Koniec krízy na trhu s realitami je za nami. Teda tak to vypadá v USA, keď si dnes pozriete graf na zillow.com

tu je aktuálna verzia:

More US Home Values

Ak sme aj trochu oneskorení, pri troche optimizmu môžeme čakať, že realitné kancelárie zaznamenajú oživenie aj u nás.

Každý sa snaží o to, aby získané informácie, vyhodnotil správne a prijal rozhodnutie, ktoré mu prinesie zisk, alebo aspoň neprinesie stratu . Cenu informácie, v dnešnej dobe, už chápe asi každý zdravo uvažujúci človek. Na Slovensku je však internet a prepracovanosť webových riešení na úrovni školopovinného dieťaťa. Internetové pripojenie je už síce bežná záležitosť a “sieť” je dostupná takmer všetkým, ale čo ďalej? Internet je zdrojom informácií rôzneho druhu (keby sme to úplne zjednodušili a zovšeobecnili, každý hľadá to svoje: muži šport, správy a sex, ženy nakupovanie, bulvár, a módne trendy, teenageri zábavu, sex a lásku).

Možstvo informácií, ktoré sú v dnešnej dobe dostupné, môže pôsobiť až chaoticky a neprehľadne. Preto sa považuje, za jeden z najväčších fenoménov súčasného internetu práve vyhľadávač Google, zadáte pojem/frázu a “vypadnú” vám relevantné odkazy.

Ale podľa akého kľúča triedi Google výsledky vyhľadávania, aké sú jeho výberové kritéria, je možné ovplyvniť poradie odkazov s cieľom predať produkt, prilákať zákazníka? Áno, je to jeden z ďalších nástrojov na tvorbu zisku pre svojich majiteľov. Ale celkom ma napríklad zaujal nápad vytvoriť na webe priestor, na ktorom by si návštevníci navzájom pomohli, poradili a zdieľali cenné informácie. Ak teda súhlasíte, že témou a informáciou číslo jedna je momentálne bezpochyby Hospodárska kríza, jednoznačne za pozornosť stojí riešenie: www.krizaportal.sk.

Pre návštevníkov je vytvorený priestor, ktorý zabezpečuje prístup k informáciám, ktoré vám pomôžu prekonať súčasnú hospodársku krízu. Informácie (rady, návody, popisy), ktoré tu nájdete, odkazujú aj na ďalšie stránky a informačné servre. Cieľom portálu je tieto informácie a služby zlúčiť a prehľadnou a prístupnou formou poskytnúť všetkým návštevníkom. Jednou z najhlavnejších úloh portálu je pomoc pri prekonávaní súčasnej krízy, ktorej dopady priamo, alebo nepriamo pociťujeme všetci. Riešenie je teda na svete a teraz je ešte potrebné aby sa dostalo “na vodu” medzi ĺudí, ktorí ho pochopia a dokážu využiť. Cieľová skupina je úplne jasná – každý, bez výnimky. No jedna výnimka tu predsa len je, človek musí pochopiť prínos portálu, vedieť sa zamyslieť, vedieť sa zapojiť, mať svoj názor a chuť ho prezentovať, nebyť pasívna “ovca” .

Podstata moderného peňažného systému je fenomén, ktorý sa stará o zmätok dokonca aj v kruhoch etablovaných ekonómov, ale predovšetkým u verejnosti a hlboko v radoch kritikov peňazí a úrokov: Proces tvorby moderných peňazí komerčnými bankami.

Je samozrejme bez debaty úplne jasné, že komerčné banky nemôžu tvoriť žiadne zákonné platidlo, čiže žiadne štátne peniaze (mince a bankovky). Čo však môžu, je v rámci poskytovania úverov priznať príjemcovi úveru NÁROK na štátne peniaze, a ten už samy vytvoriť môžu. Je to jednoducho len prísľub banky, že majiteľovi účtu na požiadanie vyplatí hotovostné peniaze. Príjemca úveru však môže v dnešnom modernom peňažnom systéme ísť nakupovať nielen so štátnymi peniazmi, ale práve aj s týmto nárokom na nich – tak, že svoj nárok na štátne peniaze prenesie na niekoho iného – napr. bankovým prevodom.

(Teda, časť viny je možné pripísať definíciám – niektorí ekonómovia budú dokonca tvrdiť, že banky netvoria žiadne peniaze – že tvoria len úvery. V istom zmysle majú pravdu – to, čo tvoria, zákon nedefinuje ako “peniaze“. Ale jedná sa tu len akademický trik s terminológiou – ak sú na Vašom alebo na mojom bankovom konte čísla, všetci vieme, že tieto čísla predstavujú fakticky peniaze. Tieto čísla na mojom bankovom účte sú prijímané ako platba v obchodoch aj ako platba daní štátu. Sú rovnako dobré ako papierové bankovky, a preto sú peniazmi.)

Toto poňatie je mimochodom v plnej zhode s tým, čo sa učia študenti ekonómie a bankovníctva, pretože koniec-koncov sa musia naučiť ako správne účtovať. Poskytnutie úveru klientovi sa u komerčnej banky správne zaúčtuje účtovným predpisom „Pohľadávka voči klientovi oproti Záväzku voči klientovi“.

To znamená, že v tej istej sekunde, kedy vznikne na strane Aktív bilancie komerčnej banky pohľadávka voči príjemcovi úveru (totiž na splatenie úveru), zaúčtuje sa na strane Pasív tej istej bilancie Záväzok komerčnej banky voči príjemcovi úveru; Záväzok, teda záväzok vyplatiť poskytnutý úver, a síce v štátnych peniazoch. Bilancia banky je teda navýšená o sumu úveru, ale na oboch stranách vyrovnane, takže pre banku je všetko ok.

Pokiaľ by klient uplatnil svoj nárok vyplatenia úveru v štátnych (hotovostných) peniazoch, vznikla by komerčnej banke nutnosť prefinancovania štátnymi peniazmi, ovšem to len vtedy keď by si tento nárok klient naozaj uplatnil.

Ale, ak namiesto toho klient svoj nárok na štátne peniaze prenesie na niekoho iného, kto má svoj účet v tej istej banke, bilancia banky sa štrukturálne nezmení, keďže sa iba uskutoční výmena na strane Pasív v rámci položky „Záväzky voči klientom“ (jednému sa pripočíta, druhému sa odčíta). Adekvátne tomu nevznikne v tejto situácii žiadna potreba prefinancovania štátnymi peniazmi.

Inak je to, keď klient (A) svoj nárok prenesie na niekoho (B), kto má účet v inej banke: Teraz musí banka klienta A urobiť prevod do banky klienta B do určitej miery v štátnych peniazoch. Principiálne tým vzniká banke A potreba prefinancovania štátnymi peniazmi. Avšak – a to je rozhodujúce: Mnohé denné tisícky prevodov medzi bankami sem a tam sa takmer úplne vyrovnávajú. Len do tej miery, v akej tomu tak nie je, vzniká na konci bankového dňa potreba vyrovnať zostatok (saldo) v štátnych peniazoch – a samozrejme, ho aj adekvátne prefinancovať.

