Sve ono sto cini nas na neki nacin, sto nam je dalo neke putokaze u mislima, prosirilo vidike,  obogatilo recnik…da ne nastavljam sa mojih hiljadu zareza,  nalazi se u knjigama.

Gemina se setila da sastavi listu ‘nasih’ knjiga, koje su nas obelezile.

Ako zelite, dajte svoj glas ovde

pa da vidimo koje su to knjige za sva vremena.

Gledam tu smežuranu golotinju oko sebe, tu sivu, novembarsku jesen na izmaku. Još jedna godina je ostarela, a i mi sa njom, stariji smo za još jednu jesen. Brojimo ih, svako za sebe i u sebi, da ne smetamo nikom. Pedesetdruga – čujem šaputavu misao, dok u ogledalu brijem lice koje sve teže prepoznajem. Ta jesen baš naglo promeni izgled svega što dotakne.
Ali nije sve tako sivo. Ambari i špajzevi su nam puni plodova proleća, leta i rane jeseni. Skupljali smo i skladištili saznanja, misli, iskustva, poznanstva, emocije… Pakovali ih i konzervirali u pamćenje i dušu. I što je više jeseni u našoj brojanici, sve smo bogatiji. Nešto od toga, ono lošeg kvaliteta kratkog roka trajanje, odavno se pokvarilo i istrulilo, zaboravilo se. Nešto je postalo zrelije, iskusnije. U nečemu što nekad nismo voleli, sada uživamo, i obrnuto.
Ta šarena trpeza nam stalno nudi sve više, ali mi sa svakom novom jeseni sve manje možemo da koristimo, jer dolazi vreme dijeta. Nešto što smo nekada konzumirali bez razmišljanja, sada moramo dobro da razmislimo da li će nam prijati, ili da li ćemo moći. Vreme vrele strasti zamenilo je vreme umerenosti i debelih džempera.
Ali sve ima svoje draži, pa i ta jesen. Zavoli se šetnja po kiši, lagana i duga. Pije se grejana rakija uz vatricu iz “smederevca ” ili neke peći, dok je napolju još uvek polumrak. U dugim večerima se igraju domine ili tablić sa prvim komšijom, pišu se drhtavi brojevi po marginama novina.
I tako, točak života, zapao u jesenje blato, okreće se sve sporije, ali opet prelazi isti put za isto vreme, jer je sve veći…

“Stari kineski car potkraj života učini svečanu zakletvu: Osvojit ću i iz carstva izbrisati sve svoje neprijatelje.

Malo kasnije dvorjani su ostali jako iznenađeni kad su vidjeli cara kako šeće i veselo čavrlja sa svojim najljućim neprijateljima.

Zar nisi rekao da ćeš svladati i izbrisati najveće neprijatelje svojega carstva?, upita ga začuđeno prvi savjetnik.

Pa ja sam ih doslovno izbrisao, odgovori car. Pretvorio sam ih u svoje prijatelje.”

__________________________________

(Ljudevit Anton MARAČIĆ, Priče o pahuljici)

Zale mi se prijatelji, a pricam i sa njihovom decom a razilazenju zivota.

Svi znaju da su im deca data, da ce jednom otici, ali ih boli. Kazu da sto god im kazu da ih smaraju, da im je drazi kompjuter, mobilni, drugovi, drugarice, izlasci i da su odjednom nepotrebni. Klinci mi kazu da ih smaraju, kao da ne znaju sta treba da rade, dijapazon godina je od 17 do 21-22.

I kada roditelj postane ‘visak’? Kada to odjednom ne treba detetu svom? Onda kada se trazi, kada postaje deo necega, kada otkriva svet odraslih, sexa, tada su matorci dosadni i nemaju pojma. Ove moje sve to boli, osecaju se odbacenima, meni klinci pricaju, dozivljavaju me kao drugaricu ili neku spicenu, modernu mamu, kojoj kazu da im mame nisu drugarice i da sa njima ne mogu da pricaju kao sa drugaricama, mene pitaju kako se gubi nevinost, kako se prilazi devojci, kako da im ne budu dosadni…

Onda se setim sebe, nas, i istog tog perioda kada su matorci smarali, pricali o skoli, faxu, poslu, ozbiljnom zivotu. Kome je tada bilo do toga? Vazno je bilo izaci, provesti se, muvati frajere, a ko to jos prica roditeljima. Podsetim ove moje na nas i isti period i kazem da spuste loptu, da ne guse, oni povredjeni sto sluze samo za pranje, kuvanje i davanje love. A jeste tako…A i mi smo bili takvi samo smo zaboravili.

