* * * * * * * * * *

“Svakome čovjeku koji je došao na svijet dao je Stvoritelj s rođenjem i kamen mudraca u ruke, koji mu sve čega se dotakne pretvara u suho zlato.

Taj kamen ima dvostruko naličje.

Na strani što gleda prema gore ima natpis – molitva, na strani što gleda prema dolje ima natpis – rad!

To je jedini kamen mudraca koji je do sada pronađen i uvjeren sam da drugog neće nitko pronaći dok bude svijeta i vijeka.”

(Iz homilije bl. Alojzija STEPINCA; Zagreb 1941.)

* * * * * * * * * *

Molitva

Bože, puno ti hvala što si stvorio moju obitelj i mene te sve bliske osobe koje susrećem u svojoj župi,  u školi i na ulici.
Ima mnogo stvari koje ti mogu zahvaliti.
Prvo za moje zdravlje. Hvala ti što mogu otići u crkvu i primati hostiju u kojoj je Isusovo tijelo. Hvala što si stvorio ovaj lijepi svijet, na kojemu žive predivni ljudi, životinje i biljke. Bože,  sve to vraćam molitvom, koja je mali dio, za sve tvoje darove!

Antonija Ključević 5.b

MOLITVA

Da grijeh ljudskih zala ne poćini štete, Bog nam posla spasitelja svijeta,
Isusa Krista. Ti Bože koji si stvorio ovakav svijet, popravi ga.
Nek ne bude lopova i provalnika, kriminalaca i bandi,nek na svijetu ne bude
loših ljudi. Isuse Kriste spasitelju svijeta spasi svijet od svakog zla. Amen.

Barbara Hiler, 6 razred

Molitva Bogu

Dragi Bože!

Hvala ti za moje roditelje,
Koji su tako dobri i brižni prema meni.
Hvala ti za moje prijatelje,
Kojima mogu sve reći.

Hvala ti za moju malu seku,
I za rijeke koje brzo teku!
Cvijet koji sporo raste,
Daj mu Bože snage

Da što brže naraste!
Pomozi ljudima koji su u grijehu,
Te da se okrenu ljubavi i sreći!
Pomozi Bože starim bakama
Te nekih Sunce obasja svojim trakama.

Spasi Bože sve one koji su u nevolji.
I još nešto Bože, spasi ovaj dan,
Da bi dočekali bolji san!

Martina Bazo, 7 a

__________ Information from ESET NOD32 Antivirus, version of virus signature database 4497 (20091011) __________

The message was checked by ESET NOD32 Antivirus.

http://www.eset.com

Gospodine, pomozi nam shvatiti

Gospodine, pomozi nam shvatiti…
…da imamo OČI s kojima moramo vidjeti
dobre, a ne loše stvari u ljudima.
…da imamo UŠI s kojima moramo čuti
molbe svojih bližnjih.
…da imamo USNE s kojima moramo govoriti
lijepe riječi, a ne uvrede.
…da imamo SRCE koje moramo darovati
svima, a ne samo onima koji ga daju nama.
…da imamo RUKE koje su stvorene da
daju, a ne uzimaju.
…da je SVAKI DAN u kojem nismo
nekome pomogli, bilo materijalno, bilo duhovno,
ULUDO POTROŠEN.

Puno pozdrava,
Mia Bilandžija, 7.a, OŠ “Vladimir Nazor”

DUH SVETI

Dođi Duše Sveti, svako

Dijete takni i dobrotu

U njemu pomakni.

Nek su sretana sva

Djeca svijeta jer ih

Vodi ruka sveta.

Kad u školu dolazimo

I kad kući polazimo

Nek nas tvoja ruka prati,

Ljubav i vjeru u bolje

Sutra vrati.

Svoje ruke pruži nam ti

I od zala čuvaj nas svih.

Hvala ti duše što si s

Nama ti kad smo budni i kad smo sni.

Stipo Arambašić, 7a

Koliko boli, koliko praštanja,
Potrebno je danas,…
…
Što više znam, jednako
Malo znam,
Kako je teško biti, kako je teško,
Kako je teško biti sam,
Kako je teško biti, a
Biti sam.
Kako je teško
Osjetiti svoju slabost,
Kako je teško gledati;
I teško je biti bez pomoćan,
I ne moći pomoći;
I biti sam.

Kada mi je potrebno,
Sve su nada slomljene,
Nikoga nema;
Sva moja očekivanja, sve moje nade,
Se predaju;
Samo je jedna vrijednost:
Moj Bog;
I Moj Isus Raspeti na Križu:
Moja je pobjeda.

josipanicic@yahoo.com
Josip Anicic, prof
http://anicic.korisnik.com

Koliko boli, koliko praštanja,
Potrebno je danas,…
…
Što više znam, jednako
Malo znam,
Kako je teško biti, kako je teško,
Kako je teško biti sam,
Kako je teško biti, a
Biti sam.
Kako je teško
Osjetiti svoju slabost,
Kako je teško gledati;
I teško je biti bez pomoćan,
I ne moći pomoći;
I biti sam.

Kada mi je potrebno,
Sve su nada slomljene,
Nikoga nema;
Sva moja očekivanja, sve moje nade,
Se predaju;
Samo je jedna vrijednost:
Moj Bog;
I Moj Isus Raspeti na Križu:
Moja je pobjeda.

Josip Aničić, prof

josipanicic@yahoo.com
Josip Anicic, prof
http://anicic.korisnik.com

“Tko vas najviše voli?”, župnik Ante Zovko upitao je, nakon uvodnog “Oče naša”, male prvašiće na svečanosti prvog dana nove školske godine u osnovnoj školi “Gornja Vežica”. Ne čekajući odgovor, objasnio im da ih nitko (pa ni roditelji!) ne voli kao Bog. Možete zamisliti muku roditelja koji su nakon svečanosti morali vlastitoj djeci objašnjavati da ih oni jako vole.

Kaže ravnateljica da je u toj školi već tradicija da župnik pozdravi djecu i nabaci reklamu za Vjeronauk, ne spominjući pri tome kojeg su znanstvenika zvali na svečanost da reklamira Etiku. Dodala je da poziv na molitvu nije bio planiran, te da je i nju iznenadio. Ovdje se moram složiti s navedenim svećenikom: “Ne znam što bi svećenik trebao učiniti nego pozvati na molitvu koju naša kultura zna već dvije tisuće godina”, iako ga moram uputiti da malo smanji doživljaje i da si izračuna koliko je prošlo od pokrštavanja Hrvata. Uostalom, i prema službenim kršćanskim pričama, Isus je prije 2000 godina bio devetogodišnjak, pa je malo nategnuto da je već izorganizirao molitve i da su one doprle do karpatskog plemena Hrvata.

Nadležna biskupija duboko je zaključila da slučaj ne žele komentirati “jer je teško komentirati nešto što nisu vidjeli” (zašto onda komentiraju, na primjer, homoseksualne odnose? ), ipak dodavši: “Svakako da svećenici, niti itko u ime Crkve ne želi i ne smije ikoga prisiljavati na molitvu. Prema informacijama kojima raspolažemo, izgleda da se tako nešto u školi na Vežici ipak nije dogodilo”. Baš dobro da nisu komentirali i da su uspjeli zaključiti kako tu nije riječ o prisiljavanju na molitvu.

Pitanje dragim čitateljima-vjernicima: zar stvarno želite da netko vašoj djeci govori kako ih vi volite manje od nekog… pa makar i Boga?! Čemu uopće uspoređivati?! Eh, svašta vi podržavate… na žalost, na štetu svih nas…

Za kraj: što mislite, hoće li protuustavno raspoložena ravnateljica dobiti barem otkaz, ako ne već i neku kaznu?

(Vijest preuzeta sa stranica Novog Lista; hvala Ajgoru na linku)

Sziasztok.
Ma valószínűleg otthon leszek egész nap és döglök. xD A környékünkön lesz ilyen nyárbúcsúztató buli, hely szerint a Cserepesházban, de én nem megyek, mivel engem nem tudnak lekötni a Puskás Petihez és az Old Boys-hoz hasonló nagyságok, valamint ezek társai. Szóval inkább kihagyom.^^

Holnap meg készülődök a sulira, mivel holnap után már szeptember 1.-e. :’( :’( :’( Neeeeem akarom. :’( De viszont szeptember 3-án lesz az Automatisch (Tokio Hotel) premierje a tokiohotel.de-n. Nagyon várom már, hogy láthassam a klipet, biztos nagyon jó lesz.

Tegnap töltötte be (volna) Michael Jackson az 51. életévét. Engem különösebben nem nagyon érdekel, de muszájnak éreztem ezt a dolgot megemlítenem. Boldog születésnapot (vagy nem tudom, hogy ilyenkor mit kell mondani :$) és nyugodjon békében! (Hogy tudott így táncolni!? *-* Én, ha a nap 24 óráját végig táncolnám, akkor sem érhetnék a nyomába. xD ^.^”)

Ezt a videót pár napja találtam youtube-on, ami már ugyan nem egy mai darab. Itt Bencsik Tamara a Megasztárban énekli a szerb énekesnő, Marija Serifovic-tól az Ima (Molitva) c. számot. (Aki nem tudná, a 2007-es Eurovision Dalfesztivál győzteséről beszélek.^^) Az eredeti számot imádom, nagyon szeretem Marija erőteljes hangját, és a szerb szöveget. *-* Tamarának sem a személyiségét, sem pedig a stílusát nem szeretem, de azt el kell ismerni, hogy tehetséges.^^ Ezzel a számmal teljesen levett a lábamról, gyönyörű! *-*
Azt hiszem mára ennyit akartam.
Puszi

Kako danas mogu možeš pomoći Isusu nositi križ
Danas su teška vremena i nitko ne želi.Svaki čovjek nosi svoj križ, nekome je teži a nekome je lakši.Moramo učiti moliti se Bogu moramo biti pošteni i pokušati uz rad i trud da nam život bude lakši . Čvrsto vjerovati u Isusa Krista, tako ćemo olakšati nositi teški križ. Ja bi Isusu pomogla nositi križ tako da vjerujem u njega, molim se i idem na vjeronauk i kažem nu neku lijepu riječ.

Nikolin Garić, 4 a G. Vrba
Isus je sve naše grijehe stvavio u svoj križ i pšto mi više griješimo Njegov križ je teži. Isusu pomažemo nositi križ kada smo dobri, kad ne psujemo i ne činimo drugo zlo. Ljudi, molite se i ljubiti Boga Svevišnjeg jer vam je On dao ljubav, zdravljei topli dom. Zato svi koji molite samo nastavite i Isusov križ je još lakši. Zato svi ljudi volite Isusa i nećete imati patnje, a patnje neće imati ni Isus.

Helena Marić, 4 a , G. Vrba
Ja danas mogu Isusu pomoći nositi križ tako što ću reći Isusu da sam mu došla pomoći. Ako Isus kaže da mu ne treba pomoć ja ću uzeti križ i nositi ga. Kada dođemo do nekog malog kamena ja ću Isusu reći da sjedne i da se odmori. Nakon odmora ćemo krenuti do neke slavine da Isus popoije vode. Kada dođemo do odredišta gdje trebamo ostaviti križ ja ću pitati Isusa je li mu bolje. Kada mi odgovori ja ću mu reći da mi je bilo super danas i da onaj križ nije bio težak. Vratiti ću se kući o odmoriti se. Ujutro ću se prisjetiti tog dana.

Lijepa riječ Isusu: Isuse ja te volim i poštujem te. niti

Antonela Rakić, 4 a G. Vrba

josipanicic@yahoo.com
Josip Anicic, prof
http://anicic.korisnik.com

U ime Isusovo uzimam vlast i vežem sve sile i snage u zraku, na zemlji, u vodi, u podzemlju, na onom svijetu, u prirodi i u vatri.

Ti si gospodin nad svim svemirom, dajem ti slavu u ime tvoga stvorenja. U tvoje ime vežem sve demonske sile koje su došle protiv nas i naših obitelji i stavljam sve nas pod zaštitu tvoje dragocjene krvi koja je prolivena za nas na križu.

Marijo, naša majko, tražimo tvoju zaštitu i zagovor s presvetim srcem isusovim za sve naše obitelji. Zaogrni nas svojim plaštem ljubavi da se prestraši neprijatelj.

Sveti Mihovile, i naš anđele čuvaru, dođite i branite nas i naše obitelji u borbi protiv svega zla što obilazi svijetom.

U ime Isusovo, zapovijedam svim silama i snagama zla da odstupe istoga časa od nas, od naših domova i naše zelje.

A mi ti zahvaljujemo, gospodine Isuse, jer si vjeran bog i osjećaš s nama. Amen

Nalazimo se u vremenu

Vremena je toliko prošlo, prolazi i proći će…Na neki
je način i brzo Božić ove godine došao…Možda će
netko reći – iznenadio…

Iznenadio, možda nas, ali bojim se da nije trgovce, nego
su oni »Božić iznenadili«…

Kako to mislim?! Vrlo je jednostavan odgovor – došao sam
u jednu trgovinu prije Došašća – trgovina je sva bila u
Božićnom ozračju. Kada sam započeo razgovor – sve se
svelo na biznis…No, nije to jedina trgovina, ali ta mi je
trgovina »zapela« za osjećaje…

Što reći na sve to ?
Isus rođendan smo slavili oko 2000 puta. Međutim Isus se
želi roditi u našem srcu sada, ali ako se on rađa kao
»potrošač« ili kao onaj koji mora otići u razne
»mega« trgovine i sve što se nudi bez granica uzeti i
pričati – to je dobro za Božić, dobro je da bude
podosta vrsta kolača i ne znam što još svega ne…

Bojim se da se u toj nekoj vrevi, usudio bih se reći utrci
sa vremenom –Božić izgubio svoj prvotni
smisao…rođenje Djeteta za mene i cijelu moju obitelj…

Pojavio se Djed božićnjak – koje se sve riječi
koriste da bi se izbjegla istina…i kako bi se napravio
biznis… Ne mogu da ne vidim – TV je napravio svoj
Božić – samo uvoz i »odgoj«…ali kakav je to
odgoj…!?!

Upravo ovih dana razgovaram s djecom (a djeca vole se
izreći) slušam i oni opisuju nekadašnje običaje kako im
pričaju njihove stare bake…Kako se običavao slaviti
Božić – nije li to najljepša televizija, najljepši
živi odgoj koji potiče na susrete, veselje, i nježnost
koju je, bojim se, dosta teško razumjeti… Nekako kada
čovjek sve to sluša – srce mu drugačije zatreperi,
pjevuši, zebe starom čežnjom biti u tom prošlom
vremenu… Zatreperi i kada gledamo televiziju, ali kako se
osjeća i koju sve poruku može izvući?

Zamišljam i djeci nekako pokušavam usporediti mjesto
rođenja djece u bolnicama i onog Isusovog u štalici. Isus
je rođen posve tiho, neprimjetno, u tihoj štalici među
životinjama…

Zapitamo li se – kako je ta štalica izgledala, jasle,
životinje koje su ga grijale, ali ga je najviše grijala
ljubav prema tebi čovječe, koji upravo čitaš ove
retke…

Rodio se, kao što sam rekao gore 2000 puta, a koliko se
puta rodio u tvome životu, u tvojoj duši – tvojoj
skromnosti, tvojoj smjelo pruženoj ruci, prema bratu
čovjeku…

Jesi li uvijek bio spreman prvi pružiti ruku ili
jednostavno tražiš svoja prava i govoriš on je meni prvi
rekao ružnu riječ i tražiš riječ kojom bi mu uzvratio
udarac, i dalje govoriš kako ti najbolje slaviš Božić te
si i uvjeren u to unatoč upozorenjima i slušanjima…

Jel to možda Božić za punim stolom dok možda netko u
tvojoj blizini nema što ni pojesti, a ti govoriš neka ti
je Sretan Božić i hvališ se kako si postio kroz advent, a
nitko s tobom nije mogao izaći na kraj te si na kraju svu
tu hranu i pojeo…

Dovoljno bi bilo tu hranu što si »šparao« odnijeti tom
siromašnom čovjeku. Obojica ćete biti zasigurno sretni.
Nemoj reći to je lijepo (možda) sročeno i da to samo
ostane na tome. Kako god ti učinio tome čovjeku je
dovoljna samo korica kruha i on će upravo u tome pronaći
komadić sreće i pun stol ljubavi koja je itekako danas
potrebna jer upravo zbog njega je Isus došao da mu kaže
– s tobom sam, s tobom želim večeras blagovati, zbog
tebe se večeras ponovno rađa, zbog tvoga tako
jednostavnoga bića koje me spremno dočekuje i otvara mi
svoje stanove te dijeli ključ svoga doma kako bi se mogao -
JA roditi.

Na kraju nam ostaje pitanje – tko se bolje pripremio za
Božić ?

Stol koji smo ispunili raznom hranom, okitili bor,
nakupovali cijele trgovine i kod kuće ostali gledati
televiziju… ili spremno, pomireni s Bogom (u iskrenoj i
otvorenoj pokajničkoj ispovijedi) i na ovoj zimi otišli
blagovati s našim novo – rođenim Kraljem, kraljem Mira,
kraljem Blagoslova, kraljem koji nas sve jednako grli na
polnoćki (na Sv. Misu) na Božić.

Ima li ljepšega Božića od Božića gdje svi zajedno
jedemo (blagujemo pomireni s njime) i Njegovu pruženu Ruku
primamo te dalje svakome čovjeku stisnutu Ruku u srcu
čuvamo.

Neka nam je svima nama takav sretan Božić!

Josip Aničić, vjeroučitelj>
> josipanicic@yahoo.com
> Josip Aničić, prof
> http://anicic.korisnik.com

Nalazimo se u vremenu

Vremena je toliko prošlo, prolazi i proći će…Na neki
je način i brzo Božić ove godine došao…Možda će
netko reći – iznenadio…

Iznenadio, možda nas, ali bojim se da nije trgovce, nego
su oni »Božić iznenadili«…

Kako to mislim?! Vrlo je jednostavan odgovor – došao sam
u jednu trgovinu prije Došašća – trgovina je sva bila u
Božićnom ozračju. Kada sam započeo razgovor – sve se
svelo na biznis…No, nije to jedina trgovina, ali ta mi je
trgovina »zapela« za osjećaje…

Što reći na sve to ?
Isus rođendan smo slavili oko 2000 puta. Međutim Isus se
želi roditi u našem srcu sada, ali ako se on rađa kao
»potrošač« ili kao onaj koji mora otići u razne
»mega« trgovine i sve što se nudi bez granica uzeti i
pričati – to je dobro za Božić, dobro je da bude
podosta vrsta kolača i ne znam što još svega ne…

Bojim se da se u toj nekoj vrevi, usudio bih se reći utrci
sa vremenom –Božić izgubio svoj prvotni
smisao…rođenje Djeteta za mene i cijelu moju obitelj…

Pojavio se Djed božićnjak – koje se sve riječi
koriste da bi se izbjegla istina…i kako bi se napravio
biznis… Ne mogu da ne vidim – TV je napravio svoj
Božić – samo uvoz i »odgoj«…ali kakav je to
odgoj…!?!

Upravo ovih dana razgovaram s djecom (a djeca vole se
izreći) slušam i oni opisuju nekadašnje običaje kako im
pričaju njihove stare bake…Kako se običavao slaviti
Božić – nije li to najljepša televizija, najljepši
živi odgoj koji potiče na susrete, veselje, i nježnost
koju je, bojim se, dosta teško razumjeti… Nekako kada
čovjek sve to sluša – srce mu drugačije zatreperi,
pjevuši, zebe starom čežnjom biti u tom prošlom
vremenu… Zatreperi i kada gledamo televiziju, ali kako se
osjeća i koju sve poruku može izvući?

Zamišljam i djeci nekako pokušavam usporediti mjesto
rođenja djece u bolnicama i onog Isusovog u štalici. Isus
je rođen posve tiho, neprimjetno, u tihoj štalici među
životinjama…

Zapitamo li se – kako je ta štalica izgledala, jasle,
životinje koje su ga grijale, ali ga je najviše grijala
ljubav prema tebi čovječe, koji upravo čitaš ove
retke…

Rodio se, kao što sam rekao gore 2000 puta, a koliko se
puta rodio u tvome životu, u tvojoj duši – tvojoj
skromnosti, tvojoj smjelo pruženoj ruci, prema bratu
čovjeku…

Jesi li uvijek bio spreman prvi pružiti ruku ili
jednostavno tražiš svoja prava i govoriš on je meni prvi
rekao ružnu riječ i tražiš riječ kojom bi mu uzvratio
udarac, i dalje govoriš kako ti najbolje slaviš Božić te
si i uvjeren u to unatoč upozorenjima i slušanjima…

Jel to možda Božić za punim stolom dok možda netko u
tvojoj blizini nema što ni pojesti, a ti govoriš neka ti
je Sretan Božić i hvališ se kako si postio kroz advent, a
nitko s tobom nije mogao izaći na kraj te si na kraju svu
tu hranu i pojeo…

Dovoljno bi bilo tu hranu što si »šparao« odnijeti tom
siromašnom čovjeku. Obojica ćete biti zasigurno sretni.
Nemoj reći to je lijepo (možda) sročeno i da to samo
ostane na tome. Kako god ti učinio tome čovjeku je
dovoljna samo korica kruha i on će upravo u tome pronaći
komadić sreće i pun stol ljubavi koja je itekako danas
potrebna jer upravo zbog njega je Isus došao da mu kaže
– s tobom sam, s tobom želim večeras blagovati, zbog
tebe se večeras ponovno rađa, zbog tvoga tako
jednostavnoga bića koje me spremno dočekuje i otvara mi
svoje stanove te dijeli ključ svoga doma kako bi se mogao -
JA roditi.

Na kraju nam ostaje pitanje – tko se bolje pripremio za
Božić ?

Stol koji smo ispunili raznom hranom, okitili bor,
nakupovali cijele trgovine i kod kuće ostali gledati
televiziju… ili spremno, pomireni s Bogom (u iskrenoj i
otvorenoj pokajničkoj ispovijedi) i na ovoj zimi otišli
blagovati s našim novo – rođenim Kraljem, kraljem Mira,
kraljem Blagoslova, kraljem koji nas sve jednako grli na
polnoćki (na Sv. Misu) na Božić.

