav glas ih ne poziva, i oni se mahinalno vuku prema Luteranskoj crkvi zbog, reklo bi se, jos neprekinutog uticaja nasilja.

A kada se desio taj zli prevrat? Religiozna sudbina finske obale povezana je sa sudbinom Valamskog manastira, iz koga je, vidi se, uvek tekao religiozni zivot za celu tu zemlju, cvetao i umanjivao se saobrazno tome da li mu je mnogo ili malo sila davao Valamski manastir. Pocetkom sedamnaestog veka svedski vojskovodja Pontus de la Gardi, koji je toliko zla naneo Rusiji, razorio je valamsko obitaliste; crkve i kelije predao je plamenu, monahe ostrici maca; neki su uspeli da pobegnu i ponesu mosti svetih osnivaca manastira. Slicnu sudbinu dozivela je i leva obala Finske: pravoslavni hramovi su spaljeni, svestenosluzitelji pobijeni ili prognani, medju stanovnistvom je prosireno luteranstvo, cije su se pristalice jos predavali fanaticnoj strasti prema svojoj tek rodjenoj veri, spremni da se umiju u krvi Tridesetogodisnjeg rata. Vredna je pomena cinjenica da se naselja koja su sacuvala pravoslavnu veru ne nalaze ni na samoj obali Ladoskog jezera ni na putu zavojevaca, nego dublje u Finskoj, iza planina, iza mocvara, tih prirodnih ograda zemlje: tamo su se oni pritajili, spasili od pogleda i religije protestanata. Tada su mnogi Finci prebegli u Rusiju da bi sacuvali veru: njihove pravoslavne potomke srescete u Novgorodskoj i Tverskoj guberniji.

Kada je Boziji promisao oruzjem Petra Velikog kaznjavao Svedjane zato sto su, usavsi u Rusiju kao saveznici, verolomno pogazili Boziji zakon i narodna prava, i iz saveznika presli u neprijatelje i osvajace, tada je Valamski manastir, zajedno sa Korelijom, ispod njemu rodnog krova ruske drzave, presao da sirotuje pod tudjom vlascu oko sto godina. Od 1717. godine, po pozivu pobedonosnog cara, monasi Kirilo-belozerskog manastira dosli su na zgariste bivseg Valamskog manastira; opet je tamo podignut hram Boziji, postavljene su kelije. Za vreme vladavine carice Jelisavete Petrovne drvene manastirske zgrade nestale su u pozaru. Carica je obnovila manastir o drzavnom trosku. Nove zgrade su, kao i prethodne, bile sagradjene od drveta. Video sam crtez tog manastira; dopao mi se. Mislim da drvene zgrade pristaju pustinjskoj obitelji kakva je Valamska. Kako pogled raduju monaske kolibice svojom skromnoscu kad su izgradjene od drveta! Podesne su za monaska zanimanja: cuvaju zdravlje, kome ovde prete surova klima, ostri vetrovi, sama hrana, podvizi, raspolozenje duha, koje istanjuje, iscrpljuje telo. Da je u Valamskom manastiru bio od kamena veliki saborni hram, koji bi na dva sprata sadrzavao toplu i hladnu crkvu, i da je kamena bila ograda, koja bi stitila unutrasnjost manastira od vetrova, tada bi same kelije mogle biti drvene: one bi stajale na dovoljnom rastojanju jedna od druge, radi bezbednosti u slucaju pozara, i tako bi okruzivale crkvu sa svih strana. Prelep je taj raspored: uz pogodnosti koje pruza, on pokazuje da zitelji takvih kolibica, okrenutih prema hramu Bozijem, imaju za jedini cilj da sluze Bogu, da smatraju da su stranci na zemlji, da je Bog njihova jedina potreba – zato su oko Skinije i postavili svoje satore. Tako su rasporedjene zgrade u Glinskoj pustinji, u Belobereskoj, u Optinskom skitu, i u nekim drugim.

Obnova Valamskog manastira tekla je sporo; uspeh je bio neznatan. Manastir je dugo bio malo naseljen. Ljubitelje osamljivanja nije privlacilo ovamo to sto su za obnovu obitalista bili uzeti monasi nedovoljno obogaceni poznavanjem monaskog zivota. Sama osama nije dovoljna za moralno i duhovno blagostanje obitelji, mada osamljivanje jeste jedan od glavnih, osnovnih uslova za to blagostanje: prilikom osamljivanja neophodno je duhovno rukovodjenje i poucavanje brace; bez toga unistavaju se sve koristi koje donosi upravo osamljivanje. Suprotno ovome, duhovno rukovodjenje i poucavanje prenosi koristi osamljivanja u obitalistima koja su smestena u naseljima i mnogoljudnim gradovima. Tako su procvetali manastiri koji su se nalazili u Konstantinopolju i njegovoj okolini; oni su iznedrili znamenite oce, po duhovnim darovima ravne ocima vaspitanicima besplodnih pustinja.[13]

Najvazniju, osnovnu potrebu Valamskog manastira ostroumno je uocio mitropolit sanktpeterburski Gavrilo. Da bi udovoljio toj potrebi, on je 1785. godine pozvao iz Sarovske pustinje starca Nazarija, cuvenog po duhovnim znanjima i opitnosti, i poverio mu da bude nastojatelj Valamskog manastira. Mitropolit je prihvatio svetu obitelj pod posebno arhipastirsko pokroviteljstvo, i pruzao joj je pomoc i upravnim odlukama i materijalnim sredstvima. Valamski manastir je poceo brzo da iznice, da se siri i ispunjava onima koji su dali i onima koji zele da daju monaske zavete. Uredjeni su opstezice i skit; pojavili su se i pustinozitelji i otselnici. Sam iguman Nazarije imao je otselnicku keliju: u nju se udaljavao, ponekad i na nekoliko sedmica, da bi pazljivije pogledao u sebe, da bi podrobnije otkrio u sebi coveka, da bi zatim, iz sopstvenih zivotnih iskustava i opazanja, crpeo pouke za podredjene, da bi ih vodio ka onome sto je odredjeno u Jevandjelju – ka ispravljanju zivota i napredovanju. Otac Nazarije, postriznik i vaspitanik Sarovske pustinje, sav ispunjen duhom te obitelji, prihvatio se da u Valamskom manastiru predano i precizno pretace u delo sve ono cemu se tamo naucio. Sva zdanja u Sarovskoj pustinji su od kamena – on je poceo da uvodi kamenu gradnju i u Valamski manastir. On je sagradio unutrasnji cetvorougao: spoljasnji su podigli njegovi prethodnici. Milostiva i dobra dela careva Pavla Petrovica i Aleksandra Pavlovica obezbedila su materijalnu snabdevenost manastira; on je prvog reda – njime upravlja iguman, igumana biraju braca, a potvrdjuje mitropolit sanktpeterburski.

