A dan je počeo isuviše lepo da bi bio normalan.

Sunce me je, na svojoj redovnoj liniji za Dubai, probudilo bučnim sletanjem na onu pegu na vrhu mog nosa negde oko sedam sati, petnaest minuta i 14 sekundi po lokalnom vremenu.

«Diž’ se vojsko! Kafaaaaaaaa!!!!»

-Mrmh. Nije mi zvonio sat još. Neću kafu. Ne pijem kafu…..grhhhh…

«Pa ko te jebe, ja pijem. Tebi čaj. Ae», odskakutah (može li iko ikada mene da zamisli kako ujutru skakućem jebote?) dakle, odskakutah iz spavaće sobe u pravcu kuhinje i u dnevnoj zatičem Cvetka, pičku izdajničku, koji se noćas uvukao kroz moj prozor i opet izbegao da ga pridavi gigantski mačak koji se doselio na našu terasu a ja ga krišom ‘ranim iz ruke i pravim se da nemam pojma oklen on tu.  Skojevac ne sme ni da mu priđe, kaže glavonja je, ima deset kila i čeljust k’o lav.

Pa da.

E, iako me je Cvetko ostavio na prvoj liniji odbrane i šturnuo u drugu sobu, jer se sa tog mačećeg prozora skače direks na moju stranu kreveta, odnosno na mene ili me, razumela sam njegov muški pizduljski stra’ od Nemci i dala mu doručak. Šta ću. Jadan.

U medjuvremenu uključujem plin na šporetu da turim lonče za kafu. Nešto zasvetlucka i zasmrducka istovremeno. Aha, do’vatila vatrica malko plavi, desni rukav od onog bade-mantila što mi u amanet ostavila ona tetka iz Švajcarske što nisam mogla tri meseca da je upokojim po matičnim službama i sudu, sećate se. Gandijevski mirno se ugasih, stavih kafu, čaj…

Srkućem ja ono polako i slušam neki jutarnji program, ubila bih se da me neko natera kineskim metodama mučenja da priznam koji, ne se sećam, i gledam krajičkom oka kako skojevac pije čaj. Gledam, a nešto mi igrucka po želucu. Divlji ples utrobe. Tango. Jok, salsa. Sve bre radi na brzinu. Japanci bi ga izboli za primer, Kinezi streljali na Tjen an Men-u.

«Alo bre, to se ne guta ko brufen, to je ritual, k’o kafa, k’o seks, polako bre to!»

-Jebo te ritual.

Pa jes, vazda mu se žuri nešto, i rodio se na brzaka. I sve ostalo. Ja nisam ‘tela dva dana da izadjem. Zbog radi rituala.

Obučem se ondak laganeze i podjem u prodavnicu po par gluposti i neke mnooogo važne stvari za moj današnji projekat pretvaranja užas kartonskog abažura za lampu u nešto kreativno. Napolju divno zubato Sunce još nije otišlo u Dubai. Kupim. Vratim se. Upalim svećice mirišljave nandžaraste od 89 dinara pakovanje, valjda zato traju 89 sekundi, pristavim još jednu kafu, ovoga puta bez samospaljivanja, stisnem «space» na Limenku, sednem, pijuckam đus i čekam.

Aco, alal ti kure, mislim se, sredio si ga, jeb’o si mu kevu, diže sistem k’o za NASA da radi, treba mu više nego nekima za ceo seks. Kad ja tamo, a ono ništa. Ma jok bre. Izađe ono što me plaši, onaj ASUS i neće da mi kaže ono mrrr,drrrr….ništa. Ljut. Samo reče “press TAB to show post screen, DEL to enter setup.”

Pressnem. Više puta isto.  Kurac.

Jedno sto restart varijanti. Ništa.

Nada.

Hasta la vista, baby.