Ima li ljepšega Božića od Božića gdje svi zajedno
jedemo (blagujemo pomireni s njime) i Njegovu pruženu Ruku
primamo te dalje svakome čovjeku stisnutu Ruku u srcu
čuvamo.

Neka nam je svima nama takav sretan Božić!

Josip Aničić, vjeroučitelj>
> josipanicic@yahoo.com
> Josip Aničić, prof
> http://anicic.korisnik.com

Božji smo narod, zar ne?

Često čitajući i slušajući Božju riječ iz Svetog
Pisma slušamo o Izraelcima. Znamo da su oni izabrani Božji
narod. I onda se pitamo kakve to veze ima s nama? Bog im
obećava da će se brinuti za njih, izljeva na njih
blagoslove, brine se za njih. Koliko se samo puta u Bibliji
može pročitati kako je Bog spasio svoj narod onda kad su
vjerovali ili kad su ponovno povjerovali? Divno je živjeti
tako kad znaš i uvjeren si da te Bog iz svih pogibelji
spašava.

Onda razmišljam, a kakve to veze ima sa mnom? Upravo nam
je to objavljeno u Božiću. Dolasku malenog djeteta. Bog
nam je po Isusovu rođenju, a kasnije i životu htio
objaviti da je i nas „obasjalo mlado sunce sa visine“.
Da je i nama „svanulo“ tj. da smo i mi uključeni u
Božje blagoslove i brigu za nas.

Isus nam svojim rođenjem želi reći da
nam je blizak, da nam je prijatelj, da je imao iste probleme
kao i mi. Upravo imam upalu sinusa pa, razmišljam koliko je
to bolno za malu djecu koja ne znaju ispuhati nos ni reći
koliko ih boli. Vjerojatno je i Isus bio bolestan, a kako i
ne bi kad se rodio u trošnoj Štalici?! A mi svoju djecu
umotavamo u dekice, benkice itd., cijepimo ih protiv
različitih bolesti, a ipak su bolesna.
Isus dolazi, mi smo po krštenju ucijepljeni, uključeni u
Božji narod i dionici smo Božjih blagoslova koja je dao
svome narodu (čitaj: nama). Zar to nije dovoljan razlog
zašto se trebamo radovati Božiću? Zato Bibliju u ruke i
radujte se čitajući! Tamo ima puenano zanimljivih
istinitih stvari koje je Bog činio i čini samo moramo
postati svjesni

Helena Aničić, vjeroučiteljica

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

UVOD

(596) Kratko zitije ave Jovana, zvanog Sholastik, igumana svete Sinajske gore i pravog svetitelja, koje je sastavio Danilo, monah raitski, castan i vrlinski covek

Nisam u stanju da sasvim tacno kazem gde se rodio i u kome se cuvenom gradu vaspitao ovaj veliki covek pre nego sto se odao monaskom podvigu. Medjutim, sasvim pouzdano znam u kome se gradu divni otac sada nalazi i gde se bozanskom hranom casti. Jer, i on sada prebiva u gradu o kome na jednom mestu govori milozvucni Pavle, uskliknuvsi: Nase je zivljenje na nebesima (Fil.3,20), te u nevestastvenom osecaju hrani svoj duh onim cega nikada nije dosta, uziva u prizoru besmrtne duhovne lepote i duhom se raduje duhovnom. On primi nagradu dostojnu svoga znoja i pocast za neumorni trud, dobivsi vecno nasledje i pridruzivsi se za svagda onima cija noga stoji na (597) pravom putu(Ps.25, 12), postajuci jedno sa njima.

Na koji nacin je ovaj covek od krvi i mesa dostigao bestelesna bica, izlozicu sto je moguce jasnije.

U svojoj sesnaestoj godini (po duhovnom uzrastu, medjutim, hiljadu godina star), blazeni predade sebe Velikom Svesteniku kao cistu i dobrovoljnu zrtvu. Telom se pope na Sinajsku a dusom na nebesku goru, u nameri, mislim, da mu bas to vidljivo mesto posluzi kao najbolji putovodja ka nevidljivoj gori. Presekavsi sramnu bestidnost tudjinovanjem, tim odlicnim sredstvom da se uspostavi nadzor nad svojim strastima, on dostize i duboko smirenoumlje, te vec u samom pocetku podviga sasvim pametno progna varalicu samougadjanja i samopouzdanja: pognuo je glavu i poverio se jednom odlicnom ukrotitelju mladosti, kako bi, vodjen njegovom sigurnom rukom, bez opasnosti presao duboko more zivota. Tako je potpuno umrtvio sebe: imao je dusu kao bez razuma i bez volje, lisenu cak i prirodnog svojstva ^[1]. Sto je jos cudnije, on, covek sa opstim obrazovanjem ^[2], postaje ucenik nebeske prostote, smatrajuci oholost filosofije za nesto najbesmislenije i sasvim tudje smirenju.

Posle devetnaest godina, poslavsi svog vaspitaca nebeskom Caru kao nekog poslanika i zastupnika, on i sam izlazi na popriste bezmolvija, drzeci u rukama molitve svog velikog oca kao oruzje za razaranje neprijateljskih tvrdjava. Pronasavsi mesto zgodno za usamljeni podvig, udaljeno od (600) crkve oko pet stadija (to mesto se zvase Tola), provede cetrdeset godina u istrajnim podvizima, svagda plamteci vatrenom ljubavlju Bozijom.

Ko moze recima da opise i pripovedanjem da oda dostojno priznanje podvizima sto ih je on tamo izveo! I kako da se otkrije svaki trud njegov, u tajnosti sejan! Ipak, makar i samo po nekim od glavnih podviga, moci cemo dobiti izvesnu predstavu o svesvetom bogatstvu trisvetoga.

Jeo je od svake vrste hrane koja se bez prigovora dopusta monasima, ali vrlo malo. Tim putem, kako mi izgleda, premudro slomi rog tastine i takvom uzdrzljivoscu suzbi gospodaricu sto mnogo izvoljeva, preteci joj oskudicom: Umukni! Prestani! Usamljenoscu i izbegavanjem susreta sa ljudima ugasio je plamen ove peci [tj. tela], pretvorio ga sasvim u pepeo i potpuno stisao. Putem milostinje i oskudice u zivotnim potrebama, ovaj junak je hrabro izbegao obozavanje idola (up. Kol.3,5). Podizao je dusu iz svakodnevne samrti i klonulosti ^[3], bockajuci je secanjem na smrt kao iglom. Klupce pristrasca i svakovrsnih culnih uzivanja razmotao je sluzeci se svetom tugom. Tiraniju gneva ubio je macem poslusnosti vec pre toga, a pijavicu paukolike tastine usmrtio je time sto se retko javljao medju ljudima, i jos redje govorio.

A sta tek da se kaze o pobedi koju je taj divni posvecenik izvojevao nad osmom strascu ^[4], sta onda o najvecem stupnju ociscenja sto ga je ovaj Veseleilo (up. Izl.31. itd.) poslusnosti ^[5] zapoceo, a Gospod nebeskog Jerusalima dovrsio svojim dolaskom? Bez poslusnosti se, naime, ne mogu pobediti djavo i druzina njegova. Na koje mesto u ovome vencu da stavim izvor njegovih suza (nesto sto se ne srece (601) tako cesto), cija skrivena radionica postoji jos i sad: jedna vrlo mala pestera u podnozju planine, udaljena od njegove i svacije kelije taman toliko da se ne stvori povod za slavoljublje? No, ta pecina je bila bliska nebu po tuznim jaucima i dozivanju u pomoc, koji su se razlegali iz nje sa snagom koju obicno ispolje oni sto su probodeni macem ili oni kojima usijanim zezlom bodu i vade oci.

Predavao se snu iskljucivo toliko koliko je potrebno da priroda uma ne bude ozledjena nespavanjem. A pred spavanje bi se mnogo molio i sastavljao knjige: to mu bese jedinstveno sredstvo protiv uninija. Pa i sav zivot mu bese jedna neprekidna molitva i neizmerna ljubav prema Bogu. Posmatrajuci Boga, danju i nocu, u cistoti svoje svetosti kao u ogledalu, on nije hteo, ili, jos tacnije receno, nije mogao da se zasiti.

Povodeci se za njegovim primerom, neki monah Mojsije ga je uporno molio da ga primi za ucenika i da ga upozna sa pravom filosofijom. Pokrenuo je cak i neke starce da odu velikome Jovanu. Zahvaljujuci njihovim molbama Jovan pristade da ga primi. Jednoga dana Jovan naredi Mojsiju da ode u gradinu i tamo naspe zemlje koja bi bila zgodna za obdelavanje i negovanje povrca. Stigavsi na odredjeno mesto, Mojsije vredno prionu na posao koji mu je zapovedjen. No, kada dodje podne i osvoji najveca pripeka (tada bese mesec avgust), Mojsije se skloni u senku jednoga ogromnog kamena, leze i zaspa. A Gospod, koji nece nicim da ozalosti svoje sluge, po obicaju svome preduhitri opasnost. Veliki starac, koji je u svojoj keliji sedeo i razmisljao o sebi i (604) o Bogu, pade u neki lagani san, u kome vide jednog svestenolikog coveka kako ga budi i kori ga zbog njegovog sna, i govori: “Jovane, kako mozes da spavas bez brige dok se Mojsije nalazi u opasnosti?!” Jovan naglo skoci i naoruza se molitvom za svog ucenika. I kada se predvece Mojsije vratio u keliju, upita ga Jovan, da mu se nije desilo stogod neocekivano i neprijatno. A ovaj odgovori: “Ogromna stena bi me sigurno zgnjecila dok sam u podne spavao pod njom, da mi se nije priculo kako me zoves, te sam u jednom skoku bio daleko od tog mesta”. A Jovan, istinski smirenouman, nista ne rece o svome vidjenju, nego skrivenim uzdasima i silinom ljubavi slavljase blagoga Boga.

Bese on uzor vrline i lekar nevidljivih rana. Tako, na primer, jedan covek, po imenu Isakije, snazno obuzet teskim demonom teloljublja i vec klonuo duhom, pritece brzo ovome velikom podvizniku i otkri mu, jecajuci, svoju strasnu borbu. Zadivljen njegovom verom, bozanstveni Jovan mu rece: “Prijatelju, da stanemo obojica na molitvu!” I tek sto su zavrsili moljenje, dok je izmuceni Isakije jos lezao nicice na zemlji, Bog ispuni zelju sluge svog (kako ne bi ispalo da David laze, up. Ps.144,19), i zmija utece pod udarcima istinske molitve. A bolesnik, osetivsi da se izlecio, bese sav izvan sebe, pa zahvali i onome sto se molio za njega i Onome koji ga je uslisio.

Neki, pak, podbadani zaviscu, nazvase svetog Jovana brbljivcem i naklapalom. A on ih delom pouci, pokazavsi svima da sve moze u Hristu koji mu daje moc (605) (Fil.4,12): cutao je citavih godinu dana, tako da su se podsmevaci njegovi pretvorili u molitelje, koji govorahu: “Zatvorili smo izvor iz koga nam je vecito tekla korist, i naskodili smo spasenju svih!” A on, ne voleci da se objasnjava, poslusa ih i nastavi sa svojim predjasnjim nacinom zivota kao da se nista nije desilo.

Posle toga, u znak priznanja za sve njegove vrline, uzdigose ga jednoglasno, i protiv njegove volje, kao nekog novojavljenog Mojsija, na polozaj igumana u bratstvu. Postavivsi svecu na svecnjak staresinstva, dobri biraci ne pogresise: Jovanu to bese povod da se i sam priblizi gori Sinajskoj. Popevsi se duhovnim lestvama, on udje i u tajanstveno svetiliste nevidljivog hrama, te u vidjenju primi bogonapisano zakonodavstvo. Recju Bozijom otvori usta svoja i nadahnu se Duhom i reci pocese da naviru iz bogate riznice njegova srca. I dostize kraj svog vidljivog zivota vodeci Izrailjce, monahe, razlikujuci se od Mojsija samo po jednoj stvari: po tome sto udje u gornji Jerusalim. Jer, Mojsije, zbog cega – ne znam, nije usao u donji Jerusalim ^[6].

Duh Sveti je govorio kroz njegova usta. To svedoce mnogi koji se preko njega spasose ili se jos i sada spasavaju. Najbolji svedok njegove spasonosne mudrosti je onaj novi David ^[7]. Svedok je bio i dobri Jovan, nas predobri pastir, koji je ubedio ovoga novog bogovidca da radi koristi pastve sidje svojim duhom sa gore Sinaja i da nam pokaze svoje bogonapisane tablice, koje sadrze spolja – delatne savete, a iznutra – uputstva za sagledavanje.

(608) Pokusao sam da u nekoliko reci izlozim mnogo: i medju ritorima se najvise ceni kratkoca izlaganja.

O istome avi Jovanu, igumanu Sinajske Gore, tj. Lestvicniku ^[8]

Ava Martirije dodje jednog dana sa avom Jovanom k velikom Anastasiju. Kada ih ugleda, on rece avi Martiriju: “Reci, ava Martirije, odakle je ovaj decko? I ko ga je postrigao?” A ovaj mu odgovori: “Tvoj je sluga, oce, a postrigao sam ga ja”. I rece mu Anastasije: “Gle, ava Martirije, ko bi rekao da si igumana sinajskog postrigao!” I ne prevari se sveti Anastasije: posle cetrdeset godina, Jovan zaista postade nas iguman.

Drugom prilikom, opet, povede Jovana sa sobom njegov ucitelj, ava Martirije, u posetu velikome Jovanu Savaitu, koji tad zivljase u pustinji Guda. Kada ih vide, starac ustade, nali vode i opra noge avi Jovanu, pa ga poljubi u ruku. Avi Martiriju, pak, ne opra noge. Kada ga ucenik njegov, Stefan, upita zasto je tako uradio, on mu rece: “Veruj mi, cedo: ko je taj decak – ja ne znam, ali ja igumana sinajskog primih i igumanove noge oprah”.

Pa i ava Stratigije, na dan kada je ava Jovan postrizen u njegovoj dvadesetoj godini, prorece da ce postati velika zvezda.

Onoga dana kada je ava Jovan postao nas iguman okupilo se negde oko sest stotina gostiju. Dok su oni sedeli i jeli, ava Jovan spazi nekog coveka kratke kose, odevena na jevrejski nacin u sindon, kako trci amo-tamo i zapovednicki izdaje naredjenja kuvarima, ekonomima, kelaritima, i ostalim sluziteljima. Kada se narod razidje i sluge sedose da jedu, potrazise onoga sto je sve obilazio i izdavao naredbe, ali ga ne nadjose. Tada im sluga Bovziji, prepodobni otac nas Jovan, rece: “Pustite ga! Gospodin Mojsije nije nista neobicno ucinio time sto je posluzio na svome mestu”.

Kada je jednom u palestinskoj oblasti nastala susa, na molbu tamosnjih stanovnika pomoli se ava Jovan i pade obilna kisa. Nije ni neverovatno: Jer ce Gospod uciniti po zelji onih koji ga se boje, i uslisice molitvu njihovu (Ps.144,19).

(609) Treba da se zna da je Jovan Lestvicnik imao rodjenog brata, cudesnog avu Georgija, koga on jos za zivota svog postavi za igumana sinajskog, a sam se predade bezmolviju, koje on, kao mudrac, od pocetka izabra sebi za nevestu. Kada je dosao cas da ovaj nas novi Mojsije, najsvetiji iguman Jovan, ode Gospodu, stajase pred njim placuci ava Georgije, brat njegov rodjeni, govoreci: “Eto, ostavljas me i odlazis? Molio sam se stalno da ti mene ispratis: jer, ja nisam ni sposoban da bez tebe upravljam manastirom, o, moj gospodine! A eto, sada ja tebe ispracam!…” Rece mu ava Jovan: “Ne tuguj, i ne brini! Ako steknem slobodu kod Gospoda, necu te ostaviti da napunis ni godinu dana posle moje smrti”. Tako se i zbilo: posle deset meseci ode i Georgije Gospodu.

(624) Pismo svetog Jovana, igumana raitskog
Veoma postovanom Jovanu, igumanu Sinajske gore

Izuzetnom i ravnoandjelskom ocu otaca i prevashodnom ucitelju, gresni iguman raitski salje pozdrav u Gospodu.

Posto je nama, ubogima, poznata tvoja u Gospodu neprotivreciva u svemu i svakom vrlinom ukrasena poslusnost, narocito u onome u cemu treba da se umnozi talanat sto ti ga Bog dade, resili smo da ti pisemo, makar koliko uboge i jadne bile nase reci, imajuci na umu ono sto je receno: Upitaj oca svoga, i objasnice ti; starije tvoje, i reci ce ti (Pon.Zak.32,7).

Stoga te, kruno vrlina, ovim pismom molimo kao zajednickog oca sviju nas i ucitelja najboljeg, po svemu starijeg u podviznistvu i duhovnoj mudrosti, da nama neukima posaljes ono sto si video u bogovidjenju kao drevni Mojsije, na istoj toj gori, i da kao bogonapisane tablice sastavis jednu dragocenu knjigu i posaljes je nama, radi pouke novog Izrailja, koji tek sto je izisao iz duhovnog Egipta i presao more svetskog zivota. I kao sto si na moru, uz pomoc Boziju, bogonadahnutim jezikom svojim umesto palicom nacinio cudo, tako i sada ne prezri nasu molbu, nego bez oklevanja napisi razgovetno sve sto je potrebno za monaski zivot i sto u Gospodu odgovara nasem spa senju, jer si istinski veliki ucitelj svih koji su izabrali andjelski zivot.

(625) I ne misli da je ovo sto kazem neko laskanje ili ulagivanje. Ti dobro znas, sveti oce, da nam je to tudje i da ono sto o tebi ovde kazemo govore i svi ostali. Stoga se nadamo u Gospodu da cemo brzo primiti i celivati tvoje skupocene reci, napisane u knjizi koju ocekujemo i koja ce svim pravim sledbenicima Hristovim posluziti kao pouzdani vodic i kao lestvica koja se pruza sve do nebeskih dveri i uznosi one koji zele da dodju do neba, da bi, citavi i neozledjeni, slobodno prosli mimo duhova zla, i upravitelja tame, i gospodara u vazduhu. Jer, ako je Jakov, jedan obican pastir, imao tako strasno vidjenje na lestvici, koliko tek pastir duhovnih ovaca moze delima i istinom pokazati svima ne samo vidjenje nego i nepogresivo uzlazenje ka Bogu!

Budi mi zdrav u Gospodu, casni oce!

Jovan pozdravlja Jovana

Primio sam tvoje cenjeno pismo, dostojno tvog uzvisenog i bestrasnog zivota, i tvog cistog i smirenog srca, koje si poslao nama nistima i ubogima u vrlinama, pismo koje u stvari predstavlja naredbu i zapovest koja prevazilazi nase moci. Zaista, tebi, samo tebi i tvojoj svetoj dusi prilici da rec pouke i opomene trazis od nas, koji smo toliko neupuceni i neuki, kako u reci tako i u delu. Tvoja svetost nam uvek sluzi za primer smirenoumlja. Uostalom, reci cu i ja sada: kada ne bismo strepili od velike opasnosti kojoj bismo se izlozili zbacujuci sa sebe jaram svete poslusnosti, majke svih vrlina, ne bismo se tako nerazborito upustili u ono sto je iznad nasih sposobnosti. Trebalo bi, divni oce, kada se vec raspitujes o tim stvarima, trebalo bi da se o njima obavestis kod onih koji ih dobro poznaju. Jer, mi se jos nalazimo u razredu onih koji su tek posli u skolu.

Ali, posto bogonosni oci nasi, posveceni u tajne istinitog saznanja, uce da se poslusnost sastoji u tome sto se bez dvoumljenja pokoravamo starijima i onda kada nam narede nesto sto prevazilazi nase snage, i mi prezresmo svoju nesposobnost, pa se pobozno i smerno prihvatismo posla, u strahu da ne zasluzimo vecnu smrt zbog neposlusnosti, a ne zbog toga sto bismo mislili da to tebi nesto koristi ili da cemo time objasniti nesto sto bi ti, sveti oce, znao (628) manje od nas. Uveren sam, naime, ne samo ja vec, mislim, i svi koji zdrav razum imaju, da je oko tvoga razuma cisto od svega zemljanog i da ga ne zamracuje nikakva strast, te da bez ikakve smetnje upire pogled u bozansku svetlost i obasjava se njome.

Pokrenut tako na poslusanje, pristupih izvrsenju tvoga presvetog naloga sa strahom ali i iz ljubavi, kao pametan poslusnik i nekorisni sluga plemenitog zivopisca. Pri svome oskudnom znanju i mucavom izrazavanju jednoliko napisah zive reci samo mastilom. Tebi, pak, nacalnice i predvodnice ucitelja, prepustam da ukrasis i razjasnis ovu knjigu, te da, kao izvrsitelj bozanskih tablica i zakona duhovnog, dopunis ono sto nedostaje.

I ne saljem ja tebi ovaj nas rad (sacuvaj Boze, to bi bio znak krajnje ludosti!), s obzirom da si sposoban u Gospodu ne samo druge nego i nas same da naucis bozanstvenom redu i nauci – nego bogozvanoj obitelji koja se zajedno s nama uci od tebe, o, najbolji medju najboljim uciteljima! Po njihovim molitvama, kao i tvojim, radja se u nama neka nada koja pokriva nase neznanje, te razapinjemo jedro na brodu nasega pera i krmu nase reci predajemo u ruke nasem dobrom satrudniku, sa molbom: ako nekome u ovome delu ista bude od koristi, neka plod toga pripise, kao pametan, nasem plemenitom ucitelju. A nama neka izmoli od Boga nagradu za dobru volju nasu, ne gledajuci na ono sto je napisano (jer je zaista lose i puno svakog neznanja), nego uzimajuci u obzir raspolozenje s kojim se poduhvatismo, kao sto je nagradio i udovicu za leptu od srca prinetu. Gospod uzvraca nagradom ne prema kolicini darova i prinosa, nego po velicini zrtve srazmerno nasim mogucnostima.