Po svom ustrojstvu, u monaskom smislu, Valamski manastir je verna kopija manastira rane hriscanske Crkve. On ima monahe svih vidova istocne, pravoslavne Crkve; ima i opstezice, i skit, i pustinjake, i otselnike. U glavnom manastiru, o kojem smo govorili, postoji opstezice u pravom smislu reci. Monasi koji obitavaju u njemu ucestvuju u zajednickom bogosluzenju, zajednicki obeduju, imaju zajednicke, iste odezde, trude se u pojedinacnim i zajednickim poslusanjima.

Prvo poslusanje je sluzenje nastojatelja: predlaze ga celo bratstvo, potvrdjuje ga i blagosilja eparhijski arhijerej. To nije vlast ovoga sveta. To breme je lako, a ujedno i tesko. Ta ramena moraju da nose nemoci celog bratstva. Kakva samo snaga mora da postoji u tim ramenima! Kakvu velikodusnost mora da ima nastojatelj, kakvo samopozrtvovanje, kakvo potpuno zaboravljanje svoga ja, da ta dva[14] uglasta, ostra slova ne bi ranila, pogotovo ne ubijala nikoga od bliznjih! Drugo poslusanje je poslusanje namesnika: njega vec bira nastojatelj, iz saveta brace, a potvrdjuje eparhijski arhijerej. Namesnik je glavni nastojateljev pomocnik u svim oblastima manastirskog upravljanja. Trece poslusanje je blagajnik: on nadzire manastirski novac, cetvrto je riznicar: on rukovodi riznicom. Nakon riznicara slede duhovnici; osim njih niko od jeromonaha ne moze da prima na ispovest ni bracu ni posetioce manastira. Kao i namesnika, i blagajnika, i riznicara i duhovnika potvrdjuje eparhijski arhijerej; oni zajedno cine takozvani sabor ili stariju bracu; njih nastojatelj poziva na dogovor i ucestvovanje u nekim veoma vaznim poslovima, o kojima donosi odluku eparhijsko staresinstvo, a ono u takvim slucajevima daje nalog nastojatelju i starijoj braci. Dalja poslusanja su: red svestenosluzenja, koje vrse svi jeromonasi, osim namesnika i blagajnika, i jerodjakona. Crkvenjaci se biraju iz redova monaha i poslusnika, a po osnovu najcistijeg i najskromnijeg zivota. Sposobni za crkveno citanje i pojanje odredjuju se da im to bude poslusanje. U poslusanju pojanja ucestvuju neki jeromonasi i jerodjakoni kada nije njihov red za svestenosluzenje. Za ostala poslusanja odredjuju se monasi i poslusnici. Spomenucemo i ta poslusanja da bismo upoznali citaoca sa organizacijom manastira. Neka braca siju odezde za celo bratstvo; neki siju obucu; neki rade u kuhinji, u pekari, neki peku prosfore, neki rade u trpezariji; neki se bave stolarskim, kovackim i bravarskim poslom, neki love ribu, neki rade u bastama, povrtnjacima, na poljima> neki peru ves – recju, valamsko opstezice najvecim delom samo podmiruje svoje potrebe. Svako takvo pojedinacno zanimanje naziva se poslusanjem. U zavisnosti od potrebe, jedno poslusanje vrsi jedan brat, a drugo vrsi vise njih. Tako se u biblioteci, u apoteci, u podrumu nalazi po jedan, vec iskusani brat. U kuhinji, u perionici, u ostavi, i u drugim takvim prostorijama radi po nekoliko brace: u valamskom opstezicu glavnog od njih obicno nazivaju gazdom, a ostale njegovim pomocnicima. Ima poslusanja koja se nazivaju zajednickim, kao sto su: pripremanje drva, skupljanje sena, vrsidba, sadnja, zalivanje i branje povrca. Za ta zajednicka poslusanja uzimaju se braca koja nisu sposobna za posebna poslusanja za koja je, kako se vidi iz recenog, potrebno vece ili manje poznavanje poverenog posla. Kada neko od onih koji zele da stupe u obitelj bude primljen, on se prvo salje na zajednicka poslusanja, u kojima se lakse otkrivaju njegov karakter, navike i ponasanje; ako on kasnije pokaze da je sposoban za neko posebno poslusanje, odredjuju ga za pomocnika i, tek posle mnogih godina i iskusavanja, poveravaju mu, shodno njegovom znanju ili profesiji, neki zasebni deo. Sva braca, narocito pocetnici (dakle oni koji su nedavno stupili u manastir), nalaze se u cestim odnosima sa duhovnicima; upravo na tom odnosu zasnovano je i drzi se dobro moralno ustrojstvo mladje brace; u onima koji napreduju ono se podrzava povrh toga i usredsredjenim citanjem svetootackih dela i brizljivim uvodjenjem u bogosluzenja. Bibliotekar izdaje, po odluci nastojatelja, knjige koje odgovaraju dusevnom ustrojstvu svakoga. Braca koja se nalaze u poslusanjima tokom svih praznicnih dana prisustvuju svim sluzbama u crkvi, a ostalim danima u sedmici dolaze na jutrenje i, odslusavsi ga do sestopsalmija, idu na svoje poslove, a posle vecere ucestvuju u zajednickom vecernjem pravilu.

