(Prenosim svoj tekst iz Borbe, objavljen u vikend izdanju za 3. i 4. oktobar 2009.)

Prelomnih trenutaka u istoriji je bilo puno. Uglavnom su se ticali bezbednosti ljudi, ponekad čak i njihovog opstanka, a ponekad neke nove tehnologije koja je preustrojavala razvoj čovečanstva u narednim godinama, vekovima.

I mi smo svedoci jednog prelomnog trenutka, ali se ovaj bitno razlikuje od prethodnih. Nekada je promena donosila makar decenije stabilnosti, jednokratni stres iza kog sledi bolji ili gori period hodanja po utabanim stazama. Promena koja se događa sada je potpuno drukčija. Njen ishod će biti stalne promene.

Marksistički rečeno, ulazimo u period permanentne revolucije. Naravno, tu permanentnu revoluciju neće odlikovati stalni sukobi po ulicama — možda povremeni –, već stalne revolucije u našim glavama. Od druge polovine osamdesetih pa do ko zna kad mi se nalazimo u svetu koji se intenzivno menja iz godine u godinu, a danas već i iz meseca u mesec. Da bi jedna osoba mogla u potpunosti da participira u savremenom društvu, mora da se prilagodi stalnim promenama.

Stalne promene se ovde ne tiču toliko promene posla. Da, niko neće moći da garantuje da će potreba za nekom kvalifikacijom biti doveka potrebna. Prekvalifikacija je samo jedan segment tih stalnih promena, i to ne tako intenzivan. Da bi neko stigao od prodavca u butiku do prodavca u salonu automobila — bitne prekvalifikacije neće biti potrebne. Da bi neko stigao od daktilografa do operatera koji rukovodi nekim postrojenjem putem računara — potrebno je nešto prekvalifikacija.

Ali, čak ni u najekstremnijim globalnim uslovima od jednog radnika se neće tražiti da se prekvalifikuje češće od jednom u nekoliko godina. Ako želi da ostane u tim okvirima. Stalne promene će biti tražene od onih koji žele da participiraju u društvu na višim nivoima. Već jedan menadžer mora da prati trendove u svojoj industrijskoj grani, ali i da gleda šta se dešava u okolnim granama, kako bi mogao na vreme da se prestroji. Jer, knjigovođa i daktilograf su još uvek podjednako korisni i prehrambenoj i teškoj industriji, ali menadžer koji rukovodi trgovinom povrćem mora da provede dosta vremena u učenju i sticanju poslovnih veza ako želi da rukovodi trgovinom računarima.

Da bi donosio validne zaključke u svojoj oblasti, jedan intelektualac mora da prati šta se događa iz dana u dan. Da bi bio uspešan, jedan političar mora da zna da su njegovi mladi i budući glasači izuzetno prilagodljivi korišćenju novih tehnologija. Ako to ne čine, ubrzo će biti obrisani iz spiska relevantnih u svojim oblastima. Ako nisu spremni na to, verovatno je da nikad neće ni dobiti priliku da budu relevantni.

Fakulteti

Znanja koja donose fakulteti su odavno postala predmet podsmeha. Bez ličnog interesovanja završeni fakultet donosi status i, zavisno od fakulteta, manje ili više beskorisno znanje. Ako izuzmemo akademska znanja kakve su različite istorije (događaja, književnosti, nauke itd.), danas je literatura napisana pre 10-15 godina već poprilično zastarela. Svima može biti jasno da se to posebno odnosi na tehničke nauke, ali se i nauke kakve su psihologija i lingvistika nalaze u istom stanju.

Ipak, vrlo skoro sam shvatio da je to otišlo i dalje. Nekoliko mojih prijatelja koji su završili Elektrotehnički fakultet — počeli su da se bave prodajom računarske opreme. Naravno, nisu oni trgovci u radnjama ili komercijalisti koji za malu zaradu zovu telefonom i raspituju se da li je neko zainteresovan za računare koje prodaje njihova firma. Oni su zaposleni u velikim sistemima kao što su Cisco, IBM i sl.

Imao sam prilike da podučavam menadžment principima Interneta, koja je računarska oprema dobra i zašto, gde treba šta tražiti itd. Svakom iz menadžmenta koga sam podučavao bilo je potrebno nekoliko meseci sporadičnih razgovora da u potpunosti uđe u svoj posao i uspešno se bavi vrhunskom tehnologijom.

A oni moji prijatelji su učili pet formalnih i desetak stvarnih godina jednog izuzetno teškog fakulteta. Svako od njih bi mogao da se zaposli kao vrhunski inženjer u kompaniji koja proizvodi vrhunsku elektronsku opremu. Njihova znanja nisu samo inženjerska, već su i naučna.

I sve te godine učenja za nešto što su mogli da dobiju za mesec dana u nekoj večernjoj školi?

Bitna i nebitna znanja

Treba, naravno, biti vrlo oprezan kad se govori o tome koliko je pamćenje danas korisno i koliko će biti korisno u budućnosti.

Poznavanje principa sile gravitacije, opšteg sleda značajnih svetskih kulturnih pravaca i tečnog izražavanja su i potrebna znanja i nešto što se usklađuje u pamćenju. Isto tako se u pamćenje može uskladiti peta decimala broja π, tačno vreme trajanja Bitke za Normandiju i spisak imena sporednih likova u Ratu i miru.

Za razliku od spiska prvih znanja koja jesu neophodna, ne znajući drugi spisak matemematičar se može baviti matematikom, istoričar istorijom, a književni istoričar istorijom književnosti. Naravno, matematičar koji se bavi brojem π znaće da kaže da taj broj zaokružen na pet decimala iznosi 3.14159, istoričar koji se bavi Drugim svetskim ratom znaće da kaže da je Bitka za Normandiju trajala od 6. juna 1944. do 25. avgusta 1944. godine, a književni istoričar koji se bavi Tolstojem će znati da su likovi u Ratu i miru klasifikovani pod slovom B: Bagovut, knez Bagration, Barklej od Tolija, Bartolomej, Osip Aleksejevič Bazdejev, grof Benigsen, poručnik Berg, Bertije, knez Kiril Bezuhov, Pjer Bezuhov, Biljibin, Bolhovitinov, knez Andreja Bolkonski, Liza Bolkonska, Marija Bolkonska, Napoleon Bonaparta, gospođica Buiren i Brusije.

Iako nisam matematičar koji se bavi brojem π, mogao bih u roku od nekoliko sekundi da iznesem i 35 decimala tog broja; iako nisam istoričar koji se bavi Drugim svetskim ratom, mogao bih za isto toliko vremena da iznesem podatke o snagama i žrtvama Bitke za Normandiju; iako nisam istoričar književnosti koji se bavi Tolstojem, mogao bih za isto to vreme da iznesem i sva ostala imena likova iz Rata i mira.

Jasno je da sam sve ove podatke dobio na Vikipediji. Ipak, tu postoji još jedna činjenica koju mi Vikipedija, ipak, nije donela. Znam da broj π služi za izračunavanje obima kruga i znam njegove dve decimale, znam da je Bitka za Normandiju predstavljala jedan od važnih događaja tokom Drugog svetskog rata i znam da su saveznici tu bitku dobili, a znam da je Rat i mir vrlo dobar primer za davanje podužeg spiska likova, kao i da priča o Napoleonskim ratovima u Rusiji. Ni za jedan od ovih podataka nisam morao da tražim podatke.

Nego, da vidimo da li su mi čak i ti podaci baš neophodni:

• osoba koja ne zna vrednost broja π zaokruženu na dve decimale je potpuno neobrazovana iz matematike;
• osoba koja ne zna da je jedna od ključnih tačaka u Drugom svetskom ratu bilo iskrcavanje saveznika u Normandiju potpuno je neobrazovana iz istorije;
• a osoba koja nije pročitala Rat i mir ne može se smatrati ni obrazovanom osobom uopšte.

Dobro, preko toga što sam prošao minimalni test iz opšte obrazovanosti i što sam u stanju da dam ta tri primera u jednom tekstu iz opšte kulture, koliko su mi ti podaci stvarno neophodni?

• posle srednje škole nikad nisam imao potrebu da računam obim kruga;
• verovatno je da sam uz neki alkohol ipak popričao sa nekim od svojih prijatelja o savezničkom iskrcavanju u Normandiju, ali je, čini mi se, ovo prva korisna upotreba tog podatka u mom životu;
• Rat i mir sam obično spominjao u kontekstu dobrog opisa Napoleonskih ratova i malograđanskog društva u feudalnoj Rusiji, ali čak ni Pjera nikad nikom nisam pomenuo.

A šta bi mi to bio neki minimum znanja o svim tim događajima?

Obim i površina kruga se računa pomoću konstante čija je vrednost nešto veća od 3. Koncepti i svrha prirodnih, celih, racionalnih i realnih brojeva predstavljaju bitnu osnovu u daljem obrazovanju. Koncepti konstanti, takođe, ali je njihova približna vrednost već samo relativno bitna. S druge strane, njihova precizna vrednost nije više bitna: Napravite istraživanje među svojim prijateljima i pitajte ih kad su poslednji put ručno računali obim kruga ili koren broja 5. Pitajte ih, potom, da li znaju da izračunaju obe vrednosti ručno.

Pred polovinu dvadesetog veka vodio se Drugi svetski rat. Njegovi uzroci su ti, njegove posledice su te. Drugi svetski rat je još uvek važan deo naše istorije jer postoje dovoljno relevantne društvene snage koje svoju ideologiju oslanjaju na nacizam ili opravdavaje masovnih ubistava u ratu ili van njega. Zato nam je znanje o njemu, njegovim uzrocima, strahotama i posledicama još uvek bitno. Za razliku od stvaranja rimske države, Drugi svetski rat nam je društveno aktuelan, a ne samo istorijski bitan. Ipak, društveno nam nije nam bitan čak ni globalan tok događaja: loši momci su prvo vodili, a onda su oni manje loši ipak pobedili.

Lav Tolstoj, mislilac koji je predvodio slobodarski pacifistički pokret u Rusiji i značajno uticao na Mahatmu Gandija, napisao je, između ostalog, roman Rat i mir, koji je slikovito opisao feudalno rusko društvo iz doba Napoleonskih ratova. Da nam nasleđe moći po krvnom srodstvu i malograđanština nisu još uvek otvorene društvene teme, Rat i mir nam ne bi bio bitan za opšte obrazovanje.

Kreativnost

Sećam se kako sam prvu polovinu devedesetih godina dvadesetog veka proveo pokušavajući da nađem odgovarajuću intelektualnu zanimaciju u sobi, među dosadnim knjigama i poprilično beskorisnim enciklopedijama. Meni zanimljive knjige su bile ili ne tako dostupne ili još nisu bile napisane. Enciklopedije je bilo bolje čitati kao knjige nego kao referentni izvor informacija. Bile su mi zanimljivije od knjiga, ali sam retko kad uspeo da pronađem informaciju koju sam baš tražio.

I Internet mi je doneo upravo ono što mi je trebalo: gomila dostupnih informacija koje mogu kreativno spajati.

Kada su podaci tako dostupni, onda je njihovo nagomilavanje u glavi često potpuno redundantno. Mogu li nekom doneti nešto stvarno novo tako što mu prepričavam šta sam pročitao na Vikipediji? Verovatno da, ali to prepričano mora biti zanimljivo i prilagođeno trenutku razgovora. Mogu li dobiti posao spoljnopolitičkog savetnika ako nekom izložim svoje znanje o političkim odnosima Indije i Šri Lanke, što sam saznao na Vikipediji? Verovatno ne. Drugim rečima, podaci koje sam pročitao na Vikipediji i upamtio vrlo su ograničene vrednosti. To pamćenje mogu da koristim za ostavljanje utiska da sam obrazovana osoba, ali ne mogu koristiti u većini drugih slučajeva.

Ali, kad bih na osnovu dostupnih podataka uspeo da izvučem racionalno rešenje za neki problem, već bih imao solidne šanse da neko smatra moje znanje korisnim. Kada na osnovu svog rada kao globalnog administratora Vikimedijinih projekata izvučem dovoljno podataka i predložim kako se neki budući slični problemi mogu rešavati — svima dostupni podaci koje sam u glavi klasifikovao, moja računarska znanja i sposobnost analitičkog razmišljanja mogu mi doneti poziciju uglednog člana globalne vikimedijanske zajednice.

Za razliku od ranijih vremena, kada je upravo pristup informacijama bio najbitniji faktor u mogućnostima za napredovanje, danas to u kako-tako sređenim društvima najviše zavisi od interesovanja same osobe. Hoće li ta osoba provoditi slobodno vreme u aktivnom odmoru i kreativnom radu ili će se prepustiti čarima potrošačkog društva — to zavisi najviše od te osobe.

Svakog dana svakom od nas nevidljivi Morfeus daje na izbor hoćemo li uzeti crvenu pilulu i naučiti istinu ili plavu i vratiti se u svet kakav znamo. Hoćemo li Internet koristiti za brz pristup sportskim rezultatima ili za istraživanje sveta oko sebe? Hoćemo li upotrebljavati Vikipediju u kafanskim raspravama ili ćemo razmišljati o podacima, spajati ih i izvoditi neke zaključke?

Nesumnjivo je da budućnost intelektualnog rada ne leži u učenju podataka napamet, već u kreativnoj upotrebi podataka dostupnih putem računara. Računar i Inernet tu više nisu samo pomoćna sredstva. Oni su eksterna oprema koja ide uz naš osnovni vodenasti hardver.

Loš scenario

Svoju budućnost određujemo mi sami. U nekim okvirima budućnost jedne osobe određuje ona sama. U društvu u kom je dovoljno hrane, hoće li neka osoba biti mršava, skladna ili debela — zavisi poprilično od nje same. Van tih okvira budućnost te osobe određuju i ljudi oko nje. Da li će ispred zgrade postojati kako-tako uređena zelena površina ili đubrište — ne zavisi samo od jedne osobe koja živi u toj zgradi, već od većine: neki moraju biti zainteresovani da se bave uređivanjem te površine, ostali ne treba da opstruiraju. Da li će jedni ljudi ratovati protiv drugih zavisi od volje značajnog broja pripadnika obe strane za ratom. Da li ćemo se svi mi ugušiti u izduvnim gasovima motora na unutrašnje sagorevanje zavisi od volje velikog broja pripadnika naše vrste.

Uvek postoji mogućnost za loš scenario.

Naše globalno društvo se očas posla može prestrojiti u disfunkcionalnu zajednicu samodestruktivnih štetočina. Zvuči poznato? Jesmo li to sad ili nam je to samo jedna od mogućih budućnosti?

Udeo marketinga u ceni većine proizvoda iznosi više od polovine. Gotovo sve ostalo čine transport i različite takse. Ono što preostane od toga čini cenu proizvodnje. Patike koje koštaju 100 evra u proizvodnji su dva evra.