Roditelj ‘treba’uvek, a najvise kada smo u sranju, da su tu,  da nas prihvate nazad kada se vracamo iz propalh prica, brakova, kod koga nego kod roditelja..do sledece price. Kao da je svaka nova veza vaznija od porodice, koja ostaje uvek tu. To pokusavam da kazem klincima. Kapiram ja da nemaju sta da pricaju sa roditeljima, i ja sa mojom majkom ne opstim nesto preterano…ali definitivno se kolo okrece. I uvek sve dodje na isto.

Sve do perioda kad mi nasim roditeljima postanemo roditelji jer postaju stari i nemocni.

Kolo srece, nerazumevanja, zaborava se okrece, i verujem da uvek sve dodje na svoje, samo treba preziveti do tada.

Mirotvorac se trudi da izbalansira obe strane objektivno i ako nema svoje dece, svu tu decu dozivljava kao svoju a njihove oceve i majke je odavno svrstala u red svoje beskrvne porodice.

Igrajmo kolo zivota!

* * * * * * * * * *

“Svakome čovjeku koji je došao na svijet dao je Stvoritelj s rođenjem i kamen mudraca u ruke, koji mu sve čega se dotakne pretvara u suho zlato.

Taj kamen ima dvostruko naličje.

Na strani što gleda prema gore ima natpis – molitva, na strani što gleda prema dolje ima natpis – rad!

To je jedini kamen mudraca koji je do sada pronađen i uvjeren sam da drugog neće nitko pronaći dok bude svijeta i vijeka.”

(Iz homilije bl. Alojzija STEPINCA; Zagreb 1941.)

* * * * * * * * * *

Bosna je moja velika ljubav i moja povremena bolna mržnja. Bezbroj puta sam pokušavao da pobjegnem od nje i uvijek ostajao, iako nije važno gdje čovjek fizički živi. Bosna je u meni kao krvotok. Nije to samo neobjašnjiva veza između nas i zavičaja, već i koloplet nasljeđa, istorije, cjelokupnog životnog iskustva mog i tuđeg, dalekog, koje je postalo moje. Viđena izvana i bez ljubavi, Bosna je gruba i teška, viđena iznutra i sa ljubavlju, koju zaslužuje, ona je ljudski bogata iako u sebi nesaznana potpuno. Rijetko je ko bolnije i dramatičnije određen istorijom kao Bosanac. Šta se sve kroz stoljeća nakupilo u tim ljudima! Osjećanje vlastite neodređenosti, tuđe krivice, teške istorije, neizvjesne budućnosti, straha od promjene, želje za dobrotom i humanošću koja bi se odnosila na sve ljude bez ikakvih ograničenja, i čestih razočarenja koja su rađala mržnju. To su veoma složeni i zamršeni ljudi i teško ih je razrješavati po prvom viđenju i po spoljašnjim utiscima.

Selimovićevo poimanje Bosne

Što mi ne da da današnju radost živim,
neg’ se mučim, prebirem po glavi,
što će biti kad ‘va radost mine,
hoće l’ išta sreću da mi pravi?

Il’ će tuga vječna druga biti,
ona tuga što mrzi na nadu,
što mi želi bolom dušu raznijet,
a zrak’ sreće vidi tek u padu…

Znam da ulud trošim snagu svoju,
mjest’ da živim današnju divotu,
al’ što mogu kad me nešto vuče
da žalosti otkrivam ljepotu…

Valjda to je ona ista muka
kojom čovjek hoće shvatit Boga,
al’ mjesto da traži sjajno Lice,
stoji vazda podno križa Tvoga…

Tek uskrsno jutro smis’o daje svemu,
ohrabruje strepnju koja sreću mrači,
pokazujuć uvijek kako ludost križa
bješe tama što životom zrači…

* * * * * * * * * *
Nikad meni bolje neće biti
nego što je sada,
sve što danas mnijem da imam,
iščeznut će, iak’ ne znam kada…

Hoće li mi otac bolan, majka stara,
dočekati jutro novo,
ili ono danas bješe zadnji pogled,
zadnje zbogom…?