Onda, k’o i svaki prosečan Srbin, i ja tačno znam šta treba da uradim kad imam ovaaako veliki problem:

Isključim govno iz struje, dubooooko uzdahnem, zapalim cigaru, prekrstim noge i kontempliram. Čekam. Sam će problem da se reši. Ako neće sam, idem da mu gasim ugljevlje negde, stravu da mu oteram, muško to.

Ako se u medjuvremenu ipak  ne reši, daje se na znanje: ovo pisala Šapke u stanju nervnog rastrojstva 14. novembra 2009. godine oko 9 ujutru, sas gel-ink-pen crne boje i svojeručno metnula u žutu beležnicu, a potom ispustila svoju napaćenu dušu.

*Edit: nekako ušla u BIOS i jeb’la mu majku fašističku. Više ne isključujem. Dok ne dođe neko ko tačno zna gde i šta treba da čačne.

*Edit 2: jebe me internet. Je l’ jebu danas još nekog osim mene bre?!

I tako, ustanem ujutru, operem dupe, dva, obučem jedno, drugo, na brzinu, sredim malo sebe i onda zamiriše kafa…, a ja izađem u baštu.

Čeka me vruća kafica pored jezerceta, ispod tende u hladovini raznog drveća. Dragi donese bokal, zamagljen hladnom vodom sa bunara, a ja iznesem med ili slatko od šljiva. Rodile ove godine kao što odavno nisu. Šareni se voćnjak, a grane drveća se savile od otežalih, zrelih plodova. Ptičice cvrkuću, zuje pčele, dok se sunce lagano uzdiže. Milina od života.

Mora nešto i da se radi danas da bi mogla da nastavim sa uživanjem i sutra. Pogledam preko živice, a ono crveni se paradajz, ucvetale tikve, velike slatke lubenice, paprika babura i šilja,  ima tu i nekih egzotičnih biljaka, šareni se bašta kao nigde i nikom. Sreća me obuzme, puno mi srce. Krenem tako iz reda u red,  dok sve što je zrelo ne oberem. Složim lepo u gajbice, razvrstam. Ovo ću za prodaju, ovo ću za zimnicu, ovo za ručak danas…

Pre nego da sunce ozbiljno pripeče, odem da obiđem moje ljubimce. Nisu baš kućni, ali baš tako ih volim. Istimarim konje, pomuzem krave, koze, pokupim jaja, a ove godine imam i puno ovaca, pa kad dođe vreme za šišanje vune imam pune ruke posla. Nisam još postala stručna, pa ih ošišam najbolje što umem, budu jadne smešne, ali i zadovoljne, jer im odmah bude manje vrućina.

Umorim se od posla, ali rekla sam da traktor i koje kakve mašinske beračice, neću da kupujem. Kosilica za travu mi je sasvim dovoljna, da sredim dvorište kad trava poraste, a u branju voća i povrća volim da uživam, onako ručno.

Kad namirim životinje, odvezem se svojom žutom biciklom nazad u dvorište. Baš veliku baštu imam, pa  mi je bicikla neophodna da sve stignem da obiđem. Spremim nešto lepo, šareno, zdravo za ručak. Pored toliko lepih plodova oko sebe, spremati ručak je pravo uživanje. Uvek ispadne nešto drugo, šareno, ukusno, ma moraćete jednom da svratite na ručak, pa da vidite kakav sam majstor za kuvanje postala. Prste da poližeš.

Posle ručka otvorim hladno pivce, izvalim se u ležaljku, pustim misli da lete, uživam i odmaram. Kad se hrana malo slegne bućnem se u jezerce. Malo je, ali i njega ću da proširim za neki dan kad budem imala vremena, a i istrošila sam se u zadnje vreme, proširila sam imanje, a i planiram da napravim jednu kućicu na drvetu. Neću da zidam kuću, šta će mi? Možda kasnije. Prvo kućica na drvetu, pa ću da vidim za dalje.

