Sa ponosom želimo da vam saopštimo da smo na ovogodišnjem sajmu učeničkog preduzetništva postigli neverovatne rezultate! Zauzeli smo prvo mesto u kategoriji najbolje biznis ideje i prvo mesto na ukupnoj rang listi najboljih preduzeća! Ovom prilikom želimo da se zahvalimo organizacionom timu na savršenom sajmu, u kome smo stvarno uživali, družili se sa starim prijateljima, upoznali nove i stekli mnogo iskustva za budući rad. Takodje se zahvaljujemo i svim ljudima koji su danas bili tamo da nas podrže, jer nam je bilo stvarno naporno i to nam mnogo znači.

Toliko od nas za sada. Ovo je bilo ukratko javljanje, ali zato sutra očekujte nove postove sa informacijama i sumiranjima današnjeg sajma. Takodje ubacićemo dosta slika, a i osvežiti stranu sa informacijama o proizvodu.

P.S. Izvinjavamo se svima koji su želeli da prate “Sajam uživo” jer nismo bili umogućnosti da realizujemo tu zamisao.

“Stari kineski car potkraj života učini svečanu zakletvu: Osvojit ću i iz carstva izbrisati sve svoje neprijatelje.

Malo kasnije dvorjani su ostali jako iznenađeni kad su vidjeli cara kako šeće i veselo čavrlja sa svojim najljućim neprijateljima.

Zar nisi rekao da ćeš svladati i izbrisati najveće neprijatelje svojega carstva?, upita ga začuđeno prvi savjetnik.

Pa ja sam ih doslovno izbrisao, odgovori car. Pretvorio sam ih u svoje prijatelje.”

__________________________________

(Ljudevit Anton MARAČIĆ, Priče o pahuljici)

Ben the great

Ben, 5 let star nemški prepeličar. Zakaj Ben? Ime je dobil po tistem dopingiranem šprinterju izpred 20 let Benu Johnsonu. Hiter je k strela, kdaj se ti zdi, da sta dva, včasih je pa k zadet. Pes, katerega nisem hotel in sem se ga branil z vsemi štirimi. Vedel sem, da je pes velika obveznost. Za rojstni dan pred 5 leti sem ga »fasal«. Včasih sem vedel, da so mešančki in uni z rodovnikom. Potem pa ti nekdo reče, da je v ne vem kakšni grupi FCI. Izvem, da je lovski in da ima lovska grupa, še sedem FCI podskupin. Prvi pes, nič ne vem kako kaj, ampak z časoma šola poslušnosti, pa druga šola in tako sem se »navlekel » na tega kosmatinca, da kar ni res. Tako, kot vsak pes ima tud on svoje muhe. Sprehode si je jemal kar sam, kdaj je šel na raziskovanje, kdaj pa kdaj laja 6-7 ur zapored, zna gledati v zaprta po cel dan, ko gre preganjat divjad ne preganja sam po enem gozdu ampak preganja cel gorski masiv v razdalji 20 kilometrov…Sem ga tudi po radiu že iskal in itak so ga povsod videvali. Ponavadi počaka pred kakšno gostilno in si tako po nekaj dnevnem iskanju lahko privoščim hladno pivo ( za to ga nisem treniral – talent ). Drugače je plemenjak in je za razplod svoje rase. Tako, da ga ponujam ( drugi ga hočejo za svoja legla širit )  po naši lepi Sloveniji in zaračunavam njegove spolne usluge. Sem njegov gospodar in neke vrste »zvodnik. Jebeni pasiji PIMP. Priznam, da si tega nikoli nisem mislil, da so psi takšni in drugačni. Ja no zdaj se pošteno poznamo in preživimo marsikateri mali »živčni zlom«. Celo na olimpijske igre sem ga hotel prijavt, k se je sosedova psica prvič gonila je skakal 2,4 metra visoko v luft ( brez zaleta iz mesta ). Ja legenda, je car, je kurbir z svojim pimpom. No sej tudi  to mora bit a ne?