Hoće l’ mi se oko moje
vratit sutra sretno s puta,
il’ će djeca vapit oca,
mene ubit rana ljuta…?

Hoće li mi janje moje,
što bezbrižno u kolijevci sanje sanja,
poći nekim krivim putom,
iz kog nazrijet neće kraja…?

Već sutra će, dakle, tuga, sjeta
pisat neke nove versi,
jalna duša vapijući
kričat će od bola: – Srećo, gdje si?

Zato dušo moja svjesna budi
veličine ovog trena,
ne prokuni, ma što bilo,
svu dobrotu Tvorca njena!

Već zahvaljuj, dušo moja,
svom dubinom bića svoga,
što god sutra bilo, nemoj sumnjat
- dar je to od samog Boga!

Kada je profesor završio s predavanjem, upitao je iz navike: „Ima li pitanja?“ ne očekujući nikakvo pitanje. Zato se našao jako iznenađen kada ga je jedan od studenata upitao: ”Profesore koji je smisao života?” Neki od studenata koji su već bili izlazili samo su se podrugljivo podsmjehnuli na pitanje svog kolege i nastavili svojim putem. Zatečen, profesor je dugo vremena posmatrao studenta pitajući se je li pitanje bilo ozbiljno ili samo neka šala. Na kraju je uvidio da je student ipak ozbiljno postavio pitanje pa mu reče: “Odgovoriću vam“. Gurnu ruku u džep i izvuče novčanik iz kojeg izvadi komadić ogledala veličine novčića. I započe svoju priču: Bio sam dječak u vrijeme u rata. Jednog sam dana na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Kako nisam imao igračke uzeo sam jedan od tih komadića da se poigram. Uskoro sam shvatio da mogu sunčevu svjetlost usmjeriti u neka mjesta i ćoškove u koje sunce nikad nije moglo doprijeti: duboke jame, tamna prostorija na sjevernoj strani zgrada itd. Kad sam odrastao shvatio sam da to nije bila samo igra već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu. Jer i ja sam djelić jednog ogledala kojeg ne poznajem u potpunosti i svoj njegovoj veličini. Ali s onim što imam i što mislim da jesam, mogu bar malo svjetla, istine, razumijevanja, dobrote i nježnosti unijeti u tamne i skrivene kutke ljudskih srca i možda promijeniti nešto u čovjeku čije je srce mračno. Ako i drugi ljudi to primijete i shvate, možda se potrude učiniti isto unijeti svjetlo tamo gdje ga nema. Eto u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvijek čuvam komadić ogledala jer mi je svojom igrom svjetlosti pokazao put.

* * * * * * * * * *
“Nitko ne može nijekati da je Isus postojao, ni tvrditi da njegove riječi nisu lijepe; čak ako ih je netko i izgovorio prije njega, nitko ih nije formulirao na tako božanski način…

Ja sam Židov, ali svijetli lik toga čovjeka iz Nazareta silno me se doimlje… Doista postoji samo jedno mjesto na svijetu gdje ne vidimo nikakva mraka. To je osoba Isusa Krista. U njemu nam se Bog najjasnije očitovao.”

(Albert EINSTEIN)

* * * * * * * * * *

Hocu ja da budem moderna, hocu da nemam predrasude, hocu ja, ali moj stomak nece. Krene na gore i opominje me da se smirim.

Predhodni post je bio o mojoj drugarici i njenom slucaju, zvani deda i sajt, e sada sam ja na tapetima, odnosno moj stomak.

Naime, u poslednje vreme na facebooku mi prijateljstvo traze decaci 87, 88, 89-to, godiste, ja lepo pitam znamo li se, kazu ne ali da se upoznamo, ja napisem da mogu mama da im budem, oni mene da vole matorke. Odcutim ja na to i ne primim ih medju ‘prijatelje’. Neka sam ogranicena, a pokusavam da ne budem, trudim se, ali meni u kucu dolaze sinovi i cerke mojih prijatelja, koji su to godiste i njihovi drugovi i drugarice, neki mi persiraju, i meni sama pomisao na ove klince deluje pedofilicarski. Ne osudjujem ko moze, ume, ima takve veze, ali ja imam blokadu.