Da vam kažem još i to da stalno neko svrati u goste, da ne pomislite da sam se izolovala kao Robin Hud. Imam šarenolik komšiluk, a i sama često njima idem u posetu. Uvek se nađe malo vremena da se pomogne nekom komšiji da počupa korov, pokupi lišće ili otera dosadne vrane, a često se i uveče okupimo, prepričavamo neke stare doživljaje, smejemo se, razmenjujemo iskustva.

Otvorila sam i malu radnjicu, pa tu prodajem svoje proizvode, a i svakakve druge potrepštine. Onako da mi ne bude dosadno, kad nema posla na imanju. Imam i dve radionice pune alata, pa i tu provodim dosta vremena. Obožavam da popravljam sve što se pokvari. Nije retko da mi komšije i traktor doteraju na remont.

Drva za zimu sam spremila, možda ovih dana odem u šumu da raskrčim neko suvo drveće, valjaće za potpalu. Nisam baš sigurna da ću smeti zimu da dočekam na drvetu, pa možda napravim neku brvnaru, da ne spavam u ambaru na senu.  Kad se samo setim kako sam počela sa dva plava patlidžana, budem ponosna na svoje imanje.

Uh…kad pre popih kafu, moram da spremam doručak deci, pa da izvadim veš iz mašine, pa onda da…

Mašta može svašta.

-Ae… ustaj. Kaaaafaaaa! Grujane, diž se jebotemiš, deseti put te zovem.

-Mhmmm…evo.

-To si rekla i pre pet minuta, i deset, i dvaes, i stoput si rekla, diži guzicu, kafa ti se oladi, opet ćeš da kasniš, pola devet bre!

-Mhmmm…

Digla guzicu.

Počela kafu.

Na terasi.

Sunce bije u oči.

Jebem ti.

Treba da dođu Mađari…kad ono beše…? Ne mogu znači ko dripac na poso.

-A el da popravim ovaj oluk il da ga zamenim?

-Mhhmmm…

-Šta koj kurac mhm?! Ne čuješ bre ništa šta te pitam! Prvih sat vremena ne smem ni da te pogledam, jebem te ludu, koj ti je bre?!

-Pa pusti me u kurac kad znaš! Ne-di-raj-me! Ne dok ne popijem jebenu kafu, makar jednu ko čovek, sunce ti jebem da ti jebem i što mi bije u oči i u kurac me pusti bre!

-Jebote kaki si mrmot…

Tišina dva minuta…

-A stvarno misliš da pretsoblje krečimo u crveno, a?

-Uarghaaarrrr!!!!!!

-Doooobro, doooobro…misliiim…

U kolima milion stepeni. Stavim lepo đozle i ćutim. Ništa se ne bunim: ni što nemam klimu, ni što mi kola punoletna, prorđala i pokvarena a uz to prljava, ni što nemam dvesta dinara u džepu, ni što …ama…ništa. Ćutim bre. Ne moooguuu da priiičaaaaam sabajle! Što me lepo svi ne puste u kurac?!

-Te ostavim ispred posla?

-Neću, ostavi me u centru, cigare da kupim i da prošetam, da se razbudim malo…U tri pičke materine me ostavi, samo više zaveži, jebemti, kako moš da melješ od ujutru, sve ti jebem datijebem?!…Posle imam ček point kod trećeg stuba od Beteksa sa B.

-Jebale te cigare…ću te ostavim de oćeš, samo brineš bez cigara da ne ostaneš…A koj li je kurac ovim klincima, svi čupavi, mamuimjebem nenormalnu, sve bi ja to šišao ko Peca Grobar, makaze u ruke pa niz ulicu, pa kad ih uvatim…

-Je li, dečak, a da te pitam ja nešto: a što tebe navek svrbi tuđ kurac?

…ili priča iz života

Najviše volim ovo vreme, nit’ proleće nit’ leto, jer je tad jutro na mojoj terasi najugodnije. Pirka, pijuckaš kafu, kontempliraš, ješ govna, nije važno, al’ prija.