Bogosluzenje se vrsi po manastirskom tipiku, i sastoji se od jutrenja, ili svenocnog bdenija uoci praznika, liturgije – rane i pozne – vecernje i pravila, koje se vrsi posle vecere, i sastoji se od citanja molitava pre spavanja, pomena, i od nekoliko poklona. Napev je znameni,[15] ili takozvani stari ruski stolpovi.[16] Tonovi tog napeva su velicanstveni, lagani, setni: odrazavaju jecaje duse koja se kaje, i u zemlji svog izgnanstva uzdise za blazenom, zeljenom zemljom vecnog radovanja, cistog i svetog nasladjivanja. Da, samo ti tonovi, a ne drugi, moraju da se cuju u tom obitalistu cija sama zdanja imaju izgled tamnice odredjene za ridanje, za plac zbog svog ropstva, za duboke misli, za razmisljanja o vecnosti. Ti tonovi se harmonicno slazu sa divljom, cistom prirodom, sa gromadnim masama granita, sa tamnom sumom, sa dubokim vodama. Ti tonovi se rastezu cas tuzno, setno, kao pustinjski vetar, cas postepeno iscezavaju, kao odjek medju liticama i klisurama, cas grme neocekivano; cas kroz tihi bol prinose zaljenje zbog gresnosti, izrazavaju mucnu i izjedajucu zalost zbog gresnog bremena, cas, reklo bi se, od nepodnosljive tezine tog bremena, od udaraca greha, pocinju da vapiju i pozivaju pomoc neba: tada oni grme! Velicanstveno Gospode pomiluj slicno je pustinjskom vetru: tako je ono tuzno, dirljivo, dugo! Pali covek je kroz osamljivanje i samoposmatranje osetio svoj pad, ugledao ga u sebi, uverio se u njega, i predao se neprestanom uzdisanju, u nadi na pomilovanje. Pesma Tebi pevamo zavrsava se dugim prelivajucim tonom, koji se postepeno stisava i neprimetno gubi pod svodovima hrama, onako kako se odjek gubi u vazdusnom prostoru. A kada braca zapevaju na vecernji Gospode, Tebe dozivam, uslisi me, tada ti tonovi najpre, reklo bi se, izlaze iz duboke provalije, zatim se brzo i gromovito istrzu iz nje, uznose se prema nebu, nose tamo misli i zelje, plamene kao munje – tada oni grme! Umetnik ce u valamskom pojanju naci mnogo neujednacenosti, nedostataka u izvodjenju, ali upravo on shvata da u tom pojanju potpuno preovladava poboznost, strahopostovanje, shvata neobicnu energiju koja i raznezuje i potresa dusu. Sve ovde mora da bude vazno, grandiozno. Sve veselo, lako, razigrano bilo bi cudnovato, nakazno. Ne uplasite se ovog kazivanja, istinitog kazivanja. Ne pomislite samo da ovde zivi nesreca, da moze da zivi nesreca. Ne! I ovde postoji uteha: uteha onih koji placu, javljena u Jevandjelju.

U Valamskom obitalistu ima sedam zasebnih hramova. Medju njima se saborna crkva istice lepotom i unutrasnjom uredjenoscu; donji red ikona na njenom ikonostasu prekriven je srebrnim rizama. Veci broj crkava (zbog cega nijedna, ne iskljucujuci ni sabornu, ne bi mogla da primi sve koji zive u Valamskom manastiru), raznovrsne freske sabornog hrama i trpeze, sluze kao obrasci iskonskog, obrazovanoscu nepreciscenog ukusa ruskog coveka, zitelja Evrope i suseda Azije. Bolje bi bilo da umesto tolikih crkava jedno veliko zdanje sadrzi u sebi i toplu i hladnu crkvu, kao, na primer, u Konevskom manastiru. Mogla bi da bude jos i crkva pri bolnici. Tako bi se potpuno zadovoljila sada nezadovoljena sustinska potreba manastira sadrzana u tome da sva braca i posetioci mogu da stanu u crkvu i ucestvuju u bogosluzenju. Nisu ovako razmisljali graditelji manastira.

Njihova usrdnost je imala potrebu za zasebnim hramovima: svetitelja Nikolaja, apostola Petra i Pavla, Zivonosnog istocnika. I stoje ti hramovi bez bogosluzenja: u svakom od njih ono se vrsi samo jednom godisnje, na praznik tog hrama. Ali u zasebnoj crkvi Presvete Trojice cak ni na njen hramovni praznik ne moze da se vrsi sluzba Bozija zbog velike teskobe – zato se sluzba vrsi u sabornoj crkvi.

Po zavrsetku liturgije svi odmah idu u trpezariju, u kojoj se postavlja obicna hrana, ali zdrava, dovoljna, po zapovestima manastirskog tipika, to jest za praznicne dane riba, u obicne dane na ulju, a sredom i petkom, radnim danima za vreme Velikog posta, bez ribe i bez ulja: samo biljna hrana. Za vreme obeda pokazuje se duboko cutanje – jasni glas cteca javlja sabranom bratstvu samopozrtvovanje, vrline, podvige svetih Bozijih ugodnika. Vecera je posle vecernje: tokom vecere isto tako se vrsi citanje poucno za dusu. Za velike praznike, sat pre vecernje, u trpezariji, postavlja se caj za sve: valamski starcici su to nazivali gozba. Dirljivo je videti kako zure na tu gozbu, sa drvenim soljama u rukama, oronuli, nesigurnog hoda, i u detinjstvo pristigli starcici; njihova krv se ledi i zarko cezne da je vrela voda ozivi. Mnogo je u obicajima Valamskog manastira prostodusnosti, patrijarhalnosti. Prijatno i nezno izbijaju ti obicaji iz nase maternje starine, ruske starine, u kojoj promatrac cesto nalazi da je prostodusno sjedinjeno sa svetim.

Manastirsku riznicu ukrasavaju darezljivi darovi gospodara cara Aleksandra Pavlovica: on je gajio narocitu simpatiju prema Valamskom manastiru, kojeg je 1819. godine blagovoleo da obraduje svojom posetom. Godine 1844. manastir je posetio veliki knez Konstantin Nikolajevic, i za uspomenu na svoju posetu darovao mu skupocene sasude. Na prostoru koji zaokruzuje unutrasnji cetvorougao manastirskih zgrada, na kome prebiva neko posebno, tiho, pobozno osecanje, monasi su podigli mermerni spomenik sa natpisom. Natpis kazuje savremenicima i cuva za potomstvo dogadjaje: posetu manastiru gospodara cara Aleksandra Pavlovica i velikog kneza Konstantina Nikolajevica.

Natpis u sabornoj crkvi oznacava mesto na kome je Aleksandar Blagosloveni stajao tokom bogosluzenja, ne dozivljavajuci kao opterecenje duzinu trajanja manastirskog bogosluzenja. Natpis u gostoprimnici ukazuje na one sobe u kojima se vladar nakratko zadrzavao. Mermerni cetvoroutaoni kamen sa natpisom, oko koga je zasadjeno cvece, nalazi se u vrtu, na mestu sa koga je veliki knez Konstantin Nikolajevic pravio skicu manastira. Isti takav kamen postavljen je na drugoj strani zaliva, u sumi, u gustoj senci jela i borova, na mestu na kome je veliki knez dovrsavao svoj crtez zapocet u vrtu: odavde je pogled na manastir posebno velicanstven i zivopisan. Stavljajuci to kamenje, i urezujuci te natpise u kamenju, valamski monasi su iskazivali osecanje svog srca, ono osecanje ljubavi i odanosti carevima i carskom domu, dakle ono sto je u svim vekovima ruske istorije odlikovalo nase svestenstvo.