Ako prenesemo to na lični nivo, više od pola svog produktivnog vremena moramo trošiti na predstavljanje sebe drugima — poslodavcima, kolegama, poslovnim partnerima –, gotovo sve ostalo vreme moramo da provodimo u prevozu i maltretiranju po državnim ustanovama, a ono malo što nam ostane provedemo u korisnom radu. Dobro, ipak smo dovoljno inteligentni da komunikaciju sa drugim ljudima probamo načiniti prijatnom, a da u prevozu čitamo ili slušamo nešto. Snalazimo se nekako.

Ali, upravo to neprimetno snalaženje i usklađivanje sa brutalnim savremenim tokovima donosi probleme. Bez kreativnog rada na svojoj okolini možemo lako doći dotle da nam informacije služe u najvećem svom delu samo za samopromociju. I to ne neku egotističnu samopromociju, već samopromociju koja će biti neizostavan deo svake osobe: borba za život.

Hoćemo li morati da skladištimo gomilu beskorisnog znanja u svojim glavama kako bismo se prikazali kao članovi zajednice s pravom na dostojanstven život ili ćemo svoju energiju trošiti na zabavu i kreativan rad — ne zavisi od Interneta, niti od ma kakve posebne tehnologije. To zavisi od nas samih.

Šta treba raditi?

Kako ne volim kad neko otvara pitanja, a ni ne pokuša na njih da odgovori, probaću da dam savete iz svoje perspektive:

• Ako vam je savremena zabava bitan deo života, zamenite gledanje utakmica uz pivo i gledanje različitih televizijskih šouova igranjem neke MMORPG igre (MMORPG je skraćenica od “Massive Multiplayer Online Role-Playing Game”, što znači “masivna onlajn igra uloga za više igrača”), kao što je npr. World of Worcraft. Ove igre su zabavnije, sami učestvujete u njima, a za razliku od gledanja televizije imate virtuelnu komunikaciju s drugim ljudima. Za razliku od gledanja televizije, tokom igranja ovih igara možete nešto i da naučite.
• Nađite sebi odgovarajuće mesto u društvu i razmišljate korak unapred. Ako ste daktilograf, naučite da koristite još poneki program pored MS Worda. Postoji veliki broj poslovnih programa čije vam znanje može doneti mogućnost da sledeće radno mesto dočekate spremni. Ako ste intelektualac, naučite da se obrazujete na Internetu. I u jednom i u drugom slučaju, imajte na umu da je danas primarni jezik vašeg obrazovanja engleski. Lokalni izvori ne mogu da nadomeste globalne, a mi živimo u globalnom društvu.
• Pronađite svoje mesto u globalnom društvu. Naći ćete mnogo više ljudi sličnih interesovanja i opredeljenja ako se ne ograničite na svoju neposrednu [fizičku] okolinu. (Ako želite da se bavite Vikipedijom ili nekim drugim Vikimedijinim projektom, slobodno me kontaktirajte: millosh@gmail.com.)
• Stalna intelektualna aktivnost nije samo poželjna za punu participaciju u globalnom društvu, već je i bitan preduslov za to da ostanete mentalno zdravi pod stare dane. Ako ne naprežete svoje neurone, oni će zaključiti da više nisu potrebni.
• Naravno, sve ovo ne znači da je potrebno da živite u stalnoj napetosti. Upravo suprotno: život bez stresa je bitan preduslov za kvalitetan život. Postoje načini kako da se vremenom izolujete od stresa. Ako ne možete sami da se izborite s tim, odlazak kod psihologa može biti vrlo koristan. I ne treba se toga stideti; većina populacije živi pod stresom. Pred sobom se treba stideti samo ako niste uradili sve što je u vašoj moći da olakšate sebi život.
• Korisno znanje se stiče svuda, a najmanje u školskom sistemu. U savremenom društvu se [još uvek] traži diploma, tako da je najbolje da odaberete najlakši put za sticanje zvanja, a da ostavite sebi dovoljno vremena da korisno znanje stičete na druge načine.
• Mnogo je bitnije znati kako stići do znanja nego imati podatke u glavi. Naučite kako se znanje stiče, a Google i Vikipedija su vam polazne tačke na tom putu.
• Makar koliko drugi pokušavali da vam ubiju kreativnost različitim autoritarnim stavovima, ne dajte se! Kreativnost je najbitnija i najbolja odlika svakog ljudskog bića. Ona će vam pomoći da se snađete u savremenom svetu.
• Razmišljajte i o drugima jer time razmišljate o sebi. Pomaganjem drugima pomažete i sebi. Ovo nisu nikakve opšte sentence, već vrlo konkretne i vrlo primenjive veštine. Možda je upravo sused koji je tražio vašu pomoć jedina osoba koja se bavi baštom ispod vaše zgrade. Možda će baš vaša priča o širenju dobre volje među decom iz komšiluka uticati na to kako ćete provesti starost jer će neko od njih postati bitan političar.
• Budite otvoreni za nove stvari i prilagođavajte se njima. Jedino tako ćete moći da živite u skladu sa njima, jer će se te nove stvari događati makar koliko vi bili protiv njih.

Pitanje što će se dogoditi s Michaelom Mooreom jednom kada njegova glavna muza i inspiracija – George W. Bush – nestane s političke scene je, po svemu sudeći, dobilo odgovor. Capitalism: A Love Story, dokumentarac u kome se američki filmaš na svoj uobičajeni način obračunava s konceptom suvremenog kapitalizma kao izvorom sveg zla u suvremenom svijetu te kao alternativu nudi socijalizam, na američkim je kino-blagajnama preko ovog vikenda prema procjenama zaradio tek oko 5,8 milijuna dolara i završio na 7. mjestu najgledanijih filmova u Sjevernoj Americi. To predstavlja najgori komercijalni rezultat za Michaela Moorea otkako je 2002. godine u kina lansirao svoj, kasnije “Oscarom” nagrađeni, dokumentarac Bowling for Columbine.

Američka ljevica – koja u ovom trenutku u političkom smislu najbolje stoji otkako postoje SAD, a čiji je Hollywood bio najvjerniji predstavnik – se mora suočiti da usprkos izbora Baracka Obame za predsjednika i dominacije ljevičara i liberala među demokratskom većinom u Kongresu prosječni Amerikanac, pa i prosječni posjetitelj kino-dvorana, nema baš previše razumijevanja za njene ideje. Tako je osim socijalizma na kino-blagajnama odbačen i militantni ateizam, odnosno Invention of Lying, komedija Ricka Gervaisa u kojoj se, između ostalog, napada koncept religije i Boga na način bez presedana u Hollywoodu koji se donedavno po tim pitanjima, barem nominalno, držao judeo-kršćanske matice. Gervaisov je film završio na 4. mjestu, s 7,3 milijuna dolara zarade.

Željko: Uh, da mi se vratiti u osamdesete!
Dario: Ne znam baš. Jel’ ti to plačeš za prošlošću?
Željko: Daj se sjeti. Kakav je to život bio! Nitko nam nije visio nad glavom. Uvijek smo mogli skoknuti iz ureda nešto obaviti.
Dario: Da, sjećam se dobro.
Željko: A kad smo za vrijeme radnog vremena sreli poznanika, pala je obavezna kavica. Šef nije kljucao i mjerio vrijeme koliko izbivaš iz ureda. Eh!
Dario: Kakav je bio taj tvoj šef?
Željko: Bio je super. Skoro nikad nije bio u uredu. Svo vrijeme provodio je na sastancima i službenim ručkovima.

Poduzetništvo i uspjeh

U jednoj popularnoj ozbiljnoj televizijskoj informativnoj emisiji na temu kriznog menadžmenta i odgovornosti za krizu u kojoj se nalazimo, poduzetnicima iz prakse lekcije je dijelio nitko drugi no akademski teoretičar koji praksu nije već godinama okusio. Reakcije poduzetničkog miljea bile su ogorčene, i na izrečeno u emisiji i na izbor gostiju:

„Kako je ugodno s teoretičarskih pozicija iz udobnih fakultetskih fotelja lupati po praktičarima – managerima koji se bore sa tisuću dnevnih teškoća počevši od soc-čipa preko monopola i nejasnih, šumovitih propisa pa do pada izvoza tj. potražnje. I tko to lupa po njima? Nitko drugi nego najveći akademski teoretičar iz čije knjige od 200 i više stranica,  možeš izvući najviše jednu do dvije strane praktične vrijednosti. A pročitati moraš svih 200 i više strana. I takav, koji optereti čitača s 10 puta više teksta negoli treba, ’soli’ managerima pamet. Da ti pamet stane.“

I još jedna genijalna postavka voditelja izrečena u veoma gledanoj emisiji: efikasni menadžeri (financijski i osobno) zapravo su uništivači sebe, okoline, porodice, zaposlenika i zajednice. Nemreš belivat da je to izrečeno u emisiji. Dakle, efikasni manageri koji paze na firmine resurse, svoje i tuđe vrijeme, uništivači su.

A oni drugi, ležerni, oni su pravi. Ležerni, koji kradu zaposlenicima njihova popodneva jer su neorganizirani, koji nagrađuju one koje ne treba. Oni, čije firme ne zarađuju dovoljno, pa ne isplaćuju plaće i dužni su na sve strane, ali pričaju lijepo i humano.  Zaista uvredljivo za društveno odgovoran dio poduzetničke populacije.

Mentalitet prošlog sustava i 21. stoljeće

Opće je poznata i dokazana činjenica da su sve zemlje svijeta u kojima su vladali komunisti, propale u posvemašnjem ekonomskom, društvenom, kulturnom i civilizacijskom rasulu. Društvo u kojemu je primitivizam državna religija, nema budućnosti. Osnovna postavka političkih odnosa u nas bila je ukidanje/istrebljenje građanske klase. Jedna od najtežih inkriminacija i redovitih političkih etiketa bila je „pripadnik trule građanske klase“.

Govorom u Splitu, Tito je svojevremeno konačno dao definiciju tzv. nepoštene inteligencije (što je poštena, zna se), a to je inteligencija koja gleda prema Zapadu. A posljedica je takvog višegodišnjeg političkog okruženja mentalitet kojeg se nikako ne možemo osloboditi i koji će još dugo biti kočnica razvoja i ulaska u EU, odnosno u europsko civilizirano društvo.

Drug Kardelj (začetnik i strateg samoupravljanja) i društvo, još uvijek sjede u glavama, ne samo tzv. širokih narodnih masa, nego i u glavama onih koji donose odluke i odlučuju o našoj budućnosti i budućnosti budućih generacija.

Slučaj TDZ punio je svojevremeno stupce novina i bio dugo vremena glavna tema u TV emisijama.

Podsjetimo se: vlasnik tvornice izgradio je novu tvornicu izvan Zagreba i odlučio zatvoriti staru, s time da svi radnici koji žele, mogu zadržti svoja radna mjesta ali u novim prostorima. Oni koji to ne žele, imaju pravo na veliku otpremninu. Međutim, bilo je i onih koji nisu željeli ni preseljenje, ni otpremninu, već nastavak proizvodnje u starom pogonu, pa su okupirali tvornicu ne dozvoljavajući vlasniku ulazak i preuzimanje zaliha duhana.

Nostalgičari ZUR-a u 21. stoljeću

Političari su se natjecali tko će pružiti veću podršku tim radnicima, ne vodeći računa da je mogućim stranim investitorima poslana jasna poruka: možete ulagati, možete graditi, možete investirati, ali to ne znači da imate i pravo raspolagati uloženim. Nastala je velika šteta za matično društvo i novu tvornicu koja nije mogla preuzeti postojeće zalihe  duhana u okupiranoj tvornici, kao i za cijelu društvenu zajednicu. Privatno je vlasništvo temeljno ustavno pravo – teoretski. U stvarnosti mnogi nostalgičari ZUR-a (bivši socijalistički Zakon o udruženom radu) i dalje smatraju da su radnici vlasnici proizvodnih pogona.

Poznato je da kapital reagira i na najmanje poremećaje. Pravi investitori ne žele svoj kapital dovoditi u pitanje ulaganjem u sredinama gdje vlada pravna nesigurnost.

Moja je susjeda u navedenom događaju dala punu podršku pobunjenim radnicima. Kada je zapitana što bi učinila kada bi njoj, u  njezinoj privatnoj zubarskoj ordinaciji, njezina asistentica zabranila preseljenje, uz obrazloženje da je ona svojim radom (za koji je, naravno, plaćena) postala suvlasnicom ordinacije, Gogica je odgovorila da to jednostavno nije moguće – ona je vlasnik i odlučuje o svemu.

Vrlo očigledna dvojnost gledišta.

Slušam salve uvreda i vrijeđanja na račun američkog načina života, razmišljanja, obrazovanja. Ljudi kao da likuju što je u Americi kriza. Često čujem, pa čak  vezano i za “Twinse”: Neka im je, zaslužili su, i ‘Twinse’ i krizu!“ Ali, jednog dana čujem ja i malo drugačiju muziku i poslušam. Priča amerofil:

„I? Amerika upala u krizu. Pa što? Kako ušla, tako će i izaći. Ma što mi brinemo o Americi, brinimo mi o sebi! Jer za Ameriku se ne treba bojati, drug Kardelj tamo ne obitava. Drug Kardelj je prvenstveno počastio nas. Amerika je zemlja poduzetnih ljudi, niklih od robijaša. I kao takvi, nisu prezali od rizika, pa su se malo zaletjeli npr. s hipotekarnim kreditima. Malo rata, malo loših plasmana i eto krize. Pa i krize su dio ekonomskog života“.

Ekonomski život kroz stoljeća uvijek su pratila bolja i lošija vremena. Zato je bitno u dobrima ponašati se gospodarski, da bi u lošima bilo podnonšljivo. I kada loša vremena dođu, prihvatiti to kao jednu ekonomsku stvarnost. Amerika će izaći iz krize i opet će njeni poduzetni stanovnici (kupljeni sa drugih kontinenata ili iznikli na tlu Amerike) razvijati googleove, excele, wordove, microsofte i slične genijalne proizvode.

Brinimo se mi radije za sebe, jer mi smo zbog izuzetno izraženog “soc-čipa” te antipoduzetničkog kardeljevskog ozračja u lošoj situaciji, čak lošijoj negoli smo svjesni. Većina nije svjesna ekonomsko-društvene realnosti, građani nisu naviknuti da budu aktivni… A što je još gore, ova kriza koja nam je mogla biti prijateljica (da se počne igrati otvorenim kartama), zapravo lako može poslužiti za rehabilitaciju soc-komunističkih ideja.

U Austriji smo u aranžmanu lokalne agencije proslavili Novu godinu. Jutro nakon novogodišnjeg slavlja trebali smo ići u obilazak okolice našim autobusom. Ali, autobus se pokvario, i to jako. Vodič puta s vlasnicom hotela pokušavao je mobitelom pronaći jednog od lokalnih vlasnika autobusa. I uspjeli su. Za sat vremena pojavi se austrijski autobus. A vozio ga je, glavom i bradom, sam vlasnik. Za zanemarivu cijenu.

Nisam izdržala da ne upitam kako to da on vozi na sam prvi dan nove godine, i to za samo 400 eura (gorivo + vozač + autobus za cijeli dan). Odgovor je bio da zarada jest minimalna, ali da je  potrebno koji puta biti i solidaran.  Nisam mogla vjerovati onome što čujem – vlasnik umjesto da se sunča na Karibima, sam vozi autobus za minimalnu cijenu. Solidarnost mrskog nam kapitalizma.