Sve to nekako podvedoh i pod prolazno, kad sinoc devojka od 19 godina, lezbejka trazi prijateljstvo. Kakva sam cupi a? Njeno je da pokusa, naravno, ali ja poskocih, ogranicena umom, svescu, vaspitanjem ne znam cime. Sa testoteronom i da znam sta da radim, a sta sa ovim? Mislim da mi se desi u stvarnom zivotu, ne bih znala da se ponasam, majke mi.

I sta sam ustvari htela reci, uzasno sam kontradiktorna, sve razumem, sve podrzavam, sve nema problema, ali ne u mojoj kuci, tu kao i u svemu drugom se najteze snalazim.

Dangubim.
Dangubim minute, sate, dane…
Arčibald otišao, nema ga već nekoliko dana. Nemam sa kime da pričam, a priča mi se.
Priča mi se, na oči ne vidim. Ne mogu sam sa sobom, još je rano za tu fazu.
Dođe mi da zaustavim nekog prolaznika, da mu skuvam kafu, pustim bluz i pričam. Pričam dok sve ne ispričam. Ali ova jesenja kiša je uterala sve u kuću, ili na neka bolja mesta od ove obale uz reku. Prođu neki klinci, zagrljeni, mladost im njihovu poljubim, ali oni su još zeleni za moje priče. Rekli bi, “ma, daj matori ne gnjavi, keve ti”. Ubili bi mi priču. I mene bi ubili, jer ja sam u toj priči. I nju bi ubili u toj priči. Jer priča je o ljubavi, a ona je bila moja ljubav.
Mogao bih da sednem na obalu i pričam reci. Ali reka zna tu priču, jer na njenim obalama se dešavaju sve moje priče.
Kako je strašno kad nemaš kome da ispričaš priču, a priča ti se, baš ti se priča.

“Često sam se već pitao: zašto su neki ljudi sretni, a drugi nesretni: tragajući za najdubljim razlogom čovjekove sreće, nikada kao razlog nisam pronašao novac, imetak, raskoš, dokolicu, dobit, zabavu, slavljenje i uživanje.

Naprotiv, kod sretnih ljudi uvijek sam nalazio radost u malim stvarima. Luda pohlepnost njima je strana. Oni žive sigurni da imaju razlog da žive – i cilj života.

Kod sretnih ljudi nikad nisam pronašao neumornu jurnjavu, zaslijepljeno trčanje za zlatnim teletom, nikada prisilu da sebe stave na scenu i sami sebe veličaju.

Oni su nadprosječno pošteni, otvoreni i nekomplicirani. Sretni ljudi posjeduju dobru dozu humora. On im omogućuje nasmijati se, katkad čak i vlastitoj nevolji.”

(Phil BOSMANS)

Ima onih koji sve što čine čine da bi se svidjeli drugima, ima onih koji ništa ne čine uvažavajući mišljenje drugih, a, na sreću, ima i onih koji vode računa i o jednom i o drugom…

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je odredeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplaštiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Ne pomaže ti da ideš gore-dolje, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobjegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i djetinjstvo, šume u kojima je proživio najslobodnije i najnezaboravnije dječačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dječačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarjele, sa ljubavlju, brigom i tihim prijekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obijesti izbjegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povrijedio svoj ili tuđ ponos, ili se ogriješio o prijatelje nekom nesmotrenom rječju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.
Selimović

Evet arkadaslar uzun bir aradan sonra geri geldim.Hiçbir bilgilendirme yapmadıgım içinde özür dilerim.İnşallah bu kuponla telafi ederiz:D

İddaa	Tarih	Saat	Takımlar	Seçim/Oran	İlk Yarı	Sonuç	R
603 28/10/09 21:45 Parma-Bari MS 1/1.85 - - 604 28/10/09 21:45 Udinese-Roma MS 2/2.50 - - 606 28/10/09 23:30 Atletico Pr-Santos MS 2/3.10 - - Yatırılan:5 YTL Oran: 14.34 – Olası Kazanç: 71.7 YTL Sonuç: BEKLEMEDE

Lepo meni kaze moja majka, kad dan krene naopako a ti sedi.

