”Kada meni neko govori Ja

Slikam

Ako govorimo jedno drugom

Ne razumemo se”

”Čitava kiša znakova padne

i do jutra

sija sunce

On se kloni takvih mesta”

(izabrane pesme VRT KAO TO)

to da je praksa novosadske neoavangarde, koja je delovala 60ih i 70ih godine prošlog veka, danas revitalizovana i sve popularnija, nije stav nekakve pomodnosti, već je stvar svojevrsne politike. to je istovremeno i jedno mesto odgovornosti. neoavangardna novosadska scena je bila prostor koji je producirao najsavremeniju umetnost, prostor inovacije, prostor iznenađenja, prostor slobodnog izražavanja i umrežavanja sa najmodernijim svetskim umetničkim praksama. ali, na srpskoj kulturnoj sceni novosadska neoavangarda je bila marginalizirana, u smislu da je bila potpuno nerazumljena i odbačena od mainstream kulture. no ovde nije reč samo o nekoj udobnoj poziciji (buntovnika) marginalaca, već o najužasnijoj represiji, jer ljudi su ostajali bez posla, neki su bili u zatvoru, nekima se pretilo… mnogima je zabranjeno i osujećeno izražavanje. praksa novosadske neoavangarde je bila potisnuta i nepravedno neupisana u istoriju (do nedavnih naknadnih upisivanja). to nam pokazuje kako se ova revitalizacija ne vrši samo zato što se neko setio da su oni postojali, već to je stav, zauzimanje pozicije. da se neće ćutati o onome o čemu se ne treba ćutati. da se ne može i ne sme ćutati o tome kako u književnim ratovima postoji i književna policija i književna vojska. da to što je jedna grupa umetnika*ica doživela užas represije u najgorim oblicima nije zaboravljeno i ne može biti prikriveno. to je, dakle, i politički stav. mesto odgovornosti na kojem se ne mogu zatvoriti oči, već se mora biti stalno budan kao Hipolit. on bdi i ne sme da zaspi. (blues diary, str. 15) o tome kako je slobodan tišma delovao, u okviru novosadske neoavangarde, u grupama “KÔD”, “(E”, “(E- Kôd”, “Januar”, a zatim i “Februar”, dosta je pisano, a publikacija TRAJNI ČAS UMETNOSTI kao projekat centra za nove medije kuda.org ostaje jedna od najrelevantnijih izvora, na adresi ::  http://www.kuda.org/Trajni%20cas%20umetnosti_Katalog.pdf .no, nekako je najmanje, čini mi se, izvršena recepcija poezije slobodana tišme. zato ću se ovde osvrnuti na to, na njegove tri zbirke poezije (Marinizmi 1995., Vrt Kao To 1997. i Blues Diary 2001., objavljeno u Ruži lutanja).

iako objavljena 1997, VRT KAO TO je zbirka koju čini izbor iz pesama pisanih 70ih godina, upravo u kontekstu tadašnje neoavangardne konceptualne scene. gradiran kao formalni jezički poredak, po uzoru na analitičku filozofiju često i označavan brojevima, ovaj text je plan čulnosti i osećajnosti potpuno redukovao. ispitujući jezik, njegove propozicionalne funkcije i tautološke iskaze, text zapravo postaje sredstvo autorefleksivnosti poetskog jezika. utoliko on čini iskorak iz poezije u semiotiku, metajezik koji misli poetski jezik. ali, proces je i obrnut, ovaj metajezički nivo (diskurs teorije) transformisan je u poeziju, on sam jeste poezija. time se provodi ideja da jezik (poezije) nije prozirni, referencijalni jezik koji ima ‘objektivni’ svet kao vlastitu podlogu (referencu), već je jezik konstruktivan, jezik stvara (jezički) svet. stoga svih šest sekcija zbirke VRT KAO TO čine text kao eksces. remeteći kolokvijalni jezik, remeteći uobičajene narativne postupke, remeteći jezik književnosti onakav kako se on etablirao u umerenom modernizmu srpske kulture, ovaj text je ekscesan. tekst kao iznenađenje. spojevi reči i skupina reči su neočekivani, postupkom desintaksizacije (nizanjem reči i grupa reči izvan pravila) ukazuje se na arbitrarnost jezika, kontradikcije i paradoxi ruše klasične uzročno-posledične veze teksta. ”7 bacanje pa kocka / pre početak mnogo ranije / da peva dogovor / bez svesti ne-svest / 8 četiri pitanja /sećanje jedno na drugo / broje / trava / 9 ogledalo (u) ogledalo / ali uvek na drugom mestu / ali nikad na istom mestu / otvoriti se poravnati”, ”Ukletosti življenja / ‘Život’ i da i ne / Katkad (katkad)”, ”kod sa tu na uz pored / bez ispod do u iza od”. reči koje inače nemaju samosvojno značenje u jeziku, koje jedino dobijaju svoj smisao u kontekstu (kao relacione reči, veznici, prilozi, zamenice itd.) ovde zadobijaju vlastiti prostor. to je naročito istaknuto u prvom delu zbirku, označenom nulom, KAO NEKO, koji čine pesma KAO NEKO (sastavljena od 86 propozicija) i Beleška uz KAO NEKO (dakle, objašnjenje ovog postupka produkcije teksta koji privileguje inače marginalizovane reči). kao neko je text ceo sastavljen upravo od ovih nepravedno odbačenih, poniženih reči, ”Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA”, ”Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg”. pesma VRT KAO TO je strukturirana u tabelarnoj formi, iz dva nivoa, tako da omogućava i vertikalna i horizontalna čitanja. kombinuju se narativne i meta-narativne forme, fragmentarno i minimalističko pisanje, gradiranje diskontinuiranog jezika, minimaliziranje ugođaja, ali stvaranje atmosfere, autorefleksivni postupci i ukazivanje na neprisutno. dakle, čitava zbirka, i na nivou forme i na nivou sadržaja je subverzivna, jer remeti ustaljeni jezik (i književni i kolokvijalni) i ispituje jezik kao moć koja stvara, a ne preslikava (dakle nije mimetički, već konstruktivni jezik). ”Odlomci sastavljaju se i zuje / za čitanje (činjenje) / I nije čudnovato kako / sve je iza čistog pogleda”. ako su ovakvi postupci četo bili okarakterisani kao hermetički, onda je ovde potrebno još jedno objašnjenje. ne, ovo nije nerazumljiv jezik i nije hermetička poezija! kada se kaže da je nešto hermetično, zatvoreno i neprozirno, onda to upućuje na zahtev za interpretacijom kojom se otkriva neki dublji smisao ili značenje. kao da postoji neki magični ključ, samo za neke obdarene da provale ovu magiju, kojim se otključava tajni/skriveni smisao pesme. ali poezija uopšte nije hermetična, niti ona podrazumeva samo jedno tumačenje, jednan tajni prolaz do smisla, nego upravo omogućava mnoštvo čitanja! alen badiou misli da poezija nije nikakva deskripcija sveta (objekata), niti je ekspresija ličnih doživljaja, već je poezija čin, radnja, delanje, samo događanje. utoliko ona nije hermetička, već može biti svojevrsna enigma, to znači da pesma ne upućuje na svoju istinu negde izvan pesme, već pesma poziva u vlastitu enigmu, zavodi nas i obuzima, zove u trenutačno prisustvo čistih misli. sama pesma je svet za sebe i poziva čitaoce da se udube u njenu enigmu. ’’pravilo je jednostavno: ući u pesmu – ne u nameri da se otkrije šta ona znači, već da se misli šta se događa u njoj’’ (Alain Badiou, Handbook of Inaesthetics) .

BLUES DIARY (pitoma religiozna razmišljanja) je druga napisana, iako poslednja objavljena (2001) zbirka slobodana tišme. formalno ova zbirka izgleda kao dnevnički zapis, pisana godinama u šumici na dunavu, obeležena realnim datumima. ali, ni ovde nije reč o jednostavnom kolokvijalnom jeziku. iako, za razliku od radikalnosti zbirke VRT KAO TO ovde prevladava naracija, ipak nije reč o običnoj naraciji. ona je suptilno dekonstruisana ne-narativnim postupcima, preplitanjima popularne i visoke kulture, autorefleksijama, namernim greškama (”Greške u tekstu su jedino / Stvarno pisanje”). čitavom zbirkom tematizira se odnos pesnika kao radnika na textu (onog ‘malog’ pisca, pesnikčića, piskarala, pseudopisca) i pesnika kao pravog pesnika (uzvišena pozicija Estete, pesnika koji polazi od individualnog iskustva). ”Zašto sam prestao da pišem, da se / Bavim umetnošću? Inače, sitan sam umetnikčić, siromašan / Zato što nisam mogao da razlikujem / Umetničku praksu, ili praksu pisanja / Od politike. Ne kažem da je to isto / Ali meni se tako ukazivalo / Što beše izvor teških sumnji (baš smešno)”. na tragu mita o hipolitu, ova poezija je napisana iz večite teme stojim uveče sam u vrtu. hipolit, kao obrnuti edip (anti-edip), odbija zavođenje majke fedre, koja ga uvređena okleveta ocu tezeju tj. posejdonu. tako je hipolit bio kažnjen smrću, ali artemida se smilovala i prenela ga u aricijski vrt da živi zagrobnim životom, gde se sav pretvara u oko, mora biti budan, budno pratiti da li dolazi neki drugi odbegli rob da zauzme njegovo mesto. hipolit kao žrtva, rob, kao figura koja strepi od samog sebe tj. od svoje želje, jeste metafora slabog subjekta. pesnik koji ne piše o ‘velikim’ temama, o bogu, naciji, državi, o ratovima, o akciji, već pesnik koji piše iz pozicije pasivnosti, hipolitove budnosti, virbijevog delirijuma u zelenilu… jeste pesnik nove subjektivnosti. ovaj pesnikov beg od banalne stvarnosti u prirodu, transcendencija u metafizičko, prirodno, muzikalno na tragu je simbolističkih poetika. ipak, čini se da je ovaj trag bliži onom anti-simbolističkom momentu u samom simbolizmu, koji ide od remboa, a koji bežeći od negiranja sveta kao društvene zbilje ipak zaoštrava neodređenost, haos i fragmentarnost sveta. ne teži ka novoj koherenciji, već uviđajući disonantnost upravo je ističe, pojačava nered i prelaženje. nema stabilnosti. ”Jezik kao hromatika / Postoje samo polutonovi, prelazi / Ka neuhvatljivim tačkama. Disonantnost / Imenovanje je nemoguće. Pojmovi ne postoje / Reči ne mogu ništa da izraze, da saopšte / Ali ni da označe, da ponište / Plutaju po površini, privlače se / Ne označavaju, samo pokrivaju / Der Mantel des Meers”. reči i jesu ta površina, plićak, ne dubina, već čista materija. opet poziv da se u nju uđe. u njenu enigmu. u to plutanje i stalno prelaženje. jer i nema doba i nema texta koji nije neko prelaženje. autor u pogovoru kaže ”moglo bi se reći da je ‘Blues diary’ neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko”.