E, s te moje čuvene terase koju dotiču s jedne strane magnolija a sa druge jabuka koje svake druge godine radja, ne znam razlog, pogled puca na divan predeo: ogroVnu trešnju, a ispod nje komšijski ćepenci i šupe, rodjeni za snimanje «Oliver Tvist» rimejka.

Na talasastim krovovima tih šupa i počinje današnja dirljiva priča iz života:

Ima jedna maca, ženska od jedno dve godine, crna, belih šapica, sa velikom belom flekom k’o portiklom, onako sva dostojanstvena, koja svoju cenjenu guzicu lenjo mrda svakog jutra po zadatom mestu radnje.

Ima jedan kreten od madžora čiji sam ja kobojagi ponosni vlasnik, a sve nešto imam utisak da mu moja kuća služi k’o svratište za noćenje s doručkom, musav, šaren, kržljav, mali bre. Nema ni tri kila. Prgav. Ružan brate. Al’ prpošan.

Kreten od madžora mesecima njuška finu ženskinju. Ona ništa. Jutros pratim akciju: on, nervozan, trčkara po krovu, ušiljio uši, uzdigo rep, frkće nešto…ma jad i beda. Ona leži i mlati repom. Prede bre. On pritrči do nje i uhvati je zubima za vrat. Ja skočim, reko’ udavi je skot! Ona bre nije ni trepnula. Samo malo zadigla rep.

On jadan pusti, otrči malo dalje, zaleti se na nju…i opet za vrat?! Ona opet ništa, samo malo više zadigne rep i nešto promrmlja. Pretpostavljam da mu je opsovala mater kilavu. On opet otrči do ćoška od krova, iznerviran, pa opet nazad na njen vrat…i tako više puta…’bem ga glupog!

Ja u šoku, već razmišljam da l’ je retardiran, šta li… pa se setim da je muško. Jebi ga.

I agonija bi verovatno trajala letnji dan do podne da nije naiš’o baja od jedno šes’ kila žive vage, mrga jedan, frknuo dvaput, glupson krenuo da forsira jabuku, popeo se na vr’ , devojče lenjo ustalo i, kako to obično u životu biva, lagano krenulo za bajom koji zna da se ženske ne muvaju tako što ih daviš dok ne poplave, nego tako što im njuškaš oko repa….

-The end-

-Конец-

-fin-

Imala sam neki problem s posteljinom. U stvari, ne trpim pod dupetom i za odozgo  ništa što nije mekano (ne smejte se, provalila sam vas, ne odnosi se na muškarce nego na posteljinu) i zato imam uglavnom one, frotirne. Što se ne peglaju, jer ne  peglam, što se ne štirkaju, jer mrrrzim štirak, samo staviš omekšivač u nji’, legneš lepo i zaspiš. I spavaš ko bebac pod uslovom da ne sanjaš Mariju iz Bonuksa. Medjutim, ta posteljina, milion komata šićerno roze boje, srolnavala mi se noću pod guzicu i primoravala me da zorom ustajem uz psovke i kosim hicem, jer mi pundravci u guzici nisu davali da ostanem mirna, pa čaršaf nadjem negde u predelu vrata, svakojutreno. Ondak popizdim i odem i kupim najveći izum u istoriji čovečanstva posle papirnih maramica i toalet papira, posteljinu s lastišom! O sreće moje nevidjene. Bledozelene. Uz to i kupim nešto što se zove čupko al’ nije čupavo nego samo mekano i mnogo lepo za odozgo. A nije muško. I sad spavam k’o beba.

A kad se probudim ostanem da uživam u krevetu još neki minut, i razmišljam onako sanjiva šta ću dalje. Ako ne radim, k’o danas.

