Sve mi se neda.

Osim smejati se sa tobom. Osim gledati u tebe. Mogla bih satima, danima, nedeljama. Mogla bih …

Smejes se. Ona linija oko tvojih usana. Poljubila bih tvoje usne. Jos samo jednom.

I imacu te u svojim ocima.

Dan i celu noc…

I jos nesto …

Sanjam cesto nas grad. Nas.

Samo, falis mi ti onako nasmejan, pun humora, spreman za izlazak…

I falim ja.

Kako cekam da trola stigne do moje stanice. Dok jos na kapiji cujem tvoje korake…

Falimo nas dvoje.

A ako bi to vratilo nas, ja sam spremna da se opet vratim. Jer cujem koliko si tamo sretan i osecam da sam te ponovo pronasla.

Radujem se da cujem kako su oni, svi oni nasi stari prijatelji. Mi pripadamo tom gradu. A ako moj  san ne bude odsanjan, onda hajde obecaj mi da cemo cesce odlaziti i hodati nasim ulicama.

Bilo je tesko skinuti oklop.

Nije lako otvoriti vrata posle svih oziljaka. Znam.  Ja sve znam. Danas sam bila sretna zbog tebe. I ponosna. Da, jako ponosna na tvoju odluku i tvoje gospodstvo.

” …nema leta s’jednim krilom…”

Ko sam ja?

Rodjena u Sumadiji. Ucila sam i odrastala okruzena ljudima, dragim ljudima. Nije uvek bilo lako, kome jeste? Bilo je dosta tuge u mom destinjstvu, tuge koja je ostavila tragove i oziljke. Ucili su me da idem dalje. Govorili ne okreci se, to ne donosi nista. I nije donelo osim suza, nista. Nista lepo.

Trazila sam utehu u sportu u osmesima koje sam poklanjala i dobijala. Lopta je bila moj zivot. A kako i ne bi? Otac zaludjen fudbalom, mama odlicna atleticarka. Samo ja sam bila devojcica koja je trebala da se rodi kao decak. A zasto? Pa zato sto sam odlicno jurila za loptom, a fudbaler nisam mogla postati.

Noge su zamenile ruke i ja sam bila jedna od boljih odbojkasica u nasem gradu. Zalim sto nisam zaigrala u Zvezdi, jer je jedna na oko bezazlena bolest prekinula moju karijeru, preko noci, a onda je dosao odlazak iz Beograda.

Progutala sam prvi neuspeh. Sa tugom i srecom koje su bile nekako podjednako jake.

U to vreme sam vec zivela u Beogradu. Nase tadasnje glupo skolstvo tj. usmereno obrazovanje, me salje na put od tih 60km . Zavrsila sam srednju skolu i upisala fakultet; zelela da kao i svi mladi ljudi zivim normalno.

I trajalo je moje studiranje vise od dve godine. A onda dolazi ruzno vreme, politicka previranja, moje nedoumice…

Otici ili ostati?

Nisam ja bila toliko hrabra. Imala sam iza sebe vec nekoliko meseci provedenih  u Torontu,dozvolila da neka druga kultura utice na moje misli i na tok mog zivota. Taj put, promenio je mnogo moje poglede na svet. Otvorio mi oci. Znala sam tada kako zelim da zivim.

I onda sam odlucila da sve ostavim i odem. U nepoznato. U zemlju ciji jezik nisam govorila. Ali sta covek sve ne radi iz ljubavi.

Prolazile su godine. Bilo je tesko. Ali ne toliko kao sada. Ne kazu ljudi : «mladost ludost».

Naravno morala sam da radim, da zaradjujem za zivot. Da ucim jezik, da n0strifikujem diplome koje nisu bile u Austriji priznate. Kad kazem da ucim, da govorim to podrazumeva pisanje, citanje i govor( gramaticki ispravno)

Uspela sam jer kazu da imam sklonosti prema stranim jezicima.