Ali priča ima nastavak: Pokvario se naš autobus i kod Londona. Britanski mehaničari raskopali autobus ne bi li elektronski pronašli kvar. Uzalud. Na kraju se ispostavilo da je stvar u svjetlima punima vode, što je otkrio i otklonio sam vozač. Britanci nisu htjeli naplatiti ni funte, jer, kako su rekli, nisu našli kvar.  Moral mrskog nam kapitalizma.

Godinama smo za vrijeme školskih praznika posjećivali Austriju i skijali. Uvijek sam se divila malim, obiteljski vođenim pansionima u kojima smo odsjedali. I nedavno, za Novu godinu, kao zreli ljudi, ponovno smo noćili u jednom manjem austrijskom hotelu. Osoblje je zavidnom  brzinom – trčeći, vedrih i nasmijanih lica posluživalo goste u novogodišnjoj noći kao i jutro poslije. Oslovila sam „konobaricu“ i popričala s njome. Ona je suvlasnica hotela, zajedno sa sestrama, braćom, šogoricama i šogorima. I svi rade zajedno, što god treba, koliko god treba, ljubazno i s veseljem.

Privremeni menadžer

Zašto velika većina kod nas ne voli, dapače mrzi kapitalizam? Zato jer on naglašava osobnu odgovornost, daje dobrima prednost – kao i u športu. Tko osvaja medalju? Spori trkač dobrog srca ili najbrži? Jasno, najbrži. Ali, šport je šport i tu se svi igramo, kako oni na terenu, tako i mi navijači na klupama. Ali, kada se to preslika u stvarni život, pa dobar, obrazovan, vitalan, poduzetan dobije više novca, slave, priznanja, zdravlja – e, to je već teško gledati! Jer, učili su nas u socijalizmu da smo svi jednaki, i da bez obzira na osobni doprinos zaslužujemo isto. Kršćanstvo nas opet uči da smo svi pred Bogom jednaki. I kada se te dvije ideologije pomiješaju i stave nasuprot biologističkim surovim pravilima tržišne ekonomije,  tko će biti za kapitalizam, kad u njemu medalje osvaja samo šačica najboljih. Velika većina jedino im može gledati u leđa.

Međutim, zaboravlja se da ta šačica koja bere vrhnje, isto tako daleko više doprinosi, snosi raznorazne rizike, obolijeva od raznoraznih menadžerskih bolesti i što je najvažnije: svojim dostignućima i sposobnostima vuče za sobom čitavu onu manje nadarenu većinu. Ta manje nadarena većina može dobro i sretno živjeti samo ako sposobna manjina (tu, naravno, ne mislimo na naše novokomponirane tajkune nastale u divljoj privatizaciji!) organizira sustav u kojemu manje sposobna većina može raditi, uspijevati, obrazovati se i biti učinkovita.

Svojevremeno je američki predsjednik Reagan bio kritiziran što ekonomskim mjerama pogoduje samo velikima. Njegov odgovor je glasio: “Pogodujem lokomotivama kako bi postale sposobne vući veliki broj vagona.” Rezultat se vrlo brzo pokazao: Nezabilježena ekspanzija američkog gospodarstva.

Pozitivna selekcija i sječa nerealnih očekivanja preduvjet su razvoja jednog sretnog društva. Drugi je preduvjet dobro ustrojen obrazovni sustav koji će upravo intelektualno nenadarenim kategorijama stanovništva (a takvih je, kažu psiholozi, otprilike 80%) dati dobro obrazovanje putem kojeg će postati učinkoviti i dostojanstveni članovi društva, stručno pravilno usmjereni. Lijepo zvuči, sigurno bi se i naši ministri i profesori s time složili. Ali naša praksa izgleda malo drugačije, o čemu i piše ova knjižica.

Kod nas se često spominje politička opcija zvana desnica u vrlo negativnoj konotaciji, kao politički program temeljen na nacionalizmu. U zemljama razvijene demokracije desnicom se smatra vrlo kreativan politički program u kome je nacionalizam potpuno sporedan ili ga uopće nema. Ali zato postoji jedan određeni svjetonazor koji bismo mogli nazvati konzervativnim, ali u pozitivnom smislu tog pojma.

Postoji i negativna definicija konzervativizma koji je našao mjesto i u opusu genijalnog A.G. Matoša. Kao što znamo, za tzv. tradicionaliste u narodu postoji poslovica: Pleti kotac k’o tvoj otac. Matoš je to izokrenuo i stvorio anti-poslovicu koja glasi: “’Ko u oca kotac mu je pleten, otac je budala, a vrli sin kreten”.

Jedan moj znanac, dobar poznavatelj političkih odnosa, odnos ljevice i desnice sveo je na vrlo kratku definiciju:

Desničari žive od svoga rada, a ljevičari od tuđega.

Naravno, ne možemo se složiti s takvim radikalnim stavom u cijelosti, ali nam iskustva govore da u njemu ima dosta istine. Tzv. desničari primjenjuju u životu i radu stajalište rada, štednje, odgovornosti, za razliku od ljevičara koji stalno, slobodno rečeno, “guraju ruke u tuđe džepove”, pozivajući se na socijalu, solidarnost te velika prava, a male dužnosti. Ukoliko nema novaca u državnoj blagajni, nema problema, jer postoje strani krediti. To što će te kredite vraćati naša unučad, nikoga ne zabrinjava do dana kada će sve to doći na naplatu. Je li  to danas, uskoro ćemo vidjeti.

Pokušajmo to objasniti životnim primjerom jedne obitelji. Postoji obitelj sa dvoje djece u kojoj majka drži, kako to obično biva, tri ugla u kući. Uz svoj redoviti posao u struci odgovorno obavlja sve poslove majke i domaćice. Redovito kontrolira svoju djecu, s njima prorađuje školske domaće zadaće, prati njihov rad u školi, kontrolira izlaske, društvo u kojem se kreću i osobito inzistira na odgovornom ponašanju. Pušenje i slični poroci uopće ne dolaze u obzir. Kompjutorske igre strogo su dozirane, obavezne su izvanškolske aktivnosti.

Za razliku od stroge majke, otac je jedan vrlo plemenit čovjek koji smatra da djeca moraju imati puno više slobode i da školu ne treba shvaćati previše ozbiljno, jer život nije samo rad i obaveze već treba upražnjavati i neka druga zadovoljstva. Pokoja cigareta nije tragedija, kao što nije tragedija ni ako se – umjesto u školi – vrijeme provede u kafiću. Otac i majka ne slažu se oko odgoja djece, jer otac smatra da je ona svojim krutim stavovima jedan običan diktator.

Majka iz gornjeg primjera je tipičan slučaj krutog desničara, a otac plemeniti i socijalno osviješten ljevičar pun ljubavi i dobrote prema svojoj djeci.

Jedan od najvećih državnika u povijesti, Winston Churchill, svojevremeno je izrazio misao koja je i danas vrlo aktualna „vrijedna je prezira svaka osoba koja kao mlada nije bila buntovni ljevičar, a koja, došavši u zrelu životnu dob i shvativši mladenačku zabludu nije  postala desničar.”

Postoji kut gledanja: Napredni su iskoristili manje napredne (kolonijalizam, eksploatacija radne snage i sl.).

Ali, postoji i drugi kut gledanja: Čini mi se da manje napredni u svim kombinacijama uvijek i samo profitiraju. Primjerice, naši gastarbajteri. Iako su pomogli gospodarski napredak zemalja u kojima su radili, naša je sredina imala od njih daleko više koristi.

Gastarbajteri su stekli zavidne vještine življenja i pravilnog svjetonazora (rad, red, odogovornost), njihova su se djeca sva odreda školovala u uređenim školskim sustavima, izgrađeno je nebrojeno mnogo lijepih kuća i pokrenuto mnogo poslovnih aktivnosti kapitalom koji je stečen tamo. Još i danas, znatan dio inozemnog prihoda čine “transferi iz inozemstva”. Što bismo li bez njih, da mi je znati?

Ili, Rodezija. Bijeli kolonisti tijekom tri stoljeća izgradili su prekrasne farme i razvili gospodarstvo. Rodezija je svojevremeno važila za najbogatiju zemlju Afrike, koja je hranila pola kontinenta. Međutim, digla se revolucija protiv kolonijalizma, Rodezija je postala Zimbabve, bijeli su farmeri pobijeni ili su bili prisiljeni napustiti svoja ognjišta, a cijeli je slobodoumni i demokratični svijet tome aplaudirao kao još jednom primjeru uspješne antikolonijalne borbe.

Danas je Zimbabve na rubu gladi, farme su zapuštene i neobrađene, hara već davno zaboravljena bolest kolera, a ta nekada prekrasna bogata zemlja, postala je jedna od najsiromašnijih na svijetu.

Dakle, čak s pravom kompromitirani kolonijalizam može se promatrati iz drugog ugla.

Na jednome skupu iznijela sam svoje, prilično radikalne, stavove. Primjerice, stav o odgovornosti za vlastite postupke bez obzira na posljedice kao osnovnoj i najpozitivnijoj karakteristici tržišne ekonomije. Stav da parazitizam koči one najbolje u razvoju njihovih mogućnosti, te stav da je maksimizacija profita najveće društveno dobro, naravno, u okvirima društveno odgovornog ponašanja.

Vrlo brzo dobila sam od jednog sudionika (deklaratorno oštrog protivnika kapitalizma, ali koji je ipak nakon skupa sjeo u superluksuzni džip i odveo se u svoj superluksuzan stan) dosta pogrdni odgovor. Lamentirao je da ću svojim oštrim kapitalističkim stavovima stvoriti monstrume koji rade noću i šalju poslovne mailove u tri i šest ujutro (kao što se to njemu događa).

Nakon daljnje diskusije, ta ista osoba okomila se u jednom trenu na ljenjivce i parazite, što sam iskoristila uzvrativši da nisu monstrumi oni koji rade noću, jer bi možda i oni radije spavali (tko ne bi), već su monstrumi upravo ljenčine i paraziti koji neće (pod krinkom da “ne mogu” ili još bolje da “nemaju priliku”) marljivo raditi i preuzeti svoj dio odgovornosti i tereta, pa vrijedni i sposobni moraju raditi i noću.

Sigurno monstrumi nisu oni vrijedni i sposobni kod kojih jedan vuče za deset parazita ili, da ublažim formulaciju, za destak onih koji ne mogu, nemaju prilike, ne da im se jer su u depresiji ili im se ne da jer je to ispod njihove razine. Upravo ovi posljednji (paraziti) čine poredak u kojem se jedan dio nacije (na žalost maleni) pretrgava, a drugi dio “šlepa” na razno razne posredne ili neposredne načine.

Svi, ali baš svi, čak i najveći “paraziti” koje poznajem, deklaratorno su za red, rad, poštenje, zalaganje, učenje i trajno usavršavanje, ali u tuđem dvorištu. Kad dođe do operativnog aspekta tih humanih načela,  nastupi tisuće alibija tipa “ne znam”, “ne mogu”, “ne daju mi”, “nemam priliku”, …, …, …ili čak do negacije “ne spadam ja u takve, pa ja radim i rintam”.

Radnički standard

Ovo mi je ispričao djedov brat, sjedokosi starac koji je još kao mlad, 30-ih godina prošlog stoljeća, emigrirao u Ameriku i proveo tamo veći dio svojeg dugog radnog vijeka.

”Uđem ja pod pauzom u radničkom odijelu u dućan kupiti gablec. Veliki red kod blagajne. Stanem na kraj. Kad ono, najednom se nekoliko ljudi u redu, mahom žena i starijih osoba, odmakne i propusti me ispred sebe riječju, ‘odite naprijed.’ Ostanem zapanjem, pa na svojem, tada još lošem engleskom, zapitam, ‘a zašto, kako to da me puštate?’

Jedna žena odgovori: ‘Pa vi ste radnik, a ja domaćica, vi radite, vi se žurite, trebate što prije doći na red.’ A ja odvratim, ‘pa i vi radite, poznato je da se domaćice jako narade.’ A ona meni: ‘Da, ali vi ste radnik koji direktno stvara novu vrijednost, stup ste društva, na prvoj liniji fronte, blagostanje svih nas ovisi zapravo prvenstveno o takovima kao vi.’

Ostali su, uključujući starije osobe, kimali glavom i pokazivali rukom: ‘Idite naprijed, samo idite.’ Neću to nikada zaboraviti.  Znale su  osobe u redu da se blagostanje i prosperitet zasnivaju na onima koji direktno stvaraju novu vrijednost, na onima koji su na prvoj liniji fronte. To je dio kulture i civilizacijskih spoznaja.”

Što mi možemo učiniti? Za početak, propustimo ispred sebe radnika koji u radničkoj odori dođe u dućan za vrijeme gableca, ili raščupanog užurbanog menadžera koji stalno telefonirajući čeka da dođe na red kod doktora. Jasno, ako sebe doživljavamo kao osobe koje imaju više vremena od navedenih, odnosno kao osobe koje nisu na prvoj liniji fronte zarađivanja.

Živjele dvije obitelji, Soc i Kap, na imanjima daleko od grada, jedna preko puta druge. Živjele u kolibama i obrađivale zemlju. Kad, dođe velika zima, treba ložiti vatru. Netko treba otići van u mrak, na hladnoću, vjetar i snijeg te nacijepati drva. Tko će? Pa odvažniji, dok će slabiji ugodno zavaljen pod dekicom čekati.

Soc(ijalizam) - Kap(italizam)

Treba otići po lijek za slabijega u udaljeno mjesto. Tko će? Jasno, jači, on to može izdržati. Treba u proljeće orati zemlju. Tko će? Opet jači, a slabiji će se ugodno grijati uz ognjište. Ali hranu i najbolja mjesta za spavanje dijeliti će svi jednako. Ni slučajno da jači dobiju nečeg više i nešto bolje. Ta, svi su jednaki kada treba dijeliti povlastice, ali kad treba dijeliti teret i odgovornost, tada neka to preuzmu jači. I da ne nabrajam.

Sve do jednog dana dok se jači pobune i kažu da će se odseliti. I sada slabiji počnu pozivati na solidarnost, humanost i demokraciju. Onda jači popuste, ali postave uvjet. Hoće, kad već više rade, i bolji komad mesa i bolje mjesto za spavanje, bliže peći. I slabiji pristanu, ali nastave gunđati da to nije pravedno, i svako malo pokušavaju jačima umanjiti njihove “nepravedno” dobivene povlastice. Dok jednog dana i jači nisu počeli glumiti slabije, a neki su se bome i razboljeli i oslabili. I nitko nije cijepao drva ni orao. Sjedili su u hladnoj sobi i gladovali. Ta se obitelj prezivala Soc.

U obitelji Kap, preko puta, slabiji su grijali krevete jačima, nutkali ih samoinicijativno boljom hranom, svojski se trudili jačima uljepšati i olakšati život na sve njima znane i moguće načine. Kad već ne mogu orati, hodati satima do grada, cijepati u noći i po kiši, barem da vedrinom, čistoćom, dobrim jelom i priznanjem motiviraju i pomognu jačima. Svatko je u toj obitelji znao gdje mu je mjesto, koji je pravi poredak stvari. I kuća je odzvanjala od pjesme, veselja i pravde.