(Kad radim ne razmišljam, tad me onaj gospodin koji je velikodušno pristao da me uzme za ženu (čuj, on će mene da uzima, da l’ stvarno mislite da je on mene uzo dok mu nisam objasnila da tako treba?) e, tad me on probudi lagano ko Šurdu, pa se onda ja manito spremam da ne zakasnim na pos’o, iako stoka radi od devet, stoka trči da ne zakasni redovno.)

E, sad sam se probudila u deset i petnes, shvatila da me sunce ne jebava i da je napolju smuljgavo i bljak, setila se da bi’ morala kasnije da odjezdim do mile mi gospoje mame da se divim kako je očistila plafonjere u obliku malih plastičnih sunčića sa sve zracima, cirka pedeset kvadrata, da su Egipćani izmislili plastiku garant bi take iste stavljali u piramide u čast onog boga Ra, i da se dogovorimo kad će da kreči, odnosno, majstor da kreči, ja da čistim, ona da komanduje, usput da svratim da nešto dubokoumno prozborim o kulturi za jedne novine, časkom (kulturo, eve me, velegrade proguni me! – zar nije dovoljno dubokoumno?) i da gospoji mami podignem penziju, jebla je kartica za bankomat kad nume da je gurne, stoput sam joj pokazala kako se to radi da je jebla…i ooodma mi se brate smuči lepo i subota i sve.

Onda se setim da bi trebalo da napišem par miliona mejlova koje sam vama ‘tela da pišem, ponaosob, al’ sam bila il’ lenja, il’ u gužvi, il’ samo lenja, pa mi onda proradi kenac da bi mogla da vi pišem pisma i okačinjem na blog, al’ bilo bi glupo, jelte, pa se setim da iz mog sela znam samo Bubu i mene da blogujemo i Rizingera, eno ga u blogroll-u, on piše o muzici i to odlično, i da je bre to sramota, a ovi Borani ima i kolko oćeš, a mi geaci ništa, pičkanammaterinadanampičkamaterinanepismena (jel tako Zih da se ovo piše sastavljeno, sve?), pa se onda setim da je bolje što moji ne bloguju, jedva fejs znaju da koriste, pola grada ne bi sa mojom personom govorilo da čita moje blogove, a druga polovina sa Bubom, pa se setim da me neko linkov’o preko fejsbuka pa mu čestitam i zahvaljujem na tem, znam da je to što me voli, al ga ovim putem umoljavam da to ne radi više, jer ja da oću da svi znaju da blogujem ja bi okačila linak sama, sasve ime i prezime tamo i još ponegde, pa onda ne bi više mogla da se kano orlušina obrušavam na svoje bližnje i pcujem kako mi Blog reko, n’o bi morala da glumim finoću i da pazim šta pišem, a ja moj blog volim što mogu da pišem šta oću o kome oću i kad mi se ćefne, a ne da se reklamiram.

Ovde još jedino mogu da se ispovraćam ko čovek, ne terajte me da menjam adresu, umoljavam ve.

I tako ja razmišljam i skapiram da mi čoek otišo na poso i da nema ko da mi turi lonče pa moram sama i mnoooogo se iznerviram što ću da ustanem a kafa nije gotova. I onda rešim da ustanem, i usput razmišljam kako bi se predstavila vama što me, kobojagi, ne znate: Da, jeste, ličim na Meg Rajan, fala, samo na onu Meg što je tek primili na Beti Ford kliniku za odvikavanje od hrane i usput će da joj podvežu želudac, na onu Meg što ne posećuje frizera redovno već uzima stvar u svoje ruke (ko da su makaze neko čudo) , da hvala, da sam lepa znam i sama, zato sam glupa, to je od blanša. Aha, jeste, ovo je moj bade mantil, unapredila sam poizvodnju kad mi umrla tetka u Švajcarske  i ostavila mi tri para pidžama, rasparnih, sandale braon, dve majce i bade mantil, plavi. Evo, da ga sad nemam ne bi imala u šta ruke da obrišem pošto je skot opet bacio peškir za ruke u korpu a drugi nije okačio. Jeste. Fala joj do neba. Fala joj isto ko i za ono što sam se tri meseca jebavala u matičnoj službi (i to preko veze) da dobijem papir da je umrla zato što se po Švajcarske udavala za papire a nikom rekla nije, pa kad stigla smrtovnica s nepoznatim mi prezimenom mene uvatio smej a otac teo da mi rikne na ma’, njegova sestrica od sedamdeset četri godinice nije mu rekla šta je radila, kuku mene doboga. Pa ja najebah dok sve dobih i prevedoh i overih i …. ubila bi je vlastoručno posle onolike jebancije da već nije jadna umrela, majke mi mile.