Človekov najboljši prijatelj… pes. Ne zanima ga, ali si bogat ali reven, pameten ali neumen, ne zanima ga ali se voziš z Marcedezem ali traktorjem, ali živiš v tronadstropni hiši ali v bloku. Pomembno je le, da mu daš svojo ljubezen in podariš svoje srce. Takrat ti ga bo dal tudi on. Za koliko prijateljev lahko to rečete? ( iz filma Marley and I )

Beše to pre 14 godina. Dogovorismo se sa prijateljima da godišnji odmor provedemo u Grčkoj. Polihrono na Halkidiju. Dosta lepo smo putovali, starija cerka i ja, nakljukane tabletama za protiv “rigoletisanja”.

Stigosmo u mesto. Slatko, malo,  sa leve strane magistrale. Sa desne, malo u brdu, diskoteka, na čemu ću im biti večno zahvalna.

Smestismo se u solidan apartman. Prvih par dana sami, posle stigoše i oni prijatelji, sa kojima sve ugovorismo.

Prvi dan na plazi, starija cerka pronadje svoje drugare iz grada. Super, ona je bar imala društvo, a mladja se upoznala tu na plazi sa nekim novosadjanima.

Bilo nam je divno.  More čisto, toplo, iznajmljivanje ležaljki i suncobrana, sve da ti postave, gde želiš.

Starija, sa društvom, naravno, podalje od nas. Vidimo mi, zablentačio se u nju jedan ćelavi, pegavi, koji je sa sobom vukao flašetinu sa vodom. U to vreme, kod nas nije bila ta moda, pa nam je bio jako smešan. Videsmo mi, da se gledaju uzajamno.  Dodjoše oni i do nas, upoznamo se i krenemo u restoran, gde je njegov ćale radio za šankom a maman držala prodavnicu igračaka u centru. Inace, to im je bilo 8. leto da dolaze u Polihrono, kako bi trojicu sinova sklonili sa Londonskih ulica.

Bila mi ok familija, jako simpatični, komunikativni, vredni, radni. Svako veče, u Rodi baru, bile karaoke na kojima su učestvovali, uglavnom englezi, jer je to bio i njihov hotel. Jako smo se smejali i uzivali.

Posle nedelju dana, skužimo mi da se naša ćerka dobro zatreskala u Dzeja, a bogami i on je nju gledao kao kuče. Meni žao sto za 4 dana odlazimo kući, jer je devojka morala da obavi popravni ispit. Šta da radimo, desilo se! I posle 4-5 dana, krenusmo. Plakanje, skoro do Novog Sada. Na rastanku, obećali smo da će se videti, ako ne pre, za doček nove godine, sigurno.

Svaki dan su se čuli telefonom. Kuknjava, plakanje! Ne znam kako je uspela da uči i polozi popravni ispit. Posto je sve ispalo kako treba, želeli smo našoj ćerki da ispunimo želju. Vratili smo se u Polihrono, kako bi se videla sa momkom. Njenoj i našoj sreci, nije bilo kraja. Momak nas je čekao, kao ozeblo sunce. Potrajala je ljubav i tih nedelju dana.

Onda opet, isti scenario! Rastanak, suze, obećanja…

Oni nastaviše da telefoniraju jedno drugom. Kako se priblizavala nova godina, ćerka se polako hladila, a i brak izmedju mene i mog muža, takodje.

Nije bilo smisla pozvati momka u goste u kuću u kojoj nisu zdravi odnosi.

I tako, on je zvao, nije odustajao. Dodje i novo leto, na more u Polihrono, odlazimo sestra i ja sa naše tri ćerke.

Sreću se Dzej i moja ćerka. Ona je polu rezervisana, odnosno, nije joj baš jasno šta oseca prema njemu. Jedan dan, dodje ona i saopšti mi da je on pitao da li će moći da nas poseti u NS, te jeseni. Ja, ne znam sta da kažem, jer to sve zavisi od nje. Malo nam neprijatno, te, pod mojim pritiskom, ona ga poziva u goste.

Odlazimo kući i čekamo sta ce se dalje dešavati. Stvarno, nije prošlo ni mesec dana, javlja Englez da mu šaljemo garantno pismo, što i učinismo.

