Firma Opel właśnie ogłosiła, iż z taśmy produkcyjne w Saragossie zjechał milionowy egzemplarz modelu Meriva. Auto jest produkowane od 2003 roku, a w 2010 firma planuje salonowy debiut nowego modelu. Nowa Meriva ma być wyposażona w system FlexDoors, co pozwoli nabywcom łatwie dobrać się do wnętrza. Szczególnie przydatne, gdy chcemy przewieść na tylnej kanapie kredens, dywan lub karnisz. FlexDoors to nic innego jak system otwierania drzwi znany nam z Mazdy RX-8, innymi słowy: przednie drzwi otwierają się jak w zwykłym aucie, tylne natomiast pod wiatr. System ten jest nam dobrze także z “milicyjnych” syrenek PRL-u.

dan 10 & 11

Kao i uvek posle maratona imao sam onaj osećaj praznine a ne zadovoljstva. Neko može da bude srećan nakon što je postigao neki određen cilj, plasman, rezultat, a meni je sam maraton najveće zadovoljstvo i po pravilu sam posle toga melanholičan, jer verovatno u podsvesti znam da se sledeći tako zanimljiv događaj neće skoro ponoviti i to me tišti. To da li sam išao ovaj rezultat ili onaj, bolji illi lošiji od planiranog, to prosto sperem sa sebe za vreme tuširanja odmah posle trke i više mi nije važno. Ni to da li je neko stigao pre mene, ili sam pak ja stigao pre nekog interesantnog, sve to gubi na važnosti tog časa kada prođem kroz cilj. Koga sam ulovio – ulovio sam ga, ko mi je pobegao – pobegao mi je, ne postoji niko koga moram dobiti ili koga ne smem dobiti ili šta već. Naravno da svakome dodatno skoči adrenalin kada vidi da mu je neko na dohvat ruke (noge) u poslednjim kilometrima trke, ali to je motivacija više da se, pa neću reći “istrči bolji rezultat”, nego da se dodatno provere sopstvene granice i mogućnosti. Što je ionako problematično kada sam ja u pitanju. Jerbo svo ono jurcanje na kraju vrućeg Podgoričkog podneva i poslednjih 2.2km kao najbrža deonica celog maratona i to za čitavih 1km/h (!) dosta govori o mojoj konzervativnoj taktici. Bio je skoro članak na blogu science-of-sport koji je govorio o tome koliko mozak svojim kontrolama utiče na totalno opterećenje za vreme takmičenja ili nekog testa. A nedavno sam bio stisnuo na neki link, na istraživanje o uticaju amfetamina na anaerobni prag (slepa studija) gde su ljudi na istom naporu izdržali čitavih 20′ duže nakon što su ih malo “frizirali” stimulansima, što je ukazalo na to da prag napora nije isključivo fiziološki nego je itekako mentalni. E sad, ko ima nizak taj prag, on će slabije odraditi trku ali će zato biti za par dana kao nov i verovatno će se manje povređivati, dok će onaj kome su kočnice labavo postavljene često završavati trke totalno iscrpljen i oporavljati se nedeljama od svakog maratona. Što jednom reče Marijana “pa ja sam samo par maratona završila a da nisam u cilju pala ili povraćala” – to je situacija kada neko ima nonšalantno postavljen osigurač u mozgu, ili ga i nema, i ko dotera svoj organizam do apsolutne iscrpljenosti. Naravno moraš biti i super utreniran da bi to postigao, a ona je proporcionalno toj visini osigurača bila utreniranija od mene da trči, jer ja ako trčim brže – ne osećam se “kao da tako mogu do kraja”. Možda kada bih umesto 200-300km mesečno preko leta trčao malo više, a puno manje vozio biciklu, verovatno bih malo bolje “prepekao” svoje noge i utrenirao ih da mogu tako jako da trče koliko može srce da ih podržava. Ovo srce je utrenirano na bicikli, zajedno sa mišićima potrebnim da se vozi bicikla, i kada ga upariš sa trkačkim mišićima ono se solidno dosađuje par sati, sve do poslednjih 10-ak kilometara maratona. Sve dotle to su pulsevi oko 150, vrlo nisko za standarde maratonaca, to je radije neki ironman opseg. Dakle treba da nabavim te kako-se-zvahu droZe pa da se jednom u životu i ja zaduvam kao sav normalan svet, da pokušam da prevarim ovaj mozak koji uporno misli da ne može brže, koji uporno čuva ove noge a da ne zna ni sam za šta ih čuva. Eto, za poslednja dva kilometra? Ko će ga znati… Bilo kako bilo, poenta je da sam taj dan bio onako “kljok”, što zbog opšteg zamora, maltretiranja, putovanja, nerviranja pre i posle maratona i u putovanju, a što zbog same trke, nespavanja, stresa oko svega toga, plus to hronično osećanje “zabava je gotova, a sledeća nije na vidiku”. Kao dete kad ga skineš sa ringišpila, ne možeš mu reći – neka bude srećno jer je išlo lični, 5 žetona za redom! Fuck the lični, daj još jedan krug!