Onda su dosli klinci. Prvo kcerkica pa onda sin. Nikada nisam pozela da ih predam nekom drugom u ruke. Misljenja sam da sam ih rodila jer sam ih zelela i sa svime onim sto to sa sobom nosi. Ovde nemam nikoga ko bi mogao da mi pomogne, i jedina osoba koja bi mogla doci u obzir je moja mama- a ona je samo 1250km daleko.

Zivim ovde vec dugo. Nisam u pocetku osecala zavist ili neku nelagodu zato sto sam stranac. Kad god bi se poveo razgovor o tome, kao odgovor sam dobijala: pa ti si normalna integrisana osoba, ti ne mozes imati problema. Osim toga govoris jezik, pametna si, uspesna, radna…. itd.

Da, sve sam to ja. Uspela sam da pored dvoje malisana od 3 i 5 godina, zavrsim socijalni menadzment. Danju predavanja, svaka pauza trk kuci, kuvanje i briga o deci, onda opet predavanja, nocu kad bi oni zaspali ja sam dalje radila. Citala, pisala, ucila…

Proslo je. Imala sam moju diplomu u rukama i htela da pokazem sta znam. Aha, ali sada sam Migrant. A, pa ne moze to tako lako. Sada smeta moje prezime. Smeta bez da me vide. Da pricaju samnom oci u oci. Ha, kako to ja mislim da idem po lestvici tako brzo.

Ok. odmah sam ukapirala u kom pravcu vetar duva. Nema veze, pa preguracu ja i to.

I ne samo to. Zelim da idem dalje. Ljuta sam. Besna sam. Osecam da mi tlo polako izmice pod nogama. Godine koje nemilosrdno prolaze, su na mojim ledjima. Ne osecam ih fizicki, jer ja nikad necu odrasti, ali one su na papiru.

Ostavila sam jednu zemlju, tamo sa njom sve sto sam imala, mada srce i moji koreni su uvek samnom. Vreme je otislo u nepovrat, jer su ludaci odlucili da ratuju. Prekinuli su moj i jos na milione zivota. Ne, neokrecem se, ne zelim vise suze. Samo da pojasnim zasto sam ovde, a trebala sam da budem pre dvadeset godina. Tada sam trebala da zavrsim faks, da nadjem posao.

Zavrsicu ja i «mentalcoaching», jos koja godina studija, pa sta? Samo se pitam da li ce mi to doneti neku promenu. Jer ja svoje ime ne zelim da menjam. Ma ako me naljute i doktoriracu na temu «migracije i integracije».

Iscupali su mi jedno krilo, eto zato ne mogu da poletim.

Nisam ni tamo, ni ovamo.

Onda kada mi najvise trebas
ti nisi tu.
Onda kada moje srce iskoci iz koloseka
i puls preti da me udavi
ti nisi tu.

Podnosim bol sama
trpim
stezem zube
i znam da moram dalje
nekada samo zbog drugih

Zar moram da objasnjavam?
Srce tuce?
To traje…
Nemam kontrolu
Bojim se!
…..

Cekam da mir zavlada
mojim misicima,
da drhtaji prestanu,
da odahnem.
Da pretopim ove minute
u sekunde
i
da sto pre prestane.
Da pomislim na nesto lepo
i da opet pobedim.
Jer znam da moram!

Crtica iz operacine sale.Strah i hrabrost moraju ici zajedno. Jer samo hrabri pobedjuju!
Zelja za pisanjem koje me oslobadja i krila mi daje, ne popusta iako jos nisam top-fit, kuckam i to me cini sretnom….

Ukrao mi je srce…

Neko je rodjen sa njim, neko bez njega. Ja sam rodjena bez. Rekli bi neki «bez sluha», o, ja bih rekla bez glasa, onog muzikalnog….

Ne mogu reci da sam bez sluha jer cini mi se da imam sluh za lepo.

A sve je pocelo u osnovnoj skoli. Muzicko obrazovanje, do, re, mi, fa so, la,… i pracenje takta udaranjem obicne olovke o staru klupu…

Od nas tridesetak, samo je jedna devojcica svirala klavir,a mi ostali bili pravi duduci.