Komerčné banky teda netvoria žiadny zákonný platobný prostriedok, žiadne štátne peniaze. Avšak, tvoria náhradu štátnych peňazí, ktorá predstavuje takú istú kúpnu silu, môže rovnako pôsobiť na dopyt a štartovať procesy v reálnom hospodárstve ako štátne peniaze.

„Bankový účeň vie odkiaľ prichádzajú peniaze, profesor národohospodárstva to nevie!“ (Gunnar Heinsohn, nem. ekonóm a sociológ) Netýka sa to úplne všetkých profesorov, ale mnohých sa to predsa stále týka. Avšak, prečo?

Keď niekto – teraz doslova – prinesie do banky hotovostné peniaze a tam ich zloží, prizná sa mu pohľadávka a banka si to vo svojej bilancii zaúčtuje na strane Pasív ako „Vklad“. A skutočne bolo niečo vložené, takže zatiaľ je to v poriadku. Ale, v oficiálnej bilancii bánk, aj v tom prípade, keď je niekomu poskytnutý úver a dohodnutá suma mu je pripísaná na bežný účet (v rámci vyššie popísanej tvorby úverov – navýšením bilancie vo výške úveru), objavia sa tieto peniaze na strane Pasív bankovej bilancie TIEŽ pod položkou „Vklady“ na „bežných účtoch“ – hoci to nebol skutočný „vklad“. Tieto „vklady“ neprichádzajú na svet tým, že by ich niekto „vložil“ (ani hotovostne ani bezhotovostným prevodom). Jedná sa o peniaze, ktoré vznikli úplne iným spôsobom než v prvom prípade, avšak v bilancii banky sa objavia v jednom koši – akoby boli rovnocenné. A tak sa mnohí dostávajú do slepej uličky.

Bilancia, aj banková bilancia, je zachytenie stavu v istom okamihu, je v určitom zmysle „fotografiou“ finančnej situácie podniku k určitému momentu, obvykle k Silvestru (31.12.). Samotné pozorovanie bilancie, ako aj porovnávanie rôznych bilancií bánk k rozličným časovým okamihom, sa dá označiť v tom najlepšom prípade ako „statická analýza“, ktorá ale nedokáže riadne zachytiť dynamiku firmy, denné výkyvy hore a dole, smerovania a čiastočne zamotané cesty peňažných tokov. Kto sa tvrdohlavo drží výlučne bankových bilancií, tomu hrozí, že dôjde k chybnému záveru, ktorý z bilancie predsa jasne vyplýva – že „predsa museli byť najprv na pravej strane Pasív urobené mnohé vklady, aby sa potom mohli na ľavej strane Aktív poskytovať úvery“. To znamená, že momentálna snímka – bilancia – nástroj statickej analýzy – sa nevhodne interpretuje dynamicky – tým, že sa z nej nesprávne vyvodzuje chronologická postupnosť a tým aj príčinné súvislosti, ktoré sa však v skutočnosti z „fotografie“ vôbec vyvodzovať nedajú.

Aby bolo možné rozumieť dynamike firmy – a banka je tiež firma – nestačí uspokojiť sa s „fotografiami“. Aby bolo možné chápať dynamické procesy firmy, je nevyhnutné zaoberať sa samotnými týmito procesmi, pochopiť ich, sledovať ich a zobrať ich na vedomie. Preto: Aby sme mohli rozumieť tomu, čím sú vlastne naše moderné peniaze a odkiaľ prichádzajú, predovšetkým však, aby sme mohli posúdiť, čo je na tom dobré alebo zlé a čo je treba zmeniť, je nevyhnutné zaoberať sa výrobnými postupmi produktu „moderné úverové peniaze“ v zodpovedajúcich miestach výroby tohto produktu – a to sú v prvom rade komerčné banky. Iste nie je potrebné preniknúť úplne do všetkého, ale do toho najdôležitejšieho rozhodne áno, a to najdôležitejšie zo všetkého je tvorba úverových peňazí.

Irving Fisher (1867-1947), jeden z najznámejších ekonómov vôbec, ktorého aj dnes cituje súčasný šéf FEDu Bernanke a ktorého nositeľ Nobelovej ceny James Tobin označuje za najväčšieho amerického ekonóma všetkých čias, sa pod vplyvom následkov prvej svetovej krízy 1929-33 (bola to celkom jasne nie jediná a nie posledná kríza) veľmi znepokojoval kvôli úverovej tvorbe peňazí a roli obchodných bánk. V jeho poslednej knihe „100%-peniaze“, ktorú je možné nazvať aj jeho posledným odkazom (a nielen preto, že je posledná), došiel k záveru, že problém spočíva v tom, že štát si nechal odňať svoje výhradné právo na tvorenie verejných peňazí a že ho nechal prejsť do súkromných rúk.

Najväčšia časť platobných prostriedkov – 90-95% – nie je vyrábaná štátnou inštitúciou, ale súkromnými bankami „prostredníctvom istého druhu kúzelníckeho triku.“

Fisher preto žiadal znovuobnovenie výhradného práva štátu tvoriť peniaze a púšťať ich do obehu – 100% štátne peniaze (nielen 5% ako máme dnes), a dáva k tomu konkrétne návrhy: „Podstata 100%-ného plánu spočíva v nezávislosti peňazí od úverov. Proces tvorby a ničenia peňazí musí byť oddelený od bankových obchodov. Pozitívnym vedľajším účinkom bude, že sa banky stanú bezpečnejšie. Ale najdôležitejším efektom bude zabránenie veľkým rozmachom a depresiám.“

Autor: Thomas Betz
Zdroj: www.monetative.de
Preložil: Mira

Finanční kolaps je neodvratný. Ve společnosti, zaměřené na vlastní prospěch, někdo vždy získá a někdo vždy ztratí. A protože se ti, jenž získají, stávají zároveň mocnějšími, je pro ně snadnější v tom pokračovat: víc peněz a větší moc, na úkor druhých. Tento trend existuje ve všech společnestech na zemi, a proto je většina bohatství a moci vždy koncentrována v rukou menšiny.

Bylo by pochopitelné předpokládat, že tato sociální deformace je výsledkem zkorumpovaných lidí, zkorumpovaného režimu nebo zkorumpované sociální struktury. Ale faktem zůstává, že ať už jde o jakýkoliv režim, sociální strukturu či kdokoliv je u moci, všechny tyto se drží základního vzorce, bohatá a mocná menšina kontroluje zbytek ( většinu/majority ).