Odeca valamskih monaha, kao i njihova hrana, jednostavna je ali prilicna. Ona i materijali za nju cuvaju se u ostavi za odecu. Tu ostavu sacinjava niz soba u kojima su slozena sukna, nankinzi,[17] platna, konci, koze, siveno rublje, gotove rase, podrasnici, mantije, krzneni kaputi – i sve to u znatnom broju. Iznosena odeca se vraca u tu ostavu, a umesto nje izdaje se nova. Onome koji je dosao iz sveta u manastir izdaje se potrebna posteljina, odeca i obuca. Valamska ostava za odecu moze u svakom trenutku da opremi svim potrebnim do sto ljudi. Tolike zalihe iz svih oblasti gazdinstva neophodne su u Valamskom manastiru zbog mnogobrojne brace, zbog udaljenosti od gradova, napokon zato sto je u prolece, kada puca led, a narocito u jesen, kada se on formira, saobracaj sa obalom dugo otezan i cak nemoguc. Jezero izmedju Serdobolja i Valama se zamrzava, ali ne pre polovine januara; do tada bezbrojne sante leda plove u raznim pravcima po celoj vodenoj povrsini, tako da bi ladju koja bi se odlucila da se uputi u jezero led svakako zarobio i sprstio.

Manastirska biblioteka ima sve knjige koje su potrebne za sticanje potpunih znanja u monaskom zivotu. Osim knjiga stampanih na slovenskom i ruskom jeziku, nalaze se mnoge rukopisne knjige. Navescemo znamenite rukopise. Prvo mesto medju njima po svojoj retkosti zauzimaju dva Katihizisa prepodobnog Teodora, igumana konstantinopoljskog Studitskog manastira, ili Besede braci. Ta knjiga je veoma obimna. Crkva je priznala njenu korist: monaskim tipikom je odredjeno da se u odredjene dane Velikog posta ona cita u crkvi na crkvenim sluzbama.[18] To pravilo odnosi se upravo na manastir. Studitove besede odisu ljubavlju koju je on gajio prema svom bratstvu: on ih naziva svojim ocevima i uciteljima, i bracom, i decom; njegovo ucenje je neobicno jednostavno, dostupno svacijem razumevanju, posebno pristaje monasima iz opstezica, posto njegov iskljucivi predmet cine razne obaveze i prilike u opstezicu. Postoje rukopisne knjige otaca koji su opisali podvig umne molitve. To su rukopisne knjige Grigorija Palame, Kalista Anti-Likudija, Simeona Novog Bogoslova, prepodobnog Nila Sorskog, ruskog pisca. Postoje knjige za vodjenje zitelja skita, pustinjaka i otselnika: takvi su otacnici, knjiga znamenitog ucitelja tihovatelja Isaka Sirijskog, knjiga Cvetnik jeromonaha Doroteja, ruskog pisca, koji je, kako se vidi iz same knjige, ziveo u doba patrijaraha.[19] Navescemo iz poslednje knjige, olaksavajuci razumevanje slovenskog jezika prevodom na ruski, neke navode zbog, moralne i asketske vrednosti knjige, a narocito zbog toga sto je pisac nas sunarodnik kojeg smo zaboravili. Samo neka pustinjak cita i iscitava tu nadahnutu knjigu, ispunjenu dragocenim duhovnim savetima. Neka se razlegne i za nas glas jeromonaha iz groba, u koji ga je sahranio nas zaborav. Tom glasu, koji javlja duboke istine, dolikuje da se razlegne iz jednostavne valamske obitelji.

“O, ljubljeni moj citaoce” – tako pocinje svoju knjigu jeromonah – “pokazacu ti, ako hoces, nesto vrednije od cistoga zlata, i srebra, i mnogocenog bisera, i dragog kamena! Nicim ne mozes naci i kupiti Carstvo nebesko, buduce radosti i pocinak, osim ovim. To je osamljeno citanje i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga bozanskog Pisma. Ne moze, ne moze se spasiti onaj koji ne bude cesto citao bogonadahnuto Sveto pismo. Kao sto ptica bez krila ne moze da uzleti u visinu, tako ni um bez knjiga, samim svojim pomisljanjem, ne moze da smisli kako da dobije spasenje. Citanje u osami i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga Bozijeg Pisma roditelji su i pocetak svih vrlina i svakog dobrog dela zato sto se sve vrline radjaju od njih, od njih pocinju. Osamljeno citanje i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga Bozijeg Pisma sa ciljem delanja i svog spasenja radja svaku vrlinu, sluzi kao izvor dobara, odgoni od nas svaku gresnu i zlu strast, svaku gresnu pozudu, zelju i delovanje, svoje i demonsko. Sveti oci smatraju da su osamljeno citanje i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga bozanskog Pisma staresina i car svih vrlina.” .. Pod Bozijim Pismom jeromonah ne razume samo svete knjige Starog i Novog zaveta nego i dela svetih otaca; u tom smislu on se izrazava isto kao i prepodobni Nil Sorski. Takva osnova je neobicno, dragoceno vazna: njome jeromonah priznaje neophodnost neprekidnog pridrzavanja ne samo dogmatskog nego i moralnog crkvenog predanja; njome on stupa u savez jednodusnosti sa svim asketskim svetim piscima Istocne crkve. Svi oni jednoglasno tvrde da je za nepogresivi hod putem monaskih podviga neophodno rukovodjenje delima svetih otaca, da je to jedini nacin spasenja koji nam preostaje zbog sve manjeg broja duhovnih ucitelja. Od prvih reci jeromonah izvodi citaoca na prave, svete, bezbedne, od Crkve propisane i blagoslovene staze, daje svom uceniku karakter koji ga odredjuje kao sina Istocne crkve, uvodi ga u duhovno zajednicarenje sa svetim monasima svih hriscanskih vekova, udaljava od svega tudjeg, od svega krivotvorenog. Kako je izvrstan karakter sina Istocne crkve! Kako je on prostodusan, velicanstven, svet! Protestant je hladnouman; rimokatolik je ushicen, odusevljen, zanosi se; sin Istocne crkve je prozet svetom istinom i krotkim mirom. Prva dva karaktera su zemaljska, poslednji je sisao s neba, i stoji pred nasim ocima u Jevandjelju. Taj karakter se odgaja u pravoslavnom hriscaninu citanjem Svetog pisma i dela svetih otaca; napajajuci se tim citanjem hriscanin postaje naprsnik Istine i pricasnik Svetog Duha, koji daje tu Istinu.