Međutim, obitelj Soc sjetila se je kako nije pravedno da obitelj Kap tako dobro živi i… kraj si zamislite sami.

Često slušamo kako je nekad bilo bolje, zaboravljamo da je telefon bio luksuz na koji se čekalo desetljećima i to uz velike osobne uplate, a kada su stigle Škode, čekalo se u redu po nekoliko dana. Čitava plaća odlazila je na gojzerice ili  drvenu dasku-dvije. Golf se smatrao glavnim zgoditkom na lutriji. Subotom je po stotinu ljudi čekalo Večernji kako bi mogli biti prvi u potrazi za podstanarskim smještajem. Danas se takav smještaj nudi.

Spominje se i navodna nekadašnja puna zaposlenost, što je također jedna besmislica. Kada je moja bivša firma raspisala popunjenje slobodnog radnog mjesta, zaprimljeno je oko 40 molbi iz kojih je proizlazilo da su neki mladi i školovani ljudi bili nezaposleni i po nekoliko godina.

Zaboravljaju se 80-te godine kada su došli na naplatu ogromni krediti kojima se umjetno gradio standard građana. Budući je popuštao međunarodni detant,  izostala je i ogromna američka financijska. Posljedica je bila enormna inflacija, treća najveća u povijesti, odmah iza njemačke u prvim godinama poslije 1. svjetskog rata i one argantinske.

Ilustracije radi, spominjemo da je tramvajska karta koštala 50.000 dinara. Po pastu za zube i prašak za rublje putovalo se u Trst ili Graz, prestao je uvoz strane stručne literature i drugih stranih publikacija, i zavladala je opća nestašica. Plaća se morala potrošiti u roku od 2-3 dana ili promijeniti u njemačke marke jer inače bi postala bezvrijedna.

Međutim, ruku na srce, moramo priznati da je, za razliku od sadašnjeg doba, znatan dio uzetih kredita uložen u proizvodne pogone. To je vrijeme kada su stvorene velike respektabilne firme s vrhunskom svjetskom tehnologijom, kao npr. Rade Končar i Đuro Đaković, a PIK-ovi su proizvodili toliko hrane da je uvoz bio nepotreban.

Na žalost, povijesna poruka tih dana je vrlo brzo zaboravljena i enormna zaduženost nije korištena za razvoj proizvodnje nego za potrošnju. Zemlja grca u negativnoj platnoj bilanci, a veliki dio svakodnevnih potreba pokriven je uvozom. Trebala je, na žalost, doći kriza da bi došlo osvještenja.

Spašavaj se, tko...

Bolna stvarnost za mnoge jest da više nema socijalizma u kojemu je netko drugi, umjesto njih samih, donosio odluke, brinuo o sigurnosti, o društvenom standardu. Žrtva takve politike bile su demokratske slobode. Ali njih se tako i tako lako odričemo za komadić bijele tehnike. Dakle, više nema socijalizma, više nema velikog brata ili velike majke države koja će se pobrinuti za plaću, radno mjesto, vrtiće i koja će te lišiti tereta   rizika i osobne odgovornost. Prošla su ta vremena.

Majka država, iako uporno nastoji, ne uspijeva zakrpati sve veće rupe nerealnosti stanovništva ali ipak još nikada nije iznijela sve karte na stol te jasno i glasno rekla: “Ej, prošla su vremena velike mame države, sada ste odrasli ptići koji sami lete. Kako si prostrete, tako ćete leći, kakvu si juhu skuhate takvu ćete jesti. Ako pogriješite u izboru ili odluci, nisu moja ramena ta na kojima ćete plakati, nisam ja ta koja će sanirati posljedice“.

Stisnula nas...

Još uvijek majka država glumi čarobnjaka koji je dužan imati i upotrebljavati čarobni štapić. Ne znam zašto glumi i ne demistificira narodu svoju ulogu. Prestanak glume bio bi u interesu sviju. A koji smisao od glume kada na kraju neuspješno odigraš ulogu. Deklaratorni populizam mase su već proniknule. Ako dakle, deklaratorni populizam, kojega još i razumijem, više ne prolazi, zar nije inteligentnije postati iskren. Zar iskrenost neće donijeti više bodova nego podgrijavanje iluzija, podržavanje kule od  karata?

Često ljudi izvode zaključke temeljem parcijalnih i oskudnih informacija. Nemaju vremena sve čitati, proučavati i istraživati. Osuđeni su na sublimirane informacije iz medija. Stoga je odgovornost medija utoliko veća. A naši masovni mediji (ne ubrajam tu novine koje čita nekoliko stotina tisuća ljudi) kao npr. TV, vrlo često šire  populističke poruke koje samo dolijevaju ulje na vatru, podupirući iluzije i nerealna očekivanja svojih gledatelja. Jer surovi kapitalizam zakucao je na vrata.

Mediji su tu mogli u posljednjih petnaest godina odigrati epohalnu ulogu. Ali, zakazali su. Propustili su jedinstvenu šansu pripremiti široke narodne mase na ono što ih čeka: na brutalnu borbu tržišne ekonomije. Na pravila igre u kojima brzi brzo trče i osvajaju nagrade, dok spori zaostaju, ne dobivaju nagrade, već sjede na klupama. To su pravila kapitalističkog svijeta koji je ustrojen po biologističkom pravilu – tko je jači i brži, dobiva više. To je pravilo koje nikada, baš nikada nećemo moći promijeniti.

Duci je ponovo bio gost na TV Jesenjin, u sportskoj emisiji:”Kontranapad”, gde je preko sporta kritikovao kapitalizam kao jedan monstruozni fašistički poredak koji u trci za nezaježljivim profitom uništava sve pred sobom: ljude, život, prirodu… i zato ima ekocidni karakter. Sport je kapitalističkom poretku samo instrument u vidu duhovne droge koja služi da se masa ljudi, naročito mladih, drži u pokornosti, kao u nekom neprekidnom egzaltiranom transu, kome je za cilj da ih spreči da uvide prave uzroke njihovog nezadovoljstva.

Sport je kao ideologija kapitalizma “instaliran” u svim zemljama, kao takav prihvaćen je i na istoku i na zapadu, nema razlike.
U toj ideologiji čovek (sportista) je sveden na nivo robotizovanog protivnika, neprijatelja koga treba savladati, a u boksu ga možeš i “legalno” ubiti.
Dominirajući kapitalizam danas generiše socijalne razlike u državama, u društvima, a u sportu se samo vešto i perfidno tako nastalo nezadovoljstvo radničkih masa i mladih ljudi “preusmerava” , gde ga oni u spektakularnim predstavama na stadionima u egzaltiranom zanosu prazne, kao i preko TV ekrana.

Ove bitne stvaru Duci uvek pominje…

Pored ostalog, Duci je govorio i o trenutnoj situaciji u našem društvu i gde je izlaz.
Pričao je nešto i o sebi, o besmislu organizovanja tzv “Univerzijade” u funkciji pljačkanja ovog naroda, a u istom smislu govorio je i o zakonu o sportu koji treba da se donese, gde će to isto da se radi putem “privatizacije” nad imovinom koju su stvorili radni ljudi, generacije!

Puno toga je rečeno.

Sve u svemu Ducijev nastup je pun njegovog prepoznatljivog naboja i energije koja jedino kao takva može da razbudi ovaj narod i sve građane! Sve je ogoljeno, kristalno jasno i prepoznatljivo, jer nema magle retoričkog zaglupljivanja koja se širi ko zaraza na glavnim elektronskim medijima.

Uživajte…!

Link ka video klipu na http://video.google.com/
Skini video klip (1h. 23min. 44 sec 196.5 MB.)
Ko se ne snađe oko skidanja video klipa, jasno uputstvo može se pročiati ovde.

Duci je ponovo bio gost na TV Jesenjin, u sportskoj emisiji:”Kontranapad”, gde je preko sporta kritikovao kapitalizam kao jedan monstruozni fašistički poredak koji u trci za nezaježljivim profitom uništava sve pred sobom: ljude, život, prirodu… i zato ima ekocidni karakter. Sport je kapitalističkom poretku samo instrument u vidu duhovne droge koja služi da se masa ljudi, naročito mladih, drži u pokornosti, kao u nekom neprekidnom egzaltiranom transu, kome je za cilj da ih spreči da uvide prave uzroke njihovog nezadovoljstva.

Sport je kao ideologija kapitalizma “instaliran” u svim zemljama, kao takav prihvaćen je i na istoku i na zapadu, nema razlike.
U toj ideologiji čovek (sportista) je sveden na nivo robotizovanog protivnika, neprijatelja koga treba savladati, a u boksu ga možeš i “legalno” ubiti.
Dominirajući kapitalizam danas generiše socijalne razlike u državama, u društvima, a u sportu se samo vešto i perfidno tako nastalo nezadovoljstvo radničkih masa i mladih ljudi “preusmerava” , gde ga oni u spektakularnim predstavama na stadionima u egzaltiranom zanosu prazne, kao i preko TV ekrana.

Ove bitne stvaru Duci uvek pominje…

Pored ostalog, Duci je govorio i o trenutnoj situaciji u našem društvu i gde je izlaz.
Pričao je nešto i o sebi, o besmislu organizovanja tzv “Univerzijade” u funkciji pljačkanja ovog naroda, a u istom smislu govorio je i o zakonu o sportu koji treba da se donese, gde će to isto da se radi putem “privatizacije” nad imovinom koju su stvorili radni ljudi, generacije!

Puno toga je rečeno.

Sve u svemu Ducijev nastup je pun njegovog prepoznatljivog naboja i energije koja jedino kao takva može da razbudi ovaj narod i sve građane! Sve je ogoljeno, kristalno jasno i prepoznatljivo, jer nema magle retoričkog zaglupljivanja koja se širi ko zaraza na glavnim elektronskim medijima.

Uživajte…!

Link ka video klipu na http://video.google.com/
Skini video klip (1h. 23min. 44 sec 196.5 MB.)
Ko se ne snađe oko skidanja video klipa, jasno uputstvo može se pročiati ovde.

Autor: Pavle
Ovo je prevod članka Ruskog autora С.Каpа-Муpза.
“Кризис индустриальной цивилизации и политэкономическая модель производства”

Industrijska civilizacije je civilizacija vatre i gvožđa. Industrijalizam je industrijalizam je uništivši kulturnu strukturu agrarnog društva, pridao proizvodnoj delatnosti čoveka titanski karakter. Industrijsku civilizaciju zasenjuje slika Prometeja kritičari industrijalizma i u njegovoj osnovi ležećeg mehanicizma od samog početka su obraćali pažnju na bogoborački karakter te slike, koja pretpostavlja ruka o tvorno stvaranje novog, tehničkog sveta. Predvideli su i tešku kulturnu krizu, izazvanu protivurečjima sa hrišćanskim vrednostima, na kojima je bio prinudjen da parazitira prometejski duh koji je trebao ranije ili kasnije biti odbačen. (“Bog je umro”). Bilo je i predosećaja, da će se na “kraju istorije” titanski smisao industrijalizma izroditi (ili uzvisiti zavisno od pogleda) cikličkog. Snaga postaje sve razornija i njena demonstracija sve žešća. Danas su ti procesi prisutni, i na kraju krajeva baš oni mešaju karte indistrijske politike. Šta je upravo raščistilo put industrijske revolucije i zadalo njen genotip? Kakvi duhovni i filozofski temelji leže u njenoj osnovi. Kakvi doboki tokovi narušavaju tok duhovne misli, tehničkog sistema, “koji popravljaju” strukturu i dinamiku industrijske infrastrukture? Dve potpuno slivene u vremenu revolucije, obašnjavaju glavno , naučna revolucija XVI-XX veka i protestantska Revolucija. Formirajući pogled na svet, stil mišljenja i ponašanja, naućna revolucija je “stvorila” čoveka, koji je prihvatio ideologiju industrijalizma.

I uključio je u svoje kulturne norme. Legitimaciju je dobila i sama tehnolgija industrijske proizvodnje mašina je stekla status prirodnog produžetka stvarnog sveta, izgrađenog kao mašina. Ogromene promene su se trebale dogoditi u svesti i ponašanju da bi se čovek agrarne civilizacije preobratio u industrijskog radnika. Organizacija radnog procesa koji zahteva strogu sinhronizaciju imala je svoje pretpostavke u osvajanju nove koncepcije vremana, podeljenog, za razliku od vremena Srednjevekovlja, na jednake i tačne delove. Upravo se u nauci desio skok “iz carstva približnosti u carstvo preciznosti” i stvoreni tačni časovnici. Stvaranje hronometra, potrebnog baš naučnicima udarilo je temelje i onom mašinstvu, na bazi kojeg su se počeli praviti strugovi za industriju: ovde se pojavio i precizni zupčanik. Nedugo posle toga , takođe za naučnika (za fokusničara mikroskopa), pronađen je precizni vijak. Časovnici su, uzgred rečeno, postali slika savršene mašine – metafora mehanističke slike sveta. (zasad još kod Njutna sa bogom časovničarem, fabrikujući tu , u dovedenom do krajnosti mehancizma “hipotezu”, Bog je nepotreban). I kasnije kada je dinamika mase njutnovskog modela dopunjena termodinamičkom kretanju energije, metafora mehanicizma je postala toplotna mašina. Zatim je već u toku industrijske revolucije, kada je nastala fabrika kao sistem mašina, baš je izgled a ne izgled pojedine mašine, bio je prenesen na svu vasionu i čak je ušao u protestantsku teologiju. Vasiona je već postala njen hram, nego fabrika, sazdana od Tvorca. Industrijalizam je od naučne revolucije dobio novi, za njega potreban antropološki model, koji uključuje u sebe nekoliko mitova i koji sebe menja po meri novog, svežijeg i ubedljivijeg materijala za stvaranje mitova. U početku, u epohi trijumfalne povorke njutnovske mehanističke slike sveta, taj model se bazirao na matafori mehaničkog (čak ne hemijskog) atoma koji se podčinjava Njutnovim Zakonima.