Dan nakon trke je počeo tako… što su nam rekli da mi je juče umrla baba. To je bila poslednja živa od svih naših osam baba i deda, a četvrta koja je umrla dok smo bili u Crnoj Gori! Pre toga se već tri puta desilo da neko umre dok smo bili na zimskim pripremama na moru, a od toga smo dve sahrane propustili jer su nam prekasno javili. Jedino smo dolazili u Valjevo kada je umrla Lolina baba po majci, i to se izrodilo u pravu avanturu sa vejavicom, smetovima i blokiranim putevima, crkavanjem akumulatora i 12-satnim povratkom u Crnu Goru, posle čega smo bili nekoliko dana premoreni i kilavi. Ovaj put bar nismo imali taj problem jer smo znali da ćemo stići na vreme na sahranu u Beograd, u utorak ili sredu, a danas nas je umesto planiranog razvozavanja i sređivanja utisaka posle trke čekalo drndanje oko nameštanja stakla. Mogli smo da čekamo dve nedelje (?) da bilo ko od uvoznika to naruči, ili da odmah odemo do Uba i da kupimo “polovno a kao novo” pa sutra da to namestimo u Valjevu. Tako smo se dogovorili da svratimo do Ninkovića i da se malo ispričamo nakon maratona, poigramo se sa malom Anastasijom, a ono što nismo planirali je bilo da smo se malo napili neke domaće Orovače. Naime to je pravilan izgovor jer se ovde u selima kaže oraj ili eventualno ora’, a nikako orah, to je previše književno (a književnici valjda ionako piju vino?). I onda se orahova to jest ora’ova to jest or’ova to jest orova rakija zove orovača, stručno. Nine je jedan veliki zajebant. Podmetnuo nam je neke male čašice, da nas navuku da popijemo više, i kad srkućeš onako u malim gutljajčićima više nemaš pojma ni koliko si popio ni koliko ćeš još popiti, tek ja vidim da me udara u obraze kao da mi je dao zubar inekciju. Dosta promila! – vičem svaki čas, a verovatno je u povratku Lola vozila auto. Kažem „verovatno“ jer lagao bih ako bih rekao da se sećam.