S ćošakom od kaiša bade mantila tetkinog sam obrisala objektiv na telefonu jer još nemam fotoaparat onaj digitalni da vam slikam moj ćošak. Da znate gde dobijam inspiraciju da kenjam ovoliko. I da se kurčim pošto mnogo volim ovaj montor, pa se svima falim. Tu su još i kafa blogerka, koju ja više volim da zovem Černobilka jer isti efekat ima, od dva deci, sluške Tompsonke, kad slušam svašta da ne šizi komšiluk i muž mi voljeni i da mačak ne natovari zavežljaj na rame i pobegne od ludaka u nepoznatom pravcu, felna za diskeovi, staje cirka sto komata, koka kola da prošuškam, što bi rekla Zih, skener koji čeka eonima da skeniram onaj milion fotografija koji sam planirala, a kukala sam čoeku da mi kupi jer mi je neophodan, il da kupi il ja da crknem, i on jadan kupio. Štampač zapeko pa sam ga miknula da mi ne pravi gužvu. Iznad se vidi ćošak od slike koju mi Buba kupila i koju najbolje obožavam, na njoj je mačka sijamska koja sedi na stolu i ima crvenu leptir mašnu. Jebem li ga što. 

U stvari sam ovim nespretno pokušala da vam kažem fala. Da vas nemam, bila bih jutrom malko usamljena, pošto niko drugi neće da me trpi dok ne popijem prvu kafu. A i do druge me zaobilaze.

*Edit: navatala pristojan aparat i slikala moje ćoše ponovo, da se ne brukam s onom mutnom slikom.

Nedeljno jutro, ideaaalno, ukoliko nikog ne vučem kod lekara, nikom ne menjam obloge ili ne dežuram pored kreveta, za moju cenjenu guzicu obično počinje ovako:
Negde oko deset, privučena mirisom kafe černobilke, servirane u nečemu što mnogi zovu šolja zapremine pola litre, iskliznem iz kreveta potpuno nesvesna, napipam tihotapke i otpuzim do dnevne sobe na laktovima i kolenima, zaletim se na čapraz divan k’o Sirogojno i Boško kad su ono onomad jurišali na bunkere i napipam nekako kafu. Taj poduhvat me inače iscrpljuje do krajnjih granica izdržljivosti mog krhkog bića, pa stoga ne progovaram i oči ne otvaram narednih pola sata, minimum. Iz istih razloga ne dozvoljavam da do mene dopiru zvuci poput škripanja Lee Kiš u pokušajima da glumi voditelja jutarnjeg programa, osim u ekstremnim situacijama kad je neophodno da iz kreveta ustanem kosim hicem. Tada je najjednostavniji recept pojačati Leu i eto veselja: skačem kao razjarena zver, zaurlavam, penim, psujem, al’ sam budna. Iz odma’.