prva objavljena, ali poslednja napisana, knjiga MARINIZMI (1995) gradirana je kao splet sinestezijskih ambijenata, morskih slika. ovde opet nije reč o referencijalnom jeziku, jer ne opisuje se neko ’stvarno’ more, već o jeziku koji prelaženjima perceptivnih slajdova zapljuskuje sva čula. jezik koji produkuje ambijante. ”Uveče / Iz crvenkastožute senke / Osenčen crnilom / Izađe beli mermerni prag kuće / Tone duboko u purpurne talase / Sjajnocrvene / Između staklastih udara / Tamni trouglovi se zaoštre, zategnu / Cepaju se zelenkastoružičasti krajevi / Okrećući se uz prasak / Talasasta okružja olovnozelenih pogleda / Odbijaju se od površine mrežastih tirkiza / Ispod praga, na vratima”. i opet pozicija pisanja u plićaku, na površini, gde se čista materija preokreće u sve boje zvukove oblike, stalno prelaženje. ”U tvom plićaku morskom / Skoro na suvom plavom (sivo) / Škrabotinama pokriven / Crvenim, zelenim i žutim / Pozdravljam te / Nasmejanim štitom udaren / (Crvotočni lik) / Crveno kao plavo / Plavo kao zeleno / Zeleno kao ljubičasto / Ljubičasto kao belo / Belo kao belo”

o rerni i grlicama

rerna je mesto magije

vatra FIRE blagosilja hranu:

jedemo pečeno meso,

krompir i beli hleb

daj da lomimo belu pogaču

i čuvamo crveno jaje čuvarkuću

budimo bele i crvene kao snežane

nikad me nije dopao dinar sakriven u pogači

ali svejedno mutim maline sa mlekom:

blender je zalog naše ljubavi

i sofa na kojoj nam je gnezdo

i pogled na zvezdarsku šumu

i jasenov sto sa stolicama visokih naslona

rerna je mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovem sylvia)

divimo se predmetima MICROWAVE i glancamo ih

mi jesmo visoki sjaj GLOW nema tu nekih velikih mrlja

(iako, skupilo se prašine, nije li to neminovno?)

devojke su i dalje lepe i mi ih volimo

kad se okupe oko rerne koja je mesto magije

i mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovu sylvia)

mi smo fine devojke, dobrojutrokomšija

mi fine smo ostarele devojke, dobrojutrokomšinice, štovamjeslatkodete

mi fine smo devojke, dobrojutroljubavi, dobrojutrojedina

ja bih FUCK da otresem prašinu i da se kližem na stomaku niz

maline pa naniže razbilo se ono crveno jaje jebiga ko će da nam

čuva kuću lepo sam ti rekla da ga skloniš idem ja da vrištim a ti

kako hoćeš svejedno je gde ću u rernu ću ako treba

(ali nisam ja sylvia. DELETE DELETE. idemo nanovo:

gle grlice na balkonu, i ovde i onde, svud nas prate baš njih dve)

ljubavni stihovi*

dodir klizak niz ruke i reči i naša tela

sviju se jedno o drugo poput

stabala skliskih od kiše

ili je reč o usputnim poljupcima oblaka

šapat je tih i poljupci su tvoji meki leptiri ili su

latice sunovrata ili je to sunđer

dok me kupaš

uspravnu i nagu

tako nas vidim dok nam usnulima treperi osmeh na licu

tvoje lice u mojim dlanovima

moje lice tebi u zenicama

pogodi koga volim najviše na svetu

pogodi ko nam peva pod prozorom

igrajmo se žmurke pa pogodi gde sam

tu sam sva

radosna sva (što te imam)

uplašena sva (što si mi daleko)

tu sam a ti pogodi

ko sam

i koga volim najviše na svetu

u osmeh da ti uronim

i ruke da ti polomim

i oko iskopam

lažem da nisam htela (htela sam)

zauvek (da ti uzmem zenice)

niz butine da ti se skotrljam

(kao dete kad se pusti niz padinu,

svo zeleno i travnato, a ja budem skliska)

u trnje da upadnem i vadim se

kako znam i umem

dok ti

jecaš/dišeš/drhtiš/čekaš/mirna si/čekaš/sabireš se/dišeš/jecaš

jer me nema

ne vidiš me (ali tu sam)

u mrak gledaš (dok te ljubim)

ja sam tamo (u ambisu i rekama)

ne vidiš me

dok te lomim

krijem se (u pregibima tvoga tela, ti)

pogodi gde sam

i pomislim kako je okrutno voditi ljubav (u tišini)

’’Poezija je uvek određena geografijom, etničkom pripadnošću i seksualnim opredeljenjem, kao što je i istorijska, ograničena periodom: ova ograničenja određuju horizont poezije… Ali grupe su sastavljene od podgrupa, u podgrupama postoje frakcije, koje se opet mogu obrazovati u druge formacije, neuporedive sa prvom. U principu, oblikovanje zajedničkog glasa regije ili grupe je problematično kao i oblikovanje zajedničkog glasa nacije ili jezika, a što je opasno kao i oblikovanje uobičajenog glasa pojedinca. U praksi je važna poetska snaga koja, individualno ili kolektivno, izražava potisnuto ili neizraženo. Ali postoji i nužna potreba da se prevaziđe romantičarska ideja jastva i romantičarska ideja o duhu nacije ili grupe (volksgeist) ili perioda (zeitgeist), nužna potreba da se poezija ne organizuje oko dominantnog povoda bilo to jastvo, kolektiv ili tema. Postoji potreba za pisanjem koja pomera granice onoga što se može identifikovati, što ne samo da proizvodi razliku već je pronalazi, što dovodi do nomadske sintakse želje i preobilja koji prkose žanru (rođenju, rasi, klasi) da bi ga negde drugde smestili.’’

’’Time Out of Motion: Looking Ahead to See Backward’’ (preuzeto iz prevoda u knjizi DUBRAVKE ĐURIĆ :: JEZIK, POEZIJA, POSTMODERNIZAM, str. 121)

prilepljeni za neprobojni zid beznačajnosti

ližemo dugi barokni dah korporacija

koji izlazi iz ekstravagantnih nozdrva.

čak i svet nestaje.

devojčica iznenađenja jaše papirnog konja,

inverzija nataliteta

dete se povređuje u igri.

srca i kokteli, vagoni

za višu i nižu klasu.

oblanda ekstatične svakodnevnice.

rat je objavljen

u mravinjaku binarnih signala.

nakon očekivane tišine,

ideološka mašinerija se prestrojila

u pregledniju i, priznećete, jebozovniju pozu.

mit zaturenih pisama,

odbeglih vojnika,

nevernih ljubavnica,

seksualnih prenosivih bolesti

i koječega

je naglo revitalizovan.

nema mesta za prazan prostor,

prostor je zatrpan

gajbama piva

i sanducima municije.

izbacite bludne pičke, seksualne robinje,

i zapušite im vrištave gubice.

stepenište snova zateklo se

na znojavom lusteru

svi preteruju u

lučenju adrenalina.

heroj na magarcu,

heroina na speed-u

i njihovo mutirano dete rat

odlaze na godišnji odmor..

pun pansion u hotelu sukoba civilizacija

omogućio im je

da obiđu važna istorijska mesta

i probaju lokalne specijalitete.

nekome se rat događa na kablovskoj.

kada se bolje razmisli,

sve se događa na kablovskoj.

osim pouzdanog nestajanja – to iskusite sami.

video rad je kolaž stihova pesama LJILJANE JOVANOVIĆ iz zbirke TEHNOLOGIJA MAME, muzika :: AND ALSO THE TREES, adaptacija :: maja solar ^ ivan radenković

judita. biblijska žena ubica svakog neprijatelja, svakog holoferna, osloboditeljica ljudi. osloboditeljica jezika. neposlušna eho. koja zna da reči beže od sebe, / nikad ne govore dva puta isto, koja cedi vremensku književnost, sada. ovde, judita – samo ovde, šalgo – samo sada, samo čitajući, čitajući tvoje textove judita, čitajući MOJIH 6 MINUTA i POLOŽAJ KNJIŽEVNOSTI, iz zbirke 67 MINUTA NAGLAS, obezglavljuj judita, ovde i sada, sve pijane holoferne, opijene tvojim textom, obezglavljuj ih njihovim mačevima judita.

deo texta judite šalgo može se pročitati na :::: all

’’Svakome ko prati literaturu jasno je da nijedna

glavna junakinja nikad nije postojala.

A da bi bila živa i često življa od svojih uzora,

ona uvek ima nešto od živih, postojećih.’’

ZORAN MIRKOVIĆ, Lusilija ili o beskraju

’’Pala bi u čitanje kao u nesvest,

i prenula bi se tek kod poslednje stranice knjige.

Imala je neobičan čitalački talenat,

a možda čak i genijalnost.

Njena osetljivost prema štampanoj reči

bila je tako velika da su izmišljeni heroiji

stajali u istoj ravni sa živim,

njoj bliskim ljudima.

Sonječkino čitanje,

koje je postalo laka forma izgubljenosti,

nastavljalo se i u snu.

Činilo se da je i svoje snove čitala.’’