NAPOMENE:

1. Lisenu cak i prirodnog svojstva: prema starim komentatorima, misli se upravo na sposobnost volje – hteti ovo ili ono. Usled potpune poslusnosti i samoodricanja, sveti Jovan kao da vise nije imao ni prirodnu sposobnost htenja i biranja. Ove reci, dakle, ukazuju na najvisi stepen samoodricanja (up. primedbu f u Uvodu Matije Radera, sol. 597, prema sholiji Ilije Kritskog).
2. Covek sa opstim obrazovanjem: opste (“enciklopedijsko”) obrazovanje toga doba, u koje je ulazila gramatika, poetika, retorika, filosofija, matematika “i svaka vestina i nauka”. Ilija Kritski vidi narocito smirenoumlje svetog Jovana u tome sto se on, tako obrazovan i kulturan, predaje na vaspitanje prostom i neukom coveku, i sto je potom i sam ziveo kao da nikakvog obrazovanja nije imao. Motiv za to Ilija Kritski nalazi u smirenoj misli svetog Jovana da je Bog izabrao ono sto je u svetu ludo da posrami ono sto je mudro (col. 598, u primedbi).
3. Svakodnevne samrti i klonulosti: po tumacenju Ilije Kritskog, pod tim treba razumeti uninije, tj. stanje klonulosti i camotinje, depresije i izvesnog ogorcenja koje koci svaku dobru delatnost u samom korenu (col.601, primedba n; up. i Recnik na kraju ovog izdanja!).
4. O pobedi nad osmom strascu: misli se na gordost, koju je sveti Jovan pobedio dostignuvsi najvisi stupanj ociscenja od strasti, tj. bestrasce. Bestrasce se, medjutim, postize poslusnoscu i dolaskom Svetog Duha u dusu (Ilija Kritski, sholija u primedbi r, sol.601-602).
5. Veseleilo poslusnosti: Veseleilo je bio sin Urije (i Marije, sestre Mojsijeve, iz plemena Judina), koga je Bog izabrao i obdario posebnim talentom da nacini skiniju. Uzima se kao obrazac poslusnosti (up. Izl.31. itd.).
6. Nije usao u donji (Jerusalim): obicno se misli da je to posledica Mojsijevog maloverja, sto ga je ispoljio kad mu je Gospod naredio da izvede vodu iz stene jednim udarom stapa (up. Broj.20,11).
7. Onaj novi David: sigurno misli na Isakija, koga gore spominje, jer silinom svog pokajanja Isakije kao da podseca na pokajnika cara Davida.
8. O istom avi Jovanu: dodatak Kratkom zitiju, koji je po svoj prilici napisao neki anonimni sinajski monah u isto vreme kada je Danilo Raitski pisao Kratko zitije.

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka I

O ODRICANjU I ODVAJANjU OD SUJETNOG ŽIVOTA

(632) Nas Bog i Car, dobar, predobar i svedobar (kada se govori slugama Bozijim, naime, s Bogom treba i zapoceti) stvorio je sva slovesna bica i obdario ih dostojanstvom slobode. Jedni su, zato, prijatelji Njegovi, a drugi istinske sluge, neki su mu sluge nekorisne, drugi su se sasvim otudjili, a neki su mu protivnici iako mu nista ne mogu.

Prijatelji Boziji, kako to mi u svojoj ogranicenosti smatramo, cestiti oce, jesu u stvari duhovna i bestelesna bica oko Njega. Istinske sluge jesu svi koji su neumorno i odusevljeno cinili i uvek cine samo ono sto je po Njegovoj volji. Beskorisne sluge su oni sto se smatraju krstenima, a zavet sa krstenja nisu ispunili kako treba. Otudjeni, pak, od Boga i neprijatelji Boziji, mislimo, jesu oni sto u Boga ne veruju ili oni sto veruju krivo. Bogoborci su, pak, oni koji ne samo sto su sami prekrsili i odbacili zapovest Gospodnju vec se svom snagom bore i protiv onih koji je izvrsuju.

Svaka od spomenutih vrsta iziskuje posebnu i prigodnu knjigu. No, nama neucenima u ovom slucaju ne bi moglo koristiti izlaganje o tome. Hajde, stoga, pozurimo sad, pruzimo pokorno i bez pogovora svoju nedostojnu ruku k istinskim slugama Bozijim sto nas svojim naredbama pobozno primorase i ljubazno prisilise da pisemo, od njihova znanja pozajmimo trsku za pisanje, umocimo je u tamno mastilo svetlog smirenoumlja, pa je onda kao na neku hartiju (633) (ili bolje – kao na duhovnu tablicu) spustimo na njihovo ugladjeno i cisto srce. Zapisujuci bozanske reci kao da bozansko seme sejemo, pocnemo ovako:

(633) Bog je zivot i spas svih koji su obdareni slobodom: vernih i nevernih, pravednih i nepravednih, poboznih i bezboznih, bestrasnih i strasnih, monaha i svetovnjaka, pametnih i glupih, zdravih i bolesnih, mladih i starih, kao sto su za svakog bez razlike – svetlost, sunce, vazduh. Bog ne gleda ko je ko (Rim.2,11;up. Ef.6,9).

Bezboznik je smrtno bice koje ima razum, a svojevoljno bezi od pravog zivota, te za svog Tvorca, koji vecno postoji, misli da ne postoji. Prestupnik je onaj sto zakon Boziji tumaci po svom zloumlju i smatra da veruje, i pored toga sto je obuzet bogoprotivnim misljenjem. Hriscanin je susta slika Hristova, koliko je moguce coveku, u recima, delima i misli, sa pravom i nepogresnom verom u Svetu Trojicu. Bogoljubac je onaj koji ucestvuje u svemu sto je prirodno i bezgresno, i koji ne propusta da prema svojim mogucnostima cini dobra dela. Uzdrzljivac je onaj koji se posred iskusenja, zamki i meteza upinje iz sve snage da podarzava Onoga koji je daleko od svega toga.

Monah pripada andjelskom cinu i [vodi] andjelski zivot, koji se ostvaruje u vestastvenom i prljavom telu. Monah je covek koji se drzi samo Bozijih zapovesti i reci, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znaci neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim culima. Monah ima posveceno telo, ociscena usta i prosvecen um. Monah je prebolna dusa, stalno obuzeta secanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimicna mrznja na ono sto ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuca onog sto je natprirodno.

Svi oni koji su spremno odbacili ono sto pripada ovom zivotu, svakako behu podstaknuti [zeljom] za buducim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema Bogu. Ako se nijednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napustanje sveta besmisleno. Samo, i u tom slucaju, dobri nas Sudija ocekuje da vidi kakav ce biti kraj njihovog zivotnog puta.

Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one sto sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni necujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova – kao sto je Lazara oslobodio (up. Jn. 11,44) – zapovedajuci svojim poslusnim andjelima: “Razdresite ga od strasti, i pustite da ide k blazenom bestrascu!” Inace, on nema nikakve koristi od napustanja sveta.

Svima nama sto hocemo da izadjemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu izmedju nas i Boga, koji bi, revnosan u (636) delanju i sagledavanju, za nas pruzao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vodjstvom presli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo ^[1]. Stoga se prevarise neki koji su, uzdajuci se u svoje sopstvene snage, mislili da im nikakav vodja nije potreban. Jer, oni koji su izasli iz Egipta dobili su za vodju Mojsija, a oni sto pobegose iz Sodoma imadjahu andjela (up. Post.19,1 itd.). Prvi lice na ljude koji se prepustaju nezi lekara da bi izlecili bolesti svoje duse: to su oni sto izadjose iz Egipta. A drugi lice na ljude koji zarko zele da svuku sa sebe necistotu gadnoga tela: zato im je i potreban andjeo, ili, da tako kazem, pomocnik ravan andjelu. Ukoliko su nam teze rane, utoliko nam je potrebniji vest lekar.

Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, pracen bezgranicnom patnjom (narocito u pocetku njihovog odricanja), dok se slastoljubiva nasa narav i neosetljivo srce pomocu pravoga placa ne pretvore u bogoljublje i cistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorcina su neizbezni u ovom poduhvatu, a najvise onima koji zive povrsno, sve dok nas um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan strazar cistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemocni, i nepokolebljivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoc i slabost svoje duse. On ce nam neizostavno pomoci cak i vise nego sto zasluzujemo, samo ako se neprestano drzimo dubokog smirenoumlja.

Neka znaju svi koji pristupaju ovom divnom, surovom i teskobnom, ali i lakom podvigu, da su dosli da se bace u oganj – ukoliko samo zele da se oganj duhovni useli u njih. Zato neka svaki ispita sebe, pa tek onda neka jede od hleba monaskog zivota, umesanog sa gorkim zeljem, i pije iz case ispunjene suzama, da se ne bi borio na sopstvenu osudu. Kad se ni svaki krsteni ne spasava – ostalo je bolje da precutim!…

Oni koji zapocinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Cvrst, trostruki i trostubni temelj cine: bezazlenost, post i celomudrenost. Sva deca u Hristu neka pocinju sa ovim vrlinama, uzevsi za primer pravu decu: u deci nema nimalo zla. Nece se kod njih nikada naci pokvarenost, ni glad nezajazljiva, ni trbuh nenasiti, ni telo raspaljeno pohotom. (Uostalom, mozda se te strasti razvijaju sa covekovim uzrastom, raspirujuci u nama oganj).

Zaista je mrsko, a i opasno, da rvac malakse tek sto je stupio u borbu, jer ce svako u tome videti predznak njegovog poraza. U svakom slucaju, odlucan pocetak bice nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dusu, sustalu u podvigu, podstice secanje na prvobitnu revnost kao (637) bodilo. Neki su se, zahvaljujuci tome, cesto podizali.

Kada dusa, izdajuci samu sebe, izgubi blazenu i milu toplinu, neka brizljivo ispita iz kakvog uzroka se je lisila, pa neka svom snagom i revnoscu nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguce vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izasla.

Covek koji se odrekao sveta pokrenut strahom, lici na upaljeni tamjan, koji najpre zamirise a potom zavrsi dimom. Onaj, pak, koji je to ucinio radi nagrade, podseca na mlinski zrvanj koji se svagda jednoliko okrece. A covek koji iz bozanske ljubavi napusta svet, odmah u pocetku stice oganj. On, pak, kao da je u neku sumu bacen, za tren oka izraste u ogromnu buktinju.

Ima ljudi koji grade na kamenom temelju; drugi, bez ikakva temelja, na goloj zemlji podizu stubove; a ima i takvih kojima se, posto propesace jedan mali deo puta, zagreju zile i zglobovi, te hitrije koracaju. Ko je pametan, razumece simvolicnu pouku ^[2].

Svesrdno potrcimo na poziv Boga i Cara! Inace, kako smo kratka veka, moglo bi se desiti da za dan smrti ostanemo bez ikakva ploda, te da skoncamo od gladi.

Ugodimo Gospodu kao sto vojnici ugadjaju caru: od samog stupanja u vojnu sluzbu trazi se od nas da savesno sluzimo.

Bojmo se Gospoda makar onoliko koliko se plasimo od zveri. Videh ljude koji su krenuli u pljacku, ne bojeci se Boga; a kad su na tome mestu culi lavez pasa – odmah se vratise. Ono sto strah od Boga nije mogao da ucini, ucinio je strah od zveri.

Zavolimo Gospoda makar onoliko koliko volimo svoje prijatelje. Cesto sam vidjao ljude koji su Boga uvredili i nimalo se zbog toga nisu sekirali; a kada su ti ljudi nekom sitnicom uvredili svoje prijatelje – upotrebili su sva sredstva, domisljali se na svaki nacin, sve trpeli, za sve se izvinjavali, i licno, i preko rodjaka, i poklonima – samo da bi obnovili prvobitnu ljubav.

U samim pocecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, sticu trudom i mukom. Napredujuci dalje, postajemo neosetljivi za teskoce, ili ih osecamo jos samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji nasu telesnu prirodu, vrline vec sticemo potpuno prozeti radoscu, ceznjom i bozanskim plamenom. Koliko su za pohvalu oni ljudi koji odmah u pocetku radosno i svesrdno izvrsavaju zapovesti Bozije, toliko su jadni oni koji citav svoj vek provedose u podvigu izvrsavajuci zapovesti – ali jos sa mukom.

Ni odricanja koja su prouzrokovana spoljnim okolnostima nisu za potcenjivanje i osudu. Znam za neke koji su se, bezeci, neocekivano sreli s carem, prikljucili se njegovoj sviti, usli u dvorac i bili posadjeni za carsku trpezu. Videh seme, slucajno palo u zemlju, kako donosi napredan i obilan rod. Razume se, mogucno je i obrnuto. Video sam i coveka koji je dosao u bolnicu po nekakvom drugom poslu, a ne da se leci; medjutim, bio je osvojen ljubaznoscu lekara, spao mu je (640) mrak sa ociju, te se zadrzao na lecenju. Tako je ono sto se nekima desilo protiv njihove volje, vredelo i znacilo vise nego ono sto drugi hotimicno cine.

Niko ne bi trebalo da se naziva nedostojnim monaskog poziva, pod izgovorom da ima mnogo teskih grehova, i potcenjujuci sebe zbog slastoljubivosti, izmisljajuci izgovore za grehe (up. Ps.140,4). Gde je mnogo gnoja, tamo je potrebno zamasno lecenje, da bi se uklonila necistota. Zdravi ne dopadaju bolnice.

Kad bi nas ovozemaljski car pozvao, u nameri da nas primi u svoju licnu sluzbu, mi ne bismo oklevali, ne bismo se izgovarali, nego bismo spremno ostavili sve i pohitali mu u susret. Pazimo, zato da, po svojoj lenosti i lakomislenosti, ne odbijemo poziv kada nas Car nad carevima, Gospodar nad gospodarima i Bog nad bogovima pozove u ovaj nebeski cin, te da na Velikom sudu ne ostanemo bez opravdanja.

Moze ici i covek koji je sputan lancima svetskih poslova i briga, ali tesko; i oni kojima su noge okovane cesto moraju hodati, ali se stalno spoticu i zadobijaju rane. Neozenjen covek, vezan za svet iskljucivo poslovima, lici na onoga kome su samo ruke vezane (jer, kad zazeli da krene putem monaskog zivota, veze ga ne sprecavaju). A ozenjeni lici na roba kome su i ruke i noge okovane.

Neki od onih sto vode povrsan zivot u svetu, postavili su mi sledece pitanje: “Kako se mozemo pribliziti monaskom zivotu i pored svojih zena i poslovnih briga?” Odgovorio sam im: “Svako dobro delo koje mozete uciniti, ucinite. Nikoga nemojte ruziti. Nikoga ne pljackajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se vazni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Cesto posecujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablaznjavajte. Tudje se zene ne doticite: neka vam bude dovoljna vasa. Ako tako budete (641) postupali, necete biti daleko od Carstva nebeskog”.

Krenimo sa radoscu i strahom Bozijim na ovaj divni podvig, ne plaseci se nasih neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pazljivo posmatraju lice nase duse. Kad vide da se promenilo od straha, oni se jos zesce okomljuju na nas, jer opazaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu s njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori.

Gospod je po svome promislu olaksao pocetnicima takvu borbu, da se u samom pocetku ne bi vratili u svet. Zato se svagda radujte u Gospodu, sve sluge Bozije, posto se u tome vidi prvi znak ljubavi Gospodnje prema nama, kao i to da nas je On sam pozvao.

Uostalom, zna se da Bog cini i ovako: kad vidi odvaznu dusu, On je odmah uvodi u bitku, jer zeli da je brzo uvenca slavom. Sakrio je Gospod od onih u svetu neugodnost ovog poprista (iako je to, u stvari, ugodnost). Kad bi se znalo za to, niko se ne bi odrekao od sveta.

Usrdno posvecuj Hristu napore svoje mladosti, pa ces se u starosti radovati bogatstvu dobrote. Ono sto se u mladosti stekne, krepi i tesi iznemogle od starosti. Pregnimo, momci sa odusevljenjem, i zivimo trezvoumno, jer je trenutak smrti neizvestan. Zaista zle i opake, prepredene i podmukle, mocne i budne, bestelesne i nevidljive neprijatelje imamo; neprijatelje kojima je vatra u rukama i koji zele da spale hram Boziji upravo onim ognjem koji u njemu gori ^[3].

Niko od mladih ne sme da slusa svoje neprijatelje, demone, koji savetuju: “Nemoj iscrpljivati svoje telo, da te ne spopadnu nevolje i bolesti”. Narocito u nase vreme, tesko da ce se naci neko ko bi se resio da umrtvi svoje telo, mada se po neko i lisava obilne i ukusne hrane. Demon u tom slucaju hoce da vec stupanje nase na podvig nacini mlitavim i povrsnim, racunajuci da ce kraj biti kao i pocetak.

Oni koji su resili da ozbiljno sluze Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoc duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuce mesto, nacin podviga i zanimanje. Nije za svakog opstezice, narocito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnicki usamljeni zivot sadrzi mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu nacin zivota najbolje odgovara.

Na tri najglavnije vrste podviga svodi se citav monaski zivot: na podviznicko napustanje sveta i samocu, na podvig bezmolvija s jednim ili najvise sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo zivljenje u opstezicu. Ne skreci, kaze Eklisijast, ni na desno ni na levo (Pric.4,27), vec idi carskim putem. I stvarno, srednji od spomenutih puteva mnogima odgovara. Tesko usamljenome, kaze Eklisijast, jer nema nikoga od ljudi da ga podigne kada padne (644) u uninije, ili pospanost, ili lenost, ili ocajanje (Ekl.4,10). A gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam ija medju njima, rece Gospod (Mt.18,20).

Koji je monah, onda, veran i pametan? Onaj koji je sacuvao svoju vatrenost, i koji svakoga dana, do kraja svog zivota, nije propustao da doda plamen na plamen, zar na zar, revnost na revnost, i ceznji za Bogom bogoceznjivost.

Ko se ucvrstio na ovom stupnju, neka se ne osvrce na ono sto je za njim.

NAPOMENE:

1. I Amalika strasti naterali u bekstvo: omiljeno poredjenje sa dogadjajima iz biblijske istorije, u vezi izlaska Jevreja iz Egipta. Sve je u alegoriji: Egipat je ovaj svet, faraon je djavo, Mojsije – duhovnik, Crveno More – more grehova u koje smo ogrezli, Amalik, tj. narod koji se isprecio na putu jevrejskog naroda za Hanan – simvol strasti koje se isprecuju na putu covekove duse ka Carstvu Bozijem. Najzad, cak i u samom dizanju ruku Mojsija, sveti Jovan vidi sliku molitvenog podviga duhovnika, zahvaljujuci kome nasa dusa pobedjuje strasti i savladjuje sve prepreke, kao nekada izabrani narod Boziji (up. Izl.17 itd.).
2. Razumece simvolicku pouku: to se odnosi na one koji se odricu sveta. Oni koji grade na kamenom temelju, jesu oni koji stupe u opstezice, i brzo dostignu velike vrline, ali bez podviga poslusnosti duhovnom ocu; njcma se cela zgrada vrlina lako srusi, jer su neiskusni i bez duhovnog rukovodioca, te ne umeju odrzati ono sto postignu. Oni koji na goloj zemlji bez ikakva temelja podizu stubove, jesu oni koji se odmah po odricanju od sveta odaju otselnickom (pustinjackom) nacinu zivota, u kome brzo propadaju, jer nisu postavili temelj u vidu poslusnosti i slicnih podviga. A poslednji (tj. oni kojima se zagreju zile i zglobovi u toku pesacenja) jesu oni monasi koji zive pod duhovnim rukovodstvom staraca bez trunke nadutosti, i koji usled toga postaju iskusni i nepobedivi borci (up. Sholiju Ilije Kritskog, 17, sol. 649 AV, a takodje i tumacenje svetog Jovana Raitskog, Scholia in Climacum, sar. I, Migne, R. G., 88,1214 SD).
3. Bas onim ognjem koji u njemu gori: plamenom svojih sopstvenih strasti, i to strasti koje se korene u raznim telesnim nagonima, kao sto su nagon ishrane (glad) i polni nagon (pozuda) (up. Dodatak ruskom prevodu iz 1891., str.23, u primedbi).

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka II

O BESPRISTRAŠĆU

(653) Covek koji odista voli Gospoda i stvarno iste buduce Carstvo, covek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu vecnom, covek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt – vise nije u stanju da vodi racuna o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braci, niti o bilo cemu zemaljskom. Prestavsi sasvim da se brine o tome, omrznuvsi svaku pomisao na to, pa cak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrizan, on odvazno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega ocekujuci pomoc, po recima svetoga: Pripila se dusa moja uz Tebe (Ps.62,9), i kao sto rece i drugi nezaboravni: A ja se ne umorih prateci te, i ne zazeleh dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16).

Za nas je najveca sramota da mislimo na nesto sto nam u casu nevolje, tj. smrti, ne moze dobra doneti, kada smo vec sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne covek pozvao. To je bas ono sto rece Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog (Lk.9,62). Gospod nas zna da mi, pocetnici, lako padnemo, i da se, ziveci i sretajuci se sa svetovnjacima, lako vracamo u svet. Zato je onome sto mu rece – Dopusti mi najpre da odem i ukopam oca svoga, odgovorio: Ostavi, neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve (Mt.8,22).

(656) Posto smo se odrekli od sveta, demoni nam savetuju da milosrdne i sastradalne svetovnjake hvalimo, a sebe da zalimo, kao da smo se svojim odricanjem od sveta lisili tih vrlina. Cilj je, pak, nasih neprijatelja, da nas putem lazne smirenosti vrate u svet, ili, ako ostanemo u monastvu, da nas survaju u ocajanje. Jedna je stvar, kada se oni sto zive u svetu omalovazavaju iz uobrazenosti; no sasvim je drugo, misliti o njima lose posto smo vec otisli od njih, kako bi se izbeglo ocajanje i stekla spasonosna nada.

Da cujemo, zato, sto je Gospod rekao mladicu koji je skoro sve zapovesti izvrsio: Jos ti jedno nedostaje da prodas sve i razdas siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam postanes siromah koji prima milostinju. Mi, koji ceznemo za usrdnim i vatrenim podvigom, treba pazljivo da razmotrimo kako je Gospod sve koji prebivaju i zive u svetu nazvao mrtvima, rekavsi nekome: “Ostavi duhovne mrtvace, svetovnjake, neka oni ukopavaju telesne mrtvace”. Tome mladicu bogatstvo nije nimalo smetalo da pristupi krstenju, te nema osnova kad neki misle da mu je radi njega Gospod naredio da proda bogatstvo. Nama, pak, monasima, neka takvo svedocanstvo posluzi kao najbolji dokaz najvece slave naseg poziva.