I stigao on u Bg. Otišli po njega, dovezli ga kući, a moja ćerka ne može da ga smisli. Stalno ga eskivira. Ja, očajna, ne znam sta ću s njim. On sav pokunjen. Ja je odvlačim u drugu sobu, a ona, mrtva hladna kaže: Pa ti si ga zvala, ti ga sada i zabavljaj! Mooooolim? Pa od tebe je zavisilo, ne od mene! Ali, ona ne odustaje. Uvaljuje Dzeja  zajedničkom prijatelju, ona izlazi sa svojim društvom. Jao, majko mila, ja da se besim! Samo mu se smeškam i pokušavam da mu objasnim sta se dešava. Engleska škola radi, on fin, razuman. Mogu da mislim, kako je jedva čekao dan da zbriše kući! I tog dana, skoro da nije htela da ide s nama da ga ispratimo. Bilo je okršaja. Ja sam mu se izvinjavala, pozdravila se sa njim a on je jadan, otišao, ko pokisao.

Videla sam ga i sledeće godine u Polihronu, ali starija cerka nije išla sa nama. Samo smo se izljubili i proćaskali po koju. Posetila sam i njegovu mamu i tatu, pa smo malo evocirali uspomene. Tako je to sa decom, opšta konstatacija.

Dzej se posle nekoliko godina ozenio, devojkom iz Sremske Kamenice, tako da sam ga često vidjala u NS. Ima dva sina s njom. Nadam se da je pronašao srecu, kao sto je moja ćerka!

Tako se završila ta ljubav, na moru!

Pozdrav vsem!

Tisti, ki je še ne poznate, v naročju Šimenčevega ata sedi Šimenčeva Julija. Z družino dopustujejo v Savinjski dolini in odločili smo se, da jih obiščemo. Seveda se je za ponovno snidenje najprej spodobil nežen poljub, ki je na Julijo učinkoval, kot sem predvidel.

Druženju ob Savinji seveda nista izostala naša draga prijatelja belokranjca Petra in Iztok. Posebej Petra kaže veliko navdušenja in zanimanja do malih slinastih bitij. S svojim rokovanjem in pozornostjo kaže velik občutek do otrok in v vsem tem času si je pridobila že veliko tovrstne spretnosti, ki je potrebna za mlade mamice. Materinski čut ji bije sto na uro in ob vsem tem kar žari.

Posebej, če ima pri roki kozarec Laškega.

Ja moram se poklonit štirim kraljem, no pravzaprav trem (jaz sem bil eden), bilo je zadnje “študijsko”-delovno leto v Ljubljani. Bili so moji cimri in bili so vsi kralji. Tako, da poklon trem kraljem in noremu letu v Ljubljani v Šiški. Bilo je ludo i nezaboravno. Res leto za nepozabit. Leto, ko je bilo vse dovoljeno. Tribute to my roommate STOJC , DETE in VIDKO (vsi wajdowščna crew)…

4kings

Simchy, dragi prijatelj, kolega, legenda dravelj, novopečeni sokrajan…želim ti vse najboljše za tvoj rojstni dan in vse naj naj..največ zdravja…in veliko neznanih krajev po svetu….pa, da ti kave in čikov ne bo nikoli zmanjkalo.(čestitka gre po tej poti, ker trenutno Simchy s svojo ženo Barbaro odkriva Indijo in Nepal)