LJUDMILA ULICKA, Sonječka

draga sonja veselinović! parazitirajući na tvom tekstu, ja sam daleko nesavršenija, polovičnija, lomljivija, sa previše marcipana, krompirastih reči, nespretna polutastatura, pocepana poluzastava zabodena u sve promašaje, daleko necelovitija… nego tvoje parazitiranje na svim tekstovima o sonji, na marini cvetajevoj, na dostojevskom, igou, ljudmili ulickoj, rilkeu, traklu, na sartrovoj mučnini… na filmovima u kojima glumi čuvena profesorica klavira izabel iper (isabelle huppert)… sonja ti si predivna glumica! možda to nisi znala, možda si toliko pomno i previše pažljivo sisala pismo da nisi ni primetila da si savršena ispisana glumica, i neeee sonja, nije to bačen novac na predstavu, ta ispisana žena je takva savršena pantomimičarka, krilata tekstualna ničija luda, takva akrobatkinja reči, da smo svi izašli iz teksta baš kao i ti iz drugih tekstova, raznesenih mozgova. otpalih materica=uloga. otpalih kosa. i ponekih uteha. sonja, tvoj mrak na pozornici u koju su sve oči uprte je užasno zanosan i neizdrživ. ljutimo se kao klod frolo kad očaran gleda esmeraldin ples, ali ne može odoleti, kao što se nijednoj salomi nije moglo odoleti. zato padaju glave. zato padaju građevine, jer su ih ubile knjige! dakle, tekst. dakle, sonja, koja nije pre teksta pa da bi bila naknadno u tekstu, već sonja koja jeste sami tekst. poludevojka, poluglumica, polovična i nikad savršena i cela, nikad okrugla i večna, nikad majka, nikad homogen identitet… već uvek fragmentirana, u skokovitim, kvantnim, haotičnim, lomljivim (’’Biti zvonka čaša – prazna. Lomiti se. U krhotinama odražavati celine. U celinama gubiti ego, gubiti sum, zanavek izgubiti gubitak’’), fluidnim značenjskim opsesijama. dakle, opsednuta tekstom. tekstom kao tekstovima na kojima parazitira, koji joj daju privid ponavljanja, ne bi li izgledalo da ipak jeste cela, da ipak ima sliku jedne jedine sonje, sonječke ljudmile ulicke što pada u čitanje kao u nesvest, sofije matvejevne uljitine, sofije semjonovne marmeladove, sofije andrejevne, sonje-esmeralde, sonje-ani; sonje-isabelle huppert… sabrane figure svih literarnih sonja u jednu jedinu. ne bi li se podnela ta istina da nije jedna i jedina. ne bi li se izdržalo u politikama koje kažu da je to nenormalno (’’Shizofrenija je tek početak – ja hoću da svaki dan budem nova osoba. Ali da niko ne misli da sam bolesna. Razumete – da to bude dozvoljeno?’’). sonja, polovična kao figura devojke-ribe, kao bilo koje mitsko biće sa drugom polovicom punom moći, ovde polovinom koja je tekst. pismo. ja jesam znači ja sam napisana. papirnata sonja. biti napisana je toliko zagonetno da ni figura sfinge ne može pružiti rešenje i odgovore na pesmolike reči. biti napisana ima čudnu moć, jer nema pesnikinje koja ima moć da piše, ovde uopšte nema moći, sonječka je zarobljena i prepuštena tiraniji jezika, raznesena u ringišpilu diskursa. ona je napisana i uhvaćena u kandže događanja teksta. to nije događaj koji se prvo desio pa onda napisao, to je događaj samog teksta, to su učinci reči! zagonetke koje nemaju rešenja. ovde nije reč o pravoj sonji. niti o jednoj jedinoj celoj lepokrugloj koherentnoj sonji. ona zna da toga nema. i igra se kao da toga ima. i zato se smeje. ona je iskoristila ime da nas zavara, ili bolje, ime je tu pokriće zbog toga što su rastrgnute subjekatske pozicije zabranjene. subjekta i subjektice nema. ima samo različitih subjektivacija. neke se biraju, a neke se same nameću i ispisuju. draga sonja, sonječka, sablasna je tvoja POEMA PREKO, vratolomna i puna ugljenih hidrata. dakle, neophodna.

’’Sonnenblume, sanftgeneigte,

utvrđeni u odrazu ili halucinaciji plutajućih zenica žrtava

daleke vatre

masa spečena uz horizont i parolu

bez ritma bez ritma bez ritma

nikud bez ritma ne okrenuti glavu

čemu sunce bez suncokreta

i glava bez mreže glava

ima vrat violina (ima i bokove), ima ga gitara, pa i kontrabas

bubnjevi i nisu ništa do bokor glava

još samo – glavu napuniti semenkama suncokreta i

zveckati

zveckati, a seme će se rasuti po telu

zveckati čitavim bićem

kao rob zaljubljen u svoje zvonke okove

naježeno posegnuti za svojim kružnim polom stupiti u

naelektrisani stih biti u pravu u pravu u pravu u toplom

zajedništvo sa melodijom koja će isprazniti glave i ponovo

ih ispuniti semenom suncokreta da otkriju svoj put koliko je

lepo biti jutarnja glava gola i mirisna toliko je bedno biti

večernja glava što je kao puž golać po svemu plazila gnusnim

tragom ako istrajem na ponavljanjima – gola, gola, gola – hoće

li neko lagane glave zavitlati istu u pravcu ovom biti

svesna/tan materije: temena ramena dragih lopatica struka i

bedara prepletenih mišića i buketa kostiju svom snagom

zaleteti se u telesnost teksta i udarati udarati udarati dok

ne brizne crveno slovo

Über Sonjas weiβes Leben’’

(svi stihovi napisano ovako italic i u ovoj boji su citirani iz TEHNOLOGIJE MAME ljiljane jovanović)

subota. dušica narcis & ja smo slistili vermut još u vlaku. i imali pravi show i užitak sa narcisovim imitiranjem nadrealista. u vozu je sedela i žena koja ima preko šezdeset, a izgleda barem 20 mlađe. veganka je. ispravila je narcisa i rekla kako seitan nije šeitan. srca i kokteli, vagoni / za višu i nižu klasu. / oblanda ekstatične svakodnevnice. dušica mi rekao da sam se obukla kao monahinja. zbog materijala haljine. i kaiša kojim se valjda samobičujem. voz je začudo stigao na vreme. i tako smo stigli na vreme. na promociju prve knjige ljiljane jovanović. stižemo do ulivanja snova uuu, do delte – / ništa. bistrina dana i zastava, žuta i blistava, / ogromna kao sloboda i mašta. ljilja u belom. sa divnim ogrlicama svih boja. ljilja blista. izuzetna je. divim se i ponosna sam, kao da sam mama, sestra, tata, brat, kao da je deo mene. i je. govori glasno jer velika je buka i nema mikrofona. zahvaljuje se svima, posebno dubravki đurić, posebno svojoj obitelji, posebno svim AŽINovkama. njena knjiga TEHNOLOGIJA MAME je bez greške. besprekorna. savršena. pažljivo i dugo pisana. zvanični deo promocije je završen. krećemo sa rakijom pelinkovcem sokovima vodom. pričam sa snežanom roksandić, još jednom izuzetnom pesnikinjom, i njoj se divim jer je mama dvoje dece. i pored toga i dalje piše. ljilja potpisuje knjige. ljilja ustaje i naprasno želi da čitamo pesme. danica daca ljilja & ja čitamo ljiljine stihove i izvodimo nešto. zabavljamo se. zabavljamo druge. nenad milošević priznaje kako nije verovao u ’dubravkine devojke’ onda kada su se pojavile. sada je iznenađen i drago mu je. što su sjajne pesnikinje. na sajmu je gužva. crveni plakati na kojima piše čitajte badjua. i lenjin je čitao hegela. divno. ovo sam osetila znakovito. sretno. kao najavu nekog čudnog vremena. u kojem će se još čitati hegela. na sajmu je užasna gužva. ne znam ni šta ni kako ni koliko knjiga, jer već su mi pune ruke kesa i primeraka časopisa brojeva. a ništa još nisam kupila. ritual biranja i razmene / ritual sticanja / hipnotiše sve učesnike/ce. odlazimo da jedemo. iako nas je nenad pokušao ljubazno izvući sa sajma na neki divni brod gde je mirno, ipak ostajemo tu, jedina hrana je hitra hrana (po slovenščini), pljeskavice su najjeftinije, 250 dinara, koka kola 200. za mene ima salata. srpska. iako ne znam zašto se zove srpska. krastavci paradajz i paprika. razilazimo se. asja brane i danica kupuju knjige. dolazi đurađ iz pančeva. dolazi i dejan čančarević. okupljamo se ponovo u šest na promociji prve knjige maje solar. konačno napuštamo sajam i nenad uspeva da nas odvede na taj brod. prva scena odvija se na brodu, koji je od / davnina veštački život u okruglom … brod se ljulja. na brodu. smo. na blagu. ispod nas su sanduci sa pićem. mi smo neiživljene knjige. koje pričaju smeh i ljubav. mnogo pijemo. danici i meni prolazi glavobolja pomoću dobrog vina (je li to bilo klin se klinom izbija?) mnogo se fotografišemo. asja i đurađ su razvezali o pornografiji. ja sam ponosna dok se slikam sa branetom jer liči na antonija gramšija. sretna sam. što su najdraži ljudi i ljudice tu. plešemo. zvrčka. tehno. logos. / globalno. / ura! ostajemo u bg. asja i ja se raspričale. danica napravila supu sa tikvicama celerom paštrnakom… i jedem ajvar sa integralni hlebom. mmmm. opet me neko koga volim nahranio i dao mi krevet. patim od tih užasnih infantilnih potreba (gotovo opsesivnih) da me neko nahrani i ušuška me. valjda zato što sam nekada bila bez toga. spavam u krevetu sa bin ladenom (dušicom). majke mi. smejem se celu noć. i jutro. koje traje duže jer je pomeren sat. iako to tada ne znam. čekamo vlak sat h. dušica je pun priča. upijam.