Meni bilo draze da drzim odbojkasku loptu nego frulu.

Tako smo mi cesto nagovarali Bilju da sedne za klavir i da malo uzivamo, tu mislim pocinje razvijanje sluha za lepo. A znala je ona to bas onako odistinski.

Pevala sam ja i u mnogim skolskim horovima, bila moda ili moranje, ne secam se vise. Al sreca moja bilo nas vise pa moje falsiranje niko nije ni primecivao. Kad god bi mogla ja sam dobrovoljno recitovala i bila ucesnik recitala. Za to sam pa imala sluha.

Muzika je deo moga zivota. Jedino nisam mogla uciti uz radio. A poznavala sam mnoge koji su mogli i zavidela im na tome. Sada da li su oni nesto od programa na» 202» i culi to je bilo drugo pitanje.

Nije bila ni gitara, ni klavir, ni flauta, moje srce je ukrao saksofon. I to jos u srednjoj skoli. Kazu da sam bila cudna jer sam volela da slusam dzez i tako neku «cudnu» muziku u to vreme…

Dovijala sam se na sve nacine i dolazila do muzike u kojoj je dominirao saksofon , najvise sam volela solo minute,uzivala i mastala.

Ne, nisam uspela da naucim da sviram, ali zelim, jako.

Za mene je svirala  Candy Dulfer. Uvek sa toplinom u srcu i ozbiljnim pristupom muzici, bez da trci za slavom krcila je sebi put. Tada mlada holandjanka, osvojila je moje srce notama i nastupima sa mnogim poznatim muzicarima. Sama je rekla da je saksofon tezak instrument, da bi danas kada bi mogla da bira izabrala pevanje ili bubnjeve.

Uz svece i kamin, danas i uz casu vina uzivam u njenim notama. Prelepim tonovima koje moze samo on da posalje iz svog srca, instrument koji ima dusu i koji moju dusu svakom notom ponovo ocara.

Kao stvoren za ove idilicne zimske dane.

“Lily Was Here”  - Dave Stewart  &  Candy Dulfer

Mislila sam da mi se to vise nikada nece ponoviti. Kad se jednom opeces, budes obazriviji. No, u mom slucaju izgleda to nije tako…

Bila sam nekako sama, bez pravih prijatelja, daleko od kuce, daleko od svih dragih ljudi. Verovala da se prijatelji sticu i u zrelijim godinama, a ne samo u skolskim klupama ili u cetvrtima za stanovanje.

I dozvolila sam sebi taj luksuz. Pronasla prijateljicu po meri. Otvorila dusu, srce. Ponekad sam strepela i neke stvari zadrzavala za sebe. Ponekad bi jednostavno po nekoj njenoj opasci zakljucila da je tako bolje. Nekad sam i sebe krivila sto nisam bas do kraja iskrena. Ali ta neka bojaznost je uvek bila tu. Bili su to sitni problemi ili neke familijarne price, nista ekskluzivno, senzacionalno, one stvari male i velike sto ponekad zakomplikuju neke dane, a kad prodju kazes:“ boze kakva glupost“. No, to tek vidis kad prodju.

Trebalo mi je osam godina, da vidim ono sto su drugi mozda videli nakon par meseci, ali ja kao vec jednom opecena i imuna sada na takve stvari, nisam videla!

Ona sada zivi u novom okruzenju u novoj zemlji, vratila se korenima.

Bio je red da je i tamo posetim. Ucinila sam to. 

Bilo je to neko nepoznato lice, to nije vise bila ONA.

Ne, ona nikada nije imala ni najsitnije probleme, a tek sada ih i nece imati.

Nije mi zbog toga zao. Ja sam iskrena, ja ih povremeno imam. Nekad su mali nekad veliki. Oni su moji, deo mene. Bar se pred njom nebih nikada pretvarala.