Simchy

dan 10 & 11

Kao i uvek posle maratona imao sam onaj osećaj praznine a ne zadovoljstva. Neko može da bude srećan nakon što je postigao neki određen cilj, plasman, rezultat, a meni je sam maraton najveće zadovoljstvo i po pravilu sam posle toga melanholičan, jer verovatno u podsvesti znam da se sledeći tako zanimljiv događaj neće skoro ponoviti i to me tišti. To da li sam išao ovaj rezultat ili onaj, bolji illi lošiji od planiranog, to prosto sperem sa sebe za vreme tuširanja odmah posle trke i više mi nije važno. Ni to da li je neko stigao pre mene, ili sam pak ja stigao pre nekog interesantnog, sve to gubi na važnosti tog časa kada prođem kroz cilj. Koga sam ulovio – ulovio sam ga, ko mi je pobegao – pobegao mi je, ne postoji niko koga moram dobiti ili koga ne smem dobiti ili šta već. Naravno da svakome dodatno skoči adrenalin kada vidi da mu je neko na dohvat ruke (noge) u poslednjim kilometrima trke, ali to je motivacija više da se, pa neću reći “istrči bolji rezultat”, nego da se dodatno provere sopstvene granice i mogućnosti. Što je ionako problematično kada sam ja u pitanju. Jerbo svo ono jurcanje na kraju vrućeg Podgoričkog podneva i poslednjih 2.2km kao najbrža deonica celog maratona i to za čitavih 1km/h (!) dosta govori o mojoj konzervativnoj taktici. Bio je skoro članak na blogu science-of-sport koji je govorio o tome koliko mozak svojim kontrolama utiče na totalno opterećenje za vreme takmičenja ili nekog testa. A nedavno sam bio stisnuo na neki link, na istraživanje o uticaju amfetamina na anaerobni prag (slepa studija) gde su ljudi na istom naporu izdržali čitavih 20′ duže nakon što su ih malo “frizirali” stimulansima, što je ukazalo na to da prag napora nije isključivo fiziološki nego je itekako mentalni. E sad, ko ima nizak taj prag, on će slabije odraditi trku ali će zato biti za par dana kao nov i verovatno će se manje povređivati, dok će onaj kome su kočnice labavo postavljene često završavati trke totalno iscrpljen i oporavljati se nedeljama od svakog maratona. Što jednom reče Marijana “pa ja sam samo par maratona završila a da nisam u cilju pala ili povraćala” – to je situacija kada neko ima nonšalantno postavljen osigurač u mozgu, ili ga i nema, i ko dotera svoj organizam do apsolutne iscrpljenosti. Naravno moraš biti i super utreniran da bi to postigao, a ona je proporcionalno toj visini osigurača bila utreniranija od mene da trči, jer ja ako trčim brže – ne osećam se “kao da tako mogu do kraja”. Možda kada bih umesto 200-300km mesečno preko leta trčao malo više, a puno manje vozio biciklu, verovatno bih malo bolje “prepekao” svoje noge i utrenirao ih da mogu tako jako da trče koliko može srce da ih podržava. Ovo srce je utrenirano na bicikli, zajedno sa mišićima potrebnim da se vozi bicikla, i kada ga upariš sa trkačkim mišićima ono se solidno dosađuje par sati, sve do poslednjih 10-ak kilometara maratona. Sve dotle to su pulsevi oko 150, vrlo nisko za standarde maratonaca, to je radije neki ironman opseg. Dakle treba da nabavim te kako-se-zvahu droZe pa da se jednom u životu i ja zaduvam kao sav normalan svet, da pokušam da prevarim ovaj mozak koji uporno misli da ne može brže, koji uporno čuva ove noge a da ne zna ni sam za šta ih čuva. Eto, za poslednja dva kilometra? Ko će ga znati… Bilo kako bilo, poenta je da sam taj dan bio onako “kljok”, što zbog opšteg zamora, maltretiranja, putovanja, nerviranja pre i posle maratona i u putovanju, a što zbog same trke, nespavanja, stresa oko svega toga, plus to hronično osećanje “zabava je gotova, a sledeća nije na vidiku”. Kao dete kad ga skineš sa ringišpila, ne možeš mu reći – neka bude srećno jer je išlo lični, 5 žetona za redom! Fuck the lični, daj još jedan krug!