Treba ispitati, zbog cega ljudi koji zive u svetu i prebivaju u bdenju i postu, u naporu i zlopacenju, ne nastavljaju sa svojim predjasnjim podvigom, patvorenim i laznim, kada napuste svet i stupe u monastvo, tj. na popriste gde treba da se vidi koliko ko stvarno vredi. Video sam mnoge i vrlo razlicite izdanke vrlina koje su takvi ljudi zasadili u svetu, zalivali prljavom vodom tastine, okopavali razmetanjem i djubrili gnojivom pohvala, kako su se brzo osusili, presadjeni u zemlju pustu, gde svetovnjaci nemaju pristupa, bez smrdljive vode sujete. Nazalost, tako je: biljke kojima treba takva vlaga ne mogu donositi ploda na suhom, bezvodnom tlu monastva.

Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privrzen bilo cemu vidljivom, jos se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuzi – kada se lisio onoga sto mu je toliko priraslo za srce! U svemu treba da se drzimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba narocito da budemo razboriti. Video sam u svetu mnoge ljude koji su se zahvaljajuci brigama, mnogobrojnim obavezama i nespavanju, spasli od besnila sopstvenog tela. Stupivsi, medjutim, u monastvo, oslobodjeni od svih predjasnjih briga i duznosti, oni su se na najzalosniji nacin, kretnjama tela, prljali.

Pripazimo, da se ne nadjemo u zabludi govoreci kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po sirokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenocnom stajanju, ogranicenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, ociscavajucem picu sramote, podsmeha, (657) poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnosenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome – ako se ne srdis kada te klevetaju, ako se ne ljutis kada te ponizavaju, ako si smiren kada te osudjuju.

Blago onima sto idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko! Niko nece uci u nebesku loznicu uvencan slavom, ako se ne odrekne prvim, i drugim, i trecim odricanjem. Mislim na odricanje, prvo, od svih stvari, ljudi, roditelja; drugo, od svoje volje; i trece, od uobrazenosti koja prati poslusnost. Izidjite od njih i odvojte se, i necistote sveta ne doticite se, govori Gospod (Is.52,11). Jer, ko je od njih ikada ucinio kakvo cudo? Ko je od njih mrtve vaskrsnuo? Ko demone isterao? – Niko! Sve su to trofeji monaha, koje svet ne moze da primi. Kada bi mogao – cemu onda podvig, cemu odlazenje iz sveta?!

Kada demoni po odricanju nasem od sveta zapocnu da raspaljuju nase srce uspomenom na roditelje i bracu nasu, pripremimo se za borbu molitvom, i raspalimo u sebi secanje na vecni oganj, da bismo secanjem na njega ugasili vatru naseg srca, zapaljenu u nevreme. Potpuno se vara onaj koji misli da nije privrzen ni prema cemu – a rastuzi mu se srce kada nesto izgubi.

Kad mladi, skloni telesnoj ljubavi i oblapornosti, zazele da stupe u monastvo, treba da se uce trezvoumlju i paznji, i da se, koliko god vise mogu, klone svake naslade i svakoga zla, da im potonje ne bude gore od prvog.

U luci se moze naci spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Zalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pucine vec bio spasao.

Druga stepenica. Ko je uspeo da je dostigne, neka nastavi da trci po lestvici ugledajuci se na Lota, a ne na zenu njegovu.

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka IV

O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI

(677) Sada je na redu izlaganje o borcima i atletama Hristovim: svakome plodu prethodi cvet, a svakoj poslusnosti – tudjinovanje, bez obzira da li se poslusnost izrazava samo telom ili voljom. Ovim dvema vrlinama, kao na zlatnim krilima, sveta [dusa] brzo uzlece na nebo. Mozda je o njoj onaj duhonosac pevao: Ko ce mi dati krila kao u goluba, da poletim kroz delanje, i da pocinem (Ps.54,7) u sagledavanju i smirenosti?

Necemo propustiti, ako je po volji, da otkrijemo i sam nacin borbe ovih hrabrih ratnika, tj. kako drze stit vere u Boga i svog duhovnog rukovoditelja, i kako njime odbijaju, da tako kazemo, svaku pomisao na neverstvo duhovnom ocu i odseljenje na drugo mesto. Otkricemo i to, kako ti duhovni ratnici ubijaju svaku licnu zelju koja im se priblizava, masuci stalno duhovnim macem, i kako, odeveni u gvozdeni oklop krotosti i poslusnosti, odbijaju svaku pogrdu i uvredu, i uopste svaku strelu. Molitveni pokrov duhovnog oca sluzi im kao spasonosni slem. Oni stoje ne sasvim sastavljenih nogu: jedna im je uvek spremna za sluzenje, a druga (680) je nepomicno na molitvi.

Poslusnost je potpuno odricanje od svoje duse, koje se ispoljava u telesnim dejstvima; ili obratno: poslusnost je umrtvljenje udova pri zivom razumu. Poslusnost je vrsenje duznosti bez ispitivanja. To je dobrovoljna smrt, zivot bez radoznalosti, bez brige za opasnosti, nepripremljena odbrana pred Bogom, odsustvo straha od smrti, bezopasna plovidba, hodanje u snu. Poslusnost je grob volje, a uskrsnuce smirenja. Kao da je mrtav, poslusnik ne odgovara niti razmislja, bilo da se radi o dobrim stvarima ili o necemu sto izgleda zlo, jer ce za sve odgovarati onaj koji je pobozno umrtvio njegovu dusu. Poslusnost je odustajanje od rasudjivanja pri bogatstvu rasudjivanja.

Pocetak umrtvljavanja, bilo da se radi o volji ili o nasim udima, jeste mucan; sredina je ponekad teska, a ponekad nije; a kraj je potpuna neosetljivost za bol i odsustvo svakog mucnog osecanja. Ovaj blazeni zivi mrtvac oseti tugu i bol u srcu samo kad vidi sebe da vrsi svoju volju, jer on se i plasi jedino odgovornosti za sopstveni sud.

Vi koji se spremate za popriste duhovnog ispovednistva; vi koji hocete da na svoj vrat stavite jaram Hristov; vi koji od sada nastojite da sopstveno breme prebacite na tudja pleca; vi koji se zurite da dragovoljno, sami sebe prodate u ropstvo, da biste u zamenu dobili pravu slobodu; vi koji plivate podrzavani rukama drugih, kako biste presli preko ove beskrajne pucine – znajte da ste krocili na put kratak i kamenit, na kome vreba samo jedna zabluda koja se zove samovolja. Onaj koji se samovolje potpuno odrekao, cak i u stvarima koje mu izgledaju dobre, duhovne, bogougodne, stigao je na cilj pre nego sto je i koraknuo. Jer, poslusnost je neverovanje sebi u svakome dobru, do kraja zivota.

Pre nego sto, pokrenuti smirenoumljem, ushtemo da sagnemo glavu i da svoje spasenje u Gospodu potpuno poverimo drugome, te pre nego sto stupimo na podvig, ukoliko posedujemo iole pronicljivosti i razboritosti, mi treba da prosudimo, ispitamo i (da se tako izrazim) iskusamo svog duhovnog krmanosa, kako ne bismo dopali u ruke mornara umesto krmanosa, bolesnika umesto lekara, strasnika umesto bestrasnika, i kako se, umesto u pristanistu, ne bismo nasli na pucini, te – pretrpeli brodolom. No, kada vec udjemo na to popriste blagocasca i pokornosti, ne smemo ni za sto vise suditi nasem dobrom nastavniku, makar u njemu, kao coveku, mozda i videli izvesne male pogreske. Inace, sudeci, nikakvu korist od potcinjavanja necemo imati.

Ko god hoce da ostane nepokolebljiv u svome poverenju prema duhovnom ocu, obavezno treba da u stalnoj uspomeni neizbrisivo u srcu svom cuva njegove vrline, kako bi (tom uspomenom) zapusio usta demonima kad u njega stane sejati (681) nepoverenje prema njemu. Srazmerno povecanju poverenja u srcu, i samo telo postaje marljivije u vrsenju svoje sluzbe. A kad se spotakne o kamen nepoverenja, pade! Jer, svakako, sve sto nije od vere – greh je (Rim. 14,23).

Od pomisli koja ti predlaze da ispitas ili osudis svog duhovnog oca, odskoci kao od bluda. Toj zmiji uopste ne daj ni najmanje slobode, ni mesta, ni pristupa, ni pocetka. Vikni na guju: “Varalice jedna! Nisam ja nad svojim ocem, vec je on nada mnom dobio pravo sudjenja. Nisam ja njemu, vec je on meni postavljen za sudiju”.

Oci pojanje Psalama odredjuju kao oruzje, molitvu kao bedem, a neporocne suze kao umivaonik. Blazenu poslusnost, pak, shvataju kao ispovedanje, bez kojeg niko od strasnika nece videti Gospoda ^[1].

Poslusnik samome sebi izrice presudu: ako se savrseno pokorava radi Gospoda, oslobadja se od sopstvene krivice cak i kada ne misli da je savrseno poslusan; no ako u bilo cemu izvrsi svoju volju, sam snosi odgovornost cak i kad misli da je poslusan. Uostalom, bilo bi korisno da duhovnik ne prestane da ga kori. Ako bi i on zacutao, ja ne bih znao sta jos o tome da kazem.

Oni koji se u svojoj prostodusnosti pokoravaju radi Gospoda srecno stizu na cilj svog puta, jer ne navlace na sebe lukavstvo demona time sto bi kritikovali duhovnika.

Pre svega, ispovedimo se nasem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo sto se ne pogorsavaju nego se lakse i lece.

Po dolasku u opstezice dobrog sudije i pastira ^[2], prisustvovao sam jednom strasnom sudjenju.

Dogodilo se, naime, dok sam se tamo nalazio, da je neki razbojnik dosao da se posveti monaskom zivotu. Onaj odlicni pastir i lekar zapovedi da razbojnik sedam dana uziva potpuni odmor, te da samo gleda kako se u toj obitelji zivi. Kada je tih sedam dana proslo, pastir ga pozva nasamo i upita, da li mu se svidja da zivi s njima. I posto vide da se on sasvim iskreno slozio s tim, ponovo ga upita, sta je gresno pocinio u svetu. Razbojnik odmah, do tancina, ispovedi sve. Videci to, pastir mu, zeleci da ga iskusa, rece: “Hocu da to ispovedis javno, pred citavim bratstvom”. A ovaj, istinski omrznuvsi svoj greh i prezrev svaki stid, obeca ne kolebajuci se, i rece: “Ako hoces, i posred grada Aleksandrije!”.

Tad pastir sabra u crkvu sve svoje ovce, njih tri stotine trideset, i za vreme bozanstvene liturgije (bese nedelja), (684) a posle citanja Jevandjelja, naredi da se uvede taj neporocni osudjenik, kojeg su, sa rukama vezanim pozadi, odevena u vrecu od dlake i posuta po glavi pepelom, neka braca vukla i s vremena na vreme udarala. Pred tim prizorom, svi su ustuknuli i smesta briznuli u plac, jer niko nije znao sta se u stvari desava. I kad se razbojnik priblizi crkvenim dverima, povika k njemu ona svestena i covekoljubiva glava gromkim glasom: “Stoj! Nedostojan si da udjes ovamo!” Uplasen glasom pastira koji mu je dolazio iz oltara (jer mu se ucinilo, kako nas posle pod zakletvom uveravase, da cuje grom, a ne glas ljudski), razbojnik u taj mah pade nicice, tresuci se od straha sav smeten. Dok je lezao tako na zemlji i kropio tle suzama, ponovo mu naredi cudesni lekar (koji to sve cinjase za njegovo spasenje, pokazujuci svima kako se spasava i sta je to delatna smirenost), da pred svima podrobno kaze sve sta je pocinio. I on s trepetom ispovedi, jedan po jedan, sve svoje grehe, sablaznjive i za uho: ne samo prirodne i protivprirodne telesne grehe, sa ljudskim bicima i sa zivotinjama, nego cak i vracanja, ubistva i druge zlocine o kojima nije red ni slusati ni pisati. Odmah posle te ispovesti, naredi pastir da se razbojnik postrize i primi u bratstvo.

Diveci se mudrosti ovog prepodobnog, ja ga nasamo upitah, radi cega je upotrebio jedan tako neobican nacin lecenja. A pravi lekar rece: “Iz dva razloga: prvo, da samog pokajnika putem sadasnje sramote izbavim od buduce. To se i zbilo, jer on ne ustade sa poda, brate Jovane, dok nije dobio oprostaj svih grehova. Ne sumnjaj u to. Jedan brat, koji se tu nalazio, uveravao me, govoreci: “Videh nekog strasnog coveka gde drzi ispisanu hartiju i pero. I kako bi koji greh pokajnik izgovorio, on bi ga perom odmah precrtao”. A i pravo je: Rekoh, ispovedicu bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio nevaljalstvo srca moga (Ps.31,5). A drugo, hteo sam time da pobudim na ispovedanje one koji u manastiru ne ispovedaju sve grehe, buduci da bez ispovedanja niko nece dobiti oprostaj”.

Video sam kod tog nezaboravnog pastira i u njegovoj pastvi i mnogo drugih stvari dostojnih divljenja i vecite uspomene, od kojih cu vecinu pokusati da vam prikazem. Ostao sam kod njih ne malo vremena, pazljivo prateci njihov nacin zivota, van sebe od divljenja tome kako zemni ljudi podrazavaju nebeskim bicima!

(685) Ljubav je medju njima bila odista nerazresiva sveza. Sto je jos lepse, ona je bila lisena svake nepristojnosti u izrazavanju i svakog naklapanja. A pre svega toga, ucili su se da nicim ne povrede savest svog brata. Ako bi se gdegod pojavio neki koji bi mrzeo drugoga, pastir bi ga kao prestupnika isterao u odvojen manastir. Jednom prilikom, neki brat okleveta pred njim bliznjega. Prepodobni smesta naredi da se klevetnik istera, govoreci da u manastiru ne mogu zajedno opstati i vidljivi i nevidljivi djavo.

Video sam kod ovih prepodobnih zaista korisne i divljenja dostojne stvari: bratstvo koje je Gospod sabrao i povezao, bogato u cudesnim delanjima i sagledavanjima. Jer, oni su sami tako upraznjavali i uvezbavali bozanske vrline, da im skoro nisu bile ni potrebne opomene nastojatelja. Oni su po svojoj sopstvenoj pobudi podsticali jedan drugoga na bozanstvenu budnost.

Bejahu, naime, kod njih odredjeni, uobicajeni i utvrdjeni izvesni svesteni i bozanstveni obicaji. Na primer, ako se dogodilo da neko od njih, u odsustvu nastojatelja pocne da kleveta, ili da osudjuje, ili uopste da praznoslovi, neki drugi brat bi ga neprimetnim migom opominjao i umirivao. Ako ovaj to mozda ne bi primetio, brat koji ga je opomenuo bi, ucinivsi metanije, odlazio. Kad bi se pokazalo da treba nesto govoriti, secanje na smrt i pomisao na Vecni sud bejahu im neprestani i veciti predmet razgovora.

Necu propustiti da vam opisem izvanrednu vrlinu tamosnjeg kuvara. Primetivsi da on za vreme svoje sluzbe neprestano razmislja i place, zamolih ga da mi otkrije kako se udostojio takve blagodati. Prisiljen mojom molbom, odgovorio mi je: “Nikad nisam pomislio da sluzim ljudima, vec Bogu. Uz to sam dosao do zakljucka da nisam dostojan podviga bezmolvija, te mi je dovoljno da samo pogledam u vatru pa da zamislim buduci, vecni oganj”.

Da cujemo nesto i o drugoj retkoj vrlini njihovoj. Oni ni za vreme samog obeda nisu prestajali da se bave umnom delatnoscu. Na izvestan utvrdjeni nacin i jedva primetnim znacima, ovi blazeni oci su podsecali jedan drugoga na umnu molitvu. I cinili su to ne samo za vreme obeda nego i pri svakom susretu i skupu. Ako bi neko od njih kadgod ucinio neki prestup, braca su ga preklinjala da njima prepusti brigu o odgovornosti pred pastirem i o kazni. Otuda je veliki pastir, znajuci za obicaj svojih ucenika, odredjivao i lakse epitimije, siguran da kaznjenik nije krivac. Stavise, on nije ni vrsio istragu o tome ko je u stvari nacinio prestup.

Medju njima nikada nije moglo biti ni pomena o praznoslovlju ili sali. Ako bi neko i zapocinjao raspru sa bliznjim, drugi prisutni bi, metanisuci, stisavao (688) gnev. A kad bi primetio da su zlopamtljivi, on je izvestavao nastojatelja, da bi ih ubedio da se pomire pre nego sto sunce zadje. Ako su, pak, ostajali uporni u svojoj tvrdoglavosti, onda bi im bilo zabranjeno da uzimaju hranu dok se ne pomire, ili bi bili izbaceni iz manastira. Ova pohvalna strogost kod njih nije bila primenjivana uzalud, vec je donosila i pokazivala obilan plod: mnogi su se, naime, od ovih prepodobnih monaha proslavili kao delatelji i sagledatelji, kao rasudljivi i smirenoumni.

Kod njih se mogla videti i strasna, no andjelolika pojava: casni sedi i sveti starci koji trce na poslusanje kao da su deca, starine kojima je najveca pohvala u smirenju. Videh tamo i ljude koji se nalaze u poslusnosti oko pedeset godina. Molio sam ih da me pouce, kakav su uspeh postigli tolikim trudom. Jedni su na to govorili da su se spustili u bezdan smirenoumlja, kojim je svaka borba za svagda prekinuta; drugi su pricali da su stekli savrsenu neosetljivost i bezbolnost za grdnje i uvrede.

Videh i druge medju ovim nezaboravnim ocima, ukrasene belinom kao da su andjeli, koji dospese do stanja najdublje nezlobivosti i premudre prostote, ostvarene svesno, uz Boziju pomoc. Jer, dok je rdjav covek dvostruk – jedan spolja a drugi iznutra, jednostavan covek nije dvojstven, vec predstavlja nesto jedinstveno. Ta njihova prostota nije bila bezumna i besmislena kao kod onih starih ljudi u svetu sto ih cesto nazivaju izlapelim. Po spoljasnosti su bili sasvim prijatni, privlacni, vedri. U govoru i ponasanju bili su prirodni, neizvestaceni, nepatvoreni (stvar koja se ne srece kod mnogih). A unutra, u dusi, oni su kao bezazlena deca bili svim svojim bicem odani svome Bogu i nastojatelju, motreci smelim i cvrstim duhovnim okom na demone i na strasti.

Ni citav zivot nece mi biti dovoljan, casni oce i bogoljubivi zbore, da opisem vrlinu i neboceznjivo zivljenje tih blazenih ljudi. No, ipak je bolje da ovaj nas spis ukrasimo opisom njihovih napornih podviga, i da time u vama podstaknemo bogoljubivu revnost, nego da ga ispunimo sopstvenim savetima. Van svakog je spora da se ono sto je gore ulepsava jedino onim sto je bolje. No, zamolio bih vas jos nesto: nemojte misliti da je bilo sta od onoga sto je ovde napisano izmisljeno. Jer, nepoverenjem se obicno upropascuje svaka korist.

No, vratimo se svom pripovedanju.

(689) Neki covek, po imenu Isidor, koji je pripadao plemickom stalezu grada Aleksandrije, pre izvesnog vremena se povukao u spomenuti opsteziteljni manastir. Tamo sam ga jos i ja zatekao. Primivsi ga, prepodobni pastir primeti da se radi o skroz pokvarenom, grubom, opakom i obesnom coveku. Premudri onda resi da ljudskim lukavstvom nadmudri lukavog demona, pa rece Isidoru: “Ako si stvarno resio da poneses jaram Hristov, hocu da se pre svega izvezbas u poslusnosti”. A ovaj rece: “Kao gvozdje kovacu, tako se i ja, sveti oce, predajem tebi na poslusanje”. A veliki otac, umiren ovim poredjenjem, odmah odredi podvig gvozdenom Isidoru, i rece: “Hocu da ti, rodjeni moj, stojis kraj kapije manastirske, i da se svakom ko ulazi ili izlazi poklonis do zemlje, govoreci: “Moli se za mene, oce, jer sam padavicar”". A ovaj ga poslusa kao andjeo Gospoda.

Posto je on tako proveo sedam godina i dosao do najdubljeg smirenja i umilenja, slavni otac odluci da ga, posle besprimerno hrabro podnete propisane sedmogodisnje probe, kao vise nego dostojna, primi u bratstvo i udostoji rukopolozenja. Ali je Isidor, kako preko drugih, tako i preko mene nemocnog, preklinjao pastira da mu dozvoli da na istom mestu svoj podvig zavrsi, nekako zagonetno nagovestavajuci svoj kraj i poziv na onaj svet. Tako se i zbilo. Jer, kada ga ucitelj ostavi na istom mestu, on posle deset dana ode Gospodu, kroz ponizenje u slavu, uzevsi sa sobom nedelju dana kasnije i vratara manastirskog. Jer, blazeni bese rekao vrataru: “Ako steknem slobodu kod Gospoda, bices ubrzo i tamo sa mnom nerazdvojan”. To se i desilo, kao najveci dokaz njegove nepostidne poslusnosti i bogopodrazavajuceg smirenja.

Upitah toga velikog Isidora, dok jos bese medju zivima, cime se njegov um bavio za vreme stajanja ispred kapije. I nezaboravni podviznik ne sakri to od mene, zeleci da mi pruzi korist. “U pocetku sam zamisljao da sam prodat kao rob za grehe svoje, te sam sa mnogo gorcine, napora i snage metanisao. Posle godinu dana, srce mi vise nije osecalo bol, ocekujuci od samog Boga nagradu za trpljenje. Kada je proslo jos godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam dostojan da zivim u manastiru, da vidjam oce i razgovaram s njima i da ih u lice gledam, niti da se pricescujem Svetim Tajnama. I od stida oborivsi oci k zemlji, a misli jos nize, ja sam vec iskreno preklinjao one koji su ulazili i izlazili da se pomole za mene Bogu”.