To přináší otázku: „Můžeme vytvořit vhodnou a spravedlivou sociální strukturu, která není založena na touze po zisku?“ Odpověď zní „Ne“. Touha získávat je vrozena lidské povaze a je základní ( underlying ) motivací za vším co děláme.

Vskutku, touha po zisku je v postatě otázkou: „Co z toho budu mít já?“ Bez ( vidiny ) zisku bychom nebyli schopni pohnout prstem ( myšleno doslova ), natož pak vytvořit vhodnou sociální strukturu.

Touha po zisku a obzvláště touha po nadřazenosti je nám tak vrozena, až by se mohlo zdát, že je to božské spiknutí, vestavěná struktura navrhnutá tak, že ji nemůžeme porazit kvůli samé naší přirozenosti.

Pokud se podíváte na psaní současných kabalistů, jako je Baal Sulam a další, zjistíte, že si uvědomovali tento hlavolam a poukazovali na vrozenou vadu v lidské povaze po staletí. Jako by tomu nebylo dost, Baal Sulam prohlásil, že pokud nenajdeme motiv pro naše jednání, skončíme v úplném chaosu. Výsledná politická vřava vyproduje fašistické režimy a následující kolize mezi zeměmi vyústí v třetí a pak dokonce čtvrtou nukleární válku. Zatímco se tyto předpovědi zdály přehnané, když byly prvně napsány asi před 60. lety, dnes vypadají až příliš pravděpodobné na to, abychom si je mohli dovolit podceňovat.

Krize, podle Kabaly, není zhroucení peněžního systému. Krizí jsou příznaky naší vrozené sebestředné povahy. A tedy řešení všech krizí, včetně současné, je změna naší podstaty ze zaměření na zisk na zaměření na sdílení ( changing our nature from a profit-oriented nature to a sharing-oriented one ) .

Když se na to podíváme zblízka, neexistuje jediný problém, který by nebyl výsledkem ( naší ) sebestředné postaty. Každý čin, který vykonáme, musí mít za cíl vytvořit nějaké dobro ( zřejmě pro nás ) . To je přírozená ( přírodní / natural ) vlastnost. Ale pokud se nám podaří změní naše zaměření z usilování o prospěch nás samotných na usilování o porspěch kolektivu, pak nejen že vytvoříme ( inherently collaborative ) spolupracující společnost, ale blahobytí každého jedince bude zaručeno kolektivem samotným. Jinými slovy, nebudeme se muset ohánět sami za sebe, celá společnost to bude dělat za nás, a my, na oplátku, pro celou společnost.

V takové společnosti, všechny usměrňující mechanismy, ozbrojené síly, policie ( law enforcement ) a výběr daní budou nadbytečné. Zločin nebude existovat, protože nikdo nebude chtít nikomu ublížit. Právě naopak, lidé budou chtít jen sdílet a dávat. Přirozeně, obrovské množství prostředků a lidí se uvolní, aby se mohli zabývat sociálně prospěšnými aktivitami ( socially contributing enterprises ). Během pár let bude svět tak hluboce odlišný, že se budeme dívat zpět na dny vykořisťování ( exploitation ) s údivem, jak slepí jsme mohli být.

Ale abychom změnili lidskou podstatu z vrozeně egoistické na vrozeně sjednocenou ( integral ), potřebujeme metodu, která se k nám nevztahuje, abychom nebyli poddružní našemu nynějšímu způsobu jednání ( so as to not be subsidiary to our current selfish modus operandi ). Tehdy nám moudrost Kabaly přichází na pomoc. Kabala je věda, která používá již existující vnitřní strukturu v povaze jednotlivců a v lidské společnosti jako takové.

V celé přírodě, lidé jsou jediná sebestředná stvoření. Atomy, molekuly, buňky a orgány, všechny pracují ve větších systémech než jsou ony samy. Tak dělají i rostliny a zvířata. Vše v přírodě přesně zapadá do svého místa v systému. Kromě člověka.

Můžete se zeptat, „Proč jsme tedy byli vytvořeni v kontrastu se systémem?“ Odpověd zní, „Není jiná cesta, jak systém poznam, dokud jste v něm.“ Cíl našich životů není vládnout ostatním, cíl je porozumět a stát se vědomě součástí celé přírody ( it is to understand and become consciously integrated in the inclusive nature ). Moudrost Kabaly je moudrostí sjednocení. Její techniky nám postupně umožní pochopit naše místo ve světě ( universe ), a krok za krokem nás uvádí k sjednocení s ním.

Více informace na www.kab.info

Kriza nas je končno postavila na realna tla. Majejo se temelji potrošništva, v katerega smo se potopili v zadnjih letih, in končno (žal morda prepozno) se začenjamo zavedati, kaj se zares dogaja okrog nas. “Sodobne” bolezni in zastrupljena telesa, izčrpana narava, ki vrača udarec, z družbenega vidika pa prekomerna zadolženost in moč korporacij … bilanca je zastrašujoča, ljudje zaskrbljeni. In namesto obupa, se v želji po preživetju vse bolj zavedamo odgovornosti za svoja dejanja. Kdaj, če ne zdaj, imamo zadnjo možnost, da prevzamemo odgovornost in rešimo, kar še lahko. In kriza nas bo morda rešila. Kriza je priložnost za odgovornost in grožnja neodgovornim, tako v zasebnem življenju in v družbi, še bolj pa v poslovnem svetu.

Nekaj “odgovornih” primerov v kontekstu spletnega komuniciranja vam bomo predstavili na prihajajoči slovenski konferenci za odnose z javnostmi.

August 2, 2009

Preuzeto: Blic Novac Autor: Marina Kovacevic

Najviši funkcioneri Svetske banke u poslednje vreme izlaze sa ocenama da kriza nije blizu kraja i da će oporavak biti dug. Gde je tu Srbija i šta ona sama mora da uradi da bi iz krize izašla što pre, bile su glavne teme našeg razgovora sa Indermitom Gilom, glavnim ekonomistom SB za Evropu i Centralnu Aziju.

Pred Srbijom je veliko iskušenje i još veći zadatak. On ne deluje kao nešto što je nepoznato, reč je o tome da se potrošnja uskladi sa mogućnostima. Ali ukoliko se to ne uradi, posledice zaista mogu biti kobne – duga recesija bez oporavka, kaže u razgovoru za “Novac” Indermit Gil, glavni ekonomista Svetske banke za Evropu i centralnu Aziju.

 Kakvo je vaše viđenje problema sa kojima se od početka svetske krize susreću Srbija i njoj slične zemlje?

- Mnoge zemlje Istočne Evrope u krizu su ušle jako ugrožene, u smislu fiskalne, finansijske i socijalne politike. Videli smo da se kriza prenosi na Zapadni Balkan kroz trgovinu, tržište kapitala i povezanosti tržišta radne snage. Koliko su i kojim intenzitetom pojedine zemlje Istočne Evrope pogođene zavisilo je od njihove integrisanosti u evropsko i svetsko tržište, kao i od snage, odnosno slabosti njihovih politika.