Dan nakon trke je počeo tako… što su nam rekli da mi je juče umrla baba. To je bila poslednja živa od svih naših osam baba i deda, a četvrta koja je umrla dok smo bili u Crnoj Gori! Pre toga se već tri puta desilo da neko umre dok smo bili na zimskim pripremama na moru, a od toga smo dve sahrane propustili jer su nam prekasno javili. Jedino smo dolazili u Valjevo kada je umrla Lolina baba po majci, i to se izrodilo u pravu avanturu sa vejavicom, smetovima i blokiranim putevima, crkavanjem akumulatora i 12-satnim povratkom u Crnu Goru, posle čega smo bili nekoliko dana premoreni i kilavi. Ovaj put bar nismo imali taj problem jer smo znali da ćemo stići na vreme na sahranu u Beograd, u utorak ili sredu, a danas nas je umesto planiranog razvozavanja i sređivanja utisaka posle trke čekalo drndanje oko nameštanja stakla. Mogli smo da čekamo dve nedelje (?) da bilo ko od uvoznika to naruči, ili da odmah odemo do Uba i da kupimo “polovno a kao novo” pa sutra da to namestimo u Valjevu. Tako smo se dogovorili da svratimo do Ninkovića i da se malo ispričamo nakon maratona, poigramo se sa malom Anastasijom, a ono što nismo planirali je bilo da smo se malo napili neke domaće Orovače. Naime to je pravilan izgovor jer se ovde u selima kaže oraj ili eventualno ora’, a nikako orah, to je previše književno (a književnici valjda ionako piju vino?). I onda se orahova to jest ora’ova to jest or’ova to jest orova rakija zove orovača, stručno. Nine je jedan veliki zajebant. Podmetnuo nam je neke male čašice, da nas navuku da popijemo više, i kad srkućeš onako u malim gutljajčićima više nemaš pojma ni koliko si popio ni koliko ćeš još popiti, tek ja vidim da me udara u obraze kao da mi je dao zubar inekciju. Dosta promila! – vičem svaki čas, a verovatno je u povratku Lola vozila auto. Kažem „verovatno“ jer lagao bih ako bih rekao da se sećam.

Usput smo ipak nešto stigli da pričamo o tek završenoj avanturi, malo smo razmenjivali detalje koji su se provukli kada nismo bili zajedno, Lola je pričala sa Ovim dok je meni nešto pričao Onaj i tako dok se to sve ispremeša, nikad kraja. U čudu smo komentarisali opsesiju Aninog Trenera da je ona možda (?) mogla da istrči maraton, a sve zbog pozamašnih novčanih nagrada. Ona se nije preterano palila i videlo se da se živa usrala od same ideje, a jedina podrška joj je bio hronično napumpani ego za šta je Trener pravi velemajstor. To je ono stalno ispiranje mozga tipa “ako može ovaj možeš i ti” ili “nije ona ništa bolja od tebe” a sto puta ponavljana stvar lako postaje prihvaćena istina, bar je tako tvrdio čika Gebels. Vraćali smo se često u razgovoru na te scene, na gledanje propozicija, maštanje o velikim Evrima, bilo je tu i vrbovanja u smislu kako bih ja trebao da trčim zajedno s njom i da “pazim na nju” mada nisu ništa nudili za uzvrat. U par trenutaka je delovalo da su vrlo blizu tačke da pregrizu dilemu i odluče se za maraton po sistemu – jebeš vrapca u ruci (300 Evra za polumaraton) kad ne mogu da skinem oči sa goluba na grani (duplo više od toga, “pa čak i ako prohoda pred kraj”), ali mislim da sam ja toliko paničio i toliko strašno predstavio sve što može da se desi ako ona pukne, da je to prevagnulo i donelo pobedu zdravom razumu nad preambicioznom monetarnom politikom. Sećam se da mi je jedan od argumenata bio i taj da je bolje na 10 trka uzeti po 300 Evra nego jednom uzeti 1000 pa odbolovati celu jesen. Kad svemu tome dodam da je imala neodgovarajuće patike i da je bila takva vrućina da je kolabrirala posle 21km, taj dan nakon trke sam postajao svestan da sam joj juče što bi deca rekla “spasao život” time što sam se odlučio za odlučno odgovaranje od ludosti umesto za neutralnost (radite šta hoćete) ili za paljevinu (možeš ti to, idemo zajedno) iako sam tako verovatno propustio potencijalni lajftajm spektakl. Zabavljam Lolu dodatnim pojedinostima: a jel znaš šta je bilo kada me je Trener pitao šta sam ja trenirao onih dana pred maraton? Ja mu ispričao kako sam onaj dan pred stotke išao ujutru sat i po laganog tempa prema planinama, a on mi kaže – Eto! Da je išla i ona sa tobom, istrčala bi bolje polumaraton! Zamisli! Ja ga gledam kao da je pao s Marsa, razmišljam – ma daj, pa da je i tada išla sa mnom, ne bi jadna sprintala u cilju sa Snežom Kostić, nego sa Lolom, i tih 2h03′ bi joj bila premija, heh heh.