(692) Jednom prilikom, kada sam sedeo za trpezom sa velikim nastojateljem, nasloni on svoja sveta usta na moje uho, i rece mi: “Hoces da ti pokazem bozansku mudrost u najdubljoj starosti?” I kad sam ga za to zamolio, dozove on sa druge trpeze jednog monaha, po imenu Lavrentija, koji je u manastiru dotle proveo oko cetrdeset osam godina i bio drugi po cinu svestenosluzitelj. On dodje, i poklonivsi se igumanu do zemlje, uze od njega blagoslov. No, kad je ustao, iguman mu nista ne rece, nego ga ostavi da stoji kraj trpeze, bez jela. Rucak tek sto je bio poceo. Tako je on stajao dobar sat, ili cak i dva, da me je vec bilo stid i pogledati u lice tog podviznika: bese to starac osamdesetih godina, sav sed. Ostao je tako, bez odgovora od strane igumana, sve do zavrsetka obeda. A kad smo ustali, prepodobni ga posla k pomenutome velikom Isidoru, da mu izrecituje pocetak trideset devetog Psalma ^[3].

A ja, najlukaviji, ne propustih priliku da ispitam starca. I kad sam ga upitao, na sta je mislio dok je stajao kraj trpeze, on mi je odgovorio: “Zamisljajuci da umesto pastira gledam lik Hristov, ja ni za trenutak nisam pomislio da dobijam naredjenje od njega kao coveka, nego od Boga. Stoga sam i stajao, oce Jovane, ne kao pred ljudskom trpezom, nego kao pred zrtvenikom Bozijim, moleci se Bogu bez ikakve rdjave misli o pastiru, s poverenjem i pun ljubavi prema njemu. Jer, neko rece da ljubav ne misli o zlu (1.Kor.13,5). Uostalom, znaj i to, oce: necastivi vise ni na trenutak nema mesta u coveku koji se preda prostoti i dragovoljnom neznanju zla”.

Kakav je bio, uz pomoc Boziju, taj pastir duhovnih ovaca, takvoga mu i manastirskog ekonoma posla pravedni Gospod. Taj covek bese cestit kao niko drugi i krotak kao retko ko. Jednom prilikom, radi koristi ostalih, veliki starac se kao naljuti na njega, ocevidno bez ikakvog razloga, i naredi da se istera iz crkve pre zavrsetka bogosluzenja. A ja, znajuci da covek nije kriv za ono za sto ga pastir bese optuzio, kad ostadoh nasamo s velikim, uzedoh ekonoma u zastitu. No, mudrac mi rece: “I ja znam, oce! Ali, kao sto bi bilo nepravedno i zalosno oteti hleb iz usta gladnome detetu, tako i vaspitac dusa cini nepravdu i sebi i podvizniku kada mu ne pruza priliku da zadobije lovorov venac, a zna da ga on podnosenjem uvreda, prezira, nipodastavanja i podsmeha u svakom trenu on moze zasluziti (693). To dovodi do trostruke i veoma znacajne stete: prvo, sam nastojatelj se lisava nagrade za izricanje epitimije; drugo, nastojatelj nije vrlinu jednoga upotrebio na korist ostalih, iako je mogao; trece, i najteze, cak i oni koji izgledaju cvrsti i strpljivi, zanemareni izvesno vreme toboz kao dobrodeteljni, bez opomena i bez ukora od strane nastojatelja, cesto ostaju bez stecene koristi i trpljenja. Jer, ma koliko zemlja bila dobra, plodna i masna, nedostatak vode ponizenja cini da podivlja i da iz nje nikne trnje nadutosti, bluda i neznanja za strah Boziji. Znajuci za to, onaj veliki apostol je i pisao Timoteju: Nastoj, ukori, zapreti i u vreme i u nevreme (up. 2.Tim.4,2).

A kad sam se ja tome usprotivio, ukazujuci na slabost naseg narastaja, kao i na to, da se zbog bezrazloznog kaogod i opravdanog prekorevanja od strane pastira, mozda mnogi mogu odbiti od stada, istinskom putovodja mi, kao covek pun mudrosti, rece: “Dusa koja se Hrista radi ljubavlju i poverenjem vezala za pastira, ne odstupa od njega do poslednje kapi krvi, narocito ako je njegovom pomocu izlecila rane, secajuci se onoga koji rece: Ni andjeli, ni poglavarstva, ni sile… niti ikakva druga tvar nece nas moci odvojiti od ljubavi Hristove (Rim.8,38-39). A ako se dusa nije na takav nacin vezala, ucvrstila i privila uz pastira, onda se ja cudim da takav covek na tome mestu ne provodi vreme uzalud, vezan za pastira laznom i prividnom pokornoscu”.

I stvarno, veliki se nije prevario. Naprotiv, zadrzao je ovce u svome stadu, vaspitao ih i usavrsio, i prineo Hristu kao zrtvu bez mane. Da cujemo, i da se divimo premudrosti Bozijoj koja se nalazi u zemljanim sasudima!

Nalazeci se tamo, divio sam se veri i trpljenju nekih pocetnika, i nesavladivoj cvrstini s kojom su podnosili strogost ne samo nastojatelja nego i izvesnih monaha mnogo nizih od njega. Da bih se necemu naucio, obratih se jednome od te brace, koji je proveo u manastiru vec petnaest godina, po imenu Avakiru. Njega su najvise, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki dan isteravali iz trapezarije, buduci da po prirodi bese na jeziku malo neuzdrzljiv. I rekoh mu: “Brate Avakire, zasto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa cesto i na spavanje odes bez vecere?” A on mi odgovori: “Veruj mi, oce, kusaju me oci, da vide jesam li pravi monah. Oni to ne cine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, posto mi je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih. I evo, petnaest (696) godina zivim s tom mislju. Uostalom, i oni sami su mi rekli prilikom stupanja u obitelj, da one koji su se odrekli od sveta ispituju sve dok se ne navrsi trideset godina. I pravo je, oce Jovane: zlato ne moze biti cisto dokle god se ne pretopi u ognju”. Pozivevsi jos dve godine posle mog dolaska u taj manastir, ovaj cestiti Avakir otputova ka Gospodu, rekavsi ocima na smrti, pre nego sto je ispustio dusu: “Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato sto ste me, radi moga spasenja, kusali vi, evo vec sedamnaest godina kako me ne kusa demon!” Pastir, kao pravedni sudija, s pravom naredi da se Avakir sahrani kao ispovednik, sa svetima koji tamo pocivaju.

Ucinio bih nepravdu svima koji teze ka dobru, kada bih u grob cutanja zakopao vrlinu i podvig Makedonija, prvog medju tamosnjim djakonima. Jednom, na dva dana pred praznik svetog Bogojavljenja, ovaj sveti podviznik, potpuno predan Gospodu, isprosi od pastira odobrenje da ode nekim svojim poslom u grad Aleksandriju. Uz to, naravno, obeca da ce se najbrze vratiti iz grada, zbog blizine praznika i potrebnih priprema. Dobromrzac, pak, djavo omete arhidjakona, kojeg s blagoslovom bese otpustio iguman, da stigne u manastir za sveti praznik o roku koji mu nastojatelj bese odredio. Posto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da sluzi i odredi mu mesto medju poslednjim pocetnicima. Dobri je djakon trpljenja i arhidjakon postojanosti primio zapovest ocevu, i to tako mirno kao da je kaznjen neko drugi, a ne on. Posto je u takvom polozaju proveo cetrdeset dana, mudri pastir ga vrati u predjasnji njegov cin. No, tek sto je prosao jedan dan, arhidjakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka casti, govoreci mu da je “u gradu pocinio jedan neoprostiv greh”. Prepodobni je znao da on ne govori istinu, ali ucini po pravednoj zelji podviznika, buduci da je to trazio radi smirenja. Imalo je sta i da se vidi: casna starina stoji u redu pocetnika i svakog iskreno preklinje da se moli za njega. “Pao sam”, veli, “u blud neposlusnosti”. A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog cega se dobrovoljno vratio na poslednje mesto: “Nikada nisam u sebi osetio takvo olaksanje od svake borbe i takvu sladost bozanstvene svetlosti, kao sad”. Andjelima je svojstveno da ne padaju (neki cak misle da uopste ne mogu ni pasti); ljudsko je – pasti, i sto je brze moguce ustati, ma koliko puta da se padne; a demonima, i samo njima, svojstveno je da kada padnu vise nikada ne ustanu.

(697) Manastirski ekonom mi je poverio sledece: “Kad sam bio mlad i cuvao stoku, dogodilo se da sam pao najtezim padom duse. Medjutim, posto sam bio naviknuo da zmiju nikada ne krijem na dnu srca svoga, i ovu zmiju uhvatih za rep i pokazah je lekaru. (Pod repom podrazumevam kraj zlodela). A on me, s osmehom na licu, lako potapsa po obrazu, i rece: “Budi spokojan, cedo moje! Vrsi svoju sluzbu kao i do sada i nicega se ne plasi!” A ja primih to s vatrenom verom, i kroz svega nekoliko dana uverih se da sam izlecen, te nastavih put svoj s radoscu i strahom”.

Sva stvorena bica, kako neki smatraju, stvorena su tako da se razlikuju jedno od drugoga. Tako su i u tome bratstvu postojale razlike u stupnju ostvarenog napretka i saznanja. Kada bi primetio da neka braca vole da se prave vazni prilikom posete svetskih ljudi manastiru, onaj lekar bi ih bas u prisustvu gostiju obasipao najtezim pogrdama i odredjivao im najnize poslove, tako da su posle hitro bezali kada bi samo videli da neko iz sveta dolazi u goste. Bese zanimljivo videti kako tastina progoni samu sebe i od ljudi se krije!

Nedelju dana pre mog odlaska iz toga svetog mesta, Gospod uze k sebi jednog prepodobnog oca, ne zeleci da me lisi njegove molitve. To je bio jedan divan covek, po imenu Mina, drugi po cinu iza nastojatelja, koji je pedeset devet godina ziveo u tome opstezicu i prosao kroz sve duznosti. Treceg dana posle njegove smrti, dok sam vrsio uobicajeno pravilo povodom upokojenja prepodobnog, odjednom se citavo mesto gde je bio polozen ispuni divnim mirisom. Veliki naredi da otvorimo kovceg u kome je lezalo telo prepodobnoga. I kada to ucinismo, ugledasmo svi kako iz njegovih casnih stopala, kao iz dva izvora, istice miomirisno miro. Tada ucitelj rece svima: “Vidite? Gle, znoj njegovih muka i napora prinet je Bogu kao miro!” Da, upravo tako!

Oci iz toga mesta pricali su nam i o mnogim drugim vrlinama ovog prepodobnog Mine. Izmedju ostalog, pricahu i ovo: jednom naumi nastojatelj da isproba njegovo bogodarovano trpljenje. Mina je dosao u igumansku keliju i napravio vecernje metanije pred igumanom, moleci ga, po obicaju, za pravilo. Medjutim, iguman ga ostavi da lezi na zemlji sve do jutarnjeg bogosluzenja. Tada ga blagoslovi i podize, posto ga prethodno izgrdi kao uobrazena i netrpeljiva coveka. Prepodobni je znao da ce on to hrabro podneti, pa je zbog toga (700) to i izveo, na pouku svima. Ucenik prepodobnog Mine uverljivo nam je ispricao i ovu pojedinost o svome ucitelju: “Radoznalo sam ga ispitivao, nije li ga spopadao san dok je lezao nicice pred igumanom. A on mi otkri da je ceo Psaltir napamet procitao dok je na zemlji lezao”.

Necu propustiti da venac pouke ukrasim i jednim pravim smaragdom.

Sa nekim od tih najcestitijih staraca poveo sam jednom prilikom razgovor o bezmolviju. Ljubazno i sa osmehom na licu, oni mi duhovito rekose: “Oce Jovane, mi smo od tela, pa vodimo i zivot koji odgovara telu, jer smo unapred ocenili da prema meri nase slabosti treba i vrstu borbe izabrati. Racunamo, tako, da je bolje boriti se s ljudima (koji se pokatkad naljute, ali se i umeju pokajati zbog toga) nego s demonima, koji su svagda besni i spremni da nas napadnu”.

A jedan drugi starac, gajeci prema meni veliku ljubav bozansku i prisan u ophodjenju sa mnom, rece mi ljubazno: “Ako ti, mudriji od svih ljudi, posedujes u dubini svoje duse energiju onoga koji je kazao: Sve mogu u Hristu koji mi daje moc (Fil.4,13); ako te je Duh Sveti okropio rosom cistote kao sto je okropio Djevu; ako te je sila Visnjega, sila trpljenja, osenila – opasi se kao Hristos Bogocovek, opasi bedra svoja ubrusom poslusnosti, i ustavsi sa vecere bezmolvija, sa skrusenim duhom operi noge braci. Bolje receno, baci se sa poniznim duhom pred noge bratstva. Na vrata svog srca postavi stroge i nedremljive strazare. Neka ti u nepostojanom telu um bude postojan. Vezbaj umno bezmolvije i pored toga sto osecas kretanje i nemir u udovima. Sto je najteze od svega, ostani spokojan u dusi i posred najveceg meteza. Zavezi brzi jezik, koji pomamno hoce da protivreci; bori se sa ovim despotom sedamdeset puta po sedam na dan. Um prikuj na krst duse kao sto se nakovanj pricvrscuje na panj, da bi se tucen cestim udarcem cekica poruge, grdnje, ismevanja i uvrede, odrzao nimalo slomljen ili klonuo nego potpuno gladak i netaknut. Svuci sa sebe svoju volju kao sramnu odecu, i tako obnazen udji u borbu. Ucini ono sto se retko cini i sto se ne srece lako: obuci se u oklop vere koji se ne moze razbiti niti probiti nepoverenjem prema duhovniku; uzdom celomudrenosti ukrocuj culo pipanja, koje se bestidno propinje; razmisljanjem o smrti obuzdavaj oci, koje bi da se svaki cas zagledaju u lepotu i velicinu zemaljsku; ljubopitljivi um, koji bi da rado osudjuje brata kao nemarnog, umiri brigom o samome sebi, iskreno voleci bliznje i potpuno saosecajuci s njima. Svi ce, (701) dragi oce, po tom zbilja poznati da si Hristov ucenik, ako u zajednici vlada medjusobna ljubav. Hajde, hajde (ponovo rece moj dobri prijatelj), hajde nastani se kod nas! Svakog trenutka pij od vode ponizenja kao da je voda ziva, posto i David, okusivsi od svake slasti pod nebom, posle svega, kao u nekoj nedoumici rece: Gle, sta je dobro, i sta je najbolje! Nista drugo do kada braca zive zajedno (Ps. 123,1). Pa, ako se jos i ne udostojismo blaga takvog trpljenja i poslusnosti, dobro je i to ako, poznavsi svoju nemoc i ziveci u samoci daleko od podviznickog poprista, slavimo podviznike i molimo se da im Bog podari trpljenje”.

Reci toga dobrog oca i odlicnog ucitelja, koji je na jevandjelski i prorocki, ili jos tacnije – na prijateljski nacin raspravljao s nama, potpuno su me pobedile, te smo se slozili da bez ikakve sumnje prvenstvo pripada poslusnosti.

Podsetivsi se jos jedne korisne vrline ovih blazenih otaca, ja kao da iz raja izadjoh, te cu vam opet predloziti svoj nelepi i nekorisni trnoviti govor.

Blazeni pastir je cesto primecivao, dok smo stajali na molitvi, da neki razgovaraju. Takve je on kaznjavao da stoje pred crkvom po nedelju dana, naredivsi im da metanisu svima koji ulaze i izlaze iz crkve. Sto je jos neobicnije, on je tako kaznjavao cak i klirike, tj. prezvitere!

Primetio sam da jedan brat za vreme bogosluzenja stoji sa mnogo vise osecanja u srcu nego mnogi drugi, i da se narocito u pocetku pojanja po izvesnim osobitim kretnjama i izrazu lica moglo primetiti kao da razgovara s nekim. Zapitah ga za razlog njegova blazenog obicaja. A on razumede da ce biti korisno ako ne sakrije svoju tajnu, i rece: “Navikao sam, oce Jovane, da od samog pocetka sabirem svoje pomisli i um sa dusom, i da ih, prikupljajuci, pozivam: Hajde da se poklonimo i padnemo pred Hrista, Cara i Boga naseg!”

Motreci na trapezara video sam da mu za pojasom visi mala svescica. Uhvatio sam ga da svaki dan zapisuje svoje pomisli, i sve to onda ispoveda pastiru. I ne samo njega, nego i mnoge druge videh da postupaju na isti nacin. Cuo sam da je to ustanovljeno po zapovesti samog velikog pastira.

Jednom je taj pastir isterao iz manastira nekoga brata koji je pred njim oklevetao svog bliznjeg, nazvavsi ga (704) zanovetalom i brbljivcem. Isterani je izdrzao sedam dana stojeci pred manastirskom kapijom, moleci ponizno da mu se oprosti i odobri ponovni ulazak. Kada je covekoljubivi iguman za to saznao i izvestio se da isterani nije nista okusio citavih sest dana, saopstio mu je: “Ako bas hoces da zivis u manastiru, odredicu ti mesto medju onima sto se kaju”. I posto pokajnik to vrlo rado primi, pastir naredi da ga odvedu u poseban manastir za one sto oplakuju svoje grehe, sto je odmah bilo i izvrseno.

A posto smo se setili pomenutog manastira, reci cemo ukratko nesto i o njemu.

Na jedan stadij od velikog manastira bese mesto, zvano Tamnica, nacinjeno bez ikakve udobnosti. Tamo nikada nisi mogao videti vatre, ni vina, ni ulja za jelo, niti bilo cega drugog osim hleba i nesto povrca. Tamo je iguman zatvarao one koji su se posle stupanja u monastvo ponovo zapleli u strasti – bez prava na izlazak, i to ne zajedno, vec svakoga zasebno i odvojeno, ili najvise po dvojicu, sve dok od Boga ne bi o svakome bio izvesten. Postavio im je i namesnika velikog, po imenu Isaaka, koji je od svih sto su mu predati zahtevao skoro neprestanu molitvu. Za rasterivanje uninija imali su veliku kolicinu zelenih grancica za pletenje korpi.

Takav je bio nacin zivota, takvo uredjenje, takav podvig onih koji stvarno istu lice Boga Jakovljeva (up. Ps.23,6). Dobra je stvar diviti se mukama ovih svetaca; jos bolje je slediti njihov put spasenja; no, hteti odjedanput dostici njihov sveti zivot, stvar je bezumna i nemoguca.

Podsticani grizom savesti, dodjimo k sebi, dok Gospod, videvsi koliko se naprezemo i otimamo k Njemu, ne izbrise grehove nase i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost.

Jer, po mnostvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje razveselise dusu moju (Ps.93,19). U odgovarajuce vreme, ne zaboravimo ni onoga koji govori Gospodu: Koliko god velike i strasne bile muke moje, Ti si mi se vratio i oziveo me, i iz ponora zemaljskog, po mome padu, ponovo me podigao (Ps.70,20). Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i ponizenje, i uspe da se savlada! Taj ce likovati s mucenicima i slobodno ce razgovarati s andjelima. Blago monahu koji u svakom trenutku smatra da je zasluzio svaki prezir i porugu! Blago onome ko je svoju volju do kraja umrtvio i svu brigu o sebi preneo na svog ucitelja u Gospodu, jer ce stati s desne strane Raspetoga!

Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, (705) odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, s bolom ili bez bola, brzo ce primiti oprostaj svojih grehova.

Veru i ljubav prema svom duhovnom ocu pokazuj Bogu duhovno, a Bog ce [tvoju naklonost] tajanstvenim putem otkriti tvome ocu. Tada ce ti on, osetivsi tvoju privrzenost, odati priznanje i postati prijatelj.

Ko svaku zmiju otkriva svom duhovnom ocu, pokazuje da stvarno ima poverenje u njega; a ko skriva bilo sta, jos luta po bespucu.

Svaki od nas prepoznace u sebi bratoljublje i pravu ljubav tek kada sebe zatekne da place zbog poraza brata i da se iskreno veseli njegovim uspesima i blagodatnim darovima.

Ko u razgovoru s drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje misljenje, makar bilo i tacno, treba da shvati da boluje od bolesti djavola. Ako to cini u razgovoru sa sebi ravnima, mozda ga jos moze izleciti kazna starijih; medjutim, njegovu bolest ljudi nece moci izleciti ukoliko se na isti nacin ponasa i pred starijim i pametnijim od sebe.

Ko nije poslusan na recima, sigurno nije poslusan ni na delu. Jer, onaj koji je neveran u malome (tj. na recima), taj je i na delu nepopravljiv. On se uzalud trudi, jer od svetog potcinjavanja ne dobija nista osim sopstvene osude.

Ko je svoju savest kroz potcinjavanje duhovnom ocu do najvece mere smirio, iz dana u dan iscekuje smrt kao san, ili bolje – kao zivot, i ne plasi se, jer sigurno zna da se u casu njegovog odlaska iz ovog sveta nece od njega, vec od njegovog duhovnika, traziti da polozi racun.

Ko je u Gospodu dobrovoljno primio na sebe kakvu duznost od svog oca, pa se neocekivano spotakne, neka ne pripisuje krivicu onome ko je dao oruzje, vec onome koji je oruzje primio jer ono mu je dato da se bori s neprijateljem, a ne da ga okrene protiv samoga sebe. A ko se prisilio radi Gospoda, i skrenuo paznju svom duhovnom ocu na svoju nesposobnost, neka bude bez brige – jer ako i padne nece poginuti.

Prijatelji moji, propustio sam da iznesem pred vas jos jednu poslasticu vrline: video sam, naime, i takve poslusnike u Gospodu koji su sami eebe vredjali i ponizavali Boga radi, da bi bili spremni da prime uvrede sa strane, naviknuti da se ne plase ponizenja.

Dusa koja stalno misli na ispovest, kao uzdom biva sprecavana da gresi, jer grehove koje ne ispovedamo vec cinimo bez ikakve bojazni.