Sedele smo na terasi, a moja rana na ledjima je krvarila. Osecala se ostrica noza, onako duboko tu medju rebrima.  Borila sam se za vazduh, drzala srce da ne iskoci, stiskala oci da suze ne frcaju i uspela sam. Prezivela sam! Vratila sam se kuci, ranjena, razgolicena, razotkrivena…tuzna.

Jos jedan vidljivi plik je na mojoj ruci.

Imale smo lepe trenutke, smejale se zajedno ne zelim da mislim da je i to bilo neiskreno i deo nekog plana.

Mnogo!  :)

Slatke uspomene upakovane na stranama moga secanja beleze jos jednu godinu. Prestala sam ih brojiti onda kada su presle broj mojih cipela.

Mozda je za neku statistiku i vazan taj broj, no ja ga zivim onako kako najbolje umem. Nekad je tesko, nekad je lako. Upakovano u momentima tece zajedno sa nama rekom zivota. Krivuda, nailazi na brane, vodopade i uliva u mirne vode. Srce pritom skakuce, podvriskuje i radosno siri ruke, uzima i daje ljubav, nesebicno.

Danas kazu moji najdrazi, “je tvoj dan”. A ja vise volim da taj jedan nekako podelim na vise manjih, sitnijih i da ih u toj jednoj godini bude vise….

Veceras pod vedrim nebom bicu okruzena prijateljima i dobrom muzikom. Jedna draga osoba nece biti ovde. Ove godine jos iz opravdanih razloga, a sledece je cekam i nema opravdanja za nedolazak. Karta  je vec rezervisana.

Precicu most

po ko zna koji put

bljestavilo svetla iz grada

zamaglice moj pogled

srce ce stajati negde u grlu

i tek kad budem stigla

precice opet na levu stranu…

Taj osecaj nikad ne prestaje

i radost

sto hitam domu svome

rukama sto me zeljno iscekuju              

ocima sto osmehom

suze prekrivaju

navikle na cekanje

dolaske i

rastanke…

               ♥   mojoj mami   ♥

Otvorila sam oci jutros nesto ranije nego obicno…. Tek je svanulo, valjda…..ne cujem petlove, ne zive oni i ne kukuricu u gradu…

Teski kapci ko da su od olova. Pokusavam da provirim kroz roletne i dok zmirkam vidim napolju sve roza…. Roza…? Kako roza? Ne volim roza boju, zasto onda vidim sve roza?

Dodirnem rukama oci, da nisam mozda spavala sa naocarima za sunce?

Nista…ma verovatno su ovo prvi znaci ludila….  izjurim iz kreveta podignem sve roletne i rasirim sirom oci….ne bi li sve sto je roza nestalo, sada i to odmah….

Pozurim po kafu mozda ce mi ona pomoci, uzmem jarko crvenu solju i zapretim roza boji.

Otpijam toplu kaficu i mislim ovo stvarno nema smisla, zasto je neko sve ofarbao u roza… i to samo za jednu noc…pa do juce bese sve tako zivopisno, lepo, kao na slikarskom platnu, kompozicija boja, melodija sa slike sto dusu opija …

A jutros….

Kuca preko puta , trava, drvece, krovovi…komsijski pas, nekoliko macaka…su u roza boji.

I jos kad mi kazu dok ljutito frkcem,stavi roza naocare, da ti bude lepse i lakse dok oko sebe posmatras svet,  ja otkacim i vristim… Hocu da vrisnem i sad, a glasa ni odkud.

Znaci vidim roza i nemam glas. Nikakav glas.

A nema glasova ni oko mene. Tisina. Vidim samo paru , tek primetnu iz moje solje kafe i jedino je ona jos crvena.

Kakva misterija, zasto bas roza, zasto kad je ne volim. Mogla sam bar sve da vidim u zelenoj ili crnoj boji…. Neeee, kao da mi neko govori, crna je simbol zalosti, smrti…. kako simbol tuznih stvari, pa ja cesto nosim crno, ali ne zalim nikoga…  da, taj  neko ima pravo, mozda pomalo, onako nesvesno, nesigurno….ok. pomiricu se sa tim, ali neka nestane ova roza….