Komentarišemo tako i kuriozitet da nam je uveče nakon trke i obijanja auta, od prisutnih 300 trkača trenera i organizatora, samo Marija Vrajić ponudila nešto novca, dok su svi ostali samo dolazili da gledaju razvaljen auto kao neku cirkusku atrakciju, i puni utisaka odlazili da dalje prepričavaju šta su eto videli. Nismo uzeli nikakav novac jer smo znali da je Ana uzela pozamašnu nagradu i par bonusa ispod stola, pa smo mogli od nje da pozajmimo ako bi se baš usput nešto ne-daj-bože desilo. No sama Marijina ideja da nam ponudi pomoć značila nam je mnogo više. Svakako ne možeš gomilu ljudi brzo i dobro upoznati, ali se tako kroz neku sitnicu neko izdvoji, izviri iz njega neka osobina po kojoj ga zapamtiš. Nekog ćeš pamtiti po ravnodušnosti a nekog po neočekivanoj predusretljivosti, i ne postoji pravilo po kojem će ti se neko blizak uvek naći pri ruci, a po kojem će te neki dalji poznanik tek preskočiti pogledom. Kao u filmu, tog dana se desilo baš ono potpuno suprotno. Trista Ljudi – a samo jedan Čovek… ali nije ni ti loš prosek, jer sve dok je tog jednog, poslednjeg, znamo da smo još među ljudima, da nismo sami u toj gomili.

Dan 11

Šta mi vredi kupljeno staklo kada nigde nema majstora da ga namesti? Nakon par sati surfovanja po gradu uspevam da nađem tipa koji je to tako delikatno i stručno uradio da sam se pitao zašto to nisam sâm odradio. Kad sam već mogao da zgrabim bušilicu i bonsek i sâm da ugradim krovni prozor u Škodu, ovo je u odnosu na to bilo Obdanište, tim više što je na kraju više delovalo da JA menjam staklo a da mi tip pomaže, nego obrnuto. Dobro, nije mi nešto mnogo naplatio pa su stvari došle na svoje. Javio mi je ćale da je sahrana sutra pa smo posle podne ipak otišli na dvosatno razvozavanje, melem za dušu a verovatno i za noge koje nekako uvek udrvene tek dva-tri dana nakon trke, naročito ako je trka povezana sa predugačkim putovanjem. I opet one priče, koliko sam mogao. Ja kažem: koliko sam istrčao – toliko sam mogao, ali uvek me drugi pale… Jesam odradio prvih 21km za 1h26 a drugi deo za 1h24, s tim što je sredina staze malo ispod starta i cilja jer se reka iz Podgorice uliva u Skadarsko jezero koje je tu oko sredine staze, no tih par desetina metara se naravno uopšte ne oseća za vreme trčanja osim oko 30-35og km gde par pravaca vidno “visi” u odnosu na ostatak staze. Ali sva ta gađanja na temu da ja mogu 2h45 ili 2h42, a neki su se euforično gađali i sa 2h35, to je bila puka teorija, ili sam je bar tako shvatao. Ko će celo leto trčati a da ne sedne na biciklu, fuj? Da mi prolazi život u krugu od 15km oko kuće, kao da sam vezano kuče na lancu? Ni onih trocifrenih kilometara mi nije dosta kada biciklama zapucamo na celodnevnu ultru, tako da ne mogu da zamislim toliku žrtvu u životu, naravno pod uslovom da mogu da biram. Priče, priče, dok nakon dužeg vremena opet zajedno okrećemo pedale, a ja sam srećan jer posle 8 dana opet sedim na bicikli i nekako sam zadovoljan, počinje lagano da se vraća život u mene, šokovi i stresovi blede, mada još nisu prošli, ali bar više ne delujem samom sebi bolestan od umora…

Can u fell the heat? Can u smell the sea? Summer time is coming!

