Ovih dana se pravi lista za i protiv Parade ponosa. Manje pratim ko je za Paradu, mnogo je zanimljivija ona skupina protiv. Pored isfrustriranih nacionalističko-fašističkih organizacija poput Obraza ili časopisa Dveri Srpske (digresija: sa čime biste urimovali reč “dveri”?), tu su uvek problematični episkop bački Ko Su Ti Satanisti U Mom Dvorištu Irinej, Bora Srbin, ceo DSS (feat. mega-ljiga Slobodan Vuksanović), seks simbol Srbije Velja Ilić, Slobodan Iza Ove Brade Je Pravi Muškarac Antonić, Vuk Hetero Zoo Bojović, par glumaca za koje ni IMDB ne zna, jedan bivši senilni fudbaler, kao i ostatak dobro poznate skupine, ali i ….

Nebojša Glogovac,
Dragan Polarni Medvedi Su Gej Đilas,
Ljubivoje Toplu Braću Ne Donose Rode Ršumović,

i možda još neko… čekamo.

Meni je bilo iznenađenje… možda Vama nije?

Elem, svima njima smeta to, nije im jednostavno da se izraze (za razliku od svojih manje poznatih istomišljenika koji lišeni medijske pozornosti svoje stavove lako & jednostavno definišu povikom “Ubi ubi pedera”), ali znaju da ne žele povorku u (svom) srpskom dvorištu. A ja opet ne mogu da se oduprem da svakog od njih zamislim kako prolazi kroz audiciju za Frenka Fitsa u “Američkoj lepoti“, pukovnika koji teroriše svog sina misleći da je ovaj homoseksualac. Gotovo svi kao da ulaze u uži izbor, i nije mi teško da ih zamislim u sceni u garaži.

Mislim da je vreme da se u Srbiji podelimo na one koji imaju problema sa drugima, i na one koji imaju problem sa onima koji imaju problem sa drugima.

Na Vama je da se opredelite.

Ako je suditi po napisima određenih predstavnika Nevladinih Organizacija ali i određenih, tzv. proevropskih predstavnika vlasti u Srbiji, najveći problem koji muči naše društvo nisu ni ekonomska kriza, ni nezaposlenost, ni otmica Kosmeta, ni novi album grupe Megadeth već jedna tako apstraktna stvar kao što su nekakva ljudska prava.

Pazite, ne pričamo o nečemu samorazumljivom kao što su pravo na život, rad u prosveti ili pravo na seks bez kondoma, već o tome da se već mesecima (pa i godinama) orkestrirano i perfidno, a za račun ko zna čijih mračnih interesa Srbijom širi fama kako prema određenoj grupi njenih građana postoji organizovana represija koja se u nekim slučajevima graniči sa diskriminacijom.

Dok sa gnušanjem odbacujemo ovakve optužbe, opet ćemo mi biti prvi da primetimo kako je Srbija zemlja u kojoj se hodanje ulicom još uvek smatra subverzivnom političkom aktivnošću a dernjava grupice ortaka iz kraja okupljene oko flaše vinjaka se tretira kao legitiman press-release koga publikuju mediji i komentarišu analitičari. I u takvom mizanscenu ne treba olako shvatati optužbe koje bismo da smo manje vaspitani nego što jesmo nazvali ne klevetom već autentičnom veleizdajom.

Srbija je zemlja u kojoj nema diskriminacije. Ta, na kraju krajeva nismo li nedavno usvojili jedan, slobodno se može reći proevropski antidiskriminacioni zakon? Ako nas je teško iskustvo devedesetih godina i života pod sankcijama ičemu naučilo to je da se svaka situacija, pa i ona najteža da razrešiti ako se donese i usvoji za nju adekvatan zakon. Zakoni su ono što reguliše život u zajednici, baš kao što život u prirodi reguliše Darvinova teorija prirodnog odabiranja, a fudbalske rezultate odanost Svetosavlju i pivu.

No, specijalni rat protiv naše otadžbine se nastavlja i zavera svetskih bankara i političara sumnjivih boja i mirisa ovoga puta se namerila da slomi još jedno uporište srpske kulture insistirajući na tome da se jednoj, doduše glasnoj, čak bezobraznoj manjini omoguće svi uslovi da svojim kurčenjem po ulicama prestonice iritiraju, čak možda i ugrožavaju veličinu. Sada, upravo sada je trenutak da se zapitamo:

-          Da li ih treba pustiti da paradiraju našim ulicama, tamo gde mogu da ih vide naša deca i tamo gde želimo da makar imamo iluziju kako se poštuju društvene vrednosti i socijalna odgovornost?