Usput smo ipak nešto stigli da pričamo o tek završenoj avanturi, malo smo razmenjivali detalje koji su se provukli kada nismo bili zajedno, Lola je pričala sa Ovim dok je meni nešto pričao Onaj i tako dok se to sve ispremeša, nikad kraja. U čudu smo komentarisali opsesiju Aninog Trenera da je ona možda (?) mogla da istrči maraton, a sve zbog pozamašnih novčanih nagrada. Ona se nije preterano palila i videlo se da se živa usrala od same ideje, a jedina podrška joj je bio hronično napumpani ego za šta je Trener pravi velemajstor. To je ono stalno ispiranje mozga tipa “ako može ovaj možeš i ti” ili “nije ona ništa bolja od tebe” a sto puta ponavljana stvar lako postaje prihvaćena istina, bar je tako tvrdio čika Gebels. Vraćali smo se često u razgovoru na te scene, na gledanje propozicija, maštanje o velikim Evrima, bilo je tu i vrbovanja u smislu kako bih ja trebao da trčim zajedno s njom i da “pazim na nju” mada nisu ništa nudili za uzvrat. U par trenutaka je delovalo da su vrlo blizu tačke da pregrizu dilemu i odluče se za maraton po sistemu – jebeš vrapca u ruci (300 Evra za polumaraton) kad ne mogu da skinem oči sa goluba na grani (duplo više od toga, “pa čak i ako prohoda pred kraj”), ali mislim da sam ja toliko paničio i toliko strašno predstavio sve što može da se desi ako ona pukne, da je to prevagnulo i donelo pobedu zdravom razumu nad preambicioznom monetarnom politikom. Sećam se da mi je jedan od argumenata bio i taj da je bolje na 10 trka uzeti po 300 Evra nego jednom uzeti 1000 pa odbolovati celu jesen. Kad svemu tome dodam da je imala neodgovarajuće patike i da je bila takva vrućina da je kolabrirala posle 21km, taj dan nakon trke sam postajao svestan da sam joj juče što bi deca rekla “spasao život” time što sam se odlučio za odlučno odgovaranje od ludosti umesto za neutralnost (radite šta hoćete) ili za paljevinu (možeš ti to, idemo zajedno) iako sam tako verovatno propustio potencijalni lajftajm spektakl. Zabavljam Lolu dodatnim pojedinostima: a jel znaš šta je bilo kada me je Trener pitao šta sam ja trenirao onih dana pred maraton? Ja mu ispričao kako sam onaj dan pred stotke išao ujutru sat i po laganog tempa prema planinama, a on mi kaže – Eto! Da je išla i ona sa tobom, istrčala bi bolje polumaraton! Zamisli! Ja ga gledam kao da je pao s Marsa, razmišljam – ma daj, pa da je i tada išla sa mnom, ne bi jadna sprintala u cilju sa Snežom Kostić, nego sa Lolom, i tih 2h03′ bi joj bila premija, heh heh.

Komentarišemo tako i kuriozitet da nam je uveče nakon trke i obijanja auta, od prisutnih 300 trkača trenera i organizatora, samo Marija Vrajić ponudila nešto novca, dok su svi ostali samo dolazili da gledaju razvaljen auto kao neku cirkusku atrakciju, i puni utisaka odlazili da dalje prepričavaju šta su eto videli. Nismo uzeli nikakav novac jer smo znali da je Ana uzela pozamašnu nagradu i par bonusa ispod stola, pa smo mogli od nje da pozajmimo ako bi se baš usput nešto ne-daj-bože desilo. No sama Marijina ideja da nam ponudi pomoć značila nam je mnogo više. Svakako ne možeš gomilu ljudi brzo i dobro upoznati, ali se tako kroz neku sitnicu neko izdvoji, izviri iz njega neka osobina po kojoj ga zapamtiš. Nekog ćeš pamtiti po ravnodušnosti a nekog po neočekivanoj predusretljivosti, i ne postoji pravilo po kojem će ti se neko blizak uvek naći pri ruci, a po kojem će te neki dalji poznanik tek preskočiti pogledom. Kao u filmu, tog dana se desilo baš ono potpuno suprotno. Trista Ljudi – a samo jedan Čovek… ali nije ni ti loš prosek, jer sve dok je tog jednog, poslednjeg, znamo da smo još među ljudima, da nismo sami u toj gomili.