“selo gori, Ana se češlja…” (dan 9)

I tako je svanulo maratonsko jutro, ko se naspavao – naspavao se, ko nije – nije, a trka je ista za sve. Dok su svi ostali doručkovali u restoranu, Lola i ja smo seli u auto, izvadili medenjake i kolu lajt, neki džem, malo meda, malo dvopeka, i kao kamperi, kljuc kljuc guc guc. Spakovali spo i izneli stvari iz sobe i natrpali nazad u auto, torbi do krova! Jebote ukrašće nam auto, kaže Lola, ovo nije nikada ovako izgledalo. Torbe uvek ostavimo u sobi, vredne stvari damo na recepciju, i auto ostane na parkingu prazan osim bicikli ali šta će crnogorcu bicikla, treba to voziti, možeš ladno i PORED auta da je ostaviš   Ne valja, vidim da ne valja. Osvrćem se okolo, razmišljam, gde su oni busevi što su dovezli trkače iz Novog Sada i Beograda? Vidim bus ali vozača ni od korova, da ga pitam da mi sačuva samo jedan ranac i da tu stavim sve što vredi. Častio bih ga fino za to, ali šta mi vredi kad ga nema… Odem nazad u hotel, jer mi bi da tu prespavamo i posle maratona, ko će mrtav umoran da vozi 8-9 sati auto, noću, posle maratona… ali kažu mi na recepciji da treba prvo da se raspreme sobe… pa da opet dođem posle 10h! A ja već krećem na start, kakvih 10h, tada ću već trčati… I eto ti ih Ana i Trener, doneli sve svoje stvari da ostave kod nas. Razmišljam i pokušavam da ih preusmerim: Nećete vi sa nama kući, nosite to kod Čelikovića u auto ODMAH, ako će vas on voziti večeras. Kažu “OK” i odu, prave se blesavi. Vidim ja da njih jednostavno MRZI da prenose stvari od auta do auta, i po onoj seljačkoj logici “sve što možeš danas a ti ipak ostavi za sutra” ili po sistemu “kako ćemo – lako ćemo”, kao prebaciće oni stvari POSLE maratona. Ne ne ne, ja insistiram, ovo je previše stvari “na izvolte”, vidi jebote ranaca do plafona, deluje kao da je pet ekipa tu ostavilo stvari i otišlo na trku. I oni opet negde nestadoše, jebe se njima za sve što ja pričam, njima je trka u mislima i baš ih briga za takve sitnice kao to gde će im biti stvari. Praktično mi pobegoše. Imaju oni pametnija posla. U stvari su u pravu. Na dan trke nema prijatelja. Organizuj se tako da je tebi sve naj-naj, a drugi nek crknu, nećeš zažaliti. Sve probleme “šalji dalje”. Naučena lekcija.

Pošto je opis trke stajao na blogu, ako nekoga zanima mogu da ga pronađem i da mu pošaljem na email ali neću sada ovde ponovo kopirati priču sa cele trke. Uglavnom išao sam lični rekord u čudnom vremenu 2.49.59 i svi misle da sam usprintao u cilj panično gledajući u veliki sat, ali nisam, jer je taj sat u Podgorici uvek pogrešan pa zna da omane i za 10-ak minuta tako da ti ništa nije jasno šta se događa, brineš da nisi slučajno skratio ili promašio stazu, ili ko zna u čemu je tajna. Te godine meni je pisalo 2.49.04 kada sam prošao liniju cilja i tek posle su mi dali zvanično vreme, a ja sam ulazeći u ciljni pravac i videvši te cifre malo usporio i mahao levo desno kao debil, pozdravljao publiku, dovikivao se sa nekim, sad se ne sećam s kim, i tako dalje. Posle sam shvatio da sam zbog tog glupavog semafora mogao da nonšalantno utrčim za 2.50.02 što bi bilo debilno i verovatno bih se nervirao.