Ostroumno je skrenuo paznju jeromonah na njemu savremeno monastvo; dragoceno je njegovo zapazanje: “Cesto sam se cudio tome kako su sveti drevni oci za kratko vreme dostizali spasenje, pristizali u savrsenstvo, nalazili blagodat, a danas je tako malo onih koji se spasavaju! Ali evo cime su svi sveti oci dostigli savrsenstvo i spasenje, nasli blagodat, udostojili se dara cudotvorstva: oni su svom dusom sledili reci i zapovesti Gospodnje, iznad svega se starali da ih cuvaju, da ih uvek imaju u svom umu… Prvo moramo da cuvamo zapovesti Hristove zato sto sveto Jevandjelje predstavlja usta Hristova, koja nam svakoga dana govore, a zatim da cuvamo predanja svetih otaca, da izvrsavamo dela koja su oni zapovedili, i da tim delima umaramo svoja tela… Bez ispunjenja svetih, strahopostovanja punih i svetlih zapovesti Gospodnjih nasa predanja i pravila su sujetna… Ako ne cuvas zapovesti Gospodnje, ako ozledjujes i ubijas svoje velike trudove, ti se lisavas savrsenstva, spasenja i blagodati. Ako ne cuvas zapovesti Gospodnje i ne stvaras u sebi mesta za blagodat, ti ne mozes da dodjes u savrsenstvo i primis blagodat. Daleko je od duhovne mudrosti onaj koji prednjaci u telesnim podvizima a ne haje za zapovesti Gospodnje! Nista nase nije prijatno Bogu bez ispunjenja zapovesti Gospodnjih. Kako su ih brizno i neumorno cuvali sveti oci, tako i mi moramo da ih cuvamo, koliko nam snage dozvoljavaju.”[20] Kakva pouka, dusi najkorisnija! Neizbrisivim slovima trebalo bi da je zapise na tablici srca svaki monah koji se priprema za blazenu vecnost.

Prekrasna jeromonahova dusa govorila je od suviska srca, i cesto neusiljeno izlivala predivne reci – reci koje osvajaju. Neka njegova mesta ukrasila bi stranice najboljih pisaca. Kako su izvrsni sledeci redovi: “Kada stvaramo besmrtni zivot, ne moramo se bojati iskusenja, oskudnosti u telesnim potrebama, ni same smrti. Rekao je Gospod: Ne brinite se, dakle, Jovoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Jer sve ovo nekrsteni, neznabosci, koji Boga ne znaju, istu; a zna i Otac vas nebeski da vam treba sve ovo. Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[21] Upravo tako dao je On obecanje! ‘Ja sam’, govori On, ‘tvoja hrana i odeca; ja cu ti posluziti u tvojoj nemoci, kao otac i majka, i iskreni prijatelj. Ja cu ti dati sve sto ti je potrebno i sluzicu ti svojom blagodacu. Samo veruj u mene svom dusom i nesumnjivo, meni sluzi nepokolebivo, i nadaj se da mogu ispuniti ono sto cam obecao.”‘[22]

Zbile su se nad jeromonahom reci bogonadahnutog Davida, koji je rekao: Izgovorice usta moja pesmu, kada me naucis zakonima Tvojim.[23] Kada sama Bozija blagodat, nastanjena u srcu, pocne da uci coveka zakonu Duha, tada on postaje nadahnut. Njegove misli i osecanja ozivljava novi zivot Duha, njegov razgovor nosi pecat najuzvisenije poezije. Takva su mnoga mesta u jeromonahovim delima, izmedju ostalih i pocetak XI glave, u kojoj on govori svojoj dusi: “Ljubljena duso moja, ne odlazi godinu po godinu, mesec po mesec, dan za danom: ne provodi ih u uzaludnom ocekivanju! Da ne bi morala da uzdahnes od sveg srca i potrazis nekoga ko bi mogao da ucestvuje u tvojoj zalosti, i ne nadjes ga! Ah, koliko ces tada poceti da se kidas, da places, ridas i tugujes, da se uzaludno kajes! Danas mozes da ucinis dobro: ne odlazi ga za sutra! Ne znas sta ce doneti sutrasnji dan. Nece li te stici ove noci neka nesreca! Ne znas sta nosi dan, a sta noc. Duso moja, sada je vreme trpljenja nevolja! Sada je vreme ispunjavanja Gospodnjih zapovesti i otackih vrlina! Sada je vreme placa i ridanja, suza koje donose sladost i radost! O, duso moja, ako istinski zelis spasenje, zavoli nevolje, kao sto si pre volela nasladjivanje; zivi tako sto ces umirati svakoga dana. Brzo prolazi nas zivot, i nestaje kao senka oblaka koju stvara sunce. Dani naseg zivota razlivaju se kao dim u vazduhu.” Cvetnjak je jedna od najuzvisenijih asketskih knjiga; tom vrednoscu ona se priblizava znamenitoj knjizi Isaka Sirijskog. Dva pisca Ruske crkve pisala su o umnom delanju: Nil Sorski i jeromonah Dorotej. Knjiga prvog je veoma korisno rukovodstvo za one koji pocinju podvig tihovanja, a knjiga drugog – za one koji su napredovali i priblizavaju se savrsenstvu. Ucenje o umnoj molitvi izlozeno je u Cvetnjaku neobicno jasno, jednostavno, potpuno. Svuda se vidi obilno duhovno napredovanje i zdrav razum ruskog coveka: zapleteno on pojednostavljuje, najuzvisenije duhovno ucenje izlaze neobicno prirodno, izuzetno razumljivo i lepo! Narocito su takve njegove pouke o cistoti srca, uma, i duse, o bestrascu, o pomracenju uma, o trezvenosti uma, o svetoj cistoj molitvi. Zbog uzvisenosti i svetosti tih predmeta, koji imaju svoje vreme i mesto, ne usudjujemo se da iznosimo navode; onoga koji zeli da se upozna sa njima upucujemo na samu knjigu. Vec i sami naslovi pouka mnogo govore. Radi nekih duhovnih zanimanja uznapredovali monasi prelaze iz opstezica u skitski i otselnicki zivot.