Tako je nastala koncepcija individua, razvijajući kod cijelog pokoljenja filozofa i filozofskih učenja, atomističke poredstave, koje se nalaze u stanju “dremeža” u senci intelektualne istorije, uvedenog na avansen upravo od strane ideologa pre svega u liku filozofa XVII v Pjera Gasendija , “velikog restauratora atomizma”. Već zatim atomizam je razvijen istraživajnima prirode – Bojla, Hajgensa i Njutna. Atom je po Gasendiju nepromenjivo fizičko telo, “neranjivo na udare i nesposobno da doživi nikakvo dejstvo”. Atomi, nedeljive energije, zahvaljujući kojima se kreću ili postojano teže kretanju”. Vizija društva kao sveta “atoma” proizilazi iz te naučne racionalnosti, u čijoj osnovi leži determinizam – kretanje atomiziranog “ljudskog materijala” , i potpada pod naučnu političku ekonomiju, takvom tačnom opisu i prognozi, kao kretanje idealnog gasa u klasičnoj termodinamici. Solidarne društvene strukture, u koje ulaze nelinearni i “iracionalni” procesi samoorganizacije, umnogome nepredskazivi. To na najdramatičniji način demonstrira tok liberalne reforme u Rusiji. Čovek se našao oslobođen od okova ostinskih odnosa svakog tipa, što je stvorilo važnu pretpostavku industrijske revolucije na Zapadu – tržišta radne snage i nastanka proleterijata. H Markuze piše: “U to vreme kada je nauka oslobodila prirodu od skrivenih ciljeva i lišila materiju svih kvaliteta sa izuztetkom brojno izraženih, društvo je oslobodilo ljude od “prirodne” hijerarhije lične zavisnosti i ujedinilo ih jedne s drugima i skladu sa brojnim izraženim veličinama, tj. kao jedinice apstraktne snage, izmerene u jedinici vremena”. Ideološki resurs ideje atomizma, ravnoteža i preobrativosti je bio ograničen. To je još falilo u šokantnom periodu prelaske od jednog tipa civilizacije ka drugom.

Ali čovek je sa već formiranim industrijskim mišljenjem ubedljiviju argumentaciju industrijskog socijalnog poretka, pri kojima bi tobože jednake ličnosti tako brzo i nepovratno našle u neravnotežnim uslovima i obrazuju socijalni sloj sa očigledno nejednakom mogućnostima. Odgovor je bila prirodnonaučna teorija – evoluciono učenje Darvina, u kome važno mesto zauzima borba za egzistenciju. (Došavši iz nauke koja izučava objektivne zakone prirode , ova teorija je imala neuporedivo moćniji legitimirajući uticaj , nego maltuzijanstvo sa njegovom očiglednom ideološkom nepravilnošću). Argumentovanost, ubedljivost i dovršenost (iako prividna) toj teorijiu čini potpuno razumljivom, zašto je socijal – darvinizam bio uzet na oružje konkurišućim ili čak neprijateljima ideologije industrijalizma (iako se odbacuju u tradicionalnim društvima ili tradicionalnim subkulturama).) Idoli društva su postali uspešni biznismeni kapitalisticke ekonomije, self-made, men, i njihove biografije “potvrđuju viziju društva kao darvinovske mašine, kojom upravlja princip prirodnog odabiranja, adaptacije i borbe za opstanak”. Široko je pozanta fraza Džona Rokfelera : ” Ekspanzija krupnih firmi – to nije nisšta drugo do preživljavanje najsposobnijih”. (Kako piše istoričar darvinizma R.Grasa , socijaldarvinizam je ušao u kulturni prtljag zapadne civilizacije i “dobio široki auditorijum krajem XIX v i početkom XX v ne samo usled svojih pretenzija da biološki obrazloži društvene nauke, nego pre svega zahvaljujući svojoj ulozi u argumentovanju ekonomskog liberalizma i priimitivnog industrijskog kapitalizma”.) Snažno je ideologizovana škola psihologa u SAD koja je razvijala “nauku ponašanja” (poznatiju kao bihejviorizm)., koja predstavlja čoveka kao mehanički ili kibernetički sistem, determinisan odgovarajućim stimulansima spoljne sredine.(Za formiranje “čoveka organizacije”, potebnog za saveremene fabrike – čoveka sa determinisanim ponašanjem – mitovi, rađanje bihejviorizma je imalo veliki značaj.

Taj uspeh koji ima u ideologiji industrijalizma bihejviorizam – mehanistička predstava čoveka kao kako je upravljan stimulama mašina , K. Lorenc objašnjava sklonošću ka “tehnomorfnom mišljenju usvojenom u čovečanstvu usled dostignuća u ovladavanju, koji ne zahteva ni uzimanje u obzir ni složene strukture, ni kvaliteta sistema… Bihejviorizam ga dovodi do krajnjih rezultata. Drugi motiv je žudnja za vlašću: uverenost da je čovekom moguće manipulisati posredstvom dresiranja, zasnovana je na stremljenju da dostigne taj cilj”.) U savremenoj verziji, u neobihejviorizmu postavlja se čak i pitanje o “projektovanju kulture” na takav način, da ona forimira čoveka takvim , kakvim ga želi videti “društvo”. E. From tako objašnjava ogromnu popularnost neobihejviorizma na Zapadu: “U kibernetičkoj eri ličnost je sve više i više podvrgnuta manipulaciji. Posao, potrebe, slobodnim vremenom čoveka manipuliše se pomoću reklama i ideologije – Skiner to naziva “pozitivni stimulansi”. Čovek gubi svoju aktivnu, odgovornu ulogu u socijalnom procesu; postajući potpuno “regulisan” i obučava se u tome, da svako ponašanje, akcija, misao, ili osećanje, koje se ne uklapaju u opšti plan, stvaraju u njemu veliku neugodnost; faktički on već jeste onaj kakvim pretpostavljaju da on treba da bude”. Dug period biologizacije antropološkog modela industrijalizma još nije završen. Sasvim nedavno su se vodile velike debate u krugu sociobiologa – pokušaji sinteze svih tih modela, uključujući savremenu genetiku i evolucionizam, kibernetiku i ponašanju. Čovek-atom i čovek-kibernetička mašina dobro se ucrtavaju u determinišuću strukturu fabrike. Ali nastalo je otuđenje, koje je postalo prokletstvo industrijalizma i kamen spoticanja industrijske politike. I stvar je bila ne samo u fabrici kao radnom mestu – njen efekat je bio sveobuhvatan.

Govoreći o tehnici i njenoj dehumanizirajućoj ulozi, obično se podrazumeva zavisnost čoveka od novog materijalnog sveta (tehnosfere). Ali već Jaspers razvijajući ideju demonizma tehnike, imajući u vidu nešto više od upravo, ideološkom smislu mehanicističkog odnosa prema svetu. On piše: “Usled prilagođavanja svih životnih delatnosti radu mašine, društvo se preobražava u jednu veliku mašinu, koja organizuje sav život ljudi. Birokratija Egipta, Rimske Imperije, samo su prelaz na savremenu državu sa njenim razgranatim činovničkim aparatom. Sve što je zamišljeno za ostvarivanje bilo kakve delatnosti, trebalo je biti ustrojeno po obrascu mašine, tj. trebelo je vladati tačnošću, predodređivanjem akcija, biti povezan sa spoljašnim pravilima…Sve što je vezano sa duševnim preživljavanjima i verom, toleriše se samo pod uslovom, da je ono korisno za cilj, postavljen pred mašinu. Čovek sam postaje jedna vrsta sirovine, koja podleže obradi sa određenim ciljem. Zbog toga onaj koji je ranije bio substancija u pravom njegovom smislu čovek – sada postaje sredstvo. Privid humanosti se dozvoljava i čak zahteva, ona se čak objavljuje glavnom, ali čim cilj to zahteva, za njom se najodlučnijim načinom poseže. Zbog toga je tradicija i toj meri u kojoj se u njoj korene apsolutnih zahteva, uništava se, a ljudi u svojoj masi postaju slični zrnu peska i budući lišeno korena, baš zato mogu biti iskorišteni na najbolji način”. Ali za legitimaciju industrijalizma, osim porcepcije sveta kao fabrike, zatrebala je još jedna velika nauka, po suštini religiozna ideja je ideja proresa. Ta ideja, nastala i razvila se u nauci i zasnovana kako na novoj slici sveta tako i na osećaj nauke kao beskonačno razvijajući sistem znanja i načina prepravljanja sveta, postala jedna od glavnih ideologija industrijskog društva. R.Nisbet piše: “U trajanju od skoro tri hiljade godina ni jedna ideja nije bila važnija, ili čak postala toliko važna kao ideja progresa zapadne civilizacije”.

Ruski filozof ukazuje na njenu direktnu vezu sa mitologijom socijalnog nihilizma.. njutnova mehanika smatra on “potpuno se podudara sa specifičnim novoevropskim učenjem o beskonačnom progresu društva i kulture”. Industrijalizam je prvi put prouzrokovao način proizvodnje, kaji je ovladao samopodržavajućom sposobnošću za rast i ekspanziju. Težnja za proširenje proizvodnje i povišenju produktivnosi rada nije bila prirodni, večni motiv u delatnosti ljudi. Taj novi kvalitet, koji je postao nov kvalitet socijalnog poretka, zahtijevao je ideološku argumentaciju i našao ga u ideji progresa, koja je stekla snagu prirodnog zakona. Ta ideja je legitimisala i razbijnje tradicionalnih ljudskih odnosa, uključivši “ljubav prema očinskim grobovima”, i potisnuvši osećaj solidarnosti i sapatnje. Ta veza progresa i socijalnog nihilizma, koja je izazvala u industrijskom društvu talas antropološkog pesimizma, stvarajući u industrijskoj politici naročit kulturni osnovu(setimo se “Propasti Zapada” Špenglera). Strasni ideolog ideje progesa i filozof nihilizma Niče postavio je pitanje o azmeni etike “ljubavi prema bližnjemu” etikom “ljubavi prema daljnjem”. Istašivač Ničea ruski filozof S.L.Frank piše: “Ljubav prema daljnjem težnja da se ovaploti to “daljnje” u životu ima svoj neminovan uslova raskida s bližnjima. Etika ljubavi prema daljnima ima u vidu to, da svako “daljnje” za svoje ostvarivanje i svoje “priibližavanje” realnom životu zahteva vreme i mođe se dogoditi samo u budućnosti, ej etika progresa, i u tom smislu moralni pogled na svet Ničea je tipičan pogled na svet progresiste. Svako upravo svako stremljenje ka progresu zasnovano je na odricanju od sadašnjeg poretka stvari i na potpuno moralnom otuđenju od njega. “Tuđi i prezreni moji ljudi sadašnjosti, prema kojima me još tako nedavno privlačilo moje srce; ja sam izgnan iz zemlje otaca i majki mojih”. Evoluciona ideja progresa prelomila se u društvenoj svesti buržoaskog društva u ubeđenje, da je sve novo nesumnjivo bolje od starog, tako što je novina postala samostalan važan parametar i cilj. To je skinulo mnoga ograničenja u industrijskoj politici, na koju iznenada nailazi ekspanzija proizvodnje – progres se preorjentisao na skraćenje životnog ciklusa proizvodne produkcije, ubrzanju smene njenih generacija. To je izazvalo posebnu pojavu, ekonomija nuđenja i društvo potreba. Njima odgovara i potpuno specifična industrijska politika. Međutim u posednjoj deceniji, su postale sasvim očigledne prirodne granice idustrijske ekspanzije, saam centralna ideja industrijske civilizacije postala je predemet refleksija i sumnji.

Lider Socijalističke internacionale Vili Brant je pisao: “Mogućnosti, ideali uslovi toga, što mi po tradiciji nazivamo “progresom” pretrpeli su duboke modifikacije, preobrativši ih u objekat političkih neslaganja. Progres se u tehničkim, ekonomskim i socijalnim oblastima i socijalna politika se sve češće i češće nalazi ne samo u stanju konkurencije jednog prema drugom nego čak u opoziciji”. (Kao socijal-demokrat, Vili Brant stavlja akcenat na to, da je ideja ekspanzije i progresa došla u protivurečje sa socijalnom politikom. U stvarnosti stvar stoji neuporedivo složenije neraskidivo vezane istitucije te civilizacije (tržišna ekonomija, “atomizirana” demokratija i racionalna nauka) oskudevaju u neprekidnoj ekspanziji u druge kulture (i čak u dubinu čoveka). U periodu kolonijalne vladavine izgledalo je, da su kolonijalna društva pala pod udarom evropske civilizacije, ali sada se vidi da je proces ekspanzije neuporedivo više dugotrajan i bolestan.

Sve očiglednije je, da je nastavak politike premeljavanja, razgradnje “zaostalih” kultura postala ili ne po snazi , ili skopčana s opasnošću od svetskih potresa). Vili Brant je pisao te redove u momentu uspona poslednjeg talasa neoliberalizma , na čijem su se grebenu pojavili najteži simptomi današnje krize industrijalizma. To je i vreme revizije i mnogih postavki posleratne industrijske politike zapada i vreme potpunog sloma trajektorije zemalja socijalističkog lagera (SSSR i SEV). Sa nekim zakašnjenjem to je simulilralo izučavanje istorije onih nauka, koje su pretendovale na teorijsko osmišljavanje samog industrijskog načina proizvodnje – političku ekonomiju. Nauci, rođenoj u industrijskoj revoluciji (simbolično da je Adam Smit radio na istom univerzitetu sa Džemsom Watom). Podsetimo da su osnovni putokazi bazičnih modela političke ekonomije nama neophodni i zato, što kriza u Rusiji nosi karakter civilizacionog sukoba (savremenog društa protiv tradicionalnog). Reč je ne o palijativnim industrijske politike, nego o smeni političkoekonomskih modela industrije, uključujuči promenu cele proizvodnje, kriterijuma optimizacije struktura tehnosfere, socijalnih ograničenja u organizaciji rada u fabrici. Od samog početka politička ekonomija se deklarisala kao deo prirodne nauke, kao sfera saznanja potpuno oslobođenja od moralnih ograničenja od moralnih vrednosti.

Počevši od Rikarda i Adama Smita počela je izučavati moralne pojave van moralnog konteksta (naprimer, apstrahujući od toga, pošteno ili nepošteno dobijeni kapital).(Te su revolucionare promene u poređenju sa tradicionalnim društvom, u kome univerzalne etičke vrednosti imaju normativan karakter za sve sfere (F fon Hajek je upravo tu tendenciju nazvao “putem u ropstvo”).) Ali istovremeno ta nauka nije eksperimenatalna, nego se zasniva ne nakoliko postulata i modela. Očevidno je međutim da je ta oblast znanja bila tesno vezna sa ideologijom (svi veliki ekonomisti su bili istovremeno i veliki ideolozi). Jednom će tako neizbežno proizaći skriveni delovi polaznih postulata i modela. Stvarno, zaboravljanje tih polaznih postulata, na kojima se baziraju osnovni ekonomski modeli industrijske civilizacije, dogodili su se veoma brzo. I danas je važan zadatak svakog mislećeg čoveka demistifikacija modela i analiza njihovih izvora. I treba da prođemo do najosnovnijih tvrdnji na kojima se baziraju, i na koje se mi navikavamo zbog ideološke obrade u školi i sredstvima javnog informisanja. I ispostavilo se, da mnoge stvari, koje mi usvajamo kao prirodne zasnivaju se na nekim od primljenih aksioma, koji nisu sasvim ni empirijske činjenice ni podaci ranije otkriveni. Osnovni pojmovi na kojia se baziraju vizije ekonomije, formulisao je Aristotel u knjizi “Politika”. Jedan od njih – ekonomija, označava “vođenje domaćinstva”, izgradnja kuće, materijalno obezbeđenje kuće ili grada, nije obavezno vezano sa kretanjem novca i cenama. Drugi način proizvodnje i komercijane delatnsoti – hrematistika. To su načelno dva potpuno različita tipa delatnosti. Ekonomije je proizvodnja i komercijala sa ciljem zadovoljenja potreba.