Sta je prava poslusnost, shvatili smo zaista tek onda, kada u odsustvu duhovnika, zamisljajuci lik njegov, mislimo da je pred nama i klonimo se svakog razgovora, ili reci, ili jela, ili sna, ili bilo cega drugog sto bi mu, po nasem misljenju, moglo biti neprijatno. Jer, nepravi ucenici se raduju odsustvu ucitelja, a pravi ga smatraju gubitkom.

Zatrazih jednom od jednoga od najiskusnijih podviznika da mi objasni na koji se nacin u poslusnosti stice smirenost. (708) A on rece: “Cak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i oslobodjenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslusnik sve pripisuje ucinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobrazenost tudja i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga sto je, kako i sam misli, ucinio uz pomoc drugoga a ne svojim sopstvenim snagama? Bezmolvnik, medjutim, nema na raspolaganju takvu smirenu misao. Uobrazenost nalazi pred njim opravdanje, ulivajuci mu u glavu da je sve ove uspehe postigao svojom sopstvenom zaslugom”.

Kada izbegne dve zablude, onaj koji se nalazi u poslusnosti ostaje vecito poslusnim slugom Hristovim.

Demon se trudi da poslusnike ponekad isprlja necistotama tela i da ih nacini hladnim i preko obicaja uznemirljivim. Ponekad ih nacini nekako suhim i jalovim, nemarnim prema molitvi, sanjivim i natmurenim, kako bi ih naveo da dignu ruke od podviga, jer toboz nikakvu korist nisu videli od poslusnosti, nego cak idu unazad. On im ne dopusta da shvate da promisliteljsko oduzimanje od nas onoga sto nam izgleda kao dobro cesto biva povod za najdublje smirenoumlje. Neki su, cesto, trpljenjem odbijali pomenutog varalicu. No, ovaj jos nije ni prestao da govori, a drugi glasnik ubrzo za tim staje pred nas i pokusava da nas na drugi nacin prevari. Znao sam poslusnike koji su zahvaljujuci brizi duhovnog oca postali puni umilenja, tako mili, uzdrzljivi, marljivi, mirni, vatreni. Demoni, medjutim pristupise k njima i posejase u njihovu dusu misao – kao da su vec zreli za bezmolvije i sposobni da u tome podvigu dostignu najvisi stupanj savrsenstva i bestrasca. I oni se, prelasceni, otisnuse iz luke na pucinu. I kada ih iznenadi bura, oni se, bez krmanosa, kukavno izlozise bednoj propasti u tome prljavom i slanom moru.

Neophodno je da se more uzburka i da podivlja, da bi ponovo na zemlju bio izbacen sav mulj, travuljina i svaka trulez koju su reke strasti nanele u njega. Pogledajmo dobro: naci cemo da posle bure nastaje na moru velika tisina.

Ko nekad slusa a nekad ne slusa oca, lici na coveka koji na svoje oko pristavlja – cas lekovitu mast, cas – negaseni krec. Jer, jedan je koji zida, a drugi koji rusi; kakva je od toga korist osim samoga rada (Sir.34,23)?

O, poslusni sine Gospodnji, neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove ucitelju kao u trecem licu. Jer, bez sramote se od srama ne moze osloboditi. Pokazi slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: “Moja je to rana, oce. Moj je to oziljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv – ni covek, ni duh, ni telo, niti sta drugo – vec jedino moj nemar”.

Na ispovesti budi i po spoljasnjem izgledu i u dubini (709) duse kao osudjenik: nikom ponikni i ako je moguce orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove. Demoni cesto imaju obicaj da nam savetuju ili da se uopste ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trecem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.

[Tvrdnju] da sve zavisi od navike i za njom se povodi (ukoliko je samo tacna) najpre [mozemo primeniti] na vrline, koje Boga imaju za svog velikog saradnika. Ako se od samog pocetka svom dusom predas svakovrsnim ponizenjima, neces se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetis blazeni mir. Ne ustrucavaj se da grehe svoje ispovedas ocu koji ti pomaze da se spases, kao Bogu, sa najdubljom poniznoscu. Video sam kako osudjenici drzanjem koje izaziva sazaljenje, odresitim priznanjem i molbom na kolenima ublazavaju strogost sudije, i njegov gnev preobrazavaju u milosrdje. I Jovan Preteca je od onih sto su mu dolazili trazio da se pre krstenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga sto je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, vec zato sto mu je stalo do njihovog spasenja. Ne treba da nas cudi ako se i posle ispovesti nadjemo u borbi: bolje je boriti se s necistotama nego sa gordoscu.

Ne zanosi se i ne povodi se za pricama o ocima bezmolvnicima i otselnicima, jer ti koracas u vojsci prvomucenika ^[4]. Cak i kad padnes, ne bezi s poprista: bas tada nam je lekar najvise i potreban. Onaj koji se i pored pomoci putovodje saplete o kamen, bez njegove pomoci bi se, svakako, ne samo sapleo nego i poginuo.

Kada nas iskusenje savlada, odmah pristupaju demoni. Uhvativsi se za to kao za zgodan (u stvari potpuno neprikladan) povod, savetuju nam da se odamo bezmolviju. Cilj je nasih neprijatelja da nasem padu dodaju jos jednu ranu.

Kada se lekar izgovori nesposobnoscu da nas izleci, treba otici drugome. Jer, bez lekara se retko ko izlecio. Kome ce onda pasti na um da nam protivreci kad tvrdimo da bi brod koji je i sa iskusnim krmanosem pretrpeo brodolom, bez krmanosa u svakom slucaju morao propasti?

Od poslusnosti – smirenje, od smirenja – bestrasce. Ako nas se bas u smirenju nasem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja nasih (Ps.135,23-24), nista nas ne sprecava da kazemo da se kroz poslusnost dolazi do bestrasca, u kome smirenje postize svoju svrhu. Jer, sa smirenjem pocinje bestrasce, kao god sto sa Mojsijem pocinje Zakon. I kcer usavrsava majku kao Marija sinagogu ^[5].

Svaku kaznu od Boga zasluzuju bolesnici koji, pre konacnog isceljenja, ostavljaju prvoga lekara, iako su kod njega bili na lecenju i osetili poboljsanje, te pocinju da vise cene drugoga. Nemoj bezati iz ruku onoga koji te je priveo Gospodu. Jer, u toku celog zivota svog, nikoga drugog (712) ne treba toliko da postujes kao njega.

Za neiskusnog vojnika nije bezopasno da se odvaja od mase boraca i upusta u pojedinacnu borbu. Nije bez opasnosti ni za monaha da odlazi na podvig bezmolvija pre nego sto prodje temeljnu obuku i stekne veliko iskustvo u borbi protiv dusevnih strasti. Prvi se izlaze telesnim, a drugi dusevnim opasnostima. Bolje su dvojica, kaze Pismo, nego jedan (Ekl.4,9); tj. dobro je za sina da se zajedno sa svojim ocem bori protiv svojih strasti, uz sadejstvo Duha Bozanskog. Ko slepcu uskrati vodica, i stadu pastira, i zalutalome sprovodnika, i detetu oca, i bolesniku lekara, i brodu krmanosa – izlaze ga opasnosti. A ko se bez pomoci upusta u borbu sa zlim dusima, postaje njihova zrtva.

Oni koji prvi put dolaze u leciliste, neka kazu sta ih boli. A oni koji su se posvetili poslusnosti, neka ispolje odgovarajuce smirenje. Pouzdan znak ozdravljenja jeste, kod prvih, stisavanje bolova, a kod drugih, kao nista drugo – povecanje samoosudjivanja. Neka ti savest bude ogledalo poslusnosti. To ce ti biti dovoljno.

Oni koji podvig bezmolvija provode u poslusnosti duhovnom ocu, imaju za protivnike demone, i samo demone. A oni koji se nalaze u zajednici, moraju se boriti ne samo sa demonima nego i sa ljudima. S obzirom na to da su stalno pred uciteljevim ocima, prvi brizljivije izvrsavaju njegove zapovesti; a drugi, cesto, u odsustvu ucitelja pomalo i narusavaju njegove zapovesti. Medjutim, ako su neki od njih marljivi i trudoljubivi, trpljenjem zlostavljanja vise nego dovoljno nadoknadjuju nedostatak i dobijaju dvostruki venac.

Ziveci u bratstvu, obratimo na svoje spasenje svu mogucu paznju. U pristanistu koje je puno brodova moze lako doci do sudara, a na prvom mestu onih koje gnev, kao neki crv, potajno nagriza.

Treba nastojati da se u prisustvu duhovnika ponasamo tako kao da nista ne znamo, i da budemo krajnje cutljivi. Jer, cutljiv je covek sin filosofije, koji na svakom koraku, kud god se okrene, stice veliko znanje. Video sam poslusnika koji prekida pripovedanje svog duhovnika, te [poceh] da ocajavam nad njegovom poslusnoscu, gledajuci kako od nje postaje nadmen a ne smiren.

S najvecim trezvoumljem i budnoscu treba da procenimo kada i kako duznost da pretpostavimo molitvi. Svakako, covek se ne moze rastrgnuti na sve strane.

Pazi na sebe kada se nalazis s bracom, i nikako nemoj nastojati da bilo po cemu izgledas pravedniji od njih. Inace ces napraviti dva zla: njih ces ozlediti svojom izvestacenom i laznom revnoscu, a samome sebi ces na svaki nacin (713) pruziti povod za gordost.

Imaj revnost u dusi svojoj, nikako je ne ispoljavajuci telom, niti izgledom, niti recju, niti kakvim zagonetnim ponasanjem. Pa i to cini tek posto si prestao da potcenjujes bliznjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdrzljiv, budi u svemu slican braci svojoj, i ne izdvajaj se ni u cemu svojom uobrazenoscu.

Video sam neiskusnog ucenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga ucitelja. Misleci da tudjom slavom postane i sam slavan, izlozio se sramoti kada mu svi rekose: “Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu?!”

Trpeljivima se mozemo smatrati ne kada hrabro podnosimo grdnju samo od oca, vec kada od svakog coveka trpimo ponizenje i uvredu. Jer, od oca mi sve podnosimo iz postovanja, i zato sto se osecamo njegovim duznicima.

Zudno ispijaj podsmeh kao vodu zivota, od svakog coveka koji hoce da te napoji njime. Jer, on je lek koji cisti od bluda. Tada ce se u tvojoj dusi roditi sunce duboke cistote, i svetlost Bozija nece napustati tvoje srce.

Ko bi video da se bratstvo smiruje zahvaljujuci njemu, neka se ne hvali u svojoj dusi, buduci da su lopovi svuda oko nas. Urezi duboko u secanje Onoga koji rece: I vi kad izvrsite sve sto vam je zapovedjeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo ucinili sto smo bili duzni uciniti (Lk.17,10). Sud o nasim delima saznacemo u casu smrti.

Opstezice je nebo na zemlji. Gospodu sluze andjeli. Tako i mi svoje srce treba da nastrojimo. Oni koji se nalaze na ovom nebu pokatkad imaju srce kao od kamena; ponekad ih, opet, tesi umilenje, tako da i gordost izbegnu i suzama ublaze svoje muke.

Mala vatra smeksa veliku kolicinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se cesto nanosi, svu surovost, bezosecajnost i okorelost srca odjedanput omeksa, zasladi i sasvim iskoreni.

Video sam jednom dva coveka gde, sakriveni, motre na muke i osluskuju uzdahe podviznika. No, jedan je to cinio da bi se ugledao na podviznike, a drugi – da ih u zgodnom trenutku s prekorom obelodani i tako Bozijeg delatelja odbije od njegove vrline. Nemoj biti nerazborito cutljiv i time dovoditi druge u pometnju i ogorcenje. Ne budi ni mlitav u ponasanju i hodu kada ti je naredjeno da pozuris. Inace, bices gori od ludih i poremecenih. Video sam jedanput duse koje su bolovale od takve mlitavosti po prirodi, a neke namesteno. I zacudih se, rece Jov, kako je raznovrsna ljudska pokvarenost (up. Jov 22,5).

Onaj koji zivi u zajednici nece moci da ima toliko koristi od pojanja Psalama koliko od molitve: jer, nastane li neka zabuna – gotovo je sa Psalmom.

Neprekidno se bori sa mislima: kad pocnu da lutaju priberi ih k sebi. Jer, Bog i ne zahteva od poslusnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi stoga neraspolozen kada se osetis pokradenim, ali se plasi ako vecito moras prizivati um k sebi ^[6].

(716) Ko je u dubini duse resio da borbu ne napusta do poslednjeg daha, i da makar po cenu hiljada smrti tela i duse ne uzmakne, nece lako pasti ni u jedno ni u drugo. Jer, dvoumica u srcu i nepoverenje prema odredjenom mestu podviga uvek dovode do saplitanja i nesreca. Onima koji su skloni da se sele iz jednog manastira u drugi, ni u jednome ne moze biti dobro, jer nista toliko dusu ne cini besplodnom kao nestrpljivost.

Ako si dosao nepoznatom lekaru i u nepoznatu bolnicu, budi kao prolaznik, a tajno posmatraj iskustvo svih koji se tamo nalaze. Pa kad osetis da za tvoje bolesti imas koristi od ovih majstora i njihovih pomocnika, a narocito ono sto je potrebno za suzbijanje razmetljivosti, ti im vec i pristupi i prodaj se za zlato smirenja, na hartiji poslusnosti i zaduznici sluzenja, te u prisustvu andjela kao svedoka iscepaj pred njima hartiju svoje volje, Jer, ako prelazis iz manastira u manastir moze ti se desiti da ti propadne cena kojom te je Hristos iskupio. Neka ti manastir u koji si stupio bude grobnica pre groba: iz groba niko ne izlazi pre sveopsteg vaskrsenja. Ukoliko su neki i izasli – razmisli: oni su pre toga ipak bili umrli. Pomolimo se Gospodu od sveg srca da se i u to zlo ne uvalimo.

Kada se nemarnijim monasima ucini da su duznosti poslusanja teske, izgovaraju se da je bolje moliti se. Ako su, pak, te duznosti lakse, beze od molitve kao od vatre.

Dogadja se da neko prepusti posao kojim je zaduzen drugome, koji ga moli, da bi ga umirio. Dogadja se, pak, da neko ustupi svoju duznost drugome i iz lenosti, ili, pak, iz slavoljublja, ili iz revnosti.

Ako si obecao da ces ziveti u izvesnoj obitelji, pa vidis da nemas bas nikakva napretka, ne ustrucavaj se da je napustis. Uostalom, iskusni je monah svuda iskusan, i obratno.

Pogrde su u svetu prouzrokovale mnoga razdvajanja i nesuglasice, a ugadjanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gazenja monaskih zaveta. Ako ovu gospodaricu savladas, svako ce ti mesto biti pogodno da postignes bestrasce. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bices izlozen svakovrsnim opasnostima.

Gospod otvara oci poslusnicima da vide vrline ucitelja, a zatvara ih za njihove mane. Dobromrzac [tj. djavo] cini suprotno.

Obrazac savrsene poslusnosti, dragi prijatelju, neka nam bude ziva: ako je i mesamo sa drugim tvarima, ona (717) ostaje uvek cista od bilo kakve necistote.

Revnosni najvise treba da paze na sebe, da ne bi zbog toga sto osudjuju povrsne bili vise od njih osudjeni. Smatram da se Lot upravo time i opravdao, sto, ziveci medju onakvim ljudima, nikoga nikada nije osudjivao.

Uvek, a najvise za vreme pojanja na bogosluzenju, treba sacuvati mir i tisinu. Cilj je demona da izazivanjem nereda upropaste molitvu. Onima koji sluze prilici da u molitvi umom svojim dosezu nebesa dok telom stoje pred ljudima.

Uvrede, potcenjivanja i slicne stvari u dusi podviznika mogu da se uporede sa gorcinom pelena. Pohvale, pocasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih radjaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen cisti u nama svaku necistocu, a med obicno izaziva poremecaj zuci.

Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i zapovedali ponesto sto je suprotno nasem misljenju i sto se naizgled protivi nasem spasenju. Tada se, kao u vatri smirenja, kusa nase povernje u njih. Znak potpunog i pravog poverenja sastoji se u tome da se bez dvoumljenja pokoravamo svojim pretpostavljenim i onda kada vidimo da su njihove naredbe suprotne nasim ocekivanjima.

Od poslusnosti – smirenje, kao sto smo vec u prethodnom izlaganju rekli; od smirenja – rasudjivanje, kao sto to veliki Kasijan u svojoj knjizi “O rasudjivanju” tako lepo i uzviseno uci ^[7]; od rasudjivanja – prozorljivost, a od njega – predvidjanje.

Ko, dakle, nece hteti da krene divnim putem poslusnosti, kad vidi kakvim sve dobrima vodi! O toj velikoj vrlini rece onaj divni psalmopevac: Po svojoj dobroti si pripremio svoje prisustvo u srcu sirotog poslusnika, Boze (Ps.67,11).

Citavog zivota se secaj onog velikog podviznika, koji od duhovnika u toku celih osamnaest godina nije cuo telesnim usima “Spasavaj se!”, dok je unutrasnjim sluhom svaki dan slusao od Gospoda – ne “Spasavaj se!” (sto izrazava samo zelju cije ostvarenje nije izvesno), nego “Spasen si” (sto je odredjeno i nesumnjivo).

Nisu svesni poslusnici koji, primetivsi popustljivost i snishodljivost duhovnika, traze da im odredi duznosti po njihovim sopstvenim zeljama. Kada ih dobiju, neka znaju da su se potpuno lisili ispovednickog venca. Jer, poslusnost je tudja svakom licemerstvu i licnim zeljama.

Ima i takvih koji odbiju da izvrse naredbu koju su primili jer shvataju da njeno izvrsenje naredbodavcu u stvari ne bi bilo prijatno. A ima i takvih koji to osete, pa ipak poslusaju bez dvoumljenja. Treba ispitati ko je od njih postupio blagocastivije.

Nemoguca je stvar da se djavo suprotstavlja svojoj sopstvenoj volji. Neka ti kao dokaz posluze oni koji zive (720) nemarno, bez obzira na to sto su stalno u jednoj te istoj isposnici ili u jednom te istom opstezicu. Neka ti borba pri prelasku s jednog mesta na drugo bude znak da smo na prvobitnom mestu mogli najbolje ugadjati Bogu. Jer, takva je borba znak da smo je sami izazvali.

Ne bih zeleo da budem nepravedni skrivac i necovecni lihvar, cuteci o onome sto nije pravo zadrzati za sebe. Slavni Jovan Savait ^[8] mi je ispricao zanimljive stvari. A da je to bestrasan covek, cist od svake lazi i zlog dela i reci, znas iz sopstvenog iskustva, prepodobni oce. On mi je ispricao sledece:

“U mome manastiru u Aziji (jer odande dodje ovaj pravednik) bese neki starac, skroz nemaran i raspusan. Govorim to ne da bih ga osudio, vec za ljubav istine. Kako – ne znam, tek on dobi jednoga mladjeg ucenika, po imenu Akakija, mladica prostodusne naravi ali obdarena prirodnom pamecu. On toliko podnese od ovog starca, da ce se to mozda mnogima uciniti neverovatno. Starac ga je svakog dana kinjio ne samo vredjanjem i pogrdama nego i batinama. Ali, njegovo trpljenje ne bese nerazumno.

Gledajuci ga, dakle, kako se svaki dan strasno muci kao da je kupljeni rob, ja sam mu cesto, kada bismo se sreli, govorio: “Sta je, brate Akakije? Kako je danas?” A on bi mi na to pokazivao: sad pomodrelo oko, sad modrice po vratu, a ponekad i ozledjenu glavu. Znajuci ga kao podviznika, govorio sam mu: “Odlicno! Tako i treba! Trpi, i to ce ti koristiti!” I posto se namuci kod tog nemilostivog starca oko devet godina, Akakije ode Gospodu. Pet dana nakon sto Akakije bi sahranjen u groblju otaca, njegov starac ode jednom od velikih staraca koji tamo zive, i rece: “Oce, brat Akakije umre!” Kad to cu, taj starac rece: “Veruj mi, starce, sumnjam u to!” A ovaj mu rece: “Dodji i vidi!” Tad ti se starac hitro podize, i stize na groblje sa uciteljem blazenog borca. I pozvavsi kao zivoga onoga koji je stvarno i u smrti ziv, rece: “Brate Akakije, jesi li umro?!” A blagorazumni poslusnik, i posle smrti pokazujuci primer poslusnosti, odgovori velikome: “Oce, kako bi mogao da umre covek – trudbenik poslusnosti?” Tad starac, njegov bivsi ucitelj, pade na zemlju (721) sa suzama, obuzet strahom, i isprosivsi od igumana Lavre keliju blizu groba, prozive ostatak svog zivota cestito, uvek govoreci ocima: “Izvrsio sam ubistvo!”"

Meni se cini, oce Jovane, da je onaj starac koji je s mrtvacem razgovarao bio sam veliki Jovan Savait. Jer, njegova blazena dusa mi je jos nesto ispricala kao o nekome drugom licu – premda je to bio on sam, kako sam posle mogao tacno doznati.

“U istome azijskom manastiru, – prica on, – neki drugi covek postade ucenik jednog krotkog, blagog i tihog monaha. Videci da ga starac postuje i ne dira, pravilno zakljuci da moze pretrpeti stetu, kao i mnogi drugi, te ga zamoli da ga otpusti. Starac imadjase i drugog ucenika pa mu to ne pade odvec tesko. Otisavsi od njega, uz pomoc njegove preporuke, smesti se u jednom od opstezica sto se nalaze u Pontu. Prve noci po stupanju u opstezice, on vide u snu kako neki traze od njega da polozi racun, te kao da, posle tog uzasnog mucenja, ostade duzan sto funti zlata. Probudivsi se, on razmisli o snu i rece: “Kukavni Antiose (to mu bese ime), zaista si jos mnogo duzan!”"