Skit Valamskog manastira udaljen je trista vrsta od glavnog obitalista. Put do njega vodi i vodom i obalom. Treba se spustiti iz manastira niz granitno stepeniste do luke. Tu sednete u brzi camac i istim zalivom kojim ste stigli u manastir plovite dalje, u dubinu ostrva, u skit. Zaliv se cas suzava cas siri; neprestano s obe strane vidite krajolike koji menjaju oblik a cuvaju sumorni ton. Najzad ulazite u veliki oval, okruzen blago nagnutim obalama, na kojima raste mnogo brezica, oskorusa, javora; litice su se gotovo skrile od vas; ponegde u daljini iza jela i borova proviruje kamen. Vode ovala nisu tamne: u njima se ugodno ogleda nebesko plavetnilo. Zelene livade, isarane bezbrojnim divljim, a mirisnim cvetovima, predstavljaju pravu gozbu za oci. Ovde nema vetra, onog surovog vetra u naletima: gore, na uzvisenoj otvorenoj zaravni, na kojoj je glavni manastir, on se retko stisava. Sve je ovde tako gostoljubivo, srdacno! U dusi ste radosni; osecate da se odmarate. I postaje vam jasno da je divlja priroda svojim slikama, koje izazivaju uzas, koje ste do sada neprestano gledali, dovela vasa telesna i dusevna osecanja u napregnutost. Penjete se stazom koja vijuga blago nagnutom livadom, ulazite u sumski cestar: pred vama je, najednom, osamljeni skit. U sredini skita kamena crkva vizantijskog stila sa dva nivoa; oko crkve zasebne kelije za bracu, takodje kamene, i kamena ograda. Sa svih strana skita je suma; u njoj vlada neobicna tisina. Kada udjete u skit obuzme vas potpuno drukcije osecanje od onoga prilikom ulaska u manastir. Tamo sve odise zivotom, cistim zivotom – a ovde pak vlada neki neobjasnjivi mir, slican miru blazeno usnulih u Gospodu. U skitu se vrsi bogosluzenje dva puta sedmicno: nedeljom i subotom; ostalim danima braca tihuju po kelijama, predaju se molitvi, citanju, razmisljanju o Bogu, rucnim radovima, a u hramu jedan monah cita Psaltir i pomen za pocivsu bracu i dobrotvore Valamskog manastira. To citanje i pominjanje vrsi se neprekidno dan i noc tako sto braca koja zive u skitu zamenjuju redom jedan drugoga.

Hrana se postavlja u zajednickoj trpezariji: mnogo oskudnija od manastirske, skoro iskljucivo biljna. Na Vaskrs i ostale velike praznike skitska braca dolaze u manastir, ucestvuju sa manastirskom bracom u praznicnom bogosluzenju, i dele sa njima u zajednickoj trpezariji praznicni rucak, a on u samom manastiru sadrzi najvise cetiri jela. Riblja corba, zatim sama riba, parce piroga – to je obelezje velikog praznika na trpezi valamske brace. Jela przena u tiganju iskljucena su iz jelovnika: oni ih smatraju nedopustivim lakomstvom. U skitu zivi do dvanaestoro brace, ili malo vise. Kopneni put koji vodi iz skita prema manastiru takodje je slikovit: vodi obalom zaliva kroz sumarke, preko brezuljaka i brdasaca – i takav je da cesto pocinju da lupkaju tockovi kocije na golom granitu.

Na raznim mestima na ostrvu u dubokoj osami, uz ivicu sume na brezuljku ili na maloj livadi usred sume, nalaze se usamljene, od debala nacinjene kolibice pustinjaka. Broj pustinjaka uopste nije veliki. Otselnicki zivot moze biti dozvoljen jedino najopitnijim u monastvu, zrelim po uzrastu i duhovnom znanju. Pustinjaci, kao i skitska braca, dolaze u manastir na velike praznike.

Posetioci manastira smestaju se u gostoprimnici. Postoji posebno prihvatiliste i za siromahe, kojih ima dosta u tom delu Finske.

Siromasima je dozvoljeno da budu na Valamu dva dana, da imaju obed, koji se narocito priprema u prihvatilistu za njih, a za put daju svakome po dva komada razanog hleba. I radi tog sledovanja Finac ide cetrdeset, pedeset vrsta u Valamski manastir! Leti, cim se ocisti put po jezeru, mnoge desetine cunica svakoga dana donose siromahe po burnoj pucini u manastir. Jedni odlaze, a na njihovo mesto vec su stigli drugi. Zimi, cim nastane led, cele gomile siromaha krecu peske na tesko putovanje, ne obaziruci se ni na ljuti mraz ni na daljinu puta. Idu polugoli po ledu! Idu i oronuli starci, i deca, i zene sa odojcadima. Cesto nalaze na ledenoj stepi smrznuta tela tih siromaha: mislili su da ce pobeci iz gladi, a mraz ih je ubio.

Ne mozemo, na kraju, da izbegnemo obavezu da kazemo koju rec o bolnici, tom mirnom utocistu ne samo ostarelih i neduznih valamskih monaha nego i monaha cele Peterburske eparhije. Pri bolnici postoji zasebna crkva, posebna trpezarija, posebna posluga i mala apoteka, snabdevena najnuznijim lekovima.

Valamsko ostrvo sa okolnim malim ostrvima nije nista drugo do celoviti, iz Ladoskog jezera uzdignuti kamen: njegova uzvisenja formiraju litice, brda i klisure, a udubljenja zalive, tesnace, jezera. Uvericete se u to merenjem dubine jezera. U zalivima, tesnacima, na celom prostoru izmedju glavnog ostrva i sitnih ostrva, ta dubina iznosi pet, deset, u najdubljim mestima dvadeset hvatova; no cim uplovimo u cisto jezero, dubina stotinjak metara od obale dostize vec do sedamdeset, sto hvati, i dolazi skoro do dvesta. Tlo svuda cini sami kamen, prekriven slojem zemlje, na kome ima vegetacije, od cetvrt arsina, ponegde i vise. Retko, i u maloj kolicini, u plicaku ima peska i gline. Sloj zemlje koji pokriva ludu – tako valamski monasi nazivaju svoj kamen – neobicno je plodan: blizu manastira podignuta su dva vocnjaka: jedan pod liticom na kojoj stoji manastir, a drugi desno od granitnog stepenista koje vodi iz luke u obitaliste. U tim vocnjacima snazna, puna stabla jabuka svedoce da je zemljiste dobro, a jabuke, koje sazrevaju mozda jednom u deset godina, podnose zalbu na klimu, na slabost ovdasnjih suncevih zraka. U toj zalbi ucestvuju sa njima krupne lubenice i dinje koje rastu u valamskim bastama; one su veoma socne, no njihov sok je mrtav: sunce ne zagreva u njemu nimalo sladosti. Povrtarski proizvodi su veoma dobri; rode toliko da je to sasvim dovoljno za celokupno brojno bratstvo, za mnoge radnike koji zive u manastiru, za mnoge posetioce manastira. Seju odredjenu kolicinu razi i ovasa, no glavnu zalihu zita kupuju u Sankt Peterburgu i dopremaju ga u manastir na galiotima. Sena nakose dovoljno. Drva na ostrvu ima u izobilju; ovde najvise raste bor, zatim jela, mnogo manje breza, javor, lipa. Blagodarimo im! Neznim cvetovima svojih listova oni ublazavaju sumornost litica; tamnim, vecnim zelenilom to isto cine i jele i borovi. U dolinama,gde je sloj zemlje dublji, suma je odraslija, ali na brdima,gde je sloj zemlje tanak, suma je krzljavija – ona ne moze da dostigne potrebnu visinu; njeno korenje uzaludno trazi da prodre dublje u zemlju: doceka ih luda, oni se sire, preplicu po njoj da bi skupili potrebnu hranu za sebe, i ne nalaze je.Zato na brdima skoro iskljucivo raste samo bor, po pitanju tla najmanje probirljiv i najmanje zahtevan. Sta jos da kazemo? Posmatram vode, neizmerne vode Ladoge, drevnog Neva, Varjaga i Slavjanina, iz davnina slavnih po svojim burama i bojevima; i te duboke, velike vode saglasne su sa osamljenim ostrvom, punim cistog nadahnuca, da se na ostrvu, ogradjenom vodom, monaska zajednica spasava i cuva. One ga ogradjuju i svojim prostranstvom, i burama, i ledom. One u svojim neizmernim nedrima sadrze i hrane nebrojena jata raznih riba,predaju ih u varljive mreze, spremaju na trpezu pustinjaka jelo ciju vrednost ne cine ni zacini, ni vestina, nego obilje i svezina zaliha!