Hrematistika je baš usmerena na akumulaciju bogatstva kao viši cilj. M. Veber piše o protestantskoj etici koja je rodila duh kapitalizma: “Summum bonum” (više blago) te etike je pre svega u dobiti, u sve većoj dobiti pri potpuno odricanju od zadovoljstva, darovanog novcem; ta dobit u takvom stepenu misli se kao samocilj, koji postaje nečim transcendentnim ili čak nečim racionalnim u odnosu prema “sreći” ili “koristi” pojedinačnog čoveka. Sada već sticanje ne služi čoveku kao sredstvo za zadovoljavanje njegovih materijalnih potreba, nego je svo postojanje čoveka usmereno na sticanje, koje postaje cilj njegovog života.

To je s tačke gledišta neposredne percepcije besmisleni povratak u ono što bi mi nazvali “prirodni” poredak stvari, u onom istom stepenu neophodan lajtmotiv kapitalizma, u kome je on tuđ ljudima, ne dotičući se njegovih tendencija”. Kada su Rikardo i Adam Smit, već ovladali dostignućima naučne revolucije i preživevši protestantsku Reformaciju, položili su temelje političkoj ekonomiji, ona se od samog početka stvarali i kao nauku o hermatistici, nauka toj ekonomiji, koja je usmerena an proizvodnju bogatstva (u zapadnim jezicima ekonomija i hermatistika su čak sinonimi). (Već to je stvorilo skriveno protivurečje u u celom pojmovnom aparatu sovjetske industrijske politike, budući da politička ekonomija u principu ne izučava i ne pretenduje na izučavanje ekonomije, to jest onog tipa proizvodnju, koja je postojala u SSSR. Zato reč “političke ekonomije socijalizma” uopšte govoreći, nema smisla) ogroman duhovni i intelektualni materijal dala je politička ekonomija protestantske Reformacije Evrope. Proizašla je velika transformacija čoveka i društva. Prvobitna akumulacija je dobila religioznu osnovanost i veoma visok status profesije (shvaćeno ranije kao svešteničko služenje Bogu). Preduzetnik je naravno sa sveštenikom postao predstavnik visoke profesije. Ali glavno je, da je protestantizam promenio antropološki model. Ovo je bilo pre svega vezano s tim, da je refomacija označila odricanje od ideje kolektivnog spasenja duše. Do tada je sav život bio obasjan velikom nadom, da je spasenje duše moguće i ono dostće kolektivno kada ljudski odnosi postanu pravedni. Protestantizam je odustao od toga. Sada kada se treba spasiti sam, i preduzetništvo, kao i uopšte pošten rad, povećali su verovatnoću spasenja.

To je dalo industriji kvalitativno nov tip radnika. M. Veber je izučavajući specifični buržoaski profesionalni etos, pisao: “U zadobijanju milosti Božje i Božjim blagoslovom buržoaski preduzetnik je čak i obavezan da se pridržava svojih poslovnih interesa. I više od toga, religiozna askeza davanje i njihivo raspolagamje trezvenih, savesnih, izuzetno trudoljubivih radnika, koji tretiraju svoju delatnost kao bogougodan cilj života.” Luter i Kalvin su proizveli revoluciju u ideji države i u poimanju slobode (a znači disciplina, podčinjavanje vlasti). Ranije je država bila ustrojena hijerarhijski, ona je čak argumentovana, steklo autoritet kroz božansko otkrovenje. U njima je bio monarh, pomazanik Božji, i svi podanici su bili, u nekom smislu njihova deca. Država je bila paternalistička. Prvi je Luter legitimisao, obrazložio nastanak klasne države u kojima se predstavnicima više sile čine bogatim. To jest, već monarh nije predstavnik Boga, nego klasa bogatih. Bogati postaju nosioci vlasti, usmerene protiv siromašnih. Razvijajući taj pogled, Adam Smit je odredio galvnu ulogu države – zaštita privatne svojine. “Sticanje krupne i opsežne svojine moguće je samo uspostavljanju građanske vlade, – pisao je on. U onoj meri uspostavlja za zaštitu svojine, ono postaje, u stvarnosti, zaštitim bogatih protiv siromašnih, zaštitom oniih koji vladaju svojinom, protiv onih, koji nikakve svojine nemaju”. Upravo je industrijalizam, (sa njegovim neophodnim komponentama – građanskim društvom, fabričkom proizvodnjom i tržišnom ekonomijom), rodio takav tip države, koju je Hobs okarakterisao kao Levijatan. Samo tako dodeljenom moći, bestrasnom i autoritetnom stražom je mogao uvesti u zakonske okvire konkurenciju – taj rat sviju protiv svih. A. Tojnbi podvlači:” U zapadnom društvu na kraju krajeva je sledila je pojava države totalitarnog tipa, koja sjedinjuje u sebi zapadni genije organizacije i mehanizacije sa đavolskom sposobnošću podjarmljivanja duše, kojoj bi mogli pozavideti tirani svih vremena i naroda…

Preporod klanjanja Levijatanu je postao religija, i svaki žitelj Zapada uneo je u taj porces svoj doprinos”. Pojam čoveka-atoma i njegovog uzajamnog odnosa sa društvom i državom na filozofskom nivou razradili Hobs i Lok. Oni su političkoj ekonomiji dali novu predstavu o privatnoj svojini ako prirodom pravu. Upravo je polazni osećaj nedeljivosti individua, njegovo transformisanje u osobni, autonomni svet rodilo dubok osećaj svojine, priložene pre svega u sopstvenom telu. Može se reći, da je proizašlo otuđenje tela od ličnosti i njegovo pretvaranje u svojinu. U odnosu prema svetu rusa, koji nisu preživeli takav prevrat, taj problem tobože i nije postojao – a na Zapadu je to jedno od stalno osuđujućih pitanja. Pri čemu, budući fundamentalnim pitanjem, i pojavljuje se u svim oblastima društvenog života sve do politike. Ako je telo moje – to je moja privatna svojina, to se nikoga ne tiče, kako sam raspoložen (pokazne diskusije o homoseksualizmu, eutanaziji its.), E. From posmatra racionalnog čoveka Zapada kao novi tip (“kibernetičkog čoveka”), piše: “Kibernetički čovek dostiže takav stepen otuđenja, da oseća svoje telo samo kao instrument uspeha. Njegovo telo treba da izgleda mlado i zdravo, i on se odnosi prema njemu sa dubokim narcizmom, kao cenjenu svojinu na tržišti ličnosti”. Takvo deljenje ličnosti na “Ja” i “moje telo” desilo samo u XVII veku (Ilič čak prati taj proces kroz njegov semantički odraz u evropskim jezicima). (Ilič primećuje, da se “moje telo” na Zapadu govori samo do 80-ih godina, a sada govore “moj sistem”) , prihvatajući svoje telo u bukvalnom smislu kao osnovne fondove, kao neki strug). Ta podela, projekcija dekartovske podele duh-telo, bilo pojedinačni slučaj ukorenjen u odnos prema svetu industrijskog čoveka idealizma (priroda-čovek, znanje-moral, civilizacija-divljaštvo itd).

Ali ona je obrazložila mogućnost slobodnog ugovora i slobodne razmene na tržištu rada. Mogućnost spajanja kapitala sa radnom snagom, na čemu je i zasnovana fabrika. Svaka slobodna individua ima tu privatnu svoljinu – sopstveno telo, i u tom smislu su sve individue jednake. I budući da je on sada vlasnik tog tela (a ranije je njegovo telo pripadalo delimično porodici, opštini, narodu), utoliko ga sada on može ustupati po ugovoru drugome kao radnu snagu. I do sada je pod uticajem “metodološkog individualizma” Hajeka i Popera savremene ekonomske i socijalne teorije polaze od kvazi-prirodnog karaktera radnih individua. Nastaje redukcija svakog kolektivnog, sistemskog fenomena, prema racionalnim akcijama individualnih ličnosti determinisanom svetu fabrika odgovara mehanistički determinizam sociologije – redukcija socijalnih makropojava prema statističkim parametrima individua. To je aksiomatska baza političke ekonomije. Tako je nastao, a zatim se na sve načine ukorenio mit o ekonomskom čoveku – homo ecoomicus.

Koji je stvorio tržišnu ekonomiju taj antropološki meodel je legitmisao je razaranje svakog tipa tradicionalnog društva i uspostavljanje veoma specifičnog ekonomskog poretka, u kome roba postaje radna snaga, i svaki čovek se pretvara u trgovca. Lok je razvio teoriju građanskog (civilnog, civilizovanog) društva čija je osovina postala baš svojina. Oni, koji priznaju privatnu svojinu, ali još nemaju ništa, osim tela, još uvek žive i stanju bliskom prirodnom, oni koji imaju još svojinu i nabavljaju još po ugovoru radnu snagu, ujedinjuju se u građansko društvo, u Državu vlasnika. To jest, po definiciji u građansko društvo se uključuju samo posednike. Cilj njihovog ujedinjenja je odbrana protiv neposednika, koji žive u prirodnom stanju i skloni su da vode rat sviju protiv svih bez pravila. (U skladu sa modelom Hoba i Loka , opasnost od strane neposednika je stalna i opravdana, svako ima zakonsko, prirodne pravo da vodi rat. Prema Hobsu (“Levijatan”), pošto se svi ljudi bore za vlast , niko se ne može osećati bezbednim sa već dostignutom vlašću, ne baveći se postojano time da kontrolišu silom i obmanom , sve ljude koliko ih samo može biti, zasada ih ne ubedivši da nije ostale nikava druga sila dovoljno velika, da bi im nanela štetu”). Na taj način, prihvaćeni postulati privatne svojine č su neki omotač, koji je okruživao jezgro građanskog društva. A plemena u Americi, Africi koja žive kao solidarne zajednice i ne prihvatajući ideju svojine na telu žive u nekoj vrsti divljaštva. Nastalo je obraovanje od tri nivoa: građansko društvo – priroda – divljaštvo. Ceo taj kulturni materijal je i uključio Adam Smit u svoj model političke ekonomije.

A kostur tog modela je bila njutnovska slika vasione. Adam Smit je prosto preveo njutnovski model sveta kao mašine u sferu proizvodne i podeljene delatnosti. To je bilo ograničilo prihvaćenu kulturu zapada, koja se zasnivala na mehanicizmu. Kao mašinu su tada razmatrali sve do čoveka. Njutnovska mehainka je bila prenesena sa svim njenim postulatima i hipotezama, samo što je umesto kretanja mase bilo kretanje robe, novca i radne snage. Ekonomija je bila predstavljena mašinom, koja radi po prirodnim, objektivnim zakonima (samo uvođenje pojma objektivnog zakona je bilo nova pojava, ranije je dominirao pojam o o harmoniji sveta). Utvrđeno je, da su odnosi u ekonomiji prosti i mogu biti izraženi na jeziku matematike i da je uopšte ta mašina prosta i lako se upoznaje. Adam Smit je preneo iz njutnovskog mehanističkog modela principo ravnoteže i stabilnosti, koji je posatao osnovnom dogmom. I više od toga Adam Smit je, sledeći Njutna, trabao uvesti u model neku vanzemaljski silu, koja bi je dovela u ravnotežu (pošto tržišna ekonomija ravnotežu javno nije održavala). To je “nevidljiva ruka tržišta”, analogna bogu časovničaru. Politička ekonomija je, lično govoreći pretendovala da postane nauka o dovedenom u ravnotežu sva tri podsistema, koji su uzajamno povezani sa jezgrom građanskog društva Loka – tako da bi sav taj sistem funkcionisao kao ravnoteža. Ustvari je baš sva politička ekonomija industrijalizma počevši od Adama Smita brižljivo je izbegavala očiglede izvore neravnotežnosti i mehanizme gašenje fluktuacija, povratkom sistema u stanje ravnoteže.

Homeostaza, ravnoteže se održava samo u jezgru sistema, sposobna je da apsorbuje samo mali deo čovečanstva (u čemu se lično i sastoji današnja kriza industrijalizma). Mi nemožemo ovde razmatrati i druge kulturne tokove koji su igrali važnu ulogu u stvaranju političke ekonomije, naročito, takvu sličnu i stranu stvar, kao alhemija. Alhemija, koja je zauzimala važno mesto u istoriji Zapadne Evrope, bila je ta legura mistike i zanatskog majstorstva, poezije i filozofije, u kojoj ne nastao specifičan za Zapad kult zlata i monete. To je bila pretpostavka onoga što mi danas nazivamo monetarizmom i smatramo ekonomskom revolucijom velike velike napore i strast su uložili u razvoj predstave o moneti, o novcu. Hobs je sa entuzijazmom prihvatio otkriće cirkulacije krvi Garveja, zato što mu je ono dalo očiglednu i “prirodnu” metaforu: novac u venskom sistemu poreza se stiče prema srcu države – Levijatana. Ovde oni dobijaju “životno načelo” – dozvoljava se njihovo puštanje u opticaj, i on po artiljerijskoj konturi navodnjava organizam društva. Novac je stekao smisao jednog od najvažnijih znakovnih sistema Zapada, počeo je predstavljati ljude, pojave, društvene institucije. Kako je rekao istaknuti evropski filozof XVII v “zlato i srebro su najčistija supstanca naše krvi, koštana srž naših snaga, najneophodniji instrument ljudske delatmosti naše egzistencije”. Razume se u Evropi su, u Zapadnoj društvenoj misli, od samog početka bili disidenti naučne revolucije. Postojali su važni kulturni, filozofski i naučni pravci, koiji su odbacili i mehanicizam njutnovskog modela, i mogućnost njihove primene na društvu. I ekonomisti se dele na dva toka: instrumentalisti i realisti. Poznatiji su instrumentalisti koji su razradili teoriju, koja izlaže “objektivne zakone ekonomije”, koja je zbog toga stekla status naučne teorije.

Instrumentalisti su iskoristili metodološki pristup mehanicističke nauke, pre svega redukcionizam – svođenje složenih sistema, i složenog objekta na prostiji model, kojim je lako manipulisati. Iz njih su iščistili sve što se činilo nesuštinskim, uslove i faktore i preostao je apstraktni model. U nauci ti veštački i kontrolisani uslovi eksperimenta, za ekonomistu su računi i statistički opisi. A realisti su oni koji su odbacili redukcionizam i nastojali da opiši realnost maksimalno potpuno. Ono su govorili, da u ekonomiji nema zakona nego postoje tendencije. Koristili su naprimer ovakve metafore: u mehanici postoji zakon gravitacije u skladu s kojim telo pada naniže (tako, pad jabuke se potčinjava tom zakonu). A ako uzmemo suv list, on pada drugačije, ali pada po složenoj trajektoriji, čak ga može odneti vetar na vrh. U ekonomiji postoje takve tendecije kao pad lista, ali ne takvi zakoni kao pad jabuke. Realisti su već u toj analogiji oduševili nemahanicističke koncepcije druge polovine XX v: predstava o neravnotežnim procesima, fluktuacija i nestabilnost.) Iako je trijumf tehnomorfnog mišljenja u epohi uspeha industrijalizma bacio potisnuo realiste u senku (baš na zapadu), njihovo prisustvo je uvek podsećalo na postojanje alternativne paradigme političke ekonomije.Ali naučna slika se menjala.