Dan 11

Šta mi vredi kupljeno staklo kada nigde nema majstora da ga namesti? Nakon par sati surfovanja po gradu uspevam da nađem tipa koji je to tako delikatno i stručno uradio da sam se pitao zašto to nisam sâm odradio. Kad sam već mogao da zgrabim bušilicu i bonsek i sâm da ugradim krovni prozor u Škodu, ovo je u odnosu na to bilo Obdanište, tim više što je na kraju više delovalo da JA menjam staklo a da mi tip pomaže, nego obrnuto. Dobro, nije mi nešto mnogo naplatio pa su stvari došle na svoje. Javio mi je ćale da je sahrana sutra pa smo posle podne ipak otišli na dvosatno razvozavanje, melem za dušu a verovatno i za noge koje nekako uvek udrvene tek dva-tri dana nakon trke, naročito ako je trka povezana sa predugačkim putovanjem. I opet one priče, koliko sam mogao. Ja kažem: koliko sam istrčao – toliko sam mogao, ali uvek me drugi pale… Jesam odradio prvih 21km za 1h26 a drugi deo za 1h24, s tim što je sredina staze malo ispod starta i cilja jer se reka iz Podgorice uliva u Skadarsko jezero koje je tu oko sredine staze, no tih par desetina metara se naravno uopšte ne oseća za vreme trčanja osim oko 30-35og km gde par pravaca vidno “visi” u odnosu na ostatak staze. Ali sva ta gađanja na temu da ja mogu 2h45 ili 2h42, a neki su se euforično gađali i sa 2h35, to je bila puka teorija, ili sam je bar tako shvatao. Ko će celo leto trčati a da ne sedne na biciklu, fuj? Da mi prolazi život u krugu od 15km oko kuće, kao da sam vezano kuče na lancu? Ni onih trocifrenih kilometara mi nije dosta kada biciklama zapucamo na celodnevnu ultru, tako da ne mogu da zamislim toliku žrtvu u životu, naravno pod uslovom da mogu da biram. Priče, priče, dok nakon dužeg vremena opet zajedno okrećemo pedale, a ja sam srećan jer posle 8 dana opet sedim na bicikli i nekako sam zadovoljan, počinje lagano da se vraća život u mene, šokovi i stresovi blede, mada još nisu prošli, ali bar više ne delujem samom sebi bolestan od umora…

Après Caisse commune, Mobizen et Okigo, un loueur de voitures se lance dans l’auto-partage. Depuis le 16 décembre, Hertz, le numéro un mondial de la location de véhicules, a mis en place une offre dans trois villes, Paris, New York et Londres.

“L’auto-partage répond à une double préoccupation : la prise de conscience de l’environnement et des consommateurs qui cherchent en ville des modes de transport alternatifs. C’est donc le bon moment pour se lancer”, explique Michel Taride, président de Hertz Europe et vice-président de Hertz Corporation. Cette société expérimente l’auto-partage au Danemark depuis cinq ans.

L’offre, baptisée “Connect by Hertz”, permet après un abonnement de 120 euros par an d’utiliser une voiture pour un tarif allant de 4 euros à 6 euros par heure, 32 à 48 euros pour 24 heures, selon le véhicule. Ces tarifs comprennent l’assurance mais aussi le carburant. L’abonné reçoit alors une carte qui permet de réserver et de faire démarrer sa voiture.

Les réservations peuvent couvrir une durée d’une heure à sept jours. Mais si l’automobiliste opte pour une semaine de location, l’offre n’est intéressante que s’il roule peu. En effet, il faut rajouter à l’abonnement et au tarif horaire 35 centimes d’euro par kilomètre parcouru. Or pour la location de voiture traditionnelle et pour faire de longs trajets, les loueurs, à l’instar de Hertz, commercialisent des tarifs plus avantageux. Mais quoi qu’il en soit, M. Taride affirme que l’auto-partage revient de toute façon moins cher que d’être propriétaire de sa voiture. “Le coût d’achat et d’entretien d’une voiture revient à 5 400 euros par an. Avec notre offre, dix heures par semaine reviennent à 2 200 euros par an”, souligne M. Taride.