Sada se postavlja pitanje šta možemo da očekujemo u sledećih godinu ili dve. Prvo, po mom mišljenju, kriza će biti dublja i duža nego što su mnogi mogli da pretpostave. Iskustva iz prethodnih kriza ukazuju na znatan pad priliva kapitala četiri-pet godina nakon početka krize. Zemlje Istočne Evrope, dakle, mogu da očekuju manji priliv stranog kapitala u sledećih nekoliko godina. Ovo znači da su promene u fiskalnoj i individualnoj potrošnji do kojih je u ovim zemljama u proteklih godinu dana došlo znatno manje nego što bi trebalo da budu; one odgovaraju manjem i kraćem smanjenju priliva kapitala od onog do koga dolazi.

 Kakva je u tom kontekstu politika Svetske banke, kako će to uticati na Srbiju?

- Svetska banka je tri puta povećala iznos kredita namenjenim zemljama sa srednjim prihodima kako bi im pomogla u situaciji kada su krediti teško dostupni. Ovo povećano kreditiranje ima različite namene, ali na vrhu liste prioriteta su jačanje socijalno bezbednosnih mreža, zaštita ključnih zdravstvenih i obrazovnih programa za siromašne i ugrožene, podrška malim i srednjim preduzećima, nastavak investiranja u gradnju i održavanje ključnih infrastrukturnih projekata. Srbija se kvalifikuje za ovu vrstu pomoći.

 Kako biste ocenili mere protiv krize koje je preduzela Srbija?

- Vlada Srbije radi dosta unutar fiskalnih i finansijskih okvira u kojima se nalazi. Trenutno je u toku veliko fiskalno prilagođavanje, sa javnom potrošnjom za oko milijardu evra manjom od one koja je planirana za ovu godinu. U isto vreme Vlada pokušava da zaštiti potrošnju siromašnih slojeva, u isto vreme održavajući razumne nivoe potrošnje na projektima infrastrukture koji su i važni za stvaranje novih radnih mesta, kao i prosperiteta i integracije sutra. Vlada Srbije je dobro uradila što nije usvojila neke mere protekcionizma; čak je i inicirala pregovore i zaključila nekoliko ugovora o slobodnoj trgovini, čime je obezbedila veća tržišta za izvoznike iz Srbije. Srbija se dogovorila i o novom programu sa MMF-om vrednim tri milijarde evra, a sa svim većim bankama potpisala program stabilizacije finansijskog sektora što obezbeđuje njihovu stabilnost i uliva poverenje klijentima. Ovo su značajna dostignuća.

 Ali kada je reč o dugoročnoj politici i sistemskim promenama, kakve biste tu poteze preporučili?

- Ono što većina zemalja treba da uradi odnosi se na tri oblasti: finansijsku, fiskalnu i socijalnu. Što se finansija tiče, večina zemalja mora da ojača bankarski sektor kako bi se povećala štednja, s jedne, i kvalitet njenog korišcenja, s druge strane. Kao drugo, kada govorimo o fiskalnoj politici, mnoge od ovih zemalja imaju velike državne programe. Kako je sve teže doći do kredita, one su primorane da srede svoju fiskalnu kuću. Što se tiče trećeg, socijalnog dela, mnoge zemlje u regionu troše dosta na “socijalnu zaštitu”. Međutim, veći deo tih para ide na nešto što mi zovemo osiguranje, a što su u stvari penzije, a ne na ono što mi zovemo socijalna mreža bezbednosti, a što bi bilo neophodno u ovom vremenu. Sistem socijalne zaštite mora da se uskladi sa potrebama srednje razvijenih tržišnih ekonomija.

Ali, morate biti svesni da i ako se sve gore navedeno uradi, ekonomski oporavak i dalje neće biti u obliku slova V – dakle brzog oporavka – već u obliku slova U, što znači oporavak koji će trajati dve-tri godine. Sa druge strane, ukoliko se ne urade gore navedene stvari, onda se može očekivati ekonomski profil u obliku slova L, što bi značilo jako dugu recesiju, bez oporavka.

 Šta to konkretnije znači, na kakve promene ta politika treba da bude usmerena?

- Umesto da se rast zasniva na dobijanju relativno jeftinih i pristupačnih eksternih izvora finansija, Srbija kao i mnoge druge CEE zemlje bi trebalo da baziraju strategije rasta na povećanju domaće štednje, povećanju produktivnosti i poboljšanju konkurentnosti svojih ekonomija.

Ovo bi znaćilo i smanjen i efikasniji vladin sektor, ukljucujući privatizaciju preostalih državno-društvenih interesa u ekonomiji, zatim stvaranje uslova za ulazak novih biznisa na tržište i, na srednji rok, stvaranje institucionalnih okvira koji podržava mala i srednja preduzeća, kao i podršku inovacijama.

Nerealne ružičaste prognoze

Pretpostavka da će ovo biti kratka kriza je vodila ka nerealno ružičastim projekcijama širom sveta. Problem pravljenja projekcija je jako ozbiljan, naročito u Evropi i Centralnoj Aziji u regionima sa većinom bivših komunističkih zemalja.

Pre godinu dana, u aprilu 2008, predviđalo se da će globalna ekonomija ove godine da poraste četiri odsto, da će ekonomije Centralne i Istočne Evrope (CEE) porasti za pet odsto, a ekonomije bivšeg SSSR-a (CIS) sedam odsto. Stvari su izgledale optimistično. Međutim, već u novembru 2008. predviđanja su pala: na dva odsto za globalne i CEE ekonomije, tri odsto za CIS. Do januara projekcije su bile: nula rasta za sve regione.

U aprilu 2009. prognoze su bile još sumornije: u odnosu na prethodnu godinu minus osam odsto za CEE i minus 12 odsto za CIS.

Korisno je ove podatke uporediti sa prethodnim krizama i iskustvima, što smo mi i uradili. Našli smo da je ovakav pad rasta normalan. Ali u ovom slučaju pad može da traje dosta dugo. Za razliku od prethodnih kriza, gde su postojali centri rasta u svetu – obično je to SAD, ali nekada i Evropa – ovog puta, oporavak će trajati duže zbog toga što je pad rasta sada na globalnom nivou.

U međuvremenu, finansijske potrebe regiona za 2009. su ogromne – više od 300 milijardi dolara, koristeći pretpostavke o promenama deficita tekućih računa, kapitalnih prihoda u obliku stranih direktnih investicija i kredita. Ovo nije precizna suma, ali okvirno daje uvid u veličinu promena potrebnih u tranzicionim zemljama Evrope i Centralne Azije ukoliko se priliv kapitala ne obnovi ubrzo.