Nestani  molim te. A ti koji imas moc i snagu, hajde oboj ovaj moj svet nekom drugom bojom. Pozuri, promeni, uzmi novu paletu, promesaj, pokusaj….

Dobro jutro!

Trgnu me iz sna poznati glas.

Skiljim kroz trepavice, jer ako je i on roza , onda sam sigurno luda…

Imala sam srece, nije bio ofarban roza bojom, ali vam ne mogu sa sigurnoscu reci, da li sam time bila zadovoljna…

Cekala me je kafa u mojoj crvenoj solji po drugi put ovog jutra…

Veceras citam neka stara pisma, skrivena u jednoj romanticnoj kutiji. Povezana masnicama, pomalo izbledela od vremena, ali osecanja i emocije koje se nalaze u njima, ne verujem da cu znati preneti i vama…. Stizala su preko deset godina, skoro svake nedelje… jedno je putovalo u Srbiju, drugo u Austriju..

Taman smo odrasle i krenule da zivimo. A razdvojili su nas neki neocekivani dogadjaji i ljubavi koje smo mi sledile.

Upoznale smo se u Beogradu, dva stranca u jednom velikom gradu. Mlade, lepe pametne i sretne. Bila je sve ono sto ja nisam.  Postale smo bliske, mozda vise nego sestre, jer sestri bi mozda neke stvari precutala, njoj sam uvek govorila sve. Nisam se nikada bojala, da ce me izdati. Ta sumnja nikad nije postojala.

Delile smo klupu, tajne, poznanstva, uzine,osmehe….radost zivljenja i odusevljeno radile sa klincima. Uzivale u muzici EKV, pisale dnevnike, zaljubljivale se, izlazile zajedno, setale nocima njenom ulicom, mastale pored Tamisa… Uzivala sam u njenoj sobi, njenoj kuci, sa njenom porodicom i obozavala sam ruckove kod njene mame…..

Uvek je govorila i razmisljala drugacije, otvarala mi oci, delila savete, a ja sam uzivala slusajuci njena filozofiranja. Koliko sam samo strepela od svake njene kritike kad bih je upoznala sa nekom mojom novom simpatijom,  a ona je prokleto uvek imala pravo…

Cesto smo govorile istovremeno i uglas, obe pricamo mozda i previse. Ona zivi tamo, ja ovde. Godinama su pisma bila jedini nas izvor komunikacije, duga desetine stranica. Iscekivanje svakog pisma i radost kad ga dodirnem u postanskom sanducetu, nestrpljenje dok ga otvorim i vidim sta sve u njemu stoji, boze kakvi su to rituali bili….  Sadrze ona i teske dane i sve ono sto su devedesete donele.

Imati nekoga za prijatelja, kao sto je ONA, znaci biti  bogat i u isto vreme ponosan.

Jedva cekam ovo leto i susret sa mojom drugaricom. Nas dve u njenoj kuhinji, svaka ima svoje mesto za sedenje, ona prica, ja slusam, ja pricam ona slusa…onda ja zvocam jer je ona previse zadimila i popusila cigareta, pa masem rukama i otvaram prozor.

Nista se nije promenilo ,samo smo nas dve malo starije…

Postoji neko ko bolje peva ovu pesmu i od Robija i od “THE KINKS”….no, na zalost njega nemozete cuti…Taj glas zivi u mom srcu… i pevao je nekada samo meni…danas to ovako radi ROBI orginal     THE KINKS

Zadnjih meseci s vremena na vreme imam problema sa ledjnim i vratnim misicima. Ukocenost koja se manifestuje jakim bolom. Nastala zbog nepravilnog sedenja i rada na kompjuteru, rada u bolnici, a mozda sam malo preterala i sa tenisom. Fizikalne terapije su prebukirane, slobodan termin je tesko dobitii. Kukumavcim i cvilim danima, svima sam se vec popela na vrh glave, preti da eskalira.