Ona nije mogla da sedne..

`Tela ja jutros da pisem post, i kao prava uzela bajadericu u usta, da dignem secer, ponela casu vode da posle sperem slatko i promasih sto i ode casa i voda na tastauru, aaa, brisi, fen susi…ma `oces sipak, mrtva k`o mrtvak. Mislim….popizd!

Vrti telefone, i nadjoh od  ove astrologa sa naseg worda, astro Ziza, neku njenu tastaturu, kaze stara, ona novija od moje i evo kucam s nje, upadaju mi prsti, sizim, pola ne znam gde je sta, ali bolje ista nego nista, navici cu se valjda. A moju ljubav, tvrdu, od tastature sam dala tamo nekom liku da pokusa da je oporavi i zivim u nadi!

A, sta sam `tela da ispisem…`vako.

Mislim nista posebno, nego zapalo mi za zapazaj. Ne znam sta da mislim, samo se becim, pa `ajde da podelim sa jos nekim becenje, a mozda vi i shvatite.

Elem, (kol`ki uvod jeboteee), dodje mi drugarice pre neko vece da me ofarba (kosu mislim, teze bi mene farbala), i dok sam ja kuvala caj-Zeleni naravno-ona da otvori postu i vidi slike nekog lika sa Onoga sajta, ide ona jos tamo. Kaze ima oko pet banki, meni to vec bi mnogo, `al ajde. Otvori ona mejl i zove dodji da vidis, ja trk iz kujne mi, kad ono tamo cilager. Lici na mog pokojnog caleta. Ja zinuh. I poceh da psujem najstrasnije, sto bi ova danasnja deca rekla.

Ova moja ima 37 godina, lepa bre, mlada, ne moze da nadje nikoga jer nema kada, radi po ceo dan, nema kada da izadje, ima jedan dan u nedelji slobodan i tada ne znam gde ce pre sa sobom i zato ide na sajtove da upozna nekoga. I svako trazi, trebalo bi valjda, sebi ravnog, nije mi jasno sta je taj video u svom ogledalu i odakle mu smelosti da joj pise? Sta je on zamislio, cime bi je kresnuo? A ima slika sa nekim mobilnim zvanim cudo, sta, on kao ima kintu pa treba da padne? Htela ja da mu svasta napisem, da trazi sebi ravnu…kaze ona, moze, ali se ti potpisi. Nisam htela, ali mi stvarno nije jasno, ko zna koliko ima godina ustvari i kako moze da se nudi mladoj, lepoj devojci? Mene bi bilo sramota, to bi bilo kao da sam se ja nudila Bred Pitu.

I ne znam sta sam `tela da kazem, ali napisah nesto, na upadajucoj tastaturi od slova.

“Kad se meni plakalo,

Vas nije nigde bilo,

ni glasa vašeg ni pisane reči

koja za nuždu teši.

Danas, kad vi plačete,

Meni se bolno smeje,

Ukoliko mi nije otužno i dosadno,

Kao pred glupom scenom.

Eto, to vam je sve

Što ljudi jedno drugom

Mogu u ovom kratkom životu da daju:

Potpuno nerazumevanje.”

_________________________

(Ivo ANDRIĆ, Bez naslova)

“Ti nisi isti ujutro i uveče; sa minutama zrije lik Tvoj; zaluda sam te juče poznavao, jer Ti rasteš i o Tebi svaki dan govore drugo.

A ja prostirem svoje smrtne godine ispod Tvojih svodova i šutim na njima i mrem pored Tebe koji se rađaš bez prestanka.

Dok se rađanje i umiranje u silnom zamahu lome i biju oko mene kao dva protivna vjetra, ja zaklanjam rukama i grudima malo čovjekovo svjetlo, malo čovjekovo svjetlo koje se ne vidi na svodovima i koje ispunja kratkim sjajem jedino dva vlažna polja mojih zenica. Ali ja Te osjećam uvijek, ispod mojih nogu i iznad moje glave, u dahu rastvaranja svega, laganom i vječnom, osjećam kako u mraku dišeš Ti, čije se veličine bojim.

Tako mi, kao dva nejednaka protivnika, ležimo noćas uporedo.”

(Ivo ANDRIĆ, Nemiri)

‘Glupaco, vidis da te zajebava’, rece ona doktoru nauka.