Filmi i ri i Michael Moore mbi krizen ekonomike boterore.

http://www.michaelmoore.com/

Iako je priča o sukobu Kaptola i Predsjednika RH mislio završila (do na povremene ehoe onih koji su se tek naknadno sjetili ubrati pokoji politički bod naknadnim izjavama), te je na ovom blogu obrađena kroz tri dnevnika (1, 2, 3), na kolaborativnom blogu Pollitika.org naletio sam na izvrsnu analizu pozadine i očekivanog razvoja tih događaja u narednih malo godina (a možda i brže).

Uz pristanak autora (frederik na Pollitici), text prenosimo u cijelosti, sa svim linkovima i boldanjima. Iznimno, text nije označen kao citat jer i sam sadrži citate, a oni ne mogu biti ugniježdeni.

Andrijin križ (ili Priča o križu, vjeri, novcu i moći).

Mjesto gdje se nalazi Andrijin križ označava mjesto obaveznog zaustavljanja.

Odnos ljudi prema religiji je suptilan i ambivalentan. Vjera je ustvari osjećaj, pa kad god se zametnu rasprave o vjeri (tako i vjerskim simbolima, ceremonijama, statusima isl.) stvari skreću prema strastima, a strasti vode u sukobe, pa čak i ratove. Vjerska povijest je puna vjerskih ratova koji su se vodili radi raznih političkih interesa, ali i političkih sukoba koji su se oblačili u vjersko ruho. Najpoznatiji je bio Tridesetogodišnji rat koji je u ime križa i vjere opustošio cijelu Europu.

Pa i danas se skoro svaki rat obvezno garnira vjerskim razlozima (iako najčešće s time nema bliže veze), da bi se u prvom redu pojačala „ratnička“ motivacija. Na to zgodno podsjeća Klauški (u Indexu od 14.08.2009) opisujući bijes generala Gotovine u osvojenom Kninu (na onom poznatom snimku) kad je tražio prije svega da se nađe križ kojeg za sutrašnji dolazak državnih velikodostojnika nesposobni časnici nisu mogli pronaći . I sam se vrlo dobro sjećam da nam je IPD u ratu masovno dijelio jeftine plastične krunice s križem, koje su se stavljale na uniforme, prozore, retrovizore – bila je to masovna pojava koja je služila ratnoj propagandi – mada uopće nije bila presudna za ratnu motivaciju. Rat za Hrvatsku nije dobiven u ime i za račun križa – nego za Hrvatsku, onakvu kakva jest, cjelovitu, složenu i građansku Hrvatsku. Znam da bi nekima baš to bilo drago vidjeti – ali jednostavno to nije istina, jer su u ratu sudjelovali i oni kojima križ nije predstavljao neku vrijednost, i oni koji su poštivali neko drugo znakovlje, ali je svima prava motivacija bila – Hrvatska.

No, baš se i ne slažem s Klauškim, da su najnoviji sukobi na relacijama Predsjednik Države i Crkva izbili samo radi osobnih svađa između Mesića i Miklenića – jer bi takvo shvaćanje bilo djetinjasto. Pravi problem je u društvu od prije postojao – a to je odnos Crkve i Društva koji se prije ili kasnije mora riješiti na moderan i civilizirani način, onako kako se pristoji u svijetu kojem pripadamo. Ovo kako se kod nas do sada činilo, i kako se Crkva silom nametala kao nezaobilazni „faktor“ u svim segmentima i na svim razinama društva (što se kao obvezno nametalo svima onima koji Crkvi „pripadaju“, ali i onima za koje je „Crkva tek mislila da joj pripadaju“, ili pak onima koji joj ustvari ne pripadaju (jer pripadaju nekima drugim konfesijama ili opredjeljenjima), ukupno je samo pogoršavala odnose. Najčešće je žalosno vidjeti najviše crkvene intelektualce (veledostojnike) kad zaslijepljeni „zlatnim teletom“ namjerno ili ne znajući srozavaju vlastiti utjecaj i crkveni ugled u društvu. Zato sukob Mesić – Miklenić treba gledati samo kao povod ovome „ratu“, koji je već eskalirao do razine formalnih odnosa Predsjednika Države i vrha Crkvene administracije, ali koji će nužno dalje eskalirati k raščišćavanju ukupnih odnosa između Države i Crkve.

Da bismo shvatili šire okvire unutar kojih se odvija sadašnji sukob moramo shvatiti i prihvatiti postojanje razlika u shvaćanjima religioznosti i svjetovnosti (sekularnosti), a naročito da je svjetovnost pravi i jedini temelj suvremenih država, jer u našem civilizacijskom ozračju vjerske države već odavno ne postoje. Ako o ovim problemima želimo mjerodavno i ozbiljno razgovarali, trebali bismo se više pozabaviti teorijom (sociologijom religije, teologijom, filozofijom, historijom itd.). Kako za takve raspre ovdje nema dovoljno ni mjesta ni vremena, može nam dovoljno biti i ono što se može naći na (engleskoj) Wikipediji (prijevod je moj ma kakav ispao):

Sekularnost

Građani u državama koje pripadaju EU još uvijek imaju neke sustave vjerovanja premda ih samo 21% smatraju važnima. Povećava se ateizam ili agnosticizam unutar opće populacije u Europi a opada utjecaj i pripadnost crkvenim organizacijama u mnogim zemljama. Jedno istraživanje u članicama EU 2005 godine je ustanovilo da među građanima EU 52% vjeruju u Boga, 27% u neku vrstu duha ili životne sile, a 18% ne vjeruju uopće. Zemlja u kojoj se najmanje ljudi religijski izrazilo u Češkoj Republici je bilo 19% i Estoniji 16%. U takvim zemljama i oni koji vjeruju i sami su često nezadovoljni organiziranom religijom. Najreligioznija društva su na Malti (95% – katolici), Cipru i Rumunjskoj (gdje oko 90% građana vjeruje u Boga). Prema istraživanjima širom EU, vjera je proširenija kod žena, prisutnija je u poznijim godinama života; kod strože odgojenih i onih sa slabijim formalnim obrazovanjem, te među onima koji se priklanjaju desnijim politikama, i koji su skloniji filozofskim ili etičkim promišljanjima.