 Jednog jutra dobijem sms sa brojem i imenom, nepoznatim.Odmah nazovem prijateljicu Beu i pitam sta je ovo. Ciji je to broj? Kaze Bea, nazovi dobices odmah termin za masazu i onako neprimetno provuce, ona radi shiatzu. 

Znate li sta je SHI-ATZU? Mislim cula jesam,znala nisam. Pomislim, hajde Saro probala si svasta, mozda ti to stvarno pomogne.

 Nazovem. Javi se prijatan zenski glas, tih i smiren da jedva cujem sta govori. Ispricam ukratko moje muke.Dok ona trazi slobodan termin, razmisljam kakav glas?Divna zena.Termin je bio u petak.

Ne znam koji me vrag nije naterao da odmah ubacim taj pojam u google i informisem se. Nekoliko dana me je kopkalo, ali ja nisam gledala. Ko zainat. Htela sam da budem u neznanju. Luda glava.

Sutradan stretnem Beu i onako kroz salu pitam: „ Je li, ona tvoja ima diplomu?“Bea prsne u gromoglasan smeh i veli, naravno….hahhhahhaaa.

Dobro mislim ja samo se ti smej. Al sta mi sad to vredi, ja imam termin pre Bee. Ja moram prva.

Petak pre podne odjurim na termin u neznaju. Moram na sesti sprat, a liftom se ne vozim iz principa. Mislim se, kad stignem do ordinacije, bicu krepana, masaza mi nece ni biti potrebna. Sva zadihana, i u izmaglici drhtavim prstom pozvonim. Prvo za pozdrav prodoran lavez, da se sve treslo. Odseku mi se noge po drugi put, prvi put je to bilo negde oko petog sprata.Bojim se uzasno pasa! Vec sam krenula da bezim natrag, kad se pomoli glava divne gospodje i upita da li da skloni psa. Mici mi ga sa ociju mislim se, a ovamo se sve fino osmehujem.

Uvela me je u ordinaciju. Mala zenica svojih mozda sezdesetak godina, predivne sede kose skupljene u pundju. Glas smiren i tih. Lagano podrhtavam, sto od psa, sto od sestog sprata peske, i ne slusam sta ona prica, zveram po zidovima trazim diplomu!

Ja zakleti medicinar, koji ne veruje ni u babe, ni u bajanja, travke, kuglice itd. Sve mislim, pitace me baba sta mi je, sta rogacim oci, ali ja vise to ne mogu ni da kontrolisem. Jace od mene. Gleda me zena u cudu, onako uzneverenu i kaze :” da predjemo na terapiju u drugu prostoriju”. Pristajem. Nemam kuda.

Uspela sam samo krajickom oka da vidim sliku nekog kostura na zidu, valjda je to bio onaj anatomski.

Predamnom ogromna strunjaca. Jastucici svih boja, jastuci u rolama, sve ukusno namesteno. Mene cinimi se jos vise ukocio vrat od trazenja diplome. No nema mi druge. Morala sam nekako da legnem na ledja i prepustim se Bakicinim rukama.

Masaza se izvodi palcevima sa pritiskom na odredjene tacke po celom telu. Postoje mesta sa energijom i putevi kojima energija tece. Svaka tacka je odredjeni organ. Slicno akupresuri, ovde su palcevi iglice.Na pojedinim mestima je bilo jako bolno, narociti ledja i vrat.

Za vreme terapije, bakica mi je  ispricala da je metoda stara 4000 godina, da su je primenjivali kinezi, da se vise radi preventivno, a ne u akutnim slucajevima. Ali posto su moji misici na ledjima u betonskom izdanju, jednom mesecno da navratim do nje.

 Trajala je terapija puna dva sata. Na svaki pritisak sam morala da izdahnem i to me je kostalo puno energije. Bila sam vec dehidrilala od silnog duvanja i izduvavanja.