Iako tek drugi put dolazim u Pančevo i pojma nemam zašto tako sretno hrlim tamo, zapalila sam u grad u kojem sam upoznala zavidnu brojku jako zanimljivih ljudi i ljudica, na promociju knjige. Ceo put zazirem, kao da prolazim kroz tampon zone, nestrpljivo očekujući da stignem tamo gde su ti ljudi koji tako glasno progovaraju, muziciraju, animiraju, snimaju, vizualiziraju, ukoštavaju jednu kreativnu celinu, dragocen skup koji čini alternativnu pančevačku scenu. U vozu jedna žena sve vreme drži čvrsto ogromnu torbu u rukama, naspram nje je muškarac, ona povremeno priča i tepa torbi, na kraju otkrivamo da je unutra kuče, skriveno od konduktera i ostalog osoblja, oni kažu da je pas navikao da putuje tako, miran je, ne laje, ima mali otvor za zrak i njuškica strpljivo viri. Mi zaziremo od konduktera. Pas zazire od sveta. U Beogradu zazirem od ulica sa polupanim izlozima i destruiranog grada. Zazirem od pominjanje Kosova, ali u Pančevu svi viču o tome i na ulici i u kafiću, urlaju puši kurac Koštunica, a Dejan drčno čita svoje aktivističke stihove urlajući na diskurs patriotizma. ’’ma boli me uvo za kosovo / pa to je počelo / pre no što sam se rodio / to je prodato / mnogo prije nas / moj život ne traje 700 godina / moj život se gubi / s / ada / sada / sada / s’’. U Beogradu, u vozu, u Novom Sadu, strah me je bilo šta javno da kažem, zazirući od otadžbinoljubivih i napumpanih svim srcem srpskih čuvara svetih vrednosti pljačke, uništavanja, ’’od silne pseudohisterije / I mitomanijakologije / Konzervativizmofilije / I akulturologije / Natenderisane ekonomije / i ksenofobomanije / Zagadilo se sve / Jebote’’. A u Pančevu. Prostorija u kojoj opet zazirem. Čudim se kako Dejan sme to da čita. Ispred su dva platna, na jednom cirkulira ubrzani film svakodnevnice, narativnosti, Zeleno. Na drugom rapidne slike pseudohistOrije, patriotizma, ratova, ruševina, meta za pucanje pravo u Crveno. Patriotizam. Zeleno je priča o svakodnevnici, o uvek istoj iznovističkoj ponovljivoj umrtvljenoj uspavljujućoj hipnagogičnoj beskrajno ponavljajućoj okolosti. Naracija o privatnom, ličnom, koje je umireno, stondirano, nepomerljivo, nereaktivno ’’Sadašnjica zagrljena / Hoda kraj mene / Kao zid / Iscrtan šarenim / Grafitima’’. Crveno je priča o ratovima, demagogijama, maskama patriotizma, dnevno-političkim sranjima, trobojkama, kalašnjikovima, crkvi i birokratijama, opresijama ’’Sve oči zažmurile / Da proslave / Mrak / U školama / Počela je / Veronauka / A preko Dnevnika / Revitalizacija / Četničke kame / I metaka’’, ’’Kome još treba mit / O veličanstvenosti / Stoletnog prkosa / Topovima’’. Zapravo crveno i zeleno su jedno te isto. Zeleno je uslovljeno i produkovano patriotističkim narativom, zatutumuljenost, mrak, nepomerljivost, to da biti tu u ovoj zemlji znači živeti tako, uspavano, sjebano, siromašno, zatvoreno, ugušeno, onemogućeno… Na sredini ’bine’ je madrac, pored stočić sa lampom, mrak je, jer je i u zemlji mrak, zazor, strah, bolje je sve prespavati, građanstvo je u masletargiji. Dejan se kao i u prethodnim performansima presvlačio, svaka pesma je imala adekvatnu kostimiranost, čitao je prvo iz krevita, ispod pokrivača, pa sve više izlazeći prema nama. Sa strane su klavijaturista Đurađ Šimić, u savršeno elegantnoj crnoj košulji, crnim plišanim pantalonama, i prelepa flautistkinja Vesna Bosić sa za posebnu priliku ofarbanom kosom u zeleno, muzika jeziva. Lepa. Katarzična. Užasna. Zazorna. Promocija knjige 1871 (narativnost.patriotizam). Poziv na nove revolucije.

u matici sam našla dve objavljene knjige. pre toga čitala izbor pesama u antologiji MAČKE NE IDU U RAJ. slušala nekad nekoliko pesama grupe BOYE, benda u rangu obojenog programa, pa i lune i la strade. čula da je jasna rodjena u znaku bika sa podznakom vodolije. nijednu fotografiju niti bilo kakav vizuelni dokaz nisam našla na internetu. o jasni manjulov je nešto pisala dubravka đurić. za ostalo ne znam. jasna manjulov je LILIT žena u najočitijem carevom novom ruhu :::: nje nema. iako je jasna paradoks, jasna kao jasna očita očigledna osvetljena, ona je skrivena, u tami, prugasta ali nevidljiva zebra, pruga crtica zarez zanoktica, samo naznaka, tajanstvo životinje, iza ugla, uvek zašla za ugao, na rubu (out) off, neupisana u kanone. jasna manjulov je najtajanstvenija žena, pesnikinja, muzičarka, muza, ubica holoferna (još jedna judita), zagonetna persona Persefonina i Ofelija, vetrovita i u svim tragovima lažno predstavljena, sa svetlucavim zrncima na prstima. a ti bljeskovi i svetlucanje njenog pisma su kao tartufi, kao neprocenjiva dragocenost koju sa toliko muke iskopate i otkrijete u mraku pod zemljom, a za ove različite pesme=gljive potrebna su vam najmanje tri psa, u prolazu dajem im imena, bingo, toto, o’hara. ne umem da objasnim ushićenje, tugu, začuđenost, kiptanje svih organa u kuhinjskom tractatusu, dok sam čitala ove pesme. ovo je nešto najbolje ikad napisano u multiverzumima. sa uzbuđenjem kao pred oluju čekam subotnje LILITiranje i jedva čekam da vam lilitiram ovu nepredstavljivu ženu ne-ženu, ženu lažnog mimezisa, ženu nenacrtanu životinju, neulovljivu na papiru. 

KUHINJSKI TRACTATUS

Pokipelo mleko, znoj probija košulju

Filharmonija mirisa u kuhinji

Žumance i belance pevaju

Celo u celom sve je

I pobrojati pojedinačno

Grlo peče od pesme

Dalje od rerne! 

Krošnje su posekli

Stabla oborili

Tlo izravnali

Dvorište zatarabili 

Poezija korača, puzi, trči

Preskače, rinta, znoji se, greši

Ne spava, umorna je, razdražena

Utučena, žalosna, obespravljena, curi

Obeshrabljena, krvari, neuravnotežena, ubija se

Ozloglašena, zaludna, kuva, istinska, zaboravljena

zarobljena, drogirana, kao latinski mrtva

Neophodna, zastrašujuća, deplasirana

Elementarna, voda + vazduh + kafa + hrana + toplo

+ muškarac + žena + dete

Stihijna, razarajuća, potapajuća

Preplavljujuća, uznemirujuća, uspinjuća…

Odvratno, povraća mi se! Fuj! Živela poezija.

JASNA MANJULOV (1961) diplomirala na Grupi za jugoslovenske književnosti. živi i radi kao lektor u novom sadu. objavila “Različite pesme” (1988) i “Lažno predstavljanje” (1996). pevala, svirala i pisala tekstove u ženskoj rok grupi BOYE. njezin muž je slobodan tišma, sin je filip. njezinu poeziju LILITiraće ivan & maja u subotu 23.februara 2008. u orpheusu u 19.00h. u pauzama će se slušati muzika boya. u tajanstvu ove životinje, u pokretima koje pravi, da bi zašla za ugao. u tajanstvu ove životinje, u skakutanjima koje produžava, kretanje iza ugla.   

i tako su asja bakić i šejla šehabović zapalile iz tuzle i došle ovamo i zapalile novi sad. prvo je barzutova (KARVERica) predstavila asju (i nekako multipliciranu šejlu, koja doduše nije bila prisutna to veče, ali i jeste, jer se neka ženka lažno predstavila kao ona, a i čitala je njenu pesmu NEĆU DA BUDEM POETESA, mada ju je nešto uzglobila i u stihove darije žilić i natalije marković i jelene savić, a i rekla je da je ona svaka od njih, kako to već i dolikuje čitavoj večeri naslovljenoj ŽENSKO LICE, MNOŽINA, a i još je čitala tako umnogostručena sa muzičkom pozadinom HEJ SLOVENI u Laibach obradi i držala neku kartu ex jugoslavije, ma luda neka riba…) i draganu beleslijin koja je govorila o šejlinoj prozi. asja je bila nenadjebiva i bez rakije, i ne znam kako je ta Wonder Woman uopšte imala tremu kad je bila lajava jezivo, i tako retko u našoj okolini za čuti tako nemilosrdnu inteligentnu lepu i užasno lajavu ženu, ah kakav milozvuk! dušica joj doduše natovario na leđa nekakav bosanski identitet od kojeg ne može pobeći (uvek on baca neku magiju), ali asja.ba je režala i frktala kao igračica u svim pravcima, i mi svi bejasmo (aorist je za d.r.a.g.u.) oduševljeni i začuđeni kao teletabisi. u oblomovu smo svi zurili i buljili i curili u nekakvi pokeraški stol, i raspravljali o bitno horoskopskim temama. divili se dušanovom držanju čaše.

a onda je ona luda ženka LILITirala asju i šejlu, a konačno nam se pridružila i sama šejla (mada je ona govorila o čvrstom subjektu, nama i dalje ostaje zbunjujuće ko je zapravo šejla? J), pa smo i lilitirali poeziju, i razgovarali, i promišljali, i smejali se. naročito je bila zanimljiva asjina naracija o interesovanju za pornogafiju. u pozitivnom kontekstu. ahhhhh, napokon feministice za moj ukus i oko i uho i grlo i ZZZZmrt u Africi. vrhunac performansa je bio teatralni i burni upad babe=susede u rozom bade matilu i rozim papučama, kojoj je smetala kasna muzika u orpheusu. majke mi mislila sam da je to deo cirkusa. ili sam već previše popila vina. i tako. do ženskog jata kod KARVERice vozio nas je član (valjda bubnjar) pekinške patke. ustanovili smo i čvrste i nabrekle i vrlo fluidne identitete. ko sam ja, u kojoj množini i jednini, ja sad pojma nemam, ali jedno je sigurno Ja sam ono čega se plašite: / Fertilna / I pišem pjesme. (šejla šehabović, neću da budem poetesa).      