Religioznost

Danas vjerovanje u Boga u mnogim (ali ne svim) zemljama EU gubi prevlast u korist svjetovnosti. Najviše EU zemalja je iskusilo otklon od crkvenih obreda, kao i broju profesionalaca u crkvenoj hijerarhiji. „Eurobarometer Poll 2005“ je utvrdio da u prosjeku 52% građana u EU članicama vjeruju u Boga, 27% vjeruju u neku vrstu duhovnosti, a 18% uopće ne vjeruju, dok je 3% odbilo odgovoriti. Prema najnovijoj sudiji (Dogan, Mattei: Religijska vjerovanja u Europi – Činitelji ubrzanog odbijanja), 47% Francuza u 2003 su se izrazili kao agnostici. Religioznost varira od zemlje do zemlje a tendencija smanjivanje religioznosti i prisustva crkvenim obredima se u Zapadnoj Europi (Nizozemska, Belgija, Velika Britanija. Francuska, Finska, Njemačka, Norveška, Švedska i Češka) se nazivaju “Post-kršćanska Europa”. Nasuprot tome, postoji i ponegdje u istočno-europskim zemljama i povećanje religioznosti (u Grčkoj i Rumunjskoj – 2% u godini)

Dakle, u svijetu kojem mi pripadamo religioznost je u defenzivi, a sekularizacija u zamahu. Pitanja koja se sama po sebi nameću svode se na to koliko i da li uopće mi u Hrvatskoj, unatoč snažnom zalaganju Crkve u Hrvata, možemo izbjeći ovakve trendove; te kakve sve strahove takve tendencije u crkvenim krugovima izazivaju. Hrvatska je donedavno ideološki pripadala tzv. „komunističkom svijetu“, u kojem je religioznost bila potiskivana, no to nije uvijek bilo izrazito. Sudbina Jugoslavije u podijeljenoj Europi bila je u kasnijim fazama manje represivna prema religijama nego u drugim zemljama komunističkog svijeta, a postupnom liberalizacijom su se religijska osjećanja sve više oslobađala ideoloških okova. Ondašnja država dakako nije bila naklonjena religijama (tj. nije se dozvoljavalo uplitanje crkvenih u javne poslove), ali posljednjih 10-15 godina postojanja Jugoslavije politički sustav se više nije mogao nazivati antireligijskim.

Vrijeme općih europskih i naših promjena su 1990-tu godinu dočekale s religijskim olakšanjem, no i izrazito agresivnim tendencijama Crkve da dominira društvom. Može se reći da su se Crkva i Država ubrzo posve slizale, pa smo dobili vjeronauke u školama, obvezno blagoslivljanje svakog imalo značajnijeg ili čak beznačajnijeg javnog događaja, u modu je ušlo obvezno popunjavanje prvih crkvenih klupa državnicima, kao i prisustvovanje svećenika na državnim domjencima. I naravno – križevi svugdje i posvud, gdje im jest i nije mjesto. Kako je zagrljaj Crkve i Države postajao sve stratsveniji ovo „blaženstvo“ je kulminiralo tzv. Vatikanskoim ugovorima, pomoću kojih je Crkva u Hrvata dobila daleko više nego ijedna druga zemlja u tranziciji. Tim ugovorima je Crkva u Hrvata ostvarila zamašan povrat imovine (mada drugim negdašnjim vlasnicima to isto nije na isti način omogućeno), a pored toga je duboko zagazila u raspodjelu (redovitih i izvanrednih) proračunskih sredstava. Crkvi nikada nije bilo bolje nego u ovih dvadesetak godina hrvatske samostalnosti. Trošenje proračunskih sredstava je bilo posve netransparentno – i dakako, u tome je Katolička crkva dominirala s 90% (slijedeći valjda floskulu da je pučanstvo u Hrvatskpj 90 %-tno katoličke vjere).

Ne samo to! Crkva u Hrvata je dobila pravo da djeluje izvan financijskog sustava države, ona iz svojih aktivnosti praktički ne plaća poreze (mada je jedan od najvećih korisnika proračunskih sredstva). Crkvu nitko ne pita niti ona ikome odgovara za razne poduzetničke poduhvate (od gradnje različitih čak grandioznih zdanja do organiziranih vjerskih turističkih putovanja) – na koje svi drugi (pa čak i sama hrvatska država) obvezno plaća poreze. Crkva je time postala neka vrste “porezne oaze” ili vjerske „duty free zone“, iz čega su mnogi unutar i okolo Crkve izvlačili ogromne koristi.

Sve to je moglo glatko teći dok je bilo novaca (ili se bar olako mislilo i ponašalo kao da je Hrvatska nepresušno vrelo). Sada kad su recesija i kriza (koliko unutarnje toliko vanjske) poharale Hrvatsku, i kad ponestaje svega, dolazi vrijeme buđenja i preispitivanja statusa, kojeg je Crkva u međuvremenu bila nezasluženo osvojila. Jer se i Crkva mora priviknuti da dijeli realno siromaštvo sa svojim narodom – mada takvo nešto do sada baš nismo uočili. Sve to dakako izaziva nezadovoljstva u društvu, ali i sve veću nervozu unutar crkvenih struktura. Vlada razrađujući antirecesijske mjere i antikrizne namete sama je trebala preispitati financijska opterećenja koja izaziva povlašteni status Crkve u državnom proračunu – no to nismo doživjeli. Samo smo čuli da su se crkveni poglavari „dobrohotno“ odrekli nekakvih 50-tak milijuna kuna sredstava koja bi se tek trebala stvoriti. Ali pravu kritiku onoga i onih koji su Hrvatskoj sve ovo zamiješali, od Crkve nismo čuli.

Najveću paniku među crkvenim “prelatima“ je moralo izazivati eventualno priključivanje Europskoj uniji – jer tamo njih baš ne čeka „med i mlijeko“. Shodno EU standardima Crkva se u financijskom smislu najprije treba naučiti dijeliti religijski prostor s drugim vjerskim zajednicama, i to na ravnopravnim osnovama (tj. koliko vjerskog prostora stvarno zauzimaju s toliko sredstava mogu računati). A to je mnogo manje od sadašnjeg. Zgodan je bio komentar Inoslava Beškera u Jutarnjem od 14.08.2009 pod naslovom „Poziv u funkciji upravo djetinje osvetoljubivosti“. Mada je i sam Bešker zapao u zamku navodne Mesićeve vickaste osvetoljubivosti (koji se navodno radi Miklenića oborio na upotrebu križeva u državnim ustanovama), on ipak upozorava na važniju i širu povijesnu dimenziju, koja se u EU pretvorila u suvremenu političku praksu. On tako kaže:

Njemačka, navikla od Tridesetogodišnjeg rata da te rasprave ne vode dobru, drži se uglavnom po strani – a pripadnost vjeri pretvorila je u porezno pitanje, što djelotvorno hladi strasti.

Da, upravo takvo nešto čeka i religijsku scenu kod nas. Crkva uskoro neće moći neograničeno i nekontrolirano grabiti iz hrvatske proračunske vreće, jer će porezni obveznici ubrzo moći usmjeravati svoje doprinose vlastitoj vjerskoj opciji ma kakva ona bila. Iz toga će profitirati manje konfesionalne zajednice (koja do sada možda nisu ni sudjelovale u podjeli proračunskog kolača). No, slijedom logike, najviše sredstava će izgubiti Katolička Crkva – jer treba očekivati da će mnogi od onih 90% Hrvata navodnih katolika zahtijevati da vjerski dio poreza se usmjerava umjesto u Crkvu prema humanitarnim svrhama. Tako će problem netransparentnih davanja i još netransparetnijih trošenja proračunskog novca usmjerenog u crkvene blagajne će uskoro postati prošlost, jer će se sve to morati rješavati na civilizirani, a ne „ho-ruk“ način (tj. bez kontrola i suvišnih zašto). Slutnje o takvim promjenama izazivaju paniku kod crkvenih moćnika naučenih na lagodan život, „laisser faire“ ugođaj , komotno, jednostrano i skoro neograničeno sisanje proračunskih sisa.