Kada me je laki manastirski camac, po povoljnom, prijatnom vetru odnosio iz Valama, bio sam bolestan. Osecaju bolesti pridruzili su se i mnogi drugi osecaji. Moj pogled, pun neodredjene tuge, u kojoj je bilo neke naslade, okrenuo se prema Valamu, prikovao se za njega. Mislim da je to bio pogled kojim sam se zauvek oprastao od njega! Bezglasno sam posmatrao Valam sa lakog camca dok je camac klizio zalivom. Podizao sam glavu cas prema jednoj litici, cas prema drugoj: drukcije se i ne moze gledati u njih – tako su visoke. Mocna priroda, koja je uvek u meni izazivala zaprepascen>e, uvek me gledala strogo i surovo, prijateljski se – rekao bih – nasmejala. Ili joj je taj osmeh dalo sunce, koje je bas tada pustilo zivonosne zrake duz zaliva, na vode, na kamenje, na gustu sumu. Na ivici granitne stene na kojoj stoji manastir, tacnije na ogradi od pruca koja ogradjuje tu ivicu, nanizala su se braca. Bili su tu i zreli muzevi, ocvrsli u borbama sa sobom, i mladici koji su tek stupili u manastir, koje tek ceka borba, i oronuli starci, pokriveni sedinama, cija su srca i misli vec spokojni, kojima je venac spleten i grob vec iskopan. Malo im je bilo sto su srdacno primili, umirivali putnika: trebao im je jos ispracaj, pomesan sa tugom ljubavi, koju je razblazila suza zaljenja zbog rastanka. Razlegala se velicanstvena zvonjava manastirskih zvona, a sa raznih strana tesnaca kamenih gora pratio ju je viseglasni odjek. Isplovio je laki camac iz zaliva, kao iz zamka visokih kamenih zidina: ostale su litice na svojim mestima, otkrilo se pogledu prostrano jezero, u daljini se jedva nazirala serdoboljska obala; u drugim pravcima obale nema – plavetnilo vode stapa se sa plavetnilom neba. Dignuta su jedra; brzo je pojurio laki camac po blagim talasima. Ubrzo smo stigli na drugu obalu; odatle sam se osvrnuo na Valam: na svojim prostranim, plavim, beskrajnim vodama, meni se on pricinio kao planeta na svetloplavom nebu.

Da, zaista – tako je on daleko od svega! Kao da nije na zemlji! Njegovi zitelji mislima i zeljama visoko su se podigli iznad zemlje! Valam je zasebni svet! Mnogi njegovi monasi su zaboravili da postoji bilo kakva druga strana! Srescete tamo starce koji sa svog Valama nikud nisu otisli i po pedeset godina, koji su zaboravili sve osim Valama i neba.

Vojsko duhovna, blazeni zitelji svetog ostrva! Neka sidje na vas blagoslov neba zbog toga sto ste zavoleli nebo! Neka pocine na vama blagoslov putnika zato sto ste zavoleli gostoljublje! Neka Bog uslisi vase molitve, neka Njemu budu prijatne vase pohvalne pesme zato sto su vase molitve i pesme pune svete poboznosti! Neka budu blagoslovene zitnice vase i imanje vase zato sto siromah uvek nalazi kod vas i komad hleba, i parce odece za prikrivanje svoje nagote! Braco, dobri deo ste izabrali! Ne okrecite se nazad, neka vas opet ne privlaci svetu neka sujetna, prolazna prijatnost sveta! U njemu je sve tako nesigurno, tako nepostojano, tako kratkotrajno, tako propadljivo! Vama je darovao promisao Boziji zasebno, od svih sablazni udaljeno naselje, velicanstveni, nadahnuti Valam. Drzite se tog pristanista koje ne uznemiruju talasi mora zivota; hrabro trpite u njemu nevidljive bure; ne dajte blagoj revnosti da se hladi u vasim dusama; obnavljajte je, podrzavajte je citanjem svetih otackih knjiga; bezite u te knjige umom i srcem, osamljujte se u njima mislima i osecanjima – i Valam, na kome vidite granitne grebene i visoke gore, postace za vas stepenica prema nebu, ona duhovna visina sa koje je udoban prelazak u obitaliste raja.

Putnik koji je pisao ove redove i u njih izlio svoja osecanja prema vama i vasem stanu, putnik koji je vise puta posetio vas manastir sa iskrenom brigom o njemu, o njegovom i vasem napretku, izmoljava sebi zivot u molitvenom secanju na vas do groba – i s one strane groba.

NAPOMENE:

1. Taj parobrod nosi naziv “Valam”. Od otvaranja plovne sezone na Ladoskom jezeru do jesenjeg olujnog vremena parobrod dvaput sedmicno ide u Valamski manastir, i svaki put polazi iz Slizelburga.