divlji i zarazni valovi LILITiranja se nastavljaju od sutra, kao i uvek, malignobenignog dana subote, drugi drugi, (uvek) u devet sati, taman pre nego što krenete u večernje orgijanje ili pak pred spavanje, željni da čujete bajalice za sve-(ne)mirnu laku noć, u malom centru kulture orpheus, LILITiraju se darija žilić i dorta jagić, pesnikinje koje trenutno vezuje zajednički humus i beton po kojem hodaju i pevaju, zagreb dakako, prekrasan grad, slučajno i grad gde sam dobila prva peraja i škrge za disanje zraka života, darija je LILITirantica koja spava u krevetu od džema, smeje se sa insektima kukcima kukcimainsektima, triput dnevno se tušira u histeriji, a mi uviđamo da je histerija majka znanja, darija će vas savetovati kako za vrijeme večere trebalo bi govoriti/o krticama, ćuku, o paklu,/čemu paziti na svaku riječ,/pričati o medu, sreći, farbanju pasa…/Ne, treba pričati dugo, naširoko/o mravima koji su pojeli staricu,/miševima koji su ostavili trag na kolaču,/o štakoru u zahodskoj školjci,/o zgaženom muškarcu i njegovu autu, darija piše o poetesi koja je jedino mesto gde su oni  mogli doći, jer ona nema zvona i otvorena su joj vrata, darija koja odbija da kuha juhu od guštera, pesnikinja po kojoj celu noć deca igraju lastiš a ona je i dalje očaravajuća življa nego ikad, darija pizdarija,

a dorta poklanja ženama sva ekvatorijalna podneva sva trojedna proljeća,/ponoćne sajmove vilinskih šalova,/trajne zube od čokoladnih strugotina,/bijele vatre blagdanskih frižidera i/bukare mrkog vina uz plesove divlje s dozvolom za javnu golotinju, u njenim tekstovima mi živimo od šopenhauerove penzije, slobodni smo kroz plave stvari i od spoja naših slina pravimo hidrogen za podočnjake samcima i prijateljima, najprivlačnije morbidezze cede se iz ovih teurgijskih slova, uzglobljenosti organike hemije i religije, sasvim kalorično za propovedanja naših LILITurgija. februarsko LILIT parenje izgledaće ovako :::: 2.2. darija žilić i dorta jagić, 9.2. natalija marković, 16. 2. asja bakić, 23. 2. jasna manjulov, 1.3. rekapitulacija, ahhhhhhhhhhh, dragi naši divni lilitiranci i lilitirantkinje nastavljamo da sečemo diskurse najoštrijim LILIT zubima ikada 

poetsko-politički teatar poetske rupe je nastao 2007. godine, kao izmet, otpad, sami#sama vrag#vražićka otpao#otpala od svih prethodnih pokušaja okupljanja oko performans poetičkih grupa. kao (para)teatarsku formaciju koju čine dušan pržulj ^ maja solar (ko su uopšte oni? ima li mesta, povesne mogućnosti, subjekta u eposi smrti autora?) karakteriše je projekat koji bi poeziju smestio u jedan širi sklop. ili recimo da je ona tu već učvorena, već polegnuta u različite diskurse, samo što su ovi često prikriveni nekakvim tradiranim poimanjima, uosećavanjima poezije kao mistične, bogom dane, iracionalne muzike muza ili šta već. utoliko poetske rupe rade na demistifikaciji, eksperimentišu sa veštačkim đubrivima, antibioticima i sličnim hemikalijama, razigravajući se različitim prostorima kao što su :: političko, ideološko, muzičko, grafičko, vokalno, vizuelno, web, performativno, kritičko, teorijsko (specially filozofsko), erotsko… rade i sa muzičarima  i multimedijalnim umetnicima koji nastavljaju i nastanjuju poetske rupe zalazeći u mekani prostor ritmičko-melodijskog. remeteći heterogenost prostora poetske rupe izučavaju i ‘propovedaju’ istinu samo za jedan tren, ponekad menjajući ime grupe, kao Attachment, Čmarcipan, Poetsko Propagandni Program, Izbjeglice. možda zato što tih dana nisu ručali, večerali, pa su sve zaboravili. fluidnost intertekstualnih igrarija mami ih u mreže poetika. vole da bacaju bombe, zanima ih poetski terorizam, isteruju duhove. sisali sisu katedre za filozofiju u Novom Sadu, što je ostavilo dugotrajne posledice i traume u njihovim sklopovima. oblače se po poslednjoj modi.

početak poetskih kopanja rupa i  upadanja u iste odigrao se proslavom dvogodišnjice kluba studenata#studentkinja Gerusije, u atomskom skloništu na novom naselju februara 2007. izvodeći, u pratnji punk-bubnjara ozrena lazića, hegelovsku poemu, poetske rupe počinju da zapetljavaju pleksus tema koje ih interesuju. barem tih dana. spajajući otrgnute rečenice iz hegelove filozofije, naročito one koje počinju sa gramatičkim rečima ONA i ON (iako hegel u tim argumentacijama nije mislio na muško i žensko, no poetske rupe su to samo iščeprkale iz hegelove filozofije i ostavile praznine i zjap na papiru, hegelu i ekipi da se sablažnjavaju), konfigurišući tekst koji je presečen njihovim stihovima oni počinju priču o ustaljenim bi-polarnim mitovima, dakle ona i on, centar i margina, akademsko i alternativno… no moram vam odmah otkriti da su njima te binarne podele preuske i pomalo smešne. zato ih histerično citiraju i radikalnim citatskim praksama im se izruguju. poetska rupica je imala na određenom delu tela prikačenu koricu hegelove knjige fenomenologija duha, ispod kojeg naslova je pisala, shodno hegelovskom određenju apsolutnog duha, apsolutna pička, dok se poetski rupač mnogo derao, onako falusocentrično kako on to lepo i ume. sledeći nastup bio je u beogradskom kafeu blue moon, gde su čitali neke tekstove koji su se malo umočili u diskurs o pesničkoj akademskoj ubuđalosti. poetika abortusiana/ti si pesnik je li?/i kao pišeš nekakvu poeziju/i roniš pesničke suze/i nosiš pesnički štap/i čarape ti pesnički smrde … sa studentima srpske književnosti/gajimo predivna/književna neprijateljstva/oni su proizvodi /otrovnih katedri/sa istoka/lepeza prestarih stihova/demode štikle od ideologija/ove jeseni na rasprodaji/i ako pišu nešto/to je štreberska/proza/pisanije njihovih/otaca … ne ti nisi pesnikinja/ona u kanonu ne postoji/ona je folklorni ukras/razonoda za raširena kolena/djeva za pišanje po čitankama … vi sedite na larvama akademskih jaja/i ljubomorno čuvate truleži akrostiha … sad zanesi lako haljinom muzo moja pokorna/i na svaki mig neki OOOOH i neki AHHHH/iz bunara donesi/iz trudnoće izvuci/majakovski ustani/i ponesi lopatu/da ponesemo/govna. nastup na svetskom danu poezije bio je zapišan pitanjima odnosa centralističkih kulturnih politika, pri čemu se svetski dan poezije slavi u beogradu, a u novom sadu na primer neolit nije mogao dobiti sredstva kojim bi organizirao zamišljeni projekat. tekst je pročitan uz pratnju sviranja doboša ozrena lazića, a kontekstualno prožet rimskim pozdravljanjem gradu-cezaru uz usklike AVE! AVEEE beograde, što je bilo razumljivo i italijanskim perfomerima koji su učestvovali u programu svetskog dana poezije, i otpozdravljali rukama. svetski dan poezije/kao i svake godine kod nas/održava se u beogradu/mrmlja sebi u raspevanu bradu/jer beograd je Centar!/a novosadski pesnici/ne mogu dobiti novac/da organizuju/isto slavlje/(isto nije jednako, isto podrazumeva razliku)* Hajdeger/beograd je Tata!/zato sve periferije/margine alternative rubne poetike/okrajci Srbije/dolaze ovde/da se poklone/i zapale na Velikoj/benzinskoj pumpi … poezijo-ekonomijo/sve dok ne budeš imala novac/nećeš privlačiti vesele turiste/obešene o fotoaparate što se krevelje/poezijo-industrijo/stavi na jezik/malo gorkog limuna/i odeni se u /poslednju modu parateatra … poezijo-namirnico/nahrani svojim ostacima sve /gradske pacove/poezijo-jebačico/čestitaj si praznik ogledala/udvostručena udvostručena/porađaš uživanja/lickaš interfejs/trljajući telo o površ što odražava prvo rascepljeno ja/to je taj/brend/to je taj/dodir novog papira/koji se zabija/u prste/hvata kao/fina skrama/kulturna politiko odluči se/hoćeš li institucije ili inovacije?/!!svetski dan poezije slavi se i u novom sadu!! junskim nastupom na pančevačkom ex fest teatru koji se markirao kao subverzivna i alternativna institucija, poetske rupe su tekstom, muzikom i video radom postavile filozofsko pitanje o subverziji, o usložnjavanju savremenih odnosa moći koji se više ne mogu pozivati na jednostavne modele centra i margine. ovaj text možete čuti snimljen sa video radom (text su na snimku pročitali ivan radenković i maja, video-muzičku adaptaciju radio takođe ivan, dok su tekst  specijalno za događaj ex fest teatra napisali dušan i maja). na festivalu tekst je pročitan u stilu jednoličnog popovskog propovedanja, kao što i priliči onima koji mnogo galame o subverziji a pitanje je da li nešto menjaju ili samo ponavljaju i ako ponavljaju kako to ponavljaju (jer ima ponavljanja i ponavljanja i ponavljanjaponavljanja…) nastup na festivalu exit prošao je najočitijim negodovanjima, psovkama i konstatacijama kako su poetske rupe iskoristile njihovo gostoprimstvo. opet uz video-muzički rad kao pozadinu, dušan i maja su dijalogizirali potkopavajući rupe u likovima exita i đave, njega i nje, modernosti i tradicije… nisu ništa konstatovali, kako bi neka rupa uopšte i mogla bilo šta konstatovati i zaključiti kad je nesavladiva praznina i hijatus, samo su postavljali pitanja. iz rupa se svašta rađa, ispovraća, izlije. najviše su se pitale ove rupetine da li je exit nekakva margina, alternativa ili sasvim uzubljen u mainstream? ja sam EXIT/ ja sam Kralj /Falus /Otac/Demijurg/Patrijarh/ti si samo pasivna tvrđava/po kojoj puštam svoje pipke/moći … draga moja Đavo/pa znaš li ti da na tebi diše najveći/spektakl u Evropi?/znaš li da se ovde pravi pekmez/od najvećih mainstream šljiva/za dobru sraćku?/najskuplji dj-evi i najzabavnija propaganda!/dajem narodu hleba i igara/a gradonačelnica klima glavom/DA! DA! DA!/ovo nije dadaizam/ovo je  najveća prevara ‘kulturne’ politike/savršena/za sve novinare i B92 pink televizije/ovo je njihov napoj/ovo je ono što će oni da ulivaju u mlade mozgove/i posle nazvati prosvetljenjem/najveće i najsjajnije zvezdice evropske unije … ti si tvrđava-žena/a žena ne postoji/postoji samo halucinacija/ogoljene kosti texta/samo njena (ne)pročitana/haljina od trikova … a žena je, Exite/… veštica/zato pazi/da ne pustim otrove/Exite/tačka fest tačka org tačka najskuplji vašar u evropi tačka dosledni nastavak masovne kulture tačka koju proizvodi novi sad tačka na čelu sa gradonačelnicom tačka dođi da se dobro naždereš šarenih slatkiša kojima se mame deca tačka i ogluviš od buke tačka posle ćeš zaboraviti gde ide taj novac tačka i nikada se nećeš pitati tačka zašto niko ne stavlja tačku. pa ni one. poetske rupe. ne stavljaju nikakvu tačku. oni više vole upitnik. naročito dušan se mazi sa upitnikom-zmijom i o tome piše eseje.            