Pour l’instant, une vingtaine de véhicules seulement sont disponibles, de trois marques (Mini Cooper, Opel Corsa, Opel Meriva). Ils rejettent moins de 120 grammes de CO2 par kilomètre. Par ailleurs, avec seulement vingt véhicules répartis dans six parkings parisiens, l’offre est encore faible. Hertz revendique néanmoins un parc de 40 000 véhicules en France et est en cours d’accréditation par la Mairie de Paris pour obtenir des places de stationnement dans la rue. Le groupe n’exclut pas non plus de répondre à l’appel d’offres de la ville pour un libre-service automobile sur le modèle du Vélib’.

Hertz, qui estime le marché européen à 250 millions d’euros par an, prévoit de lancer ce service dans une vingtaine de villes aux Etats-Unis et en Europe d’ici à fin 2009. A terme, les membres de “Connect by Hertz” à Paris, par exemple, pourront utiliser ce service dans n’importe quel pays où la solution existe.

Source: Hertz

Mit dem neuen Angebot Connect by Hertz bietet der Autovermieter ab sofort Carsharing an – zunächst in Paris, London und New York. Weitere Städte in Europa und den USA sollen 2009 folgen.

„Mobilität wird immer wichtiger und die Nachfrage nach umwelt- und kostenschonenden Lösungen steigt”, begründet Mark P. Frissora, Chairman und CEO von Hertz Global Holdings. Die Erschliessung des Carsharing-Segmentes auf globaler Ebene sei daher “ein folgerichtiger Schritt”.

Nutzer, die in einer Stadt angemeldet sind, können die Gemeinschaftsfahrzeuge von Connect by Hertz ab 2009 in allen beteiligten Städten rund um die Uhr stundenweise nutzen.

Wie Hertz mitteilt, bestehe die Carsharing-Flotte ausschliesslich aus abgasarmen Mietwagen, u. a. dem Mini Cooper (New York, London und Paris), dem Opel Corsa und dem Opel Meriva (Paris) sowie dem Ford Fiesta und dem Ford Focus (London). Die Fahrzeuge sind mit iPod-Anschluss und Freisprechanlage ausgestattet, über die jederzeit mit einem Service-Mitarbeiter kommuniziert werden kann. Der Mini verfügt zusätzlich über ein Navigationssystem sowie eine Start-Stopp-Automatik, die den Motor bei Stand des Autos selbständig abschaltet.

Brunnen: Hertz

Trziste MPV vozila B segmenta je jednostavno eksplodiralo nekoliko zadnjih godina. Sve veci broj proizvodaca predstavljaju svoje uzdanike u ovome segmentu. Danas u trenutcima izrazito teske ekonomske situacije od ovog trzista se moze ocekivati jos veci bum. Jer radi se o autima koji su najcesce nastali na bazi gradskih auta, dobro druga je sad prica sto niti ta gradska auta po duzini nisu vise ono sto se nekad bila, te da su dobro zagazila u polja C segmenta. To su auta koja maksimiziraju i zadnji moguci milimitar karoserije u potrazi za prostorom, uz povoljene male benziske i dizelske agragate i razumnu cijenu predstavljaju izvrsnu kupnju za mlade porodice. Ovog puta bi volio da napravim jedan pregled dosad predstavljenih modela, ako nekog ispustim slobodno napomenite.

Pocecu mozda i sa utemeljiteljom ove klase Renault Modus/Nissan Note. Renault je u klasi MPV vozila jednostavno klasa za sebe jer na kraju oni su i osmislili uopste koncept MPV te samim tim imaju najvise i iskustva. Modus i Note su dva sestrinska modela koja uspjesno dizajnerski skrivaju svoju slicnost, a naime obadva modela su nastala na platformi Clia III te djele i neke agregate prije svega dizelske agregate. I jedan i drugi model su rijetkost na nasem trzistu mada mozda malo vise sam vidao Modusa, medutim globalno gledajuci finansiski uspjesiniji je model Nissana koji se i u vecom broju komada i prdao se. Modusu je najveci kamen spoticanja bio dizajn koji je zbog toga i prije vremena i obnovljen, a nedavno je dobio i produzenu verziju pod nazivom Grande modus.