2. Hvat = 2,134 m.

3. Ostrvo Valam udaljeno je oko 25 vrsta od najblize obale, od finskog grada Serdobolja oko 40, od Konevskog manastira oko 80; obim mu iznosi oko 30 vrsta; pripada Sankt-peterburskoj eparhiji, a po civilnoj teritorijalnoj podeli pripada Viborskoj guberniji Velike finske knezevine.

4. Stari dvojarbolni, jezerski ili recni transportni jedrenjak (prim. prev.).

5. Stari ruski recni ili jezerski teretni jedrenjak (prim. prev.).

6. Rukopisno zitije svetog Avramija Rostovskog i Recnik ruskih svetih.

7. Recnik ruskih svetih.

8. Rukopis biblioteke Valamskog manastira. Mozda ce finski arhivi vremenom dostaviti podatke o istoriji Valama koji su odredjeniji i podrobniji od ovih koje pruzaju danas poznati izvori.

9. Boravak prepodobnih Arsenija, Savatija i Aleksandra na Valamu su pouzdane cinjenice, sacuvane u njihovim zitijima. U zitiju prepodobnog Svirskog,koje je napisao njegov ucenik Ilarion, receno je prilicno podrobno i veoma pohvalno o podviznistvu valamskih monaha, a u zitiju prepodobnog Arsenija – da je u manastiru bilo brojno bratstvo.

10. Rukopis biblioteke Valamskog manastira, koji se poziva na drevni rukopis nazvan “Opoved”.

11. Ps 18, 5.

12. Kol 3, 11.

13. Prepodobni Nil Sorski, Predgovor za Slova.

14. Neprevodiv izraz: ruska rec “я” sadrzi jedno slovo (prim. prev.).

15. Znameni napev, ili raspev, jeste staro rusko crkveno pojanje po “znameniяm” tj. po drevnim notama, a ne po sluhu; glavne karakteristike su mu osmoglasje, razumljivost i razgovetnost izgovaranja, jasnoca i izrazajnost misli i teksta, jednostavnost muzicke gradje, mirnoca i ozbiljnost koje zahteva tradicija crkvenog bogosluzbenog pojanja (prim. prev.).

16. Stolpovo ili stolpno pojanje je obican napev, slican citanju na raspev; “osnovno” i najstarije pojanje u Pravoslavnoj crkvi, obrazac crkvenog pojanja; oslanja se na zakon osmoglasja; naziv potice iz samog nacina starog pisanja nota – kukicama, tj, stolpovima (prim. prev.).

17. Nanking je bila kineska pamucna tkanina, veoma gusta i jaka, obicno zute boje, tako nazvana po kineskom gradu Nankingu (prim. prev.)

18. Crkveni tipik, ponedeljak Svete cetrdesetnice.

19. Cvetnik, glava 54, o monaskom opstezicu. U tom veoma obimnom clanku jeromonah, izmedju ostalog, govori da se u opstezicima neizostavno mora slediti predanje svetih otaca, osnivaca monaskog opstezica; oni koji gaze predanje svetih otaca nece ugledati svetlost Hristovu. Jeromonah ostavlja u zavet onome koji namerava da ponovo podigne manastir da izdejstvuje blagoslovenu gramatu od svetoga patrijarha i ogradi manastir patrijarhovim blagoslovom. Cvetnik su posebno uvazavali ruski monasi koji su najuzviseniji monaski podvig razvijali do navike. Po toj knjizi obucio se Isusovoj molitvi znameniti solovecki podviznik Isus Golgotski; po njoj se obucavao Isusovoj molitvi prepodobni Joasaf Kamenski, vologodski cudotvorac, sto se vidi iz njegovog rukopisnog zitija. Poslednja okolnost pokazuje da je jeromonah ziveo u Doba prvih patrijaraha i doziveo otadzbinske nemire, o cemu se moze zakljuciti na osnovu kratkih ukazivanja na savremenost prisutnih u njegovoj knjizi. Navodi su ovde uzeti iz knjige koju su pravoslavci stampali u Grodnji, 1687. godine, dvadeset godina nakon zbacivanja patrijarha Nikona, uz ocuvan stari pravopis. Da su knjigu stampali pravoslavci dokazuje zavet koji u njoj citamo: on se odnosi na blagoslov svetog patrijarha, sto raskolnici nikako ne bi dopustili. Smatramo da je ova napomena neophodna: iskustvo je pokazalo da povrsan pogled na ortografiju moze da izazove sumnje po pitanju pravoslavlja knjige, tim pre sto ce se pri takvom pogledu na nju veoma lako skriti njen sustinski znacaj, zbog kojeg ju je pisac nazvao Cvetnik – pre svega zbornik i objasnjenje izreka drevnih otaca, bez imenovanja tih otaca. Treba poznavati oce da bi se otkrilo kome od njih pripadaju navodi u zborniku.

20. Cvetnik, glava VI.

21. Mt 6, 31, 32, 33.

22. Cvetnik, glava X.

23. Ps 118, 171.

Det som är viktigt att tala om för er inatt är följande. Den gula faran mår inte bra! Den låter och gråter under färd. Bromsklossarna är slut och de måste bytas, min trogna tjänare ska på service nästa vecka och tills dess ska jag ta det varsamt med henne. Från och med nu är den högsta hastigheten 150km/tim och hastiga inbromsningar är historia… Min gula dam måste tvättas, hon har flugit över en oasfalterad väg idag, hon lurades dit av gpsen som brukar luras med henne trots att den lever på hennes energi. Min lilla gula fröken ska bli omhändertagen imorgon. Biltvätt och en dammsugning ska det bli så hon är fin inför besöket hos hennes mekaniker nästa vecka.

Det som bör tilläggas idag är att jag har haft en kund idag … som sjöng i baksätet. Jag gillade det men samtidigt var jag orolig att få en kniv i ryggen. Jag gillar sång men när den kommer som svar på en fråga och varar i 10 minuter får den mig att tänka. Sången var vacker och framförd på finska, jag visste inte vad jag skulle göra så jag sjöng med sista 4 minuterna. Den var katchy så melodin satte sig direkt!

Jag har idag varit på ett nytt jobb, ett där man får betalt. Och ska dit imon också och sen får jag höra om det blir fortsättning. Det är inte så många timma i veckan men en start till heltidsjobb. Det är inte heller i den branchen jag vill jobba i sedan. Men alltid lättare att säga att man har ett jobb när man söker ett än att vara tvungen och säga att man är arbetslös eller sjukskriven. Det blir även en åktur till flygplatsen för att hämta en kompis till dottern som ska vara här en långhelg. Så det blir tjöt på finska i helgen då. Ska läsa lite av era nya inlägg och sedan nana…är lagom trött för jag har sovit så dåligt det sista.