dižeš mi ruke visoko. vješaš me na mesarske kuke. širiš mi noge. otkopčavaš šlic. malo si smotan. noge ti klize po zaleđenoj krvi zaklane teladi zbijene oko nas. jebat ćeš me, svaki tren, čekam, čekam, čekam…da bar nisi tako smotan  dragi, zaljubila sam se u tebe čim sam te videla kako štimuješ klavir  ponekad svratim na kafu kod dve ja (u pauzi izučavanja naprednih tehnologija mame)

a ona: ’’ubijaš svoga oca’’ NEKI VOLE POEZIJU neki – ili ne svi. čak ne većina već manjina svih… vole – ali se takođe voli supa s makaronima vole se komplimenti i plava boja, voli se stari šal, voli se da se gradi na svoje, voli se da se miluje pas. Poeziju – samo šta je to poezija. Samo šta je to poezija. Stvori se veliki vetar.Prsnula bih u smeh i okrenula se majci u grobu.Život se sklupčao u sumrak. Nežna sam. Kadra da te ubijem. od svojih gaćica, čudesno preoblikovanih pranjem, u oblike iz snova, pravim uredne kockice i bacam ih, smešeći se, u korpu od vrbovog pruća

evo me u frizu tu si me ostavio, neometana sam tišina avokado svitanja, susedstvo sam loše ispunjenim stvarima, tražim veče pesnikinje devojčice sa dnevnikom tanane bez prljave teorije molim ukaljaće skute uredna nervoza – to je bio moj materinski genij u ovom trenutku moja jedina obaveza prema književnosti je da ovaj tekst pročitam za tačno 6 minuta. ovo vremensko ograničenje je umetnička forma kroz koju se izražavam Kalendar za kalendarom Šminka za šminkom Devojka nesvesna okrutnosti peva  poezija se događa između novih tehnologija, novih realnosti – VR – MTV – Postkomunizam Pesma se probija kroz realnost, konstruiše realnost, ona ne odražava ne izražava ne kazuje ne priča Nema jedne univerzalne priče. Sve priče su ispričane Poezija je telo strasno telo   SEX EKRAN  

marija andrijašević džoen ritelik ljiljana jovanović džin valentajn vislava šimborska katalin ladik dorien lo lisa džarnot jelena savić lin hedžinien judita šalgo eva zonenberg dubravka đurić

OVDE SKOČI, OVDE REČI UJEDAJU. HIC RHODUS HIC SALTUS, ovde je Rodos ovde skoči, govorio je Hegel u Osnovnim crtama filozofije prava, misleći sferu praktičkog kao zbiljsku. Samo pojedinačna država omogućava filozofskm umu da spozna stvarnu=umsku državu. Filozofija ne prelazi preko mape sadašnjosti, individua ne preskače svoje vreme i ne skače preko Rodosa, tako je filozofija svoje vreme mislima obuhvaćeno. Um kao samosvesni duh jeste um kao opstojeća zbilja, zato je Rodos pojedinačna i postojeća država, koja je ujedno stvarna=umska država. Kao takva, ona onda nije samo na Rodosu, nego je svuda. I umsko i poetsko su u zagrljaju sa zbiljom. Da poezija nije nekakva prazna idealnost, muzika Muza u koju se poete*se survavaju, jasno je time što je poetsko uvek društveno-istorijski uslovljeno, odnosno ono je OVDE, na Rodosu ili u Srbiji ili bilo gde drugde, ono je ovde. Zato i poziva da se ovde skoči. Nisu svi pesnici*kinje opsednuti tom zbiljom koja je ovde, niti se svi njome bave na jasan način, ali ima i onih koji pevaju i demistificiraju upravo ovo OVDE. Njihove reči su stoga užasno prljave (nikako ne čisto lirske, šta god to značilo), promiskuitetne, često i opasne. O ovome ovde se može pevati prosto opisno i rezignirano, ali može se i podići glas. Ovo ovde je već pomešano sa ideološkim, političkim, kulturalnim… diskursima, zato poezija koja se time bavi na takav način može i da ujeda. Grize. Peče. Seče. Udara žig. Poetsko se bavi socijalnim. Ali poetsko i jeste socijalno (ne samo estetsko).

U art klubu su, 21. decembra 2007, ujedale upravo ovakve poetske prakse. Scensko poetsko veče predstavilo se u tri segmenta kroz aktivističku i performersku poeziju, na različite načine. Ujedači*ce su bili: Milena Stefanović, Ivan Radenković, Dejan Čančarević, Tina ^ Maja Solar. Prvi segment je predstavljen kroz feministički angažman pesnikinje Milene Stefanović. U pesmi Kazna I Zločin – Mens Homicidae, tematizira se pervertirani odnos prema počiniocima zločina. Onaj koji je ubica opsednut je senkom žene koju je ubio, tako se žrtva pokazuje kao krivlja od krivog, ona je veštica iz pakla, a ubica je opravdan u svom činu. Dejan Čančarević je strahotno pročitao Mileninu pesmu, vezan kaiševima, ’bičevan’, prikazujući pakao ubice i krivicu žrtve, uz pratnju video-muzičkog rada Ivana Radenkovića (+snimljeni, kao i live, glasovi Milene, Tine i Maje). Na zidu zalepljen plakat sa natpisom: Delo na oštećenu (silovanu) nije ostavilo težih posledica osim psihičke traume, koja je razumljiva za djevojčicu od petnaest godina (“Iz presude Okružnog suda u Zagrebu, navedeno kao olakšavajuća okolnost za okrivljenog”).

Druga pesma, Cool Devojka – Logika Žrtve, problematizira nekrofiliju, nasilje nad ženama, kao i samu poziciju žena u društvu, koja je najbolja onda kada je pasivna (’dead girl can’t refuse you’). Ubijena devojka, u nastupu ljubomore sasečena na komade, sekirom i nožem, prikazana je dramskom pesmom u kojoj se ironizira čitav gest zločina, ali i akcentuira to šta sve podupire i podržava zločin. Sekira (čita Milena) i Nož (čita Ivan) kliču: OBOŽAVAMO KUKAVICE / U NJIHOVIM RUKAMA SMO NAJSIGURNIJI! / SVE KOJI SE PRAVE DA NAS NE VIDE / JER UBISTVA SU NAJBOLJA KAD SE IGRAJU ŽMURKE / OBOŽAVAMO LOŠE ZAKONE I KORUMPIRANE SUDOVE / ONI NAM ŠALJU NOVO MESO I UGOVARAJU NOVA KLANJA! / A TEK NEODGOVORNO GRAĐANSTVO KOJE NIŠTA NE SHVATA / ŠTO VOLIMO / TAKVI NAS UVEK LEPO NAOŠTRE! / APLAUZ MOLIMO!!!!!!!!!! Publika je bila navedena da apludira. A Sekira i Nož su nastavili: VIDI IH KAKO NAM LEPO TAPŠU RADUJU SE ŠTO ĆE NAM SUTRA DOĆI POD OŠTRICU, ILI OVA PUBLIKA NE VALJA; HOĆEMO GLUPLJU PUBLIKU! / HOĆEMO VELIČANJE, A NE OSUDU ZLOČINA. Narativni deo pesme čitala Maja, sa pocepanim mrežastim čarapama i razmazanim karminom, kao žena kurva; a mrtvu devojku – kao najbolju devojku – ’odležala’ na klaviru, u krvavoj plahti – Tina. I ovaj tekst je bio propraćem Ivanovim video-muzičkim radom.

U drugom segmentu večeri Novi Sad je konačno imao tu čast i zadovoljstvo da doživi nastup pančevačkog pesnika Dejana Čančarevića. Dejan se na književnoj sceni pojavio sa dve knjige: Gravitacija i 1871 (narativnost.patriotizam), a njegovi perfomansi već prevazilaze te granice jer Dejan je i odličan glumac! Izvodeći svoje pesme uz pratnju na gitari Đuradj SSimicca, i video rada Veljka Onjina , Dejan je za svaku pesmu bio drugačije kostimiran, pa smo tokom jedne pesme imali priliku da ga vidimo i u vojničkoj uniformi. Njegov angažman u poeziji se ogleda u pisanju pesama kojima se diferencira privatnost (naracija) i javnost (patriotizam), i oštro kritikuju društvene matrice. Podbadajući nacionalizam, klerikalizam, lošu politiku, vojne ustanove, konzumerizam, letargiju civilizacije i mnoge tabu teme društva, Dejan svojim stihovima poziva: prezrite laž države / Širite glas pobune / Protiv automatske presije / Televizije depresije / Virtuelne sigurnosti / Instalirane kamerama / Interfonima ulazima / Glavama ksenofobične / Neurotičnosti suseda / U tišini istanjenih / Zidova / Prezrite poverenje / Rad za malo kinte / Večno dizanje pobune / Koju nemate / Snage da izgurate / Kao sopstevni lik / Iz ogledala / Dosta je / Uništite spalite vičite / Tresite se urlajte / Rušite.