U XIX v je bio napravljen važan korak od njutnovskoh mehanicizma, koji je predstavio sveta kao kretanje mase, operišući sa dve galvne kategorije: silom i masom. Kada je u razmatranje sveta uključena energija, nastala je termodinamika, kretanje toplote i energije, dvema univerzalnim kategorijama su postale energija i rad, umesto mase i sile. To je bila važna promena. U slici sveta se pojavila nepovratnost, nelinearni odnosi. Sadi Karno, koji je stvorio teoriju idealne tolotne mašine, izavao je ogromne kulturne promene. Tu transformaciji slike sveta je privato i preneo u političku ekonomiju Karl Marks. Marks je uveo u osnovni model političke ekonomije ciklus reprodukcije – analogno razrađenom idealno ciklusu toplotne mašine. Model je postao odmah adekvatniji – politička ekonomija je počela izučavati već ne prost model ekvivalentne razmene, kako je ranije bilo , nego potpuni ciklus, koji može biti idealan u nekim uslovima, (Karni je odredio uslove dostizanja maksimalnog KPD, a ciklus reprodukcije maksimane norme profita).

Ali osnovno je, da je iz termodinamičkog razmatranja (a to je bila ravnotežna termodinamika) proizilazi da izvršivši idealni ciklus, nemože se proizvesti koristan rad, taj rad se koristi da bi se mašina vratila u prvobitno stanje. I, da bi dobili koristan rad bilo je potrebno izuzeti energiju iz goriva, akumulatora prorodne sunčeve energije. To jest, gorivo je bilo naročit tip robe. Koja sadrži u sebi nešto, pre mnogo vremena alumulirano u prirodi, da da nam omogući da dobijemo rad. Kada je Marks uveo svoju analogiju – ciklus reprodukcije, u svakoj kariki u kojoj je razmena bila ekvivalentna, to se ispostavilo, da za dobijanje viška vrednosti, treba angažovati u tom ciklusu potpuno osobitu robu – radnu snagu, platiti za nju cenu, ekvivalentnu vrednosti njene reprodukcije. Radna snaga je bila takva roba, stvorena “prirodom”, koja je omogućila da se proizvodi “koristan rad”. Tako su u političku ekonomiju izvedene termodinamičke kategorije. I kasnije su bili posebni, ali bezuspešni pokušaji da se da se razvije posebna grana energetske ili “ekološke” političke ekonomije (počevši od Podoljskog, Vernadskog, Poper-Linkursa, Gedsa i dr.) U suštini, u prelasku od Karnoovog ciklusana ciklus reprodukcije bio je učinjen nesvesan skok ka neravnotežnoj termodinamici, skok kroz celu naučnu epohu. Za razliku od goriva kao akumulatora hemijske energije, koje moglo uvući u rad toplotnu mašini samo sa rastom entropije, radna snaga je zivotna pojava, proces je krajnje neravnotežan i povezan je sa lokalnim smanjenjem entropije. Fabrika, sjedinivši gorivo (akumulator energije) sa živim sistemom radnika (akumulator negentropije) i tehnologije (akumulator informacija) označila je kvalitativan napredak u noosferi, a znači principijelno menjala sliku sveta. Marks je učinio još jedan važan korak, sjedinivši model političke ekonomije sa idejom evolucije. U završnom stadijumu rada nad “Kapitalom” pojavila se Darvinova teorija o postanku vrsta. Marks ju je ocenio kao potrebnu prirodno-naučnu argumentaciju sve njegove teorije. One je odmah uključio koncepciju evolucije u model političke ekonomije u vidu ciklusa intenzivne reprodukcije, na svakom zavoju u kome se dešava evolucija sistema. Marks je uveo pojam tehničkog progresa kao unutrašnjeg faktora političkoekonomskog ciklusa reprodukcije u industriji.

Danas se već čini trivijalnim, a ustvari je uvod evolucione ideje u političkoekonomski model bio ogroman korak napred. Može se reći, da je Marks doveo u saglasnost političkoekonomski model sa slikom sveta savremene mu nauke koja jepretrpela kardinalne izmene. Marks je čak značajno pretekao svoje vreme. U “Kapitalu” postoji jedna vrlo važna glava “O kooperaciji” , koja u potpunošću nadvladava mehanicizam osnovni model političke ekonomije (i više od toga, u njoj je prevladan i evrocentrizam, iako se marksizam u celini nalazi pod velikim uticajem te ideologije). Iako u celini Marks proizilazi iz apstraktnog redukcionističkog modela uzajamnog odnosa radnika sa preduzetnikom kao kupo-prodaja radne snage, u toj glavi je pokazano, da u ekonomije deluju ne “atomi” ne individue nego kolektivi radnika. I ujedinjavanje radnika i kolektiv sam po sebi stvara takav kooperativni efekat, takvu dopunsku radnu snagu, koja se kapitalisti dobavlja besplatno kao organizatoru.to jest Marks je uveo u političku ekonomiju sistemske predstave, koje nisu sadržane u mehanističkom modelu.

U prvoj trećini XX veka industrialna ekonomija je postal tako veliki sistem, da se “nevidljiva ruka” tržišta već pokazala nesposobnom da je vrati u stanje ravnoteže čak i u razmere razvijenih kapitalističkih zemalja. Filozof Habermas objašnjava: “Realan razvoja kapitalizma je došao u očigledno protivrečje sa kaitalističkom idejom buržoaskog društva, emancipovanog od podčinjavanja koji neutralizuje vlast. Fundamentalna ideologija je je pravedna obmana, koju je Marks razobličio u teoriji, srušio u praksi. Oblik korištenja kapitala posredstvom privatne svojine može se podržati samo zahvaljujući korekciji od strane države, koja provodi socijalnu i ekonomsku politiku, koja stabilizuje ekonomski ciklus”. Uloga “planskog” načela u privrenom životu Zapada naročito je očigledna u momentima krize. Klasici ekonomije (teoretičari “slobodnog tržišta”) i “neliberali” vide izlaz iz krize u smanjenju državnih rashoda. (balansiranjem budžeta) i prihodima onih koji rade (kroz sniženje realne zarade i nezaposlenost). Kejns, naprotiv smatra, da su fabrike koje stoje i radničke ruke znak pogrešnosti svih klasičnih političkih ekonomija. Suboptimizacija određenog preduzeća pproizilazi iz lokalnih kriterija efektivnosti i prihoda ne samo da ne dovedu u harmonizaciju sve sisteme, nego naprotiv, posle dostizanja nekog kritičnog nivoa nestabilnosti počinjala je razbalansirati. Trebalo je preći na optimizaciju krupnih celini uzetih u dinamici. Proračuni Kensija su pokazali, da izlaziti iz krize treba kroz omasovljavanje uloga državnog kapitala pri rastu deficita budžeta pa sve so dostizanja potpune zaposlenosti. One je predložio da se radi sledeće, a naglo povećanja izgradnje stambenog prostora na račun države. To je pokušao uraditi i Ruzvelt za vreme savladavanja Velike depresije, bez obzira na otpor ekseprata iz privatnog sektrora. Njemu je uspelo da uveća budžetske rashode samo na 70% , i već je pri tom smanjio nezaposlenost sa 26% 1933 na 14% 1937.

Tada je on pokušao da izbalansira budžet – i u 1938 dogodio se “najbrži pad u cijeloj ekonomskoj istoriji SAD” : za godinu dana nezaposlenost je skočila na 19% , a privatne investicije su prepolovljenje. 1940 g sam Kejns je sa strašću predvideo : “Po svoj prilici, da politički uslovi ne omogućavaju kapitalističkoj ekonomiji da organizuje državne troškove u potrebnom obim, i na taj način provede eksperiment, koji pokazuju ispravnost mojih proračuna. To je bilo moguće samo u uslovima rata”. Tako se i dogodilo – rat je postao laboratorijski eksperiment, dokazavši da je Kensi u pravu. Samo su gradili na raćun države ne stanove, nego aerodrome i tenkove(ali za analizu je to nebitno). U SAD se defivit u državnom budžetu od 1939 do 1943 povećao od 4 na 57 mlrd dolara, nezaposlenost je pala od 19 do 1,2% , proizvodnaj je porasla za 70%, a u privatnom sektoru – udvostručena. Tada je ekonomija SAD i Njemačke dobila na ritmu. Eksperiment se održao. Ali krajem 50-ih godina, kada se završio radni period posleratnog strukturnog preuređenja industrije. Počeo je prelaz na mehanistički model političke ekonomije. “Konzervativni talas” izbacio je u prvi plan teoretičare neoliberalizma i monetarizma.

Pritisak na kensijanski model i “socijalne” države je narastao. Posednički individualizam je sve više domonirao u kulturi. U tom momentu, po svoj prilici, je prvi put od nastanka političke ekonomije nastala nastalo principijelno razilaženje između trajektrije njeog osnovnog modela i i tendencija u promeni naučne slike sveta. To je izazvalo bolesne pojave, koje su u značajnom stepenu uticale i na razvoj krize kulture industrijalizma. U istoriji “mehanističke renesanse”, u političkoj ekonomiji karakteristična je epizoda o “krivama Filipsa”. Elektro inženjer iz Londona Filips bavio se ekonomijom i napravio analognu mašinu: tri providna rezervoara, (“proizvodnja”, “zalihe”, “potrošačka potražnja”), povezao ih cjevčicama po kojima je curila obojena voda. Zadatak je bio – naći način stabilizacije te “ekonomije”, kontrolisati inflaciju. U najboljim tradicijama Filips je proračunao, da stabilizovati taj sistem treba kroz smanjenje potrošačke potražnje. Kako? Ukinuti socijalne garancije i odustati od ideje potpune zaposlenosti potpune zaposlenosti – kroz nezaposlenost (i strah je naći se nezaposlenim). To se svidelo političarima, iako je baš prvi ministar, koji je predložio da se odustane od principa potpune zaposlenosti (1957g) bio prinuđen da podnese ostavku. Ali zatim, iako su ekonomisti dokazali, da je uzrok inflacije pre svega u rastu cene koštanja proizvodnje, a ne suvišno blagostanje ljudi, vlada je zavedena prostotom inženjerskog pristupa zatražila da se dokažu “zaključci” statistike. Filips je, po njegovom sopstvenom priznanju, izvršio “udarnički posao” i putem mnoštva pojednostavljenja (kritičari govore o “podsticajima”) prikazao, da rast nezaposlenosti vodi ka sniženju inflacije.

Zašto je to odstupanje od klasičnog liberalnog modela političke ekonomije označilo povratak industrijske civilizacije ka današnjij oštroj krizi. U čemu je bio smisao putokaza na toj raskrsnici, sa koje Zapad nije pošao putem ka postindustrijalizmu i uspostavljanju, na novim osnovama, solidarnih ljudskih veza, nego putem političkoekonomskog fundamentalizma? To je raspuće stavilo civilizaciju pred principijelni, čak metafizički izbor. Jedan izbor je označio prevladavanje industrijalizma, dubok kulturni preobražaj, razmera nove Reformacije. Prevladavanje antropološkog modela – priznanje, da čovek nije atom, da je on uključen u krupnije molekule “solidarnih” veza. Prevladavanje modela društva kao arene rata sviju protiv svih, odricanje od duboko ukorenjenog u industrijskoj kulturi socijal-darvinizma, prelazak od metafore i rituala borbe ka metafori i ritualima uzajamne pomoći (što je za fon Hajeka označilo put u ropstvo). Prevladavanje ekonomskog determinizma i priznavanje toga da je svet složen, da su odnosi u njemu nelinearni – odricanje od industrijalizma i pretenzija na to, da je politička ekonomija prirodna nauka. Prevladavanje same podele između znanja i morala, glavnog kreda evropske nauke Novog vremena. Najzad, prevladavanje tih postulata,koji su i odredili prometejski karakter industrijske civilizacije, pre svega, preosmišljavanje kategorija progresa i slobode, uspostavljanaj njihove dijalektike sa kategorijom odgovornosti. Danas imamo dovoljno svedočanstva o tome, da je suština izbora savršeno osveštena.

Ovo su reči prvog predsednika Mešunarodne Federacije filozofskiih društava Vineta Koši: “Pokušajmo izdvojiti nekoliko linija ljudske misli upletenih u tkaninu savremene zapadne civilizacije. Ja mislim, da te teškoće, koje smo počeli danas osećati, u značajnomm stepenu proizilaze iz nekih principa i orjentacija svesti, koji su formirali zapadnoevropsku kulturu u XVI i XVII veku. Daleko sam od primitivne ideje o tome, da se sve neevropsko odlikuje nevinišću i urođenim plemenitošću, nego sam prosto hteo podvući, da Zapadna kultura ima takve karakterne crte i osobenosti, čiji je specifičan splet zaveo u ćorsokak njihova razvoj; izaći iz ćorsoska se može samo postajući svestan dubine propasti, u koju smo se obreli, i zamislivši se nad tim, šta trebamo raditi, u prvom redu ako želimo da čovečanstvo ima budućnost . Posle ovog kratkog ali važnog predgvora nama ostaje tako kratko razmatranje svojstveno zapadnoj kulturnoj osobenosti, koju smatram odgovornom za današnje stanje stvari u svetu. Uzeću na sebe smelost da navedem čeetiri principa, od kojih svaki uzet posebno, izgleda kao nesto izvanrdno pozitivno. 1. Pokretanje u prvi plan filozofske mislli pojma “Ja” i “Sebe”. 2. Uređenje nauke Novog vremena na vezi između znanja i vlasti nad prirodom. 3. Preobražaj u prvostepenu vrednost tehnološke i ekonomske efikasnosti. 4. Ekspanzija svesti i interesa za kulturne i regionalne granice “.

U sutini, to i jest formula za prevladavanje industrijalizma. Očigledno da je to označilo odstupanje od te meta-ideologije, koja leži u osnovi u osnovi politike Zapada – evrocentrizma.
Nećemo više već govoriti o mnoštvo posledica proizvedenih od tog socijalnog poredka. Za takav zaokret intelektualna i kulturna elita Zapada nije sazrela. Bio je napravljen drugi izbor – povratak kak izvorima, ka osnovnom mitu evrocentrizma i industrijalizma, sa dovođenjem nekih od njih već do nivoa groteske. Veoma je važan danas spor između Ulofa Palme sa Fridrihom fon Hajekom. Ovaj blistav teoretičar tržišne ekonomije rekao je 1984 g u Hamburgu, da za postojanje liberalnog društva potrebno, da se ljudi oslobode od nekih prirodnih instikata, mešu kojim je on izdvojio instinkt solidarnosti i sapatnje. Priznavši, da je reč o prirodnim, urođenim, instiktima, filozof je najavio sve veličine projekta savremenog industrijalizma: preobratiti čoveka u novu biološku vrstu. To, o čemu je maštao Fridrih Niče, stvorivši lik nadčoveka, koji se nalazi “s onu stranu dobra i zla”, mučeći se da stvori stvarnost krajem XX veka. (To je mobilisalo i latentni rasizam krajem XX veka. Mala rasa onih koji umeju da iščupaju iz svoga srca i duše neke instinkte i kulturne tabue, čini “zlatnu milijardu”, koji sa punim pravom podčinjavaju sebi niže rase.