Znamo mi da ovo nije jednostavno pitanje jer se tiče mnogih stvari koje prevazilaze racionalnu raspravu i zaranjaju u domen identiteta, kulture, društvene svesti. Ne želimo mi nikom ništa da zabranjujemo, na kraju krajeva, ko od nas bar jednom nije i sam šetao ulicama i pijano se dernjao kako bi oslobodio Srbijicu? Znamo mi kako je to živeti u neslobodnom društvu, ali ostaje dilema: gde povući crtu?

Jer ako ih danas pustimo da rade šta hoće na ulicama, ko će sutra-preksutra da ih spreči da osvoje naše domove, crkve i TV Bastilju? Mislite da je nemoguće? Pa već se toliko puta desilo!!!

Znamo da govorimo u ime velike većine građana Srbije kada kažemo da odbijamo da budemo taoci bučne, drske manjine koja preko godine obitava na marginama zajednice a onda određenih dana u kalendaru zaposeda naše ulice, ugrožava našu decu, preti našoj imovini i izruguje se zakonima, prirodnim, božjim, pa čak i zakonima kojima se izruguju i sami poslanici Skupštine Srbije (mada je to drugo, pošto su ih oni doneli, onda sigurno imaju pravo i da se sa njima šale).

Ko će stati na put navijačima?

(Da, navijačima, a na koga ste vi mislili?)

Da li će to biti Crkva koja, uostalom treba da se otvoreno bavi svetovnim pitanjima i mogla bi da upozori kako privrženost jednom klubu nije izgovor za napade na, između ostalog, navijače svih drugih klubova, autobuse neodređenih klupskih afiniteta i generalnu populaciju? Možda bi crkva pred važnije derbije mogla da plakatira Beograd proglasima koji bi pozivali na skrušeno i miroljubivo ponašanje onako kako su već pre nekoliko godina pionirski upozoravali na jednu drugu javnu manifestaciju na ulicama prestonice.

Da li će to biti gradonačelnik? Možda da u toku neke pres-konferencije objasni kako navijanje ipak treba da bude privatna stvar koju valja upražnjavati dostojanstveno, u četiri zida, a ne divljački, na zapaljenim tribinama stadiona i krvlju okupanim ulicama glavnog grada? Radi dojma, mogao bi i da doda da je, uprkos svom patrijarhalnom vaspitanju on spreman da navijačima obeća svu zamislivu bezbednost tokom njihovog urlanja po ulicama i prevrtanja automobila, ali da se plaši ko će ih zaštititi kada se umore od navijanja i pojedinačno krenu kućama. Ipak se ne može zanemariti rizik od toga da ih po mračnim haustorima sačekaju i zaskoče na primer homoseksualci spuštenih pantalona i, možebiti ukrućenih penisa.

Da li će to biti politički analitičari koji će u tiražnim medijima dati svoje procene o tome kako su navijačka razbijanja izloga i paljenja automobila samo plašt pod kojim će neke druge organizacije (na primer… anarhisti) izvršiti odavno isplanirane akcije nasrtaja na policiju Molotovljevim koktelima, a sve u odmazdu za hapšenja njihovih drugova? Dobro, priznajemo da će u svoj toj gužvi biti malo teže da se razlikuje ko je anarhista koji baca zapaljene flaše na policiju sa pozicija međunarodnog terorizma (za koji su nedavno optuženi pripadnici Anarhosindikalističke Inicijative osumnjičeni za bacanje Molotova na grčku ambasadu i legendarno bekstvo taksijem), a ko tek navijač koji policiju gađa zapaljenim flašama sa pozicija daleko bezazlenijeg teškog ugrožavanja javne bezbednosti (za koje su onomad optuženi oni što su spalili američku ambasadu). No uzdamo se u islednički rad i tešku ruku naše policije.

Da li će to, pak biti nevladine organizacije same, one što vele da će dostojanstveno doći na kontraparadu navijačima, bez namere da se tuku,ali i da ne mogu da garantuju da nasilja neće biti?

Jer, ako svi oni zakažu i navijači nastave da se bez najavjljivanja skupa, nasilnički i bučno kreću našim ulicama kao neorganizovana rulja, ubacujući baklje u autobuse, kukajući kako su ih u Pragu češki drotovi na prevaru zaskočili i da bi im u revanšu pokazali kako u svakim srpskim grudima kuca srce Obilića (čak i kad navijate za drugi klub) , ako se dakle sve to nastavi, sledeće godine, i sledeće i sledeće, i one posle nje, pitanje je u šta će se srpsko društvo pretvoriti i da li ćemo uopšte i želeti da uđemo u Evropu.

P.S. Za one koji misle da slike govore više od hiljadu (glupih) reči, tekst smo ilustrovali potpuno nevezanim fotografijama omiljene glumice svih saradnika Cveća Zla i Naopakog, po imenu Cecilia Vega koja je u privatnom životu čista lezbijka ali kruh svagdanji zarađuje vodeći javno, pred kamerama, ljubav sa muškarcima. Slike, zaista ponekad govore više od reči ali te slike koje vi sad vidite u svojoj glavi nam ne bi dali da okačimo na tinypic.