Trećim segmentom aktivizam u poeziji su predstavili Ivan Radenković, Tina Solar ^ Maja Solar, pesmom Obrisana (sam). Problematiziran je odnos zdravstvenih institucija prema pacijentima*kinjama, koji je takođe rodno, polno, nacionalno i verski određen, ali često i neetički, neprofesionalan. Postavljajući pitanja: Gde je tvoje mesto u zdravstvenim institucijama? Da li imaš dovoljno novca da platiš lečenje? Da li je tvoj/tvoja lekar/lekarka pažljiv/pažljiva i predusretljiv/predusretljiva prema tebi? Da li ti lekar/lekarka objasni pojmove kojima se koristi, ili se uvek lečenje odvija u mistifikacijama i nejasnim dijagnozama, beskonačnim upućivanjima na druge mreže zdravstva (a sve to košta)? Da li znaš šta je kiretaža? Da li lekar/ka meša babe i žabe, da li se njegovi/njeni verski i drugi stavovi odražavaju na tvoje lečenje? Da li štede na anesteziji, i onda kada te užasno boli? Itd., pesma je izvedena uz Ivanovu muziku. Čitala Maja, Milena i Ivan predstavljali lekara i medicinsku sestru, a Tina devojku koja je pobacila i koja je neprimećena od osoblja ili grubo diskriminirana. Pesma jasno govori o pozicturi žene u zdravstvenoj instituciji (kao i društvu). Onda kada je trudna zdravstevni radnici se prema njoj sasvim lepo i profesionalno ophode, jer uloga žene kao majke je sveta, ali onda kada hoće da abortira i kada ima pobačaj, ona nije ispunila svoje značenje u simboličkoj matrici, stoga se odnos menja! Evo je čitava pesma:

OBRISANA (SAM)

Jedna crta

Druga crta

Jedna crta

Druga crta

d.r.u.g.a. crta

bleda je bleda je bleda jeeeeee

on vadi test iz kante za smeće

i ponovo proverava

druga crta i dalje

’tehnologija mame’ ipak ne bledi

Ne znam uopšte kako hodam

Mislim da mi je izraz lica tupav

Moj stomak je dvogled sveta

Iscrtana babuška

Koju je gatao slučaj

izadji iz mene i ne ostavljaj svoj lik u mojoj utrobi

oslobodi me

iscuri se

odlepi se

hodam unatrag kao rak, hodam li?

Ispred mene su pešačke zebre

Jedna crta

Druga crta

On otvara Građanski list i čita naslove

PLANIRANJE PORODICE HRANA ZA BEBE KNJIGA ZA

SVAKU ŽENU

Ekran viče

:koliko god je teško,kakvih god problema da imate

treba da rodite dete, dete je svetinja, kruna ljubavi muškarca i žene,

pravog muškarca i prave žene

ona dokumentuje u telefon

:e znaš da mi je sestra trudna, glupača, potpuno nesposobna,već peti mesec, znaš ono, klasična priča, domaćica, prekinula školovanje, udala se i nemarno zatrudnela, naravno ne pada joj na pamet da prekine lanac,ponavljanje poretka majčinstva, dete je svetinja

a mačka? Pas? Riba? Zec? Drvo?

Jesu li svetinja?

a ja?

Jedna crta

Druga crta. Druga crta

je uvek DRUGA. Nje nema. Ona je margina.

Rub. Borderlines

Ako nastavim da hodam i prestanem da mislim

Da li ću pogrešiti?

Da li je ovo odluka?

Da li sam ubica? Oduzimačica života ili vlastite slobode?

Prolazim između zbijenih garaža

Penjem se na tone betona

Spuštam se

Evo me

Tu sam

Tu

No i pored toga, često se događa da žena zatrudni jer se neka količina semenske tekućine, spermatozoida, može izlučiti i pre ejakulacije-dok je penis još u vagini.

Da li sam odlučila? Ili sam odlučena? Ispečena i dopečena

u baby grill-u preko puta?

Kiretaža, struganje materice, struganje druge crte na pločici,

Škrab škrab škrab

Ulazim u hol

Jato izbledelih lica

Namirisani doktori i medicinske sestre

Zagrljaj erotike i bolesti

Medicinska boginja

:šta vama treba?

:kad ste imali poslednju menstruaciju?

:je li vam to prvo dete, jao divno, znači prva beba?

:evo vidite ovo je ekran, ovo je beba, ovo malo što pulsira je njeno srce

škrab škrab škrab

:daaa. mi to radimo, košta 7000hiljada, na betaniji je 10000ali ja to ne želim da uradim ne želim posle mene da kriviš,ako ostaneš sterilna ti ćeš mene kriviti, a tamo nećeš znati koje to uradio pa nećeš znati ko je kriv!

:ne možemo vas primiti. Ako već krvarite sedite tu, neka vaš dečko ide po uput.

:donesite prezervativ na ultrazvuk. valjda znate šta je to.

jedna crta

druga crta

briše se briiiiiišššššššššššše seeeeeeeee

vrištanje

moje telo je isečeno. ona priča sve što radi, ona podebljava svako kasapinsko slovo, ja vam sada sečem vaginu, ja vam sada ispirem i usisavam krv, ja vam sada stružem meso, ja vam sada radim kiretažu,ne grebi me mačko jutros me već jedna izgrebala, ma ne vrišti toliko kako ćeš tek trpeti kad se stvarno budeš porađala, nemamo dovoljno anestezije, otrpi malo, škrab škrab škrab

pacijentkinja se javlja zbog oskudnog krvarenja, pre dva dana na ultrazvuku viđena trudnoća GRAV hbd v. U spekulima krvarenje u tragu, vrlo oskudno. ultrazvuk u cavumu gestacioni mešak sa nejasnim ehom ploda, jajnici bo, duglas bo. sada se javlja zbog obilnog krvarenja. uradi se reviziona kiretaža, ne dobija se materijal osim koaguluma. Dg. Ab.spontaneus completus.

Krvava sam. Da li mogu da se istuširam pre nego što se obučem?

A neeee. Nemate pravo na tuš. Ovoj ne ide večera, samo našima, trudnicama, ova nije naša.

Pobačaj je prirodan. Trudnoća je prirodna. Pobačaj je diskurs koji kaže da je to prirodno. Trudnoća je diskurs koji kaže da je to prirodno. Ako odlučujem da neću roditi dete, ja sam osuđena u tekstu svetih slova, verskih kolača, ja prekidam značenjsku matricu u kojoj se očekuje da budem majka. Ako imam spontani pobačaj, ja sam odbačena, izuzeta, nemam prava na tuširanje, hranu, anesteziju, zdravstevnu brigu i socijalnu pomoć.

Kikotanje dve medicinske sestre

Dođi u laboratoriju na kafu, da vidiš moje nove čarape.

Briše se briše se briše se Folder se briše

Jedna crta.

Druga crta.

Briše se.

Tako se ujedalo rečima u petak u Art klubu. Valjda sad jasno da nije čitava ova poezija bila feministička, kao i to da se nije ’propovedao’ aktivizam (što je bio prigovor Siniše Tucića). Ovo veče je prosto tematski bilo takvo da se prikazivala poezija angažovanog i performerskog tipa, nakon čega se odvijala i plodotvorna diskusija sa posetiocima/posetiteljkama. Za nekoga je jezik samo drugostepena stvarnost, izvedena, puko oruđe koje opisuje. Prozirni jezik. Za nekoga je jezik vrlo moćan, ono što stvara, dekonstruira, što može i da ujeda i da menja, što uvek već nekako oblikuje i prenosi vrednosti i ideologije. Konstruktivan jezik. Pa ko kako više voli… Ili mora…

poezija je simbolički poredak koji je etabliran, kao i svi drugi poreci, kao muški! to jednostavno znači da u diskursu poezije važe pravila kriteriji modeli matrice simboli koje su uglavnom određivali i dalje određuju muškarci ŽENA NE POSTOJI ona nema mesto njeno mesto je u povesti upisano kao ne-mesto biti žensko znači biti na rubu na ivici (živčanog sloma) na margini biti granični govor i ponašanje (borderlines) biti veštica spaljena na lomači i svuda diseminirana biti uvek nekako van svih stabilnih (muških) pozicija žena je u povest ne-upisana ili je upisana uvek kao nešto što nije mogla biti ona sama upisana i redukovana ili apsolutizirana žena je onda prikazivana ili kao ekstremni minus (kurva, veštica, Saloma, Lilit, zla žena, grešna žena, Eva, Amazonka, Pitija, Sibila, sirena…) ili kao ekstremni plus (stabat mater = stajaše (pored krsta) majka (Isusova), marija magdalena žena koja nema telo, nema čulnost, njezina polnost nije uživanje i putenost, već je prikazivana isključivo kao ono što služi reproduktivnim svrhama, tako je idealna žena žena majka i žena svetica sve ostale su kurveštine mada dobre za pojebat, ali prava žena, ona žena koja je dostojna da bude njegova žena, jeste verna, poštena, vredna žena majka) čitava kultura je izgrađena kao muška sva pravila su muška to je isto što i raciocentrična, logocentrična, evropocentrična androcentrična patricentrična falusocentrična mada falus nije polni organ, falus je označitelj ali uvek imate figuru pimpeka koji je neki Tata, Tatica, Kralj, Car, Veliki Godo, Cezar, Napoleon, Hitler, osvajač, jebač, Veliko Slovo ili ako produžimo (g)listu onda je to zapadnoevropejac, belac, heteroseksualac, kapitalista

žene nema ili je tu pored njega od njega od njegovog rebra ili uz njega kao maskota ili njegova lutka ili mašina rađalica ili požrtvovana majka ili je u potpunosti izbačena iz njegovog raja ponekad i sama ode, ali zato što je pokazala slobodnu volju da se usudi da uopšte bilo šta uradi van njegovih pravila ona je zla demonka vampiresa lutalica Nuit (boginja noćnog neba) noćna orijašica satananela Lilit Lilit je ona koja je otišla iz raja jer je htela da bude gore, na njemu, htela da jebe ona njega a ne on nju a to nije smela Lilit je mnogo besna žena Lilit naravno zvanično (a to znači kanonski) nije upisana u svetu knjigu samo se nazire da postoji priča se zastrašuju se mala deca očarava se u mitologemama Lilit nije nastala od njegovog rebra već je ravnopravno stvorena kada i on zato Lilit nije upisana NJE NEMA žena nema u istoriji žena nema u književnosti žena je uobičajeno pisala onako kako nije smela odveć telom odveć čulno oslobođeno LILITerarno raskalašno žene pišu patetično i u njih ne ulaze Muze i one ne mogu biti genijalne i talentirane one mogu samo cmizdriti i pisati nešto nežno u dnevnike one su lirske a ne junačke i epske one ne dostižu neke onostrane sfere transcendencije i transeve i opijenosti Velikim Temama svih vrsta (onda kada se piše o Pravdi, Istini, Bogu, Apsolutu, Naciji, Kralju, Predsedniku, Večnosti, Beskraju, Slobodi…) ona nema vibratore tih vrsta, ona se ne pederiše ona ima sise i pičku i to je sve ako pogledate malo bolje videćete da iako, posle feminizma, se sve više govori o tome mi i dalje ne vidimo velik broj žena u ključnim institucijama i na vodećim pozicijama moći ako i dobiju malo vlasti, žene uglavnom i dalje ne dobijaju položaje u kojima se ODLUČUJE ako i pišu, njima je uvek teže da uđu u zbornike, kanone, zbirke, čitanke, knjižare samo otiđite u bilo koju knjižaru i videćete odnos pesnika :: pesnikinja ili pitajte nekoga da vam nabroji barem dve omiljene pesnikinje (a da nisu desanka maksimović i silvija plat) žena nema