Od agregata za oba modela zajednicki su dizelski modeli naime radi se o dobro poznatom 1.5 dci modelima porijeklom Renault koji dolazi u tri verzije. Benziski motori kod Modusa su 1.2 16V koji je dusu na srce preslab za ovaj auto, 1.2 TCE(100) koji je i najbolja varijanta za ovaj model, te 1.6 16V. Note je pokretan 1.4 i 1.6 benzinskim motorima.
Najstariji predstavnik ovog segmenta je pomalo i zaboravljena

Opel Meriva koja se pojavila vec davne 2002 godine. Meriva je nastala na platformi trece generacije Corse te je kupce vise privlacila svojom pouzadanoscu, fukcionlanoscu i performansama nego dizajnom koji je dusu na srce malo dosadan. Vrlo uskoro se ocekuje slijedeca generacija Merive te je Opel na Zenevskom salonu ove godine predstavio Opel Meriva concept. Od benziski motora tu su od 1.4 do 1.8L modeli, a dizelsku gamu brani odlicni 1.3CDTI motor (Fiat porijeklo), te 1.7 CDTI motor. Opel se mora pohvaliti da je jedini proizvodac koji je predstavio sportski nabrijanu verziju svoga MPV ito pod nazivom Meriva OPC koja je iz 1.6 Turbo motora razvijala citavih 180 KS sto je bilo dovoljno za 8.2 s do srotke.

Skoda je prije nesto manje od dvije godine usla na ovo trziste sa dosta primjetnim modelom Roomster. Iz samog imena vidi se da je naglasak na funkcionalnost vozila. Roomster je nastao na bazi Skode Fabie i ako za nekoliko centimera ima vec meduosovinsko rastojanje. Dizajnerski gledano Roomster je mnogo uspjesniji nego Fabie od koje je nastao, te odaje utisak dosta simpaticnog vozila i upravo ono sto mnogi Fabiji ne mogu progutati straznji kraj na Roomsteru je uraden prelijepo. Unutrasnjost je cisti copy/paste Fabie, kao i motori. Od benzinaca tu je 1.2 HTP kojeg po mome misljenju trebalo preskociti ito ne samo zato sto je slab nego i zbog cinjenice da ima samo tri cilindra. Najbolji izbor od benzinaca su 1.4 L motori sa 86 i 100 KS i 1.6 L motor. Dizelske boje brane 1.4 TDI koji bi ja opet preskocio i otisao na starog dobrog provjerenog konja 1.9 TDI. Razumno gledajuci nesto visa cijena Roomstera u odnosu na Fabiju je zanemariva i uvijek bi prije uzeo Roomstera nego fabiu. E sada nekoliko noviteta na trzistu koji dolaze slijedece godine.

Prvi je Kia Soul auto predstavljen na ovogodisnjem Pariskom salonu, a na trziste dolazi 2009 godine. Dizajnerski gledano auto izgleda dosta vrckavo te ce opet biti neki kojima ce Soul biti pravi slatakis, a neki koji ni mrtvi se nebi zatekli u istom. Kia Soul-a naziva urbanim crossoverom, ali ruku na srce radi se o MPV modelu. Za sada se zna da ce na pocetku prodaje biti samo dva agregata ito bezinski 1.6 L sa 126 KS i dizelski 1.6 L od 122 KS. Sa slika se recimo moze vidjeti da je unutrasjnost dosta kvalitetnije uradena u maniru Ceed’a sto moze biti samo dobro za kupce. E sada meni najzanimljiviji novitet ovog segmenta je