Na Prešernovem trgu se je zbralo okoli 150 gejev, lezbijk, bi- ter transeksualcev, ki so želeli opozoriti na diskriminacijo, homofobijo, nasilje, bifobijo, neenakost med ljudmi v Sloveniji ter po svetu. Izdelanih je bilo veliko transparentov, na katerih so bila gesla, kot npr. dol s homofobijo, bi je ok, rad imam dva fanta, kje so trans pravice, hetero je izbira? … baloni vseh barv so zavladali nebu … večbarvna zastava, ki ponazarja drugačnost, je plapolala v vetru in v rokah udeležencev, tudi naših najmlajših…

Pred parlamentom pa… je sledilo simbolično poljubljanje, saj so hoteli ljudem prikazati, da pri istospolonih zvezah ne gre samo za seks, temveč bolj za ljubezen…

Danes je naša lepa (Evropska) prestolnica zopet doživela kataklizmo, že tradicionalni omladinski teroristični napad na ušesa nič hudega slutečih mimoidočih v obliki Maturantske parade (brez) ponosa.

Zadeva se je začela že nekje okrog enajste ure, ko je nekdo očitno zaprl Slovensko cesto in se je nabrala dolga kolona vozil. Potem se je zaslišalo skozi okno pridušeno živžganje nekje v ozadju, ki so ga preglasile hupe nervoznih voznikov in reševalna vozila z vklopljenimi sirenami, ki se nikakor niso mogla prebiti skozi gužvo in prometni zamašek. Škoda, da nima reševalna postaja koga, ki bi šoferje teh vozil že dan pred takšnimi zaporami obvestil, da bo cesta zaprta in bi bilo zaželeno, če nujne vožnje opravijo po kakšnem obvozu, ne da se zapeljejo direktno v gužvo z vklopljeno sireno do daske, medtem ko se mladina zabawa in jim morda nekdo zadaj na nosilih umira.

Ampak to še ni najhuje. Pravi šok doživiš, če se na ta dan pomešaš med nepregledno maso mladega mesa, baje so maturanti, v rumenih mikicah, z reklamo za največjega mobilnega operaterja in pišukami (piščavkami), ki oglušujoče pribijajo do daske, kot bi bil v Ambasadi gavioli sredi najbolj razturaške rave zabave. Le da tu nisem opazil najstnic z dudkami in budilkami okrog vratu. Pa mislim da imam visok tolerančni prag, samo po temle napadu hrupa, te pa bolijo ušesa in čutiš mravljince v glavi, kot bi povohal direktno v sod z amoniakom.

Prav zabavno pa mi je bilo opazovati skupinico po moje Italijanskih turistov, ki se jim je pridružilo še nekaj Kitajcev in vsi so samo debelo gledali, kaj se to pri nas dogaja ter kdo je te divjake spustil na ceste. In nisem na obrazih zasledil nekega navdušenja ali razumevanja za ta tradicionalni cirkus. Morda bi slab okus nekoliko popravili, če bi se iz Čopove pomaknili do podhoda Ajdovščina, kjer je na platoju skupina Brazilk (ali pa morda domačinke, popleskane z rjavo barvo) plesala Sambo.

Samega postavljanja vnovičnega rekorda v plesu četvorke, ki mu potem sledi nekajtedensko medijsko prepiranje in obtoževanje ter grožnje s tem, kdo komu krade ideje in koliko je lahko največ plesalcev na kvadratnem metru, da kdo od naivnežev v rekord sploh še lahko verjame, nisem utegnil videti. Močno pa upam, da se bo ta tradicija enkrat končala in bomo imeli zopet mir pred podivjano maso mladincev, ki smrdijo po pivu, Red Bull, travi in poceni vinu, vse skupaj pa pomešano z vonjem po znoju.

Zame je to vse skupaj, kot že omenjeno, samo (poceni) inteligentna reklama za Itak mobilnega operaterja (in plesne šole), kajti če greš na študenta in najameš gručo, da ti prenaša transparente z reklamo po mestu, te stane po moje bistveno več, kot če raji razdeliš rumene majčke potiskane z reklamo za Itak ugodne pakete, kar vse skupaj z veseljem požrejo še mediji. Inteligentno in avtor te ideje si zasluži po moje individualca (pogodbo) ter služben avto višjega cenovnega razreda za privat uporabo.

Dost vas mam. Samo vem, da bo čez eno leto spet vse isto, le piščalke bodo morda zelene ali vijolične. In če se te tradicije res nikakor ne da prekiniti, potem vsaj prosim, da nekdo PREPOVE VSAJ PIŠČALKE.