“Ostadoh u tom opstezicu, – pricao je dalje Antioh, – tri godine u bespogovornoj poslusnosti, ponizavan i ugnjetavan od svih kao tudjinac. Jer, tamo nisu ni imali nekoga drugog monaha stranca. I vidim opet u snu jednoga kako mi daje priznanicu o isplati deset funti moga duga. Probudivsi se, razumedoh vidjenje, i rekoh: “Tek deset! Pa, koliko ce mi biti potrebno da isplatim sve?!” Tada rekoh u sebi: “Siroti Antiose, potreban je jos veci trud i jos dublje ponizenje!”… Od tada zapoceh da se pravim sulud, premda nisam sasvim zanemario svoje duznosti. Kada me nemilostivi oci videse u takvom stanju, ali ipak usrdna na poslu, nalagahu na mene sve teske manastirske poslove. Posto sam u takvom podvigu proveo trinaest godina, videh kako mi opet dodjose oni sto su mi se ranije javljali, te mi pismeno potvrdise da sam u potpunosti isplatio svoj dug. Kada bi me, dakle, u bilo cemu zlostavljali oci tog manastira, secao bih se svog duga i hrabro podnosio sve”.

To mi je svemudri Jovan, oce Jovane, ispricao u trecem licu. Zato i sebe nazva Antiohom. A u stvari, on bese taj podviznik koji trpljenjem iscepa spisak svojih dugova.

No, da cujemo kako je mudar postao prepodobni [tj. Jovan Savait] zahvaljajuci svojoj krajnjoj poslusnosti.

Dok se nalazio u manastiru Svetog Save, dodjose tri mlada monaha sa zeljom da mu budu ucenici. Primivsi ih, on (724) ih odmah ugosti, starajuci se iz sveg srca da se odmore od naporna puta. Posle tri dana, starac im rece: “Braco, ja sam po prirodi bludnik, i ne mogu da primim nijednoga od vas”. A oni se ne sablaznise, jer im je bilo poznato starcevo podviznistvo. Kada ga, pak, nikakvim, molbama ne mogadose ubediti, bacise mu se pred noge i zamolise da im bar da pravilo kako i gde treba da zive. Starac pristade. Videvsi da ce njegovu pouku primiti smireno i poslusno, on jednome rece: “Gospod hoce, sine, da zivis povuceno sa duhovnim ocem u podvigu poslusnosti”. A drugome rece: “Idi, prodaj zelje svoje i daj ih Bogu, pa uzmi krst svoj i trpi u manastiru zajedno sa bracom: svakako ces imati blago na nebesima”. A onda rece i trecem: “Sa svakim dahom svojim secaj se reci Hristove: Koji pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt.10,22). Idi, i ako je moguce pronadji za sebe po prirodi sto surovijeg i strozeg coveka. Ostani nepokolebljiv i pij svaki dan ismevanje i porugu kao med i mleko”. A brat rece velikome Jovanu: “A sta da radim, oce, ako on zivi nemarno?” A starac ce na to: “Kada bi ga video cak i da bludnici, nemoj ga napustiti, vec reci sebi: “Druze, radi cega si ovde?” Tada ces videti kako iz tebe iscezava nadutost i kako se plamen pohote gasi”.

Svi mi koji zelimo da steknemo strah Boziji, treba da se svim silama borimo kako ne bismo u ovoj skoli vrline postali rdjavi i zli ljudi, puni lukavstva i zlobe, prepredenosti i gneva. To se desava, a nije ni cudo: sve dok je covek prost, na primer ladjar ili zemljoradnik, neprijatelji cara se toliko i ne spremaju za borbu protiv njega; a kada ga vide da je uzeo carski steg i stit, bodez, i mac, i luk, i da je navukao vojnicku uniformu ^[9], i oni zaskrgucu na njega zubima, i svim sredstvima pokusavaju da ga uniste. Ne dremajmo, stoga! Video sam bezazlenu i najbolju decu koja su dosla u skolu da se nauce mudrosti, da budu vaspitana i uopste da vide neku korist od skole. I nicemu se tamo nisu naucili osim lukavstvu i zlu, zahvaljujuci druzenju sa ostalima. Ko ima pameti, razumece!

Nemoguce je da oni koji prizeljno uce neku vestinu ne napreduju svakog dana [pomalo]. Medjutim, jedni prepoznaju napredovanje, a drugi ga, po promislu Bozijem, nisu svesni. Dobar bankar svake veceri neizostavno pravi obracun dnevne zarade ili gubitka. Ipak, on ne moze imati jasnu sliku o kretanju svog novca ako na narocitu plocicu svakog casa ne ubelezava odredjene podatke. Svakocasovno polaganje racuna omogucava da se sastavi svakodnevni obracun.

Nerazborit monah se, kad ga grde i osudjuju, oseca uvredjen i pokusava da odgovara, ili, pak, odmah metanise (725) pred onim sto ga grdi, i to ne iz smirenja, nego u zelji da prekrati grdnju. A ti, pak, cuti kada te tuku, i primaj bol kao najbolje sredstvo da ti dusa postane svetla i cista. Tak kada lekar prestane da te grdi ti zatrazi oprostaj. Jer, on, mozda, u ljutini ne bi ni primio tvoje kajanje.

Mi koji zivimo u manastirima, treba da se u svakom trenutku borimo protiv svih strasti, ali narocito protiv dve: protiv oblapornosti i protiv gnevljivosti. Jer, gde je veliki broj brace, uvek ima dosta povoda za izbijanje tih strasti.

Kod poslusnika djavo izaziva zelju da steknu vrline koje ne mogu dostici, kao sto i onima koji zive u bezmolviju savetuju da teze za onim sto nije za njih. Zaviri u dusu neiskusnih poslusnika, pa ces naci pogresnu misao: ceznju za bezmolvijem, za krajnjim postom i sabranom molitvom, za potpunim odsustvom tastine, za nezaboravljivim secanjem na smrt i neprestanim umilenjem, za savrsenom bezgnevljivoscu, za dubokim cutanjem, za natprirodnom cistotom. Posto im te vrline po promislu Bozijem nisu date u pocetku njihova podviga, oni nepromisljeno preskacu neophodne stupnjeve podviga, prevareni od strane djavola, koji ih podstrekava da ih traze pre vremena, te da ne izdrze i ne dobiju ih ni onda kada bi inace bio pogodan trenutak. Pred bezmolvnicima, medjutim, taj obmanjivac hvali gostoljublje poslusnika, njihovo sluzenje, bratoljublje, zajednicki zivot, negovanje bolesnika. I njih, kao i prve, ta varalica hoce da nacini nepostojanima.

Retki su oni koji zive istinsko bezmolvije. To mogu samo oni kojima Bog pomaze u borbi i koji su primili bozansku utehu. Jer, samo ta uteha moze da im olaksa muke.

Prema svojstvima nasih strasti treba da procenimo kome bi obliku poslusnosti trebalo da se posvetimo, te da izaberemo odgovarajuci nacin. Ako vidis da si neuzdrzljiv i veoma sklon pohoti, neka ti ucitelj bude podviznik, neumoljiv po pitanju hrane, a ne cudotvorac, niti neko ko je spreman da svakog primi i ugosti. Ako si ohol, neka ti duhovni otac bude surov i nepopustljiv podviznik, a ne krotak i covekoljubiv. Ne treba da trazimo proroke niti prozorljivce, vec pre svega sasvim smirenoumne podviznike, ciji bi nacin i mesto podviga odgovarali nasoj bolesti.

Neka ti za poslusnost, po ugledu na gore spomenutog pravednika Avakira, posluzi i ovaj dobri obicaj: vecito misli da te duhovnik kusa. U tom slucaju, nikada neces pogresiti. Kada i pored neprestanog zlostavljanja od strane svog duhovnog oca osetis da su tvoje poverenje i ljubav prema njemu sve veci, znaj da se Duh Sveti nevidljivo uselio u tvoju dusu, i sila Visnjega te osenila! Ipak, ne hvali se niti se raduj kad hrabro podnosis grdnju i ponizenje. Naprotiv, placi zbog toga sto si uopste uradio nesto sto zasluzuje prekor, i sto si dusu svog oca uzrujao protiv sebe. Nemoj se (728) cuditi kada ti kazem (jer se Mojsije slaze sa mnom ^[10] ): bolje je ogresiti se o Boga, nego o svog duhovnog oca! Jer, kada Boga naljutimo, nas vodja ga moze pomiriti s nama. No, kada svog duhovnog oca ogorcimo protiv nas, nemamo vise nikoga ko bi se za nas pred Bogom zauzeo. Mislim, uostalom, da oba greha u krajnjoj liniji imaju istu tezinu.

Razmislimo, prosudimo i pazimo: kada smo duzni da zahvalno i cutke trpimo ukor pastira, a kada da se objasnjavamo s njim. Meni se cini da treba cutati u svim onim slucajevima kada se grdnja odnosi na nas, buduci da se radi o trenutku za nagradu. A kada se ona odnosi na drugo lice, mi treba da se branimo, radi sveze ljubavi i nepomucenog mira.

Oni koji su otpali od poslusnosti mogu da te obaveste o tome kakva je korist od nje: tek tada su upravo i saznali na kakvom su nebu stajali.

Onaj koji stremi bestrascu i Bogu, smatra potpuno izgubljenim svaki onaj dan u koji ga niko ne bi grdio.

Kao sto drvece koje trese vetar pusta svoj koren duboko u zemlju, tako i oni koji se nalaze u poslusnosti sticu jaku i nepokolebljivu dusu.

Ko god je, ziveci u bezmolviju, osetio svoju nemoc, pa, dosavsi u manastir, prodao sebe na poslusnost, progledao je za Hrista bez muke, mada je bio slep.

Drz’te se, drz’te se, i opet kazem: drz’te se, trkaci, braco podviznici, slusajuci onoga premudrog coveka koji o vama govori: Kao zlato u topionici – ili bolje, u opstezicu – isprobao ih je Gospod, i kao zrtvu paljenicu ih je primio u nedra svoja (Prem.Sol.3,6). [Njemu slava i vlast vecna sa bespocetnim Ocem i Duhom Svetim i obozavanim. Amin.]

Stepen po redu jednak broju jevandjelista. Drzi se, podviznice i trci bez straha! Jednom je Jovan stigao pre Petra (up. Jn. 20,4), a ovde je poslusnost stavljena ispred pokajanja. Apostol koji prvi stize do groba Hristova predstavlja poslusnost, a drugi – pokajanje.

NAPOMENE:

1. Poslusnost bez koje niko nece videti Gospoda: Treba ispitati, kaze Ilija Kritski, kako to da bez poslusnosti niko nece videti Boga. Sta? Zar Marija Egipcanka, i neki drugi koji nikome nisu bili potcinjeni, nece videti Gospoda? Mislimo da Lestvicnik ne govori samo o telesnoj poslusnosti, nego i o poslusnosti duhovnoj. Jer, necemo naci nijednoga svetog koji nije pokorio telo duhu. Iz toga jasno proizlazi da Gospoda nece videti niko ko uz telesnu poslusnost ne sprovodi i ovu poslusnost (tela duhu). Mnogi koji se pokoravaju svojim telesnim ocevima zive kao robovi slasti, pa im takva poslusnost nista ne koristi (Shol. 14, col.732 D).
2. To je verovatno jedan manastir u Tivaidi, blizu Aleksandrije (tacnije receno, u predgradju Aleksandrije zvanom Kanop, danas Abukir). Na osnovu podataka iz Lestvice moglo bi se zakljuciti da je taj manastir imao pod sobom jos dve obitelji: lavru, uredjenu za bezmolvnike, i manastir pokajnika, koji se u Lestvici naziva Tamnica. U Kanopu je stvarno postojao manastir, koji spominje i blazeni Jeronim u svome predgovoru Pravilima svetog Pahomija Velikog, i koji se prema tim podacima nazivao Metanija (Pokajanje) (up. Tganzl. lat. Reg. Scti Rashomii, Rgaef., 1, MRL. 23,65). Ukoliko je Tamnica (Filaki) zaista taj manastir u Kanopu, o kome je blazeni Jeronim slusao od jednog svetog prezvitera iz Aleksandrije, Siluana, onda je ona vrlo starog datuma. To znaci da je ta neobicna obitelj postojala bar dve stotine godina pre no sto ju je Lestvicnik posetio.
3. Trpeci sacekah Gospoda i obrati paznju na mene i uslisi molitvu moju (Ps.39,1).
4. U vojsci prvomucenika: Matija Rader shvata tu rec kao nadimak prvog hriscanskog mucenika, svetog arhidjakona Stefana (up. sol. 710 S: in Stephani protomartyris exercitu meres). Isto tako i pomenuti ruski prevod (str. 63, t. 68). U italijanskom salezijanskom izdanju, izraz je shvacen kao da se odnosi na samoga Hrista: Stupaj napred kao i ucenici Hristovi, koji nisu bili usamljenici, vec zivljahu u zajednici (I, 165, nota 3).
5. Kao Marija sinagogu: uz ono sto je receno u so1. 700, to je sve sto Lestvicnik kaze o Presvetoj Bogorodici. Ovde se misli na Vavedenje, tj. unosenje male Djeve Marije u jevrejski hram.
6. Ako vecito moras prizivati um k sebi: verovatno je smisao ovaj: nemoj se plasiti ni podavati ocajanju ako ti misli odlutaju pa se opet vrate; brini se tek ako ti je um stalno odsutan, i to po sopstvenom interesovanju za zemaljske stvari.
7. Veliki Kasijan: to je sveti Jovan Kasijan (+ oko 435), znameniti podviznik i hriscanski pisac. Ne zna se odakle je ni kada se rodio, ali je poznato da je ziveo asketski u jednom manastiru kraj Vitlejema (Palestina). Obilazio je egipatske manastire, a u Carigradu ga sveti Jovan Zlatousti rukopolaze za djakona. Posle smrti Zlatoustog odlazi na Zapad, i nastanjuje se u juznoj Galiji, gde osniva dva manastira (okolina Masilije = Marselja). Pisao je dogmatska i asketska dela, medju kojima i Collationes Patrum in Scythica eremo. U tome spisu on veli da se istinsko rasudjivanje stice samo istinskim smirenjem, a prvi njegov znak jeste potpuno ispovedanje duhovniku, dakle i ispovedanje pomisli (up. Soll. II, 12, Migne, R. L., 49,542 AV).
8. Slavni Jovan Savait: Poznati svetitelj, rodjen 454. god. u Nikopolju Jermenskom, u porodici jednog vojvode, Hriscanina. U osamnaestoj godini postaje monah, ubrzo zatim i iguman jednoga malog bratstva, a u dvadeset osmoj godini zivota hirotonisan je za episkopa Kolonije, maloga grada u vizantijskoj Jermeniji. Na katedri ostaje punih deset godina, ali ga tesko stanje u Crkvi pobudi da napusti Koloniju i ode u Jerusalim, inkognito, kao prosjak. Konacno se smesti u lavru prepodobnog Save Osvecenog, koji je tada jos bio ziv. Vrsio je poslusno sve manastirske poslove, a kada otkriju ko je, povuce se u keliju, te ostatak zivota provede u potpunom bezmolviju, zbog cega se jos zove i sveti Jovan Cutljivi. Umro je 558. godine (up. Zitije 3. decembra).
9. Ilija Kritski daje alegorijsko tumacenje ovih predmeta. Carski steg je simvol krstenja ili pokajanja, koje isprljanoga coveka cini ponovo cistim; stit – bekstvo od sveta praceno bespristrascem; bodez – poverenje u pastira; mac – odricanje od zelja; luk – molitva, kojom se demoni obaraju; vojnicka uniforma – ogrtac vrlina (Shol. 93, sol. 760).
10. Svakako misli na bunu Korejevu protiv Mojsija (up. Broj.16). Bog kaznjava u stvari stroze za greh prema Mojsiju, nego za greh prema sebi (up. Izl.32).

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka V

O BRIŽLjIVOM I ISTINSKOM POKAJANjU,
O ŽIVOTU SVETIH OSUĐENIKA I O TAMNICI^[1]

(764) Pokajanje je obnova krstenja. Pokajanje je zavet s Bogom da ce se voditi jedan novi zivot. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake zelje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kcer nade, i poricanje beznadeznosti. Pokajnik je osudjenik koji nije lisen casti. Pokajanje je pomirenje s Gospodom putem vrsenja dobrih dela, suprotnih predjasnjim gresima. Pokajanje je ociscenje savesti. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka. Pokajnik je covek koji samome sebi izrice kaznu. Pokajanje je jako iznuravanje stomaka i sibanje duse silnim osecanjem.

Skupite se i pridjite, dodjite i cujte, i reci cu vam nesto! Svi vi koji ste Boga naljutili, skupite se i vidite sta mi je Bog pokazao radi nazidanja duse moje! Na prvo mesto stavicemo izlaganje o prezrenim podviznicima, dostojnim svakog postovanja. Cujmo, zapamtimo i ucinimo ono sto ti ljudi cine, svi mi koji smo god pali u kakav neprikladan greh. Ustanite i stojte, vi koji ste oboreni gresima. Obratite paznju, braco moja, na ovu moju pouku. Nagnite uho svoje, vi koji hocete da se ponovo pomirite s Bogom istinskim obracanjem.

Mnogo sam slusao o jednom uzvisenom i neobicnom podvigu i smirenju onih sto zive u posebnom manastiru, zvanom Tamnica, koji se nalazio pod upravom pomenutog onog svetilnika nad svim svetilima. I dok sam se jos nalazio u njegovom manastiru, zamolih pravednika za odobrenje da posetim tu izdvojenu obitelj. Ne zeleci nicim da rastuzi moju nemocnu dusu, veliki mi dade dozvolu.

Kada sam prispeo u manastir pokajnika, tj. pravu zemlju (765) placucih, video sam zaista (ako nije drsko reci) ono sto oko nemarna coveka ne vide, i uho lakomislenoga ne primi, i na srce lenoga ne dodje (up. 1.Kor.2,9) – dela i reci koji su u stanju da pobede cak i samoga Boga, zivot i podvige koji smesta izazivaju Bozije covekoljublje.

Medju tim krivcima bez krivice, video sam neke kako po svu noc, do ranog jutra, stoje pod vedrim nebom, ne pomerajuci noge. San ih snagom prirode zalosno obara, ali oni i pored toga ne daju sebi ni najmanjeg odmora, nego prekorevaju sami sebe i rasanjuju se uvredama i grdnjom. Drugi su ukoceno gledali u nebo, i uz ridanje i vapaje odande dozivali pomoc. Neki su stajali na molitvi, vezavsi sebi ruke na ledjima kao da su osudjenici, smracena pogleda uprtog u zemlju, smatrajuci se nedostojnima da gledaju u nebo, niti da kazu stogod, niti da puste glasa od sebe, niti da se mole Bogu.

Veoma muceni svojim tuznim mislima i grizom savesti, ne nalazeci ni kako ili odakle da pocnu molitvu, oni su, ispunjeni mrakom i tananim ocajanjem, samo zbunjenu dusu i zanemeli um predstavljali Bogu. Neki su sedeli na zemlji, na vreci i pepelu, sakrivajuci lice medju kolena, i udarajuci celom o tle. Drugi su se stalno tukli u prsa, pozivajuci svoju dusu i svoj raniji zivot da se vrate.

Jedni su medju njima natapali zemlju suzama. A drugi su, ne mogavsi ni da placu, sami sebe tukli. Jedni su naricali nad svojom dusom kao da je mrtva, ne moguci da podnesu patnju u svome srcu. Drugi bi u sebi zaurlali, ali im se glas zamrzavao na usnama. Ponekad bi, kada se vec ne bi mogli savaladati, iznenada kriknuli.

Video sam tamo neke koji su od silne tuge bili kao van sebe, neke koji su postali gluhi i nemi od svoje nesrece, potpuno smraceni i kao neosetljivi za sve sto se odnosi na ovaj zivot. Oni su umom sisli u bezdan smirenja i ognjem svoga bola isusili suze u svojim ocima. Drugi su sedeli zamisljeni, saginjuci se k zemlji i klimajuci stalno glavom, te kao lavovi rikali iz dubine srca i noktima grebli tle pod sobom.

Neki su medju njima, puni nade, trazili i molili za potpuni oprostaj; a drugi su se u svome beskrajnom smirenju smatrali nedostojnima oprostaja, i govorili s tugom da se ne mogu opravdati pred Bogom. Neki su, pak, preklinjali (768) Gospoda da ovde budu kaznjeni a tamo pomilovani; drugi su, muceni teskom grizom savesti, od svega srca molili Gospoda da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji, govoreci: “To bi nam bilo dovoljno” ^[2].

Video sam tamo duse toliko ponizne i skrusene, i tako pritisnute tezinom grehovnog bremena, da bi i sam kamen mogli razneziti svojim recima i vapajima upucenim Bogu. Jer, lezeci nicice na zemlji, oni govorahu: “Znamo, znamo da smo zasluzili svaku kaznu i muku, i to je pravedno: cak i kada bismo svu vaseljenu pozvali da place s nama, ne bismo imali dovoljno da otplatimo nase ogromne dugove. No, samo jedno trazimo, samo jedno molimo i preklinjemo: Da nas u jarosti svojoj ne okrivis, niti da nas u gnevu svom kaznis (Ps.6,2)! Za nas je dovoljno da se oslobodimo od velike Tvoje pretnje i tajnih muka koje se ne mogu imenovati. Traziti potpuni oprostaj – ne usudjujemo se. Kako bismo i mogli da ga trazimo, kad ne odrzasmo svoje obecanje, vec ga narusismo i pored toga sto smo vec osetili Tvoje covekoljublje i dobili oprostaj za svoje grehe?!”

Tamo se moglo videti prakticno ostvarenje Davidovih reci: mogli su se videti namuceni ljudi, savijeni do kraja svog zivota, koji po ceo dan idu tuzni (up. Ps.37,7), sa usmrdelim i zagnojenim ranama po telu, za koje se i ne brinu; ljudi koji zaboravljaju da jedu hleb svoj, a vodu sa suzama piju pomesanu, te prah i pepeo umesto hleba jedu; ljudi kojima je koza prilepljena uz kost, isuseni kao seno (Ps.101,5; 10; 12).

Medju njima se nista drugo nije moglo cuti osim: “Jao, jao! Avaj, avaj! Pravo je, pravo! Postedi, postedi, Gospode!” Neki govorahu: “Smiluj se, smiluj!”, a drugi jos zalosnije: “Oprosti, Gospode, oprosti ako je moguce!” Medju njima su se mogli videti jezici zapaljeni i isplazeni kao u pasa. Jedni su kaznjavali sebe vrucinom, a drugi hladnocom. Neki bi okusili malo vode pa odmah prestajali da piju, tek da ne umru od zedji; drugi bi okusili malo hleba, pa bi ga rukom bacali daleko od sebe, govoreci da su nedostojni ljudske hrane, posto su cinili stvari koje cine zivotinje.