Rekla mi je jos i da mi je zucni put malo najedjen, no to sam znala i bez nje, ponekad sam zmaj, a to hoce na zuc da udari.

 Posle terapije sam se osecala umorno, zedno, pospano. Trebalo mi je nekoliko minuta da ustanem sa strunjace. Bilo mi je jako hladno, ali sam uspela da se odvucem do kuce, a da ne zaspim za volanom. Nazvala sam Beu, ali joj nisam rekla da nisam videla diplomu, to sam uradila danas posto se Bea vratila sa termina kao prebijena macka…..  

P.S

Osecam se bolje, ali da sam pre terapije procitala sve na googlu, mozda ne bih ni otisla…

Bila jednom jedna devojcica. Imala je predivne kestenjaste oci i kosu kao vila… i….isla je u drugi razed gimnazije….. Nije ona nesto bila bas pricljiva i neka cigra u drustvu, ali su se frajeru lepili, kao musice na lepak….elem, malo stariji, naravno…..

 Visoka, vitka, duge kose, odlican sportista, upadala je u oci, mada to sama nije primecvala.Kako se smuvala sa Pedjom, ne moze bas tacno da se seti, nije ni bitno. Vazno je da je Apolon bio u njenoj mrezi . Tamne puti, plavih ociju, crne kose, sta da vam vise pricam…..a da, jos i to bio je takodje zaludjeni sportas…  

Mlada devojka u to vreme je mrzela cvece, i sve sto ima veze sa odrastanjem. To tada nije bilo cool.

Pedja je bio takav dasa, da je sa ponosom setala gradom i naravno sepurila se onako neprimetno. Mada zaljubljena do usiju, njie bas ni puno videla oko sebe.

Prolazili su meseci, a onda je stiglo prolece. I Pedja kao svaki pravi muskarac, odjuri tog 8.marta u prvu cvecaru i kupi brdo karanfila. To su ja mislim bili i poslednji karanfili koje je devojka videla.  Ona je verovala, da to slave samo mame i da ona nije dovoljno matora, za tako nesto. Kakva uvreda, biti zena, sa sesnaest…!?

Pedja ju je cekao, ali nije docekao. Otisla je kuci, nekom drugom ulicom, i tu je bajka zavrsila….. a ko zna da nije bilo tog odvratnog osmog marta? 

Koji je to moj put? I zasto idem bas ovim putem….. Mogla sam mozda i nekim drugim?

Pitanja koja sebi ne postavljamo cesto ali periodicno. Godine donose sa sobom i promene u svim pravcima. A onda malo posustanemo sednemo na neku klupu i cekamo.

Sedela sam dugo na klupi, sednem i sad jos ponekad. Sa moje klupe se pruza, prelep pogled prema vodi i nebu… Na njoj skupljam prve jutarnje sunceve zrake, na njoj mudrujem, na njoj je prostranstvo i po koji san… Ponekad me kruzenje galebova odvede na drugu stranu i ja poletim za njima. Rasirim krila i uronim u prostranstvo neba. Umorna od letenja, ponovo se na  mojoj klupi skrasim…

Prestala sam da trazim odgovore. Ne zato sto ih nema, vec zato sto su oni uvek isti. Kako isti? U principu imaju samo male razlike, jako male i nedovoljne za menjaje kordinata, a samim tim i pravca….

Put kojim idem, je davno zacrtan.Ponekad su usponi i preko 13%, motor  preti da prokuva, prikolica prepuna,  pa zato usporim i dam gas ponovo u ravnici.

Moj put mozda lici na jos neciji, ali za mene je jedinstven. Na njemu je bilo krivina, rupa, probusenih guma, izgubljenih pravaca, lutanja…. ali i sa svim tim preprekama, ja ga jos uvek volim i ponosna sam na tu predjenu kilomretrazu.