U suprotnom, u mirna nedeljna jutra poput ovog, na primer, mom osetljivom uhu prija samo muzika. Ništa vesti, ništa prognoza, ništa čavrljanje, samo kafa i muzika. U tu svrhu onaj «pitomi nesrećni čovek koji je jedini pristao da deli život sa ovak’im skotom» (definicija 90% familije, komšiluka i poznanika) a i da bi kasnije imao muda da mi kaže da je gladan, skuva tu jebenu jutarnju kafu i pusti neki muzički kanal. Kako kad i kako koji: ‘ko nema ništa milozvučno na VH1 ili MTS on pusti StinkMjuzik. Tu ima vazdan onih njanjalica koje on voli, sline tipa «….»(e, jebaga, sad ne mogu da se setim ničeg od Dada, Sergeja il’ Željka, ubacite u navodnike po želji!)
E, sad, meni onako jutarnje ušlagiranoj uopšte ne smetaju te slin-šmrc kompozicije, naprotiv, baš mi onako nežno i milo zvuče, nema naglih zvukova i pokreta, samo što ni jednu numem da zapamtim. A omakne im se povremeno i Oliver il’ tako nešto simpatiko. I mi tako ćutimo i pijemo kafu jutros, i slušamo muziku jedno sat vremena. I koji me djavo ter’o da progledam?!? Otvorim škiljavo onako lagano oči moje čarne i vidim neku traku u dnu ekrana. Šta u dnu, donja četvrtka pokrivena nekom govno-žutom trakom po kojoj promiču slova. Ja reko’ nešto hitno pa prekidaju program, biće nam vraćaju Kosovo, šalili se za Haradinaja, pojeftinilo gorivo il’ neko ubio onu šalterušu iz banke što se zove ko pena za kosu a koja me vazda popreko gleda zarad kreditne mi nesposobnosti, napipam rezervne oči i turim ih na nos. Pogledam. Piše ovako:
VARALICA
Pa ispod, posred žute trake objavljuju da od neke Mileve nema veće preljubnice u Jagodini. Jadna žena, na televizor je turiše. A sa leve strane ide neki crtani film: neka ženska, biće da je ta, Mileva, mislim se nešto, aka se u krevetu sa nekim švacom, a on, njen čovek, mučenik, otvara vrata i vata ih na legalo. Pu, pizda joj materina pokvarena. Razbistri mi se malo pa reko’ da pripratim šta će dalje da bude, kad ono skinuše Milevu i objaviše nekog Borisa koji ni jednu ne gleda u Beogradu. Ladno rekoše za čoveka da je šonja šonjavi! Jedva nešto uočim da sa desne strane ima neki kao uredjaj k’o kad staneš na vagu da se meriš, pa sad za Borisa piše nešto 9%, u belo. S leve strane, normalno, i dalje ide crtani film. Dodje na red neki Stanko, koga metnuli u crtani film kako ženi kaže da ide na pecanje a ovamo otišo s nekom fufom u motel, a napisali kako celo Valjevo zna kako on menja žene k’o čarape, samo ona nema pojma. I na onu vagicu ode mu skala u crveno, izadje 98% i iznad iskoči neka hrizantema na federu. Onda mi ovaj moj reče da nije to hrizantema nego ptica kukavica, k’o na zidni sat, al’ kakve veze ima sa Stankom nemam pojma. Izgleda da mi treba veća dioptrija to mi je jasno. I onda ja provalim: ispod piše ovako: ako želite da saznate da li Vas vara, pošaljite SMS-om ime i mesto na broj taj i taj, i za svega 35 dinara + PDV mi će Vam reknemo. I onda ti lepo pošalješ poruku, platiš fino da vidiš da l’ te skot vara, pa em ti kažu em ga ture na televizor da mu se smeje ceo komšiluk. I tako ceo dan. A ja nešto razmišljam, što da platim kad mogu lepo komšinicu Jelu da pozovem na kafu, ona će mi kaže džabe, a i manja bruka. A?

Saću ja, samo dok ode kod majstora Ivice da vidi što neće auto da nam upali. Da mu Ivica dijagnostikuje i uzme dva’es evra. Bolje da meni dao pare, ja bi mu rekla što neće da upali. Da je ne daj bože žensko, ovo čudo što ga vozimo u ovim godinama bi završilo fakultet i decu izradjalo, eto što neće. Za svašta ljudi daju pare.