‘Curko, samo te zeza’, rece ona spremacici.

‘Some, vuce te za nos, zar ne vidis’, rece on direktoru komapnije.

‘Budaletino, igra se s tobom’, rece on prodavacici.

‘Tupsone, ona te vrti oko malog prsta’, rece ona mesaru.

‘Stvarno si luda sto to trpis’, rece on doktorki.

‘Majmune, vara te, svi znamo’, rece on taksisti.

‘Kokosko, folira te bre’, rece ona frizerki.

Valjda nismo ono sto mislimo da jesmo, a ono sto mislimo da nismo to jesmo.

Tupavi svi kada su emocije u pitanju. Sve mozak zna, sve dok i drugi izgovaraju, ali nece da zna srce.  Tupavitisi nicu svaki dan.

Ljubav je uvek prvo spermatozoid, pa embrion, a ako se rodi, bude beba, pa jaslice, obdaniste, predskolsko, malo ko stigne i do prvog razreda osnovne skole, i ponavljaju ga ako ga zavrse…

Uvek pocetak pocetaka,  i to je dobro.

‘Samo’ ne dozvoliti sujeti, egu da se hrane i stici ce nekada neko do drugog razreda.

Malo je onih koji su zavrsili osnovnu skolu, a o daljem ‘obrazovanju’ da ne govorim.

Nema fakulteta i diploma, tu smo svi isti.

Deca koja se igraju odraslih cika i teta.

]]> http://mcrnigoj.wordpress.com/2009/10/23/pilat/ Fri, 23 Oct 2009 18:24:03 +0000 Marko http://mcrnigoj.wordpress.com/2009/10/23/pilat/

Z NEIZPODBITNIMI ZGODOVINSKIMI VIRI PODPRTA ANTIČNA KOMEDIJA ABSURDA V OSMIH POGLAVJIH Z NEOBVEZNIM DODATKOM, KI PA JE ČISTA IZMIŠLJOTINA

(PRIZORIŠČE: Rim okoli leta 840 po rimskem štetju v času vladavine cesarja Domicijana. Očividcev polna velika sodna dvorana v palači Pravice. V dvorano vstopi glavni zasliševalec – vrhovni sodnik Poncij Pilat Mlajši v spremstvu dveh stotnikov. Na prostoru za priče stojijo Marko, Matej, Luka in Janez. Pilat Mlajši svečano nagovori zbrane v sodni dvorani.)

PILAT: Zbrali smo se na svetem mestu Pravice dan pred aprilskimi idami, da razjasnimo okoliščine nenavadnega dogodka, ki se je pripetil v Judeji za časa Tiberija Julija Cezarja Avgusta, ko je provinco upravljal moj cenjeni ded, prefekt Poncij Pilat. Po cesarstvu se že nekaj časa širijo govorice, da je ustanovitelj obskurnega krščanskega vraževerja, tako imenovani Jezus Krestus, ki naj bi ga kot zločinca križali v Jeruzalemu in položili v grob poslanca v judovskem velikem zboru Jožefa iz Arimateje, vstal od mrtvih.

Kot priče smo na sodišče privedli štiri omikane rimske državljane, ki so brez mučenja priznali, da so avtorji opolzkih grških knjig, ki podžigajo novo vraževerje, in jim pravijo evangeliji.

Začnimo torej in naj nas na poti do Resnice vodi modrost Minerve, moč naših nepremagljivih bogov in ponos našega presvetlega cesarja, dosmrtnega cenzorja in čuvarja javne morale Tita Flavija Domicijana!

VINCIT OMNIA VERITAS!

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪PRIMUM▪

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪SECUNDUM▪

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪TERTIUM▪

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪QUARTUM▪

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪QUINTUM▪

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪SEXTUM▪

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪SEPTIMUM▪

▪EXAMEN▪TESTIUM▪CAPUT▪OCTAVUM▪

▪ADDENDUM▪

▪SEZMAM▪LATINSKIH▪GESEL▪IN ▪IZREKOV▪

▪OPOMBE▪

▪ABECEDNI▪SEZNAM▪BOLJ▪ALI▪MANJ▪HISTORIČNIH▪OSEBNOSTI▪IN▪BITIJ▪

]]>