Citroën C3 Picasso takoder predstavljen u Parizu, te mi je dizajnerski apsolutno predivan. U prodaju dolazi pocetkom godine ito sa 1.4 i 16 L VTI benziskim motorima te dobro pozntim 1.4 i 1.6 HDI dizelskim motorima. Nastao je na zajednickoj platformi modela C3 i Peugeot 207. Te mu mnogi predvidaju ogroman uspjeh, razumljivo ako se samo sjetimo koji je hit bio Picaso i C4 Picaso. Sada dobro sve procitajte i pazljivo birajte nadam se da sam barem malo pomogao!

]]> http://parlaperlapirla.wordpress.com/2008/11/03/scene-di-vita-familiare-ce-differenza/ Mon, 03 Nov 2008 13:08:00 +0000 acrimonia http://parlaperlapirla.wordpress.com/2008/11/03/scene-di-vita-familiare-ce-differenza/

La mia auto è una Fiat Punto del ‘99 (il modello più vecchio, per intenderci), senza chiusura centralizzata, con gli alzacristalli elettrici solo perché ce li ha montati mio padre altrimenti avrebbe ancora la manetta, e del tutto priva del benché minimo sistema di sicurezza: non ha manco un airbag. Ogni tanto mi stupisco commossa che ci siano almeno le cinture.

L’auto dei miei genitori è un’Opel Meriva con chiusura centralizzata, alzacristalli elettrici, radio con lettore CD integrata, portabottigliette e bicchieri (vabe’, quello un po’ ce l’ho anch’io), vano portaoggetti spazioso (nel mio ci stanno giusto una cartina e il libretto dell’auto), il poggiabraccio che si tira giù, dotata di non ricordo quanti airbag, abiesse ebidì cipicì, tutto insomma.

Mio padre fa il meccanico. Paciuga coi motori da quando aveva 11 anni, li conosce, li ama, li considera bambini da curare. La sua guida è quella che io definirei “da professionista”, il giusto equilibrio tra fantasia, spericolatezza, precisione e sicurezza. Per dire, è l’unico con cui mi fiderei ad essere in auto mentre fa le scivolate sulla neve o sul ghiaccio col freno a mano (e non faccio esempi a cavolo, fa ste cose da quand’ero bambina, anzi forse da molto prima).

Qualche giorno fa ero in auto con lui, sulla Meriva: ad una curva secca, sulla strada bagnata, andava veloce e ha frenato bruscamente.

- “Se la facevo io con la Punto una roba così, andavo dritta ad abbracciare quel cassonetto”, osservo.

Lui mette su la faccia da “me la tiro” e risponde: “Ah ma c’è piede e piede, c’è frenata e frenata…”

- “Pa’… c’è macchina e macchina!”

Estuve este fin de semana por el Puerto de Santa María de Cádiz.  De allí es mi compañera de piso, Bibiana, y me invitó a pasar estos días en casa de sus padres que son encantadores.

Alquilar un coche nos salía más barato que irnos en tren, y yo ya estaba loca de ganas de conducir uno aquí en España, así que me lancé los 600 y pico de kilómetros en un Opel Meriva… sin encontrar ni un huequito en la carretera!!! Qué gozada!!!

Una vez allí paseamos un montón, comimos riquísimo algunas cositas típicas y nos hartamos de reír… o mejor, como lo dicen los andaluces: ” ‘quillo, nohjartamo de reí con loh amigoh de la Bibi

La ciudad es lindísima. Aquí pueden ver unas foticos.

Opel Meriva Diesel

I was playing around with my camera when I took this photograph of my car, an Opel Meriva 1.7 CDTi. I love the car – it had some problems in the beginning but Kenrich Delta sorted it out – now it is good on fuel, comfortable, fast, has all the features you need and I think it looks fantastic! I will certainly consider an Opel as my next car as well.

Update: Turns out they never could fix the Meriva, so I settled for an Astra.