On je samo moj i taj horizont koji se nazire je to sutra prema kojem zurim i nosim sa sobom sve radosti i jos dovoljno snage mozda i za jos vece uspone, a ako bas mora i padove….

Najteze je doneti odluku i krenuti, jer niko od nas ne moze znati da li bi bilo drugacije da je  odlucio nesto drugo…. Koliko puta nas samo ljubav stavlja na muke, trazi da donesemo odluke, pozuruje nas, gura….,i bas kad pomislite da je to ona prava, iskre ili prestanu ili dodju sa nekog drugog puta…

A cesto cujem, to je “sudbina”, da ona je kriva za sve sto nam se desava….i pitam se da li je bas….???

Inspiracija za ovaj tekst je bila draga prijateljica sa kojom cesto filozofiram, ona ce se ovde vec prepoznati…..

Juce me je Suske svojim tekstom “VRATA”, podsetila na jednu kratku crticu iz mog zivota. 

Zivot, zurnim koracima odlazi. Cujem odjeke cipela, a onda najednom sve postaje tiho.Tama. Tisina. Strah. Ne okrece se. On ne gleda tragove za sobom. Ni putokazi mu ne znace nista.

Prosla je godina.

Strah je jos uvek stajao tu ispred mene.

A onda je samo na trenutak zastao, savio se da proveri da li su mu cipele uredne i ciste, i bas u tom trenutku sam iza njegovih ledja otkrila Vrata.

Bez oklevanja sam protrcala kroz njih, trcala i trcala, borila se za svoj zivot.

A on?

Bio je jos tu. Sve vreme je cekao na mene i moj povratak.

Morali smo se ponovo navici jedno na drugo.

Moj zivot i ja.

Pricao mi je deda da sam i pre nego sam prohodala, naucila da jasem na konju.

Deda je  obozavao konje. Ustvari preslaba je to rec da opise svu njegovu ljubav prema njima.

Zeleo je da sa njima nastupa na utrkama. Znam da je cesto odlazio u Pozarevac, jer to mu je bio najblizi hipodrom, a ujedno bi posecivao i familiju. Onda ga je jedna saobracajna nesreca iznenada, bez ikakvog predznaka uzela iz nasih zivota i sa njim je nestao i nas san da jednog dana na tom hipodromu  pobedimo i pokazemo nase konje.

Deda je svoju ljubav prema konjima preneo i na mene. Poznavao im je dusu. Voleo je tamne konje, sa po kojim belegom na glavi ili grudima.

Ucio me je kako se neguju, potkovice menjaju, kako se treniraju i uprezu u fijaker.

Zeleni fijaker  bio je ponos  mog pradede Aleksandra i njegovih ruku. Napravljen od hrastovog drveta, izrezbaren do najsitnijeg detalja, sa porodicnim inicijalima na zadnjem delu.

Vozeci se u njemu osecala sam se kao princeza. Obozavala sam zimske voznje. Deda je imao specijalno krzno na sedistu i iz njega mi je povremeno izvirivala samo glava. Kretali bi’ u zimsku voznju uz propratno gundjanje bake: “da kuda smo opet krenuli i da cu se sada sigurno posle toga razboleti”  deda bi’ samo kratko odmahnu rukom i krenuli bi’ uz skriputanje snega.

Moj Kapko, tako sam zvala najdrazeg konja je dimio kao lokomotiva i grabio napred…..

Rumenih obraza  izvirivala sam iz krznenog omotaca, a deda  mi je pritom  po koji put namignuo i pricao razne dogodovstine iz zivota.

Staze su nas vodile kroz zavejane sume, pa do vinograda i vocnjaka. Sve preobuceno u zimsko belilo, carobno kao iz bajke…

Moja bajka je bila stvarnost, a moj deda, moja dobra vila…..

Htela sam vam napisati pricu o Kapku, ali nju ostavljam za neki drugi put, ova govori o jednom divnom coveku. Saljem mu poljubac, koji mu dugujem…i koji nisam stigla da mu ostavim na  njegovom  rumenom  toplom obrazu…