Gde bi se kod njih mogao primetiti smeh, gde praznoslovlje, gde ljutina, gde gnev? (Oni nisu znali da gnev uopste i postoji u ljudima, buduci da je plac u njima potpuno unistio svako osecanje ljutnje). Gde se kod njih moglo primetiti odgovaranje, gde praznik, gde bestidan jezik, gde negovanje tela, gde makar trag slavoljublja, gde racunanje na raskos, gde pomisao na vino, gde kusanje voca, gde spremanje hrane, gde nasladjivanje grla? Briga o svemu tome u sadasnjem zivotu iz njih je potpuno iscezla.

Gde bi se medju njima moglo sresti staranje o bilo cemu zemaljskom, gde osudjivanje bilo kog coveka? Nigde! Takve stalno bejahu njihove reci i vapaji Gospodu. Jedni se snazno lupahu u grudi, kao da stoje pred nebeskim dverima, i govorahu Bogu: “Otvori nam, Sudijo, otvori nam, jer smo ih gresima zatvorili pred sobom! Otvori nam!” A drugi govorahu: Pokazi nam lice svoje i bicemo spaseni (Ps.79,20). Drugi, opet: Pokazi se nesrecnima sto sede u tami i senci smrti (Lk.1,79). Neki, pak: Neka nas sto pre sustignu milosti Tvoje, Gospode, jer smo izgubljeni i ocajni, i osirotesmo veoma (Ps.78,8).

Jedni govorahu: “Hoce li nam se uopste Gospod pokazati?” A drugi: Da li predje dusa nasa nemirnu vodu grehova (Ps. 123,5). Neki, opet: “Hoce li se Gospod najzad smilovati na nas? Hocemo li ga cuti gde kaze nama koji smo sputani vezama nerazresivim: “Izidjite!” – i onima u adu pokajanja: “Oprosteno vam je?!” Da li je jauk nas dospeo do usiju Gospodnjih?” Svi su oni vecito imali pred ocima smrt, i govorili: “Sta ce biti s nama? Kakva ce biti presuda? Kakav ce nam kraj biti? Hoce li nas pozvati natrag? Ima li oprostaja za mracne, jadne, osudjene? Da li je moljenje nase stiglo pred Gospoda, ili je, po pravdi, odbijeno, na nase ponizenje i sramotu? Ako li je stiglo, koliko ga je blagonaklonim ucinilo, s kakvim uspehom, s kolikom koriscu, s kakvim dejstvom? Jer, ono od necistih usta i telesa bi upuceno, i nema veliku vrednost. Da li je u potpunosti, ili samo delimicno, umirilo Sudiju, makar za polovinu [nasega duga]? Jer, zaista su velike te rane, i njihovo lecenje iziskuje mnogo znoja i truda. Da li nam se priblizise cuvari nasi [tj. andjeli], ili se jos nalaze daleko od nas? Jer, dok nam se oni ne priblize svaki je nas trud beskoristan i uzaludan. Molitva nasa nema snage da se slobodno obrati Bogu, niti krila cistote na kojima bi uzletela ka Gospodu, sem ako se andjeli nasi ne priblize k nama, ne uzmu je i ne prinesu Gospodu”. Ponavljajuci cesto ove reci, govorili su sa nedoumicom jedan drugome: “Da li uopste napredujemo, braco, dobijamo li ono sto trazimo, prima li nas Gospod, otvara li nam dveri milosrdja?” A drugi su na to odgovarali: “Ko zna (kao sto rekose braca nasa Ninevljani), nece li se jos predomisliti Gospod (Jona 3,9), i izbaviti nas makar od one najvece kazne! Mi cemo, u svakom slucaju, uciniti sto je do nas. I ako otvori – dobro je i lepo! Ako ne – neka je i tada blagosloven Gospod Bog, koji ih je pred nama pravedno zatvorio! Ipak, nastavicemo da kucamo i dalje, do kraja zivota svog. Mozda ce nam otvoriti zbog velike nase drskosti”.

Zato su i podstrekavali jedan drugoga, govoreci: “Potrcimo, braco, potrcimo! Potrebno je da trcimo, jer zaostadosmo za lepim nasim drustvom. Trcimo ne stedeci ovo prljavo i slabo telo, nego ga umrtvimo kao sto i ono nas ubi, kako su cinili i oni blazeni krivci koji su pre nas bili ovde”.

(772) Kod njih su se mogla videti kolena usahnula od mnogobrojnih metanija; oci zamagljene i upale negde u dubinu lobanje, bez trepavica; obrazi izranavljeni i upaljeni od obilnog prolivanja vrelih suza; lica uvenula i bleda, koja se ni po cemu ne razlikuju od mrtvaca; prsa bolna od udaraca u grudi. Gde tamo bese spremanje postelje, gde ciscenje ili krpljenje odece? U svih je odeca bila pocepana i prljava, pokrivena vasima. Sta je prema tome stradanje besomucenih, sta patnja onih koji nad mrtvima placu, sta muke onih koji se nalaze u progonstvu, ili onih sto su osudjeni zbog ubistva? Zaista, prinudno mucenje i kazna svih tih ljudi nije nista prema dobrovoljnom stradanju ovih svetih pokajnika.

I nemojte pomisliti da pricamo bajke, molim vas, braco! Cesto su molili onog velikog sudiju (mislim pastira, tog andjela medju ljudima) i ubedjivali ga da im stavi gvozdje i okove na ruke i na vrat, a noge da im sapne u klade kao kaznjenim robovima, i da ih ne oslobodi sve dok ih grob ne primi. Uostalom, neki ni grob nisu hteli.

Ne, ne mogu da zatajim ni ovo zaista dostojno smilovanja smirenje tih blazenih ljudi, i njihovu skrusenu ljubav i pokajanje: kada je neko od tih divnih gradjana zemlje pokajanja imao da ide Gospodu, kako bi se pojavio na Njegovom nepodmitljivom Sudu, i kada bi osetio da mu se blizi kraj, preko nastojatelja bi molio i zaklinjao velikog avu (tj. oca) da ga ne udostoji ljudskoga groba, vec da ga kao mrcinu baci u reku ili u polje, zverima. Svetilnik rasudjivanja bi to cesto i uslisio, zapovedivsi da ih iznesu bez ikakvog opela ili pocasti.

No, kakav se strasan i zalostan prizor ukazivao pri njihovom poslednjem casu! Jer, kada bi osudjenici osetili da se neko od njih pre ostalih sprema da umre, okruzivali bi ga dok je jos pri svesti, pa bi gorko placuci na najzalosniji nacin i tuznim glasom, klimajuci glavom, zapitkivali umiruceg. Plamteci saosecanjem k njemu, govorahu: “Sta je, brate i saosudjenice? Kako je? Sta kazes? Cemu se nadas? Sta mislis? Jesi li postigao ono sto si sa mukom trazio, ili ne? Jesi li otvorio vrata milosrdja, ili si jos kriv? Jesi li postigao cilj, ili ne? Da li si primio neku potvrdu o svome spasenju, ili ti je nada jos nesigurna? Jesi li dobio slobodu, ili se tvoja misao jos koleba i dvoumi? Da li si u srcu osetio neko prosvecenje, ili ti je srce jos pokriveno mrakom i sramotom? Da li ti se javio neki glas, koji bi u tebi govorio: Eto, postao si zdrav (Jn.5,14), ili: Oprastaju ti se gresi tvoji (Mt.9,2), ili: Vera tvoja spasla te je (Lk.18,42); ili, pak, i dalje slusas onaj glas koji govori: Neka se vrate gresnici u (773) ad (Ps.9,18), i: Svezite mu ruke i noge (Mt. 22,13), i: Neka se ukloni bezboznik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,1)? Sta kazes, prosto, brate? Reci nam, preklinjemo te, da i mi znamo sta nas ceka! Jer, tvoje je vreme zakljuceno, i drugoga vec neces imati do veka”.

Na to su neki od samrtnika odgovarali: Blagosloven Gospod koji ne odbi molitvu moju i milost svoju od mene. (Ps.65,20). A drugi, opet: Blagosloven Gospod koji nas ne dade kao plen zubima njihovim (Ps.123,6). A neki sa bolom govorahu: “Da li nam dusa prodje uskolebanu vodu duhova u vazduhu?” A govorili su tako zato jos nisu imali slobodu, nego su izdaleka gledali ono sto se zbiva na tom sudjenju. A drugi su s jos vise bola odgovarali i govorili: “Tesko dusi koja ne sacuva svoj zavet besprekornim. U ovaj, i samo ovaj cas ona ce videti sta joj se sprema”.

A ja, gledajuci i slusajuci sve to medju njima, umalo da ne padoh u ocajanje, poznajuci svoju ravnodusnost i poredeci je sa njihovim stradanjem.

Pa, kakvo je jos bilo uredjenje samoga tog mesta, kakvi uslovi za stanovanje! Sve mracno, sve smradno, sve prljavo i zapusteno! To mesto je s pravom i nazvano Tamnicom i zatvorom za izdrzavanje osude. Samim svojim izgledom, ono je najbolji ucitelj pokajanja i placa. Ipak, ono sto je za druge nezgodno i neprijatno, jeste zgodno i sasvim prihvatljivo za one koji su pali sa visina vrline i duhovnog bogatstva. Jer, kada se lisi predjasnje smelosti pred Bogom, kad izgubi nadu da ce postici bestrasce i slomije pecat nevinosti, kada dopusti da njena riznica blagodati bude opljackana i kada se otudji od bozanske utehe, kad zakon Boziji narusi i ugasi lepi plamen dusevnih suza – uznemiravana i bolno probadana secanjem na sve, dusa ne samo sto se svim srcem predaje spomenutim mukama, nego se trudi da i samu sebe pobozno unisti podvigom, ukoliko se samo u njoj zadrzao makar i trag od iskre ljubavi ili straha Gospodnjeg.

Zaista, takvi su bili ovi blazeni. Jer, razmisljajuci o tome i secajuci se visine sa koje su pali, oni govorahu: Setimo se starih dana (Ps.142,5) i onog plamena nase revnosti! Drugi su dozivali Boga: Gde su milosti Tvoje negdasnje, Gospode, koje si pokazao dusi nasoj u istini Tvojoj? Obrati paznju na poszenje i muku slugu Tvojih (Ps.88, 50, 51); i drugi: Ko ce me naciniti onakvim kakav sam bio pre, kada me cuvase Bog, kada je blistao svecnjak svetlosti Njegove nad glavom srca mog (Jov 29, 2)?

I kako bi im u secanje dolazile njihove predjasnje vrline, tako bi pocinjali plakati kao mala deca, (776) i govoriti: “Gde je cistota molitve, gde njena smelost, gde su slatke suze namesto gorkih, gde nada savrsene nevinosti i ociscenja, gde ocekivanje blazenog bestrasca, gde poverenje u pastira, gde blagotvorno dejstvo njegove molitve u nama? Sve to propade, i kao da nikad nije postojalo – isceze; kao da ga nikad nije ni bilo – prodje i nestade!…” Govoreci tako i placuci, neki se moljahu da polude; drugi preklinjahu Gospoda da ih spopadne sveta bolest [tj. padavica]; neki su zeleli da budu liseni vida te da tako izazovu sazaljenje kod ljudi; a drugi, da postanu oduzeti, samo da ne budu podvrgnuti vecnim mukama. A ja, o prijatelji moji, zaboravih na sebe gledajuci njihov plac. Bio sam sav van sebe, ne moguci da se uzdrzim.

No, da se vratimo na stvar!

Posto sam, dakle, proveo u Tamnici oko trideset dana, i ne mogavsi vise da izdrzim, vratih se u veliko opstezice, velikome ocu. A on, svemudri, videvsi da sam se sav promenio, kao da nisam pri sebi, oseti u cemu je razlog moje promene, i rece: “Sta je, oce Jovane? Jesi li video podvige tih jadnika?” A ja rekoh: “Video sam, oce, i zadivio sam se, pa sam odao priznanje palim i placucima vise nego onima koji nisu pali i ne placu nad sobom. Jer, kroz svoj pad oni vaskrnuse takvim vaskrsenjem, da im nikakva opasnost vise ne preti”. A on rece: “Zaista je tako”, pa mi nelaznim ustima svojim isprica sledece:

“Pre deset godina,- kaze,- imao sam ovde brata veoma revnosna i vredna, i to tako revnosna, da sam, videci ga kako gori duhom, drhtao u strahu od zavisti djavola, tj. da se u svome brzom napredovanju nekako ne spotakne o kamen, sto se cesto dogadja onima koji zurno koracaju. Tako se i dogodilo. Kasno uvece, dolazi on k meni i pokazuje obnazenu ranu. Veoma uznemiren, trazeci lek, moli da mu se rana spali. Videci da lekar hoce da primeni ne sasvim ostar zahvat, jer bese dostojan samilosti, on se baci na zemlju, uhvati se za noge lekara, zali ih obilnim suzama i zatrazi da bude osudjen na Tamnicu, koju si video: “Nemoguce mi je,- jaukase on,- da ne odem tamo!” Najzad i uspeva da ubedi lekara da svoje milosrdje pretvori u strogost, sto se od obolelih zaista retko moze ocekivati. On odmah hita ka tim pokajnicima i postaje njihov drug i sapatnik. Ranjen u srce tugom ljubavi Bozije, kao macem, osmog dana ode ka Gospodu, trazeci da ga ne sahranjuju. No, ja ga prenesoh ovamo i sahranih ga sa ocima kao dostojnog takve pocasti. Jer, posto je izdrzao nedelju dana kao rob, on je osmog dana bio razresen kao slobodan. A neko je tacno doznao da se on od prljavih i bednih mojih nogu nije podigao pre no sto je Boga umilostivio. Nije ni cudo: primivsi u srce veru one bludnice (up. Lk.7,36 i d.), on sa istim takvim pouzdanjem obli (777) suzama moje smirene noge. Sve je moguce onome koji veruje, rekao je Gospod (Mk.9,23). Ja sam video neciste duse koje su prosto pomahnitale od telesnih pozuda; pokajavsi se, one su svoju necistu ljubav pretvorile u strasnu ljubav prema Gospodu, i ne mareci vise ni za kakav strah, nenasito se predale ljubavi Bozijoj. Zbog toga i Gospod ne kaze da se celomudrena bludnica plasila, vec da je volela mnogo (Lk.7,47), te da je zato i bila u stanju da ljubavlju lako odbije ljubav”.

Znam, braco moja divna, da ce podvizi o kojima sam pripovedao jednima izgledati neverovatni, drugima takvi da prevazilaze nadu, trecima, opet, da bacaju u ocajanje. No, hrabar covek, kada cuje za takve podvige, dirnut u srce, ustaje i odlazi sa strelom plamene revnosti u dusi. Onaj koji je slabiji od njega, upoznaje svoju nemoc, i prekorevajuci samoga sebe odmah stice smirenoumlje, te polazi za prvim, samo ne znam da li ga moze i stici. A covek len neka se i ne dotice toga sto je ovde izneto, da ne bi pao u ocajanje i upropastio i ono sto cini. Jer, tada bi se na njemu ispunila jevandjelska izreka: Od onoga koji nema revnosti, i sto ima uzece se od njega (Mt.25, 29).

Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne mozemo izvuci na drugi nacin do da se spustimo u dubinu pokajnicke smirenosti. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griza savesti onih koji jos grese; a drugo je, opet, blazena i bogata smirenost koja po dejstvu Bozijem ulazi u savrsene. Mi necemo ni pokusavati da recima objasnimo u cemu je sustina ove trece vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika cesto tiranski muci i one koji placu zbog svojih grehova.

Nije ni cudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna dusa nije u stanju da shvati kakvi se gresi dogadjaju s nama zbog naseg nehata, kakvi po promisliteljskom bozanskom napustanju, a kakvi zbog toga sto se Bog od nas odvraca. Uostalom, neko mi je i to pricao: kada nam se to desi po promislu Bozijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeci pred nas za vreme molitve nase i podsecajuci nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoce da nas odvrati od moljenja.

Nemoj se plasiti ni kada svaki dan padas, i nemoj prestati da se molis, vec stoj hrabro. Andjeo koji te cuva, bez sumnje, odace priznanje tvome trpljenju. Dok je jos sveza i zapaljenja, rana se lako leci; no zastarele, nelecene i zapustene rane se tesko lece: da bi se iscelile, potrebno je vec mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane s vremenom postaju i neizlecive. Ali, Bogu je sve moguce (up. Mt.19,26). Pre nego sto padnemo u greh, demoni nam govore da (780) je Bog covekoljubiv. A posto padnemo, oni ga predstavljaju prestrogim. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreski: “Samo to i to nemoj ti da ucinis, a ovo – pa to nije nista!” Cesto su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stisavali.

Covek koji istinski polaze racuna svojoj savesti, smatra izgubljenim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar ucinio tog dana ne znam kakva dobra dela.

Neka niko od onih sto placu ne ocekuje da ce u casu svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprosteno: ono sto nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprosteno, da se odmorim pre no sto odem odavde bez potvrde da mi je oprosteno (Ps.38,14).

Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost – i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je!

Oni koji zive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Narocito ne onu prvu. Uostalom, oni koji cine milostinju ce u casu svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje.

Onaj koji place nad sobom, ne vidi plac, i pad, i grizu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, jos vise se na nju razjari i od bola sto ga oseca u rani laje bez prestanka.

Pazimo da savest nasa nije prestala da nas grize usled toga sto se, na izvestan nacin, umorila, a ne usled cistote nase. Znak razresenja od greha je u tome sto covek uvek smatra sebe duznikom.

Nema niceg ravnog Bozijoj milosti. Nema nicega veceg od nje. Zato onaj koji ocajava – vrsi samoubistvo.

Znak priljeznog pokajanja je u tome sto covek smatra da zasluzuje svaku vidljivu i nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa cak i nesto teze.

Posto je video Boga u kupini, Mojsije se ponovo vratio u Egipat, tj. u sumrak, da pravi crep, mozda duhovnog faraona. Ali, opet se vraca kupini, i ne samo kupini nego i Gori. Ko razume ovu pouku, nikada ne ocajava zbog sebe. Veliki Jov pada u bedu, no zatim postaje dvostruko bogatiji nego pre.

Padovi lenjivih posle stupanja u monastvo jesu vrlo teski, jer im oduzimaju nadu da ce dostici bestrasce i usadjuju u njih misao da je za blazenstvo dovoljno tek ustati iz jame. Pazi, mi se nikako ne vracamo onim putem kojim smo zalutali, nego drugim, kracim.

Video sam dvojicu monaha koji su na isti nacin i u isto vreme gredili ka Gospodu. Jedan je od njih bio star, i prednjacio u podvizima. Drugi je bio ucenik. Pa ipak, ucenik pretrca stazu brze od starca i stize prvi do grobnice smirenja (Jn.20, 4).

Svi, a narocito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuce bolest bezboznog Origena ^[3]. Njegovo pogano ucenje o Bozijem covekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uzivanja. U pouci mojoj, a najvise u pokajanju mome, razgoreva se oganj molitve, koji spaljuje sumu greha (Ps.38,4). Neka ti obelezje, obrazac, uzor i primer pokajanja budu gore spomenuti sveti osudjenici pa ti celoga zivota nece biti potrebna nikakva knjiga, dok te ne (781) obasja Hristos, Sin Boziji i Bog, u vaskrsenju istinskog pokajanja. Amin.

Na petu stepenicu popeo si se, pokajnice, jer si pokajanjem ocistio pet cula. Preuzimanjem na sebe dobrovoljnih muka, izbegao si vecne muke.

NAPOMENE:

1. Tamnica: o identitetu toga manastira up. Pouku IV, primedbu 2). Sa svojim povrsnim i bledim osecanjem greha, savremeni covek nije u stanju da shvati natcovecanske podvige cudnih pokajnika Tamnice. Medjutim, objasnjenje lezi upravo u tome: u potpuno bogoceznjivoj savesti, svaki greh postaje uzasna stvarnost bogoostavljenosti. I nikakav podvig vise nije tezak ako se njime vaspostavlja jedinstvo sa Bogom, naruseno grehom. U tome svom beskrajno snaznom osecanju gresnosti, u toj svojoj neutoljivoj zudnji za svetim, bozanski lepim zivotom duha, tivaidski pokajnik je velika opomena laodikijski mlakome Hriscaninu, a posebno monahu XX veka. Treba se ozbiljno zamisliti nad tim
2. Da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji: u svome bezmernom Sirenju, kanopski pokajnik kao da previdja jednu duhovnu cinjenicu: ko je van Carstva, nalazi se u mukama, jer nema sredine izmedju vrline i zla (up. Shol. 7, sol. 784 D).
3. Bolest bezboznog Origena: Origen (185-254), veliki pisac, rodom Egipcanin, ucenik Pantena i Klimenta Aleksandrijskog. Veoma darovit iz malena, Origen jos u ranoj mladosti drzi predavanja u aleksandrijskoj katihetskoj skoli, a zatim u Kesariji Palestinskoj. Bio je pod jakim uticajem neoplatonizma i klasicne filosofije uopste, te je zastupao izvesne stvavove koje je Crkva kasvije proglasila za jeres i osudila (konacno na V Vaseljenskom saboru, 553, sto potvrdjuju i sledeci vaseljenski sabori). Narocito je poznato njegovo ucenje o apokatastazi, tj. o uspostavljanju prvobitnog stanja, prema kome svet nuzno prolazi kroz zlo kao privremenu fazu svog vecito kruznog kretanja. Sada zao, sav svet ce ponovo postati dobar, Cak ce i zli dusi, a kamoli tek zli ljudi, biti vraceni u jedinstvo sa Bogom i tako spaseni, po nuznosti samoga kruznog kretanja kozmosa. Otuda je ovo ucenje moglo posluziti kao izgovor za zivot u gresima i nepokajanju, pa su mu zato najveci protivnici i bili monasi, kao god sto su mu monasi bivali i najvatreniji pobornici. U Egiptu i na Sinaju, borba oko Origenovih ideja izmedju origenista i protivorigenista bila je veoma zestoka, dostigavsi svoj vrhunac sa proterivanjem origenistickih monaha iz Egipta, 401. godine.