Automatski će biti uklonjena i instinktivna zabrana na ubistvo bližnjega, pošto oni koji pripadaju drugoj vrsti, već nisu bližnji. U tome se vide i jedna od najprostijih varijanti prevladavanja krize.) Povratak libearalizmu je označio postavljanje ideoloških tabua na onu liniju u razvoju političko-ekonomskih modela, koja pretpostavlja uključiti u nju uporedo sa tradicionalnim ekonomskim kategorijama vrednosti, cene i profite (relativnim kategorijama, koje zavise od prolaznih socijalnih i političkih faktora, naprimer, od cene arapske nafte) apsolutnu kategoriju – gubici energije. (Principijelna neuporedivost između vrednosti tona nafte za čovečanstvo i njene tržišne cene (koja se određuje samo cenom podmićivanja ili zastrašivanja arapskih šeika) – sjajan primer robnog fetišizma, koji skriva slične neuporedivosti. Prvi takvi pokušaji oštro su narušili uobičajene kriterije i ocene efektivnosti. Ekonomija razvijenog sveta je ispoljila nedopustivo rasipnistvo energetskih kapaciteta. Ponekad je to dovodilo prosto do inverzije prvobitnog smisla privredne delatnosti. Tako je smisao zemljoradnje bio u tome, da se pomoću zelenog lista konvertuje energija sunca u prehrambene proizvode. Ispostavilo se, da je industrijalizacija poljoprivrede SAD (“fabrike na zemlji”) koje su predlagane celom svetu kao obrazac troše na dobijanje 1 kaliorije hrane 10 kalorija iskopanog goriva. To jest industrijska civilizacija je u njenom višem izrazu rodila zemljoradnju, konvertujući u prehrambene proizvode ne sunčevu energiju, nego neobnovljivi resurs – mineralno gorivo.) u odgovor na to najbolji umovi industrijskog društva (narocito, u korporaciji REND) stvorili metodologiju sistemske analize, koji polazi od pojma “pragmatičke” cene resursa – vrednosti resursa danas i ovde. To je bilo radikalno odstupanje od Kensija, koji je pri optimizaciji uzeo u obzir “uzajamnu povezanost sa budućnošću” – sa pokoljenjima, koja još nemogu učestvovati ni u tržišnoj razmeni, ni na izborima, ni u sociološkim istraživanjima.

Na taj način nije bio učinjen taj korak napred, koji se već nazirao u razvoju političke ekonomije, a bio je učinjen ogroman korak unazad. Bio je pojačan glavni nedostatak bazičnog političko-ekonomskog modela, koji se počeo uviđati kao nedopustiv sredinom XX veka. Ovaj nedostatak se sastojao u tome, da model nije uključivao u razmatranje uzajamnu povezanost industrijske ekonomije sa životnom sredinom i sa budućnošću. To je imalo filozofsku argumentaciju, koja je pustila svoje korene u industrijskoj revoluciji i u Reformaciji – čovek je bio saznao za granice sveta i predstavljen kao slobodna ličnost, pozvana da upoznaje Prirodu, podčini je i eksploatiše je. Spcifičnost “formule slobode” u industrijalizmu povezana je pre svega sa mehanističkom slikom sveta i determinizmom, koji stvara iluziju mogućnosti sa se tačno predvide posledice tvojih delovanja. To je uklonilo metafizičku komponentu iz problema odgovornosti, zamenjujući taj problem zadatkom racionalnog računa. Determinisan i brojevima opisan sistem lišen svake svetosti (kako reče filozof, “ne može biti ništa sveto u onome što može imati cenu”). Bez obzira na progres nauke u drugoj polovini XX veka determinizam ostaje noseći oslonac mišljenja čoveka sa zapada – “Bog ne igra u kosti”.

Ali bila je i objektivna okolnost koja je dopustila spajanje političke ekonomije u mehanističkim okvirima: svet je bio veoma veliki a resursi su se činili neiscrpni, i ti faktori su se mogli prihvatiti kao konstante. Marks je, uvodeći pojmove o ciklusima proste i proširene reprodukcije, se argumentovao već na koncepcijama Sadi Karnoa. Ali i Karno je idealizovao svoju ravnotežnu tolotnu mašinu – nije uzeo u obzir ložište. A ono je baš taj neoodvojivi deo mašine gde se troše neobnovljivi resursi i stvara e otpad koji zagađuje prirodu. Sredinom XX v isključiti “ložište” iz plitičko-ekonomskog modela bilo je već nedopustivo. Ali neoliberalizam je pošao na taj korak, kompenzujući narastajuća protivurečja moćnim ideološkim i političkim pritiskom (povezanim sa naftnim ratom u Persijskom Zalivu – izrazit primer). Tako je razvoj najvažnijeg za indistrijski politiku naučnog i kulturnog argumenta – političke ekonomije – bio sateran u ćorsokak (u suštini, političku ekonomiju su neprimetno isklučili iz univerzitetskih kurseva, zamenjujući je ekonometrikom i organizacijom biznisa). Razilaženje između svetske stvarnosti – čak prirodne a ne socijalne – i kriterijuma efektivnosti tog jezgra hrematistike, u kojem se podržava relativna ravnoteža postalo ja vapijuće.

Politička ekonomija neoliberalizma principijelno ignoriše čak te svrgnute u tampon zonu (atmosfera, okean i “treći svet”) i u buduće izvore neravnoteže (naprimer, zagađenja) čija negativna vrednost pojačava ocene u terminima same hrematistike. Tržišni mehanizmi u principu negiraju razmenu bilo kakvih vrednosti sa budućim pokoljenjima, pošto oni, nemaju mogućnost da prisustvuju na tržištu, en poseduju svojstva kupca i ne mogu garantvati ekvivalentnu razmenu. Prema tome, pri svakom takvom aktu odmah se narušava glavna dogma političke ekonomije – princip ravnoteže. Kada se upravo svi ti računi svedu, mit o ravniteži tržišne ekonomije se razleti u prah. Karakterističan je davni spor oko Amazonije. U javnom mnenju Zapada stekla karakter psihoza zabrinutosti za seču tropskih šuma Amazona – “Brazilci alko uništavaju Zemlju”. Za milijardu automobila “prvog sveta” potreban je kiseonik, proizveden u tim šumama. Kiseonik je postao neophodan zastupnik sagorevanja u prometejevskim ložištima, kao i nafta, i počeli su postavljati pitanje o tome, da se plati Brazilu za isporučeni kiseonik iz njegovih šuma. SAD je 1989g učinila veliki gest – predloživši da otpiše Brazilu 4 mlrd dolara negovog spoljnog duga (od 115 mlrd) pod uslovon da odustane od seče šuma. A ustvari je ukupna korist kojom šume Amazona snabdevaju čovečanstvo kao ekološki stabilizator i izvor ogromno biološke raznovrsnosti (rezervi genofonda) po tržišnim cenama ocenjuje otprilike 50 mlrd dolara godišnje u toku 30 godina je 12 puta više, nego njegov spoljni dug i 40 puta više od ponuđenog otpisa. I kada ekonomistima neoliberalizma odgovaraju na njih upravo tržišnim jezikom, oni odjednom odbacujući stavove nepristrasnih naučnika i prelazeći na jezik ideologije i nauke. U takvoj situaciji je nastao i postao poznat aforizam. “Zašto ja treba da žrtvujem svoje blagostanje radi budućih pokoljenja – zar su se oni nekada žrtvovali radi mene?”. To je završetak antropološkog modela industrijalizma, kada se raskidaju čak i veze naslđa među pokoljenjima ljudi atoma po direktnoj rodbinskoj liniji.

Ova veza je podržavana prenosom ekonomskih resursa deci pod uslovom, da oni predaju njih svojoj deci, a ne po uslovima ekvivalentne razmene. To je, individualizam iako bipretpostavljali podršku “ekonomsko genetičkih veza”, koja obezbeđuje reprodukciju individua. Današnja kriza podstiče radikalne neoliberale da obrazlože raskid i tih veza: “Kraj istorije” – eto potpunog antropološkog pesimizma zaključak ideologa industrijalizma krajanašeg veka. Ta dekadentna socijalna filozofija poslednjeg vijka klasične političke ekonomije u ogromnom stepenu je predodredila destruktivni , došavši do nekrofilije (u smislu E. Froma) karakter projekta modernizacije narodno privrednog kompleksa Rusije. Ta duboka destrukurizacija privrede, nauke, socijalne sfere ogromne zemlje, kja je bila dalekovida projektom perestrojke i već dostignuta u praksi , ni u kojoj meri nije bila neophodna za deklarisanje ciljeva – demokratizacije društva i stvaranja uslova liberalizacije i otvorenosti ekonomije.
Ne mogu biti ta razaranja u punoj meri i geopolitičkim interesima protivnika SSSR u hladnom ratu. Reforma u Rusiji je kolosalni eksperiment, koji veoma mnogo govori o dubokim motivima kasnog industrijalizma u njegovom sukobu sa nadolazećim “trećim talasom” civilizacije.

Интервју: Млађан Динкић

Нек се Тадић чува својих саветника

Претње изборима базирају се на потпуно погрешним проценама тзв. медијских магова око председника

Драган Јањић

[објављено: 26/12/2008]

Ceda Bradic, 26/12/2008,

Интервју: Млађан Динкић Mozemo govoriti o rezultatu, u rasponu od izvanredno uspesno do izvanredno neuspesno – i NIKADA necemo biti u pravu! Tu je rec o vise-manje uspesnoj primeni sistema koji ne moze da funkcionise! I to, 20 vekova! ROBNO-NOVCANI sistem, koji postoji 20 vekova! “Dogura” do (elitnog) robovlasnistva i rusi se sam po sebi (kolapsira u “demokratiju”-igre bez granica).

Pre DESETINE VEKOVA je bilo jasno da ne moze da funkcionise bez protivrecnosti, koje kolapsiraju u katastrofe! Moramo shvatiti poznato i ocigledno:

1-ekonomija sa pozicije sile = 1 svetski rat

2 – politika sa pozicije sile radi ekonomije sa pozicje sile = 2 sv. rat.

E, sada su izmislili ELITNI NOVAC (ELITE-kreatori postaju ELITNI IZVRSIOCI-ocajno, za pretendente na gospodare sveta, mozda i univerzuma ?) Sistem ponovo MORA DA PADNE (WIN mora pasti J.B Tito .

Neminovni pad je, sada, po nalogu ELITNOG NOVCA a ne po volji elite (one sada, vise NEMAJU ni uticaj ni znacaj i NE MOGU da zaustave proces!) Gubi se dragoceno vreme oko budalaste BORBE bilo za dosezanje ELITNE pozicije, bilo za njeno ocuvanje: ELITNA POZICIJA NE POSTOJI!

HITNO mora da se razmisli o vaznijim stvarima, jer plima laznog (kreditnog) novca je indikacija, da MEHANIZAM proizvodnje novca iz nicega funkcionise ali, NE DAJE nista (suprotna tvrdnja je bes_smisao).

Medjutim, postoji RAD i REZULTAT visoko-kvalitetnog RADA civilizovanih ljudi. Sa jedne strane nastaje MANJAK robe koji obesmisljava rad tih ljudi i zavrsava GENOCIDOM, a sa druge, nastaje visak.

Taj visak OBES_SMISLJAVA (prividno precenjuje) kvalitet ljudskog rada tih ljudi. BALANS NE NASTAJE utroskom viska robe, vec DEGRADACIJOM LJUDI – angazovanjem u BES_SMISLENOM radu! Latentna faza takvog rada je idiotizam, koji U SEKUNDI prerasta u otvoreno nasilje.

Propust nije do ELITA, koje ovo ne mogu da shvate jer se uporno samozavaravaju! Zato tu i nisu resenja. Elite uporno izmisljaju STA raditi, kako bi izborli ili sacuvali ELITNI polozaj, uz kompromis – KAKO raditi? (OBAVEZNO prozivode NASILJE – moralno i materijalno).

To im je maksmalni domet, bez obzira na FORMU, kojom to prikrivaju. ZAHTEV JE: potencijalni kvalitetni RAD (21vek!), pravilno usmeriti na teziste i tu, postojecu potencijalnu vrednost KVALITETA ljudskog rada u medljuljudskim relacijama AFIRMISATI u cilju ostvanja svrsishodne KOLICINE kvalitetnog ljudskog rada. Time (KAKO ?) na taj nacin, VISOKO-MORALNE ELITE (elite, po tom kriterijumu), treba da uspostave sklad. KAKO? kada odgovarajuci mehanizam-ne postoji (“trzisni sistem” je ocigledna glupost – nemoralan je!).

PRIMARNA ODGOVORNOST je od strane VERNIKA. Ne shvataju, da svestenicke elite “popuju” o tome STA? raditi, praveci KOMPROMIS u domenu KAKO raditi. “Flertovanjem” sa SEKUNDARNIM (samozvanim) nosiocima elitnih funkcija PRVI prave kompromis u odnosu na ISTINU i DIREKTNO su odgovorni za NASILJE. Jer, kompromis u odnosu na ISTINU znaci j-e-d-n-o-v-r-e-m-e-n-o NASILJE i u moralnoj i u materijalnoj sferi.

Zato su svestenicke elite PRIMARNO odgovorne za KUMULATIVNI PROCES (reafirmaciju NASILJA!), a politicka, ekonomska, lovacka i ribolovacka “elita” su bezznacajan “prirepak”.

Najvise sto mogu je, da ZAJEDNO, politku (“istok”) ili ekonomiju (“zapad”) uzdignu na nivo RELIGIJE (videli smo kako to funkcionise). E, sada su se dosetili, da VEROVANJE u NOVAC, uzdignu na nivo religije (uz ogorcenje i zavist ostalih mernih jedinica – metara i litara:). A, to je onda, “prica” o nafti?

Ekonomija destrukcije ili destrukcija ekonomije, samo su “dve strane novcanice”, dve FORME ispoljavanja kreditnog novca. Nemoguce je “ni makac” dalje, dok se novac ne vrati tamo, gde mu je mesto: u ekonomiji.

G. Dinkić je UVEK, _jednovremeno_ u pravu i nije u pravu (problem je pozicija, a ne namera ili strucnsot i kompetencije).

A da sve bude jos “zamrsenije”, tu se javlja ekvivalent US$, nafta. Moramo da shvatimo, da 1 kg zlata u zemlji i 1 kg u trezoru (ili na raznim predmetima), vrede isto, i to NULA (Dinara ili bilo cega). Razlika u vrednosti nastaje zbog vrednosti KVALITETA i kolicine LJUDSKOG rada, potrebnog, da se zlato izvadi iz zemlje i uskladisti. Ali LJUDSKI RAD ne moze da se uskladisti!

Moze da se obezvredi, pa usklаdisti ROBA (ne rad). Nesto, kao sa strujom

Извор: Политика Онлајн (коментари корисника)