nema ni onih koji pišu drugačije onih koji ne zvuče onako kako propisuje kanon ako nečija poezija zvuči drugačije na primer racionalna je, eksplicitno konstruktivnog karaktera, previše politička, eksperimentalna, oslobođena, filozofska, teorijska…. onda to ne može biti dobar pesnik ili pesnikinja zašto?, pitaćete onog koji sudi, a ona će vam već najbolje objasniti shodno njegovim kriterijumima šta je to dobra pesma a šta nije naravno, on će vam to ispričati kao da to i nisu njegovi kriteriji, kao da oni važe univerzalno i to se zna i da tačno zna se čitava kultura to zna jer je konstruirana da to tako i zna i da nije navikla na drugačije ako vam se od malena prezentuje, u školama, u čitankama, u knjigama jedan dominantni model književnosti onda će vam sve drugačije izgledati i zvučati kao da to nije i ne može biti uklopljeno u nešto književno ili ćete odbaciti ili ćete se zainteresovatiiiiiiii kao što se interesuju svi divni muškarci i sve divne žene i sve divne gej lezbejske transseksualne pluriseksualne itd osobe koje dolaze na LILITiranje svake subote, da slušaju poeziju ŽENA jer žele da slušaju nešto drugačije nešto novo nešto što neće imati prilike često da slušaju čak ni čitaju dolaze da se zajedno sa nama naviknu na LILIT zvučanje i zvečanje poetsko orgijanje Lilit je alava i nezajažljiva Lilit uvek hoće još Lilit je svesna svoje pozicije i s ponosom nosi ogrlicu od bisera-muških konzervativnih pesnika koje je ubila i stavila u prošlost Lilit traži drugačije poetike LILITiranje nije diskurs ženskog pisma (to je nešto sasvim drugo, nešto čime su se bavile francuske teoretičarke i što podrazumeva specifične stilove pisanja koji uključuju i pisanje muškaraca, u žensko pismo je npr.svrstan i Arto, i Džojs…) LILITiranje je izvođenje poezije žena kao biologijskih žena baš tih žena koje su diskurzivno tako označene i upisane i koje tu povesnu stigmu sada s ponosom ističu pesnikinje koje ste mogli čuti na LILITiranju su do sada bile ::::: JUDITA ŠALGO, DUBRAVKA ĐURIĆ, MARIJA ANDRIJAŠEVIĆ, POLJAKINJE (VISLAVA ŠIMBORSKA I EVA ZONENBERG), JELENA SAVIĆ, AMERIKANKE (DŽIN VALENTAJN, DŽEJN KORTEZ, DORIEN LO, DŽENIFER L. NOKS, EN LOTERBAK, EN HEJLI, LISA DŽARNOT, DŽULIJANA SPAR, LIN HEDŽINIEN, DŽOEN RITELIK, LI-EN BRAUN, SUZAN M. ŠULC, MAKSIN ČERNOF) i KATALIN LADIK a nadalje i :::: LJILJANA JOVANOVIĆ, te 29.decembra uživamo u rekapitulaciji svih do sada čitanih Lilit

objavljeno u novinama DANAS, 24-25.novembra 2007, piše maja solar.

Uvreženo mišljenje je da je poezija marginalizovan žanr književnosti, da nema odgovarajuću recepciju, da je na neki način mrtva u dobu (pre)brzih medija. Ovakva konstatacija pledirala bi na istinitost samo ako pod pojmom poezija mislimo prostor umetnosti koji podrazumeva strogu autonomiju i koji bi podlegao tradicionalnim kriterijumima. Ali poredak poetskog je još u mnogim prošlim književno-stilskim strujama pokazao vlastitu multimedijalnost. Tako se poetsko izražavalo i kao vizuelno, fonično, grafičko, dramsko… i preplitalo se sa drugačijim medijima umetnosti. Ovakav multižanrovski i multimedijalni manir naročito je karakterističan i za aktuelnu poetsku scenu, shodno kome mladi autori i autorke eksperimentišu sa različitim prostorima uključujući i tehnološke. Poezija u Novom Sadu već dugo nastanjuje raznorodne prostore izražavanja, što se pokazalo i nedavnim video-poetskim performansom OVEN ILI TRI ŽENE u režiji Dragoslave Barzut. Iako je rodjendan Silvije Plat (27. X) bio tri dana pre izvođenja ovog projekta, simbolično je obeležen i taj datum. U projektu su učestvovali sledeći umetnici i umetnice: Milica Stojanov (prvi glas), Maja Solar (drugi glas), Olivera Miok (treći glas), Ivan Radenković i Zoran Dorić (montaža), Tina Solar (kostimografija), Vladimir Šešum (muzika), Aleksandar Šandorov (animacija), Miloš Krneta i Edin Turković (dizajn svetla i scenografija). Autori i autorke okupljeni oko Centra za novu književnost NEOLIT u saradnji sa Kulturnim centrom omogućili su Novosađanima da percipiraju kako poetske prakse žive, pišu i čitaju se u novim okruženjima.

Poema Silvije Plat Tri žene napisana je kao tekst u tri glasa koja, u stihovima, govore o tri različite situacije majčinstva. Radnja se odvija u porodilištu gde su u jednom momentu tri žene: prva, koja se uspešno porađa, druga, koja je imala pobačaj i treća, koja se takođe porađa ali ostavlja svoju devojčicu na usvajanje. Iako je i sama Silvija Plat iskušavala život majke, zanimljiv je tekst koji je napisala kao prikaz mnogostrukih identiteta majčinstva, koji, dakle, nisu bili samo njeno iskustvo. Ova poema mladim umetnicima poslužila je kao referenca za složenije izvođenje. Pored snimljenih glasova koji su pročitali ’izvorni tekst’ ubačen je i tekst teorije koja nam objašnjava shvatanja majčinskih identiteta, muzika koja prati čitav tekst, kao i video rad sa sklopom fotografija, snimaka, animacija, scena porađanja i drugih vizuelnih elemenata. Istovremeno na sceni su bile postavljene tri kutije sa tri prozora, koje su predstavljale rerne. Simbolika već popularne priče samoubistva Silvije Plat ovde nije označavala samo to, već kutije-rerne su prikazivale kutije-rerne-identitete. Svet žene kao svet majke skučen je svet, tradicionalnim simboličkim matricama označen kao isključivo privatni svet. Tako je svaka žena-majka, zapravo, smeštena u već omeđen i nametnut prostor u kojem može da ponavlja ili ne ponavlja norme/uloge/znakove. Politike majčinstva se kroz povest produkuju putem govora koji isključivo naturalizira biološku ulogu žene, no ovom poemom pokazano je kako se uvek radi i o diskurzivnim matricama, čime je, kroz treći glas, ostavljen slobodniji prostor za drugačiji identitet žene-majke. Na sceni su u kutijama bile smeštene umetnice-performerke čije pokrete smo mogli videti osvetljavanjem samo jedne kutije za vreme izgovaranja nekog od glasova. Tako je svetlo bilo u funkciji diskursa, jer je prvi glas (majke koja nam priča o svoj lepoti i muci rađanja) propraćen žutom bojom, drugi glas (majke koja želi ali ne može da rodi, doživljava pobačaj) crvenom bojom, a treći glas (majke kojoj je važnija karijera od deteta) plavom bojom. Ovakav sinergijski sklop upotpunjen je i kostimima koje smo videli na kraju performansa. Prvi glas je obučen u žutu haljinu sa placentom u kojoj je veliki fetus, dok je na leđima aplicirana reč ‘MAJKA.’. Majka-tačka je majka, i tačka. Posle tačke nije kraj kao dovršenje, posle je kraj kao ispunjenje, može da se nastavlja. I uvek se nastavlja, čini krug, ciklus, „opstojavanje duž kruga moga postojanja, sunca i zvezda“. Tako ovaj glas pokazuje preuzimanje već etablirane uloge, obučen u žuto on asocira na oreol, svetost, jasnoću, dečji princip, princip života.

Drugi glas je obučen u crvenu haljinu sa placentom u kojoj je izvezen embrion, dakle tek začeto dete, dok je na leđima opšivena reč ‘MAJKAAAA’. Majka-aaaa je majka koja ne može da ispuni svoju ulogu majke i time je ispisana u bolu i kriku, gubi simbolički oblikovani identitet. „Ja vidim sebe kao senku. Nisam ni muškarac ni žena“. Obučena u crveno ona je majka koja krvari, protiče rekom bola ugaslog sunca/života.

Treći glas je obučen u plavo, u placenti ima izvezene samo konture deteta jer ostavlja iza sebe prazninu, a na leđima ispisano ‘MAJKA?’. Majka-upitnik jedina stvalja u pitanje ulogu materinstva koju produkuje društvena regulativa, napušta svoje dete zbog uspešne akademske karijere. Birajući ne-ponavljanje dominantnog poretka majčinstva majka-upitnik je prikazana bez emocija, ’prirodna’ osećanja su nestala, „ja sam sad stena, između ostalih žena-stena“. Ova hladnoća kostimira identitet u plavo. Prvi i drugi glas na različit način potvrđuju dominantni diskurs majčinstva, dok treći glas ostavlja izvesni prostor za davanje drugačijeg značenja, za pomeranje parergonalnih struktura u prostor slobode.Poezija danas živi u nekim novim prostorima i drugačijim čitanjima. Tako se i ’tradicionalni’ tekstovi produkuju shodno aktuelnim kontekstima, jer poezija uvek i jeste društveno-istorijski uslovljena.

Primećuje se da u Novom Sadu počinju da se profiliraju generacije koje ovakvo shvatanje poetskog smeštaju u nove i drugačije simboličke mreže, što je još jednom potvrđeno i ovim performansom. Ostaje nam da se nadamo kako će rastuća produktivnost, autorska samosvest i scenska inovativnost generacija Neolita pretvoriti pesimističke i učmale poetske prostore u nove književne vrednosti.