Današnja osiromašena i jadna Hrvatska se nalazi zarobljena u rukama dviju prebogatih institucija, HDZ-a (kao najjače političke partije) i Crkve (kao najmoćnije institucije) – a one su u praktičnoj koaliciji. Siromaštvo Hrvatske djeluje retroaktivno na obje ove institucije, jer su one svoju moć temeljili uglavnom na novcu kojega sada ponestaje. Ubrzani ulazak u EU (kojemu je težio Sanader radi vlastitog političkog imagea) praktički nije ni jednoj ni drugoj „organizaciji“ odgovarao – možda baš u tim činjenicama treba tražiti razloge „puzajućem udaru“ izvedenom za nedavnog neobjašnjenog Sanaderovog odlaska, stopiranju pregovora za pristup EU, te nemilosrdnom povećavanju unutarnjih nameta, koje provodi kratkovidna Vlada jer samo gleda koliko joj nedostaje za namirivanje neutaživih apetita – ali i ne kako tolika sredstva namicati. Sve se to izvodi u “pajdaškoj” režiji HDZ-a i Crkve, što rezultira sve oštrijim napetostima unutarnjih nezadovoljstava.

Postoji jedna velika prijevara s kojom se u javnosti naveliko manipulira: Koliko god se HDZ i Crkva trudili dokazivati, Hrvatska većinski nije katolička zemlja – i tome ne pomažu nikakvi propagandni efekti (svečane političke mise, mali i veliki križevi uz ceste, po brdima i javnim ustanovama, golemi trometarski sedam-tonski kipovi na odmorištima autoputa, škropljenje svetom vodicom svakakvih, ponekad čak i glupih događaja, svečani ornati, procesije, isl.) Za njih poželjnom imageu Hrvatske kao najkatoličkije zemlje najmanje smetaju druge konfesije. Daleko veći problem su sve snažniji zahtjev za svjetovnošću prisutni posvuda (od ateističkog odbijanja vjerske dominacije do vjerničkog prihvaćanja odvojenosti Crkve od države), a time se skidaju nepotrebni tereti s jasala poreznih obveznika.

Kad dođe vrijeme da ljudi u Hrvatskoj samostalno odlučuju kamo i kome će usmjeravati svoj „vjerski porez“ Hrvatska će se definitivno pretvoriti u neosporivu sekularnu državu, a s time će se morati suočiti i crkveni prelati, pa i sam Jure Radić sa svojim kompanjonima, koji su iz ovakvog statusa Crkve ubirali najveće koristi, dok je državna blagajna postajala sve siromašnija.

To bi se već do sada bilo dogodilo da nam pristup EU nije neobjašnjivo zapriječen. Nije da trebamo EU glorificirati, no neki standardi koji tamo prevladavaju će kod nas mnogo toga promijeniti, a oni koji su Hrvatsku, svjesno ili nesvjesno, na putu usvajanja demokratskih standarda zaustavljali morati će odgovarati pred hrvatskom poviješću.

Andrija Hebrang, HDZ-ov predsjednički kandidat je svoj (i HDZ-ov) politički program (za predsjedničke izbore) glede pristupa Hrvatske EU javno i eksplicite pred Hrvate postavio tzv. „Andrijin križ“ izjavivši (prema Jutarnjem od 03.08.2009): Ulazak u Europsku uniju mi nije prioritet.

– Kraj frederikovog texta –

Primjere izrazito svjetovnog postupanja Crkve u Hrvata, nerijetko i protivnog njihovom navodnom učenju, viđamo gotovo svakodnevno. Samo za primjer, upućujem na današnji tekst o pretvaranju jednog od najvećih duhovnih blagdana u poligon za “furanje” dnevne politike.

Još jednom zahvaljujem autoru na vrhunskoj analizi i izvrsno sročenom članku, te dozvoli da tekst prenesemo ovdje. A svima nama želim da se stvari što prije dovedu u neko prirodnije stanje, kako to frederik lijepo najavljuje (je li prikladno reći “iz njegovih usta u Božje uši”? ).

Stanje u Hrvatskoj je alarmantno loše. Ljudi se bune, država ljudima oduzima dio plaće kako bi mogli pokriti svoje proračunske rupe. Vlada Jadranke Kosor uvodi krizni porez od 2 do 4 posto, ali i povećava stopu PDV-a sa sadašnjih 22 na 23 posto. Krizni porez odnosi se na sve prihode u javnom i privatnom društvu koji premašuju iznos od tri tisuće kuna mjesečno. Banke veće neko vrijeme ne izdaju kredite ukoliko nemate jako dobru osnovicu, luksuzne vrijednost kao što su nekretnine, putovanja, auti,  sve se slabije prodaju. Ljudi moraju početi štediti kako bi preživjeli sljedećih godinu ili dvije. Kako najavljuju u vladi, krizni porez bi mogao trajati do kraja 2010. godine. Čisto sumnjam da će se i tada ukinuti jer jednostavno situacija nije nimalo dobra i prognoze su kritične. Mladi koji završavaju fakultete odlučuju se sve više za odlazak u inozemstvo, a ovaj “doprinos” će ih dakako dodatno motivirati da 2 puta razmisle da li žele u ovakvoj državi živjeti. Predviđa se gorka jesen, gdje bi se broj nezaposlenih ljudi još mogao povećati. Potrebno je čekati i vidjeti razvoj situacije. Svakako je potrebno prištedjeti jer ne znamo što nas čeka iduću godinu – dvije. Svi očekuju rasplet situacije i konačnu smjenu vlade. Pratite daljnji razvoj situacije na ovom blogu ili na vodećim hrvatskim medijima kao što su jutarnji, večernji ili 24sata.

Oni koji prate Latviju znaju da se situacija (kriza, ne “samo” više recesija) mijenja gotovo pa dnevno. Najnoviji današnji događaji – u vezi smanjivanja proračunskog deficita, MMF i EK zajmova, uvjeta, valute – ne izgledaju obećavajuće i zapravo su zabrinjavajući ako uzmemo u obzir da će ishod tamo imati određenog utjecaja (npr. percepcija investitora u vezi proračuna i valute) na sve zemlje regije, na MMF i programe spasa.

Trouble in Latvia, again – (via FT Alphaville, via Reuters)

RIGA, July 15 (Reuters) – The International Monetary Fund has put forward new, difficult conditions for Latvia to receive further loans, the prime minister said on Wednesday in a further sign the Fund is being tougher than the European Commission.

Latvia has already got agreement from the European Union for a further 1.2 billion euros of funding. The IMF has yet to agree on a tranche of 200 million euros it delayed from earlier this year. The loans are part of a 7.5 billion euro rescue package. “It has to be admitted the talks are fairly difficult and the conditions the IMF are proposing are also fairly difficult,” Prime Minister Valdis Dombrovskis told public radio.

IMF imposes new conditions on Latvia – (via Edward Hugh)

The IMF/EU Commission Rift on Latvia Seems To Be Deepening – sažetak stanja u Litvi od prije dva dana isto via Edward Hugh

Slobodno stavite još linkova u vezi Latvije u komentare.

Slušam salve uvreda i vrijeđanja na račun američkog načina života, razmišljanja, obrazovanja. Ljudi kao da likuju što je u Americi kriza. Često čujem, pa čak  vezano i za “Twinse”: Neka im je, zaslužili su, i ‘Twinse’ i krizu!“ Ali, jednog dana čujem ja i malo drugačiju muziku i poslušam. Priča amerofil:

„I? Amerika upala u krizu. Pa što? Kako ušla, tako će i izaći. Ma što mi brinemo o Americi, brinimo mi o sebi! Jer za Ameriku se ne treba bojati, drug Kardelj tamo ne obitava. Drug Kardelj je prvenstveno počastio nas. Amerika je zemlja poduzetnih ljudi, niklih od robijaša. I kao takvi, nisu prezali od rizika, pa su se malo zaletjeli npr. s hipotekarnim kreditima. Malo rata, malo loših plasmana i eto krize. Pa i krize su dio ekonomskog života“.

Ekonomski život kroz stoljeća uvijek su pratila bolja i lošija vremena. Zato je bitno u dobrima ponašati se gospodarski, da bi u lošima bilo podnonšljivo. I kada loša vremena dođu, prihvatiti to kao jednu ekonomsku stvarnost. Amerika će izaći iz krize i opet će njeni poduzetni stanovnici (kupljeni sa drugih kontinenata ili iznikli na tlu Amerike) razvijati googleove, excele, wordove, microsofte i slične genijalne proizvode.

Brinimo se mi radije za sebe, jer mi smo zbog izuzetno izraženog “soc-čipa” te antipoduzetničkog kardeljevskog ozračja u lošoj situaciji, čak lošijoj negoli smo svjesni. Većina nije svjesna ekonomsko-društvene realnosti, građani nisu naviknuti da budu aktivni… A što je još gore, ova kriza koja nam je mogla biti prijateljica (da se počne igrati otvorenim kartama), zapravo lako može poslužiti za rehabilitaciju soc-komunističkih ideja.

Uloga jedne države nije da ispravi sve nepravde i spriječi sve krize. Nepravdi (netko je pametan – netko nije, netko je sposoban – netko nije itd.) i kriza, loših vremena… bit će uvijek.

Uloga je države odašiljati javnosti poruku realnosti i preventivno djelovati, kako bi loša vremena i nepravde bili manje bolni. A što je realnost, što je nepravda? Realnost je (npr. vezano uz silne debate oko reforme zdravstvenog sustava) da sve netko plaća. Jednomu je besplatno, drugi to plati.

Pod riječju “besplatno” mislim na raznorazne posredne ili neposredne nezaslužene povlastice koje u konačnosti netko uvijek plati. Vjerojatno monstrumi koji rade noću (vidi tekst Najveće društveno dobro). Korištenje prekomjernog broja dana bolovanja za onoga koji nepravedno boluje, besplatni je dopust na račun njegovog poslodavca. Besplatno zdravstvo besplatno je za primaoca, ali skupo za onoga tko plaća. Nepravda?

Što je veća nepravda? Povisiti davanja za zdravstvo ili ne plaćati po godinu dana ljekarnama i veledrogerijama? Njihovi djelatnici također imaju obitelji i djecu i možda nisu mogli dobiti  plaću zbog  golemog duga od više od milijardu kuna. Netko ima bijednih 2.800 kn i uzme mu se još nekoliko desetina kuna, ali ostane mu njegovih 2.500-2.600 kn, a onaj jadni ljekarnik kojemu zdravstvo duguje, nije dobio ni 1.000 kn. Što je veća nepravda? Uzeti onomu s 2.800 sto kuna ili ne platiti dug od milijarde kuna ljekarnicima?

Povezani članci:

Najveće društveno dobro

Često slušamo kako je nekad bilo bolje, zaboravljamo da je telefon bio luksuz na koji se čekalo desetljećima i to uz velike osobne uplate, a kada su stigle Škode, čekalo se u redu po nekoliko dana. Čitava plaća odlazila je na gojzerice ili  drvenu dasku-dvije. Golf se smatrao glavnim zgoditkom na lutriji. Subotom je po stotinu ljudi čekalo Večernji kako bi mogli biti prvi u potrazi za podstanarskim smještajem. Danas se takav smještaj nudi.

Spominje se i navodna nekadašnja puna zaposlenost, što je također jedna besmislica. Kada je moja bivša firma raspisala popunjenje slobodnog radnog mjesta, zaprimljeno je oko 40 molbi iz kojih je proizlazilo da su neki mladi i školovani ljudi bili nezaposleni i po nekoliko godina.

Zaboravljaju se 80-te godine kada su došli na naplatu ogromni krediti kojima se umjetno gradio standard građana. Budući je popuštao međunarodni detant,  izostala je i ogromna američka financijska. Posljedica je bila enormna inflacija, treća najveća u povijesti, odmah iza njemačke u prvim godinama poslije 1. svjetskog rata i one argantinske.

Ilustracije radi, spominjemo da je tramvajska karta koštala 50.000 dinara. Po pastu za zube i prašak za rublje putovalo se u Trst ili Graz, prestao je uvoz strane stručne literature i drugih stranih publikacija, i zavladala je opća nestašica. Plaća se morala potrošiti u roku od 2-3 dana ili promijeniti u njemačke marke jer inače bi postala bezvrijedna.

Međutim, ruku na srce, moramo priznati da je, za razliku od sadašnjeg doba, znatan dio uzetih kredita uložen u proizvodne pogone. To je vrijeme kada su stvorene velike respektabilne firme s vrhunskom svjetskom tehnologijom, kao npr. Rade Končar i Đuro Đaković, a PIK-ovi su proizvodili toliko hrane da je uvoz bio nepotreban.

Na žalost, povijesna poruka tih dana je vrlo brzo zaboravljena i enormna zaduženost nije korištena za razvoj proizvodnje nego za potrošnju. Zemlja grca u negativnoj platnoj bilanci, a veliki dio svakodnevnih potreba pokriven je uvozom. Trebala je, na žalost, doći kriza da bi došlo osvještenja.