Posle moje trke sam prvo čekao drugare maratonce, pa sam čekao polumaratonce, oni startuju nekako pomereno da bi svi završili istovremeno pa je opšta gungula u cilju. Stižu i žene, Ana finišira na samo par desetina metara ispred Sneže Kostić, ja gledam u čudu sat koji kaže 1h25 i naravno siguran sam da i on “maši” za desetak minuta, pa mislim – hehe kad vidi Seljanka da je u cilju slikaju ispod semafora na kome piše 1h25, ima da popizdi od besa! Posle toga smo je ja i Šepeljeva oživljavali, polivali, skupilo se maserki doktorki i desetak ekipa za reanimaciju i nekako je vratiše u život, jedino su joj ostali žuljevi i to pozamašni. Nećete mi verovati, žene su stvarno išle 1h25!!! Kažu bio je kasno start pa ih je dotukla vrućina. Hmmmm, ja sam u trenutku njihovog starta upravo “startovao” sa 25-og kilometra i odradio zadnjih 17km maratona, kao da meni (i ostalima) nije bilo vrućina? Nakon one prošle subote kada sam zaključio da je domaća ženska atletika u banani jer ne mogu štafetno da pobede Oliveru u polumaratonu, danas sam zaključio da nisu u banani nego da su u TOTALNOM KUR** jer dve najbrže žene ne mogu da u štafeti pobede najbržeg domaćeg veterana, dok on po vrućini trči maraton a njih dve po 21km!!! Sabereš im vremena i prebace 2h50! Sačuvaj bože. Posle toga sam sa Marijom čekao njenog Dejana dok se ona tresla u stilu – da mu nije pozlilo, da nije ovo, da nije ono, kao da je dovela dete od 5 godina da trči maraton pa se sad brine. Tu negde je i Lola završila polumaraton, ležerno i rekreativno, vidno srećna da sutra može opet na biciklu. Onda smo još neko vreme svi zajedno tešili Mariju, a jest postajalo kasno, stiže zima dani se skraćuju a Dejana još nema… ali naravno stigao je živ i zdrav, ali mnogo stariji nego što je bio na startu, pre 4.5 sata… Omatoriš dok trepneš na tim maratonima, vreme leti

I naravno, šta se desilo, nisu nam ukrali auto kao što sam se ja plašio, ali su ga zato obili Sve ispreturali, razbacali, sve torbe ispraznili, i u sve to se umešalo staklo u sitnim komadićima tako da sam se sav isekao kasnije kada sam to dovodio u red. Delovalo je kombinovano kao jedna mala eksplozija i jedna osrednja deponija. I naravno Ana nije imala ništa para kod sebe, trener je imao čitavih 20 Evra ali dobro sakrivenih pa ih nisu našli, a naše su sve našli iako je novčanik bio zavučen negde duboko ispod zadnjih sedišta. Majku im lopovsku, koliko su imali vremena, da sede u obijenom autu sat vremena i da natenane trkeljišu dok ne nađu nešto što zaista vredi. Što je najzanimljivije, to je bio ograđen parking u sklopu hotela, a na ulazu je stajao policajac i pazio da niko ne prođe jer tom ulicom prolazi staza trke. Pitam se da li je taj pandur “čuvao red” ili je “čuvao stražu ” dok je neko drugi odrađivao posao na parkingu? Posle toga smo čekali dva sata onako znojavi i smrdljivi da dođu (sa neke utakmice) dva inspektora da sastave zapisnik u koji na primer nisu uneli ni modele telefona i fotoaparata, nego samo “Samsung i Kanon”, i ajd zdravo.

U svom očaju ošinu me kao bičem Trenerov poklič – “ma da se mi pakujemo i pravac kući, gde ćeš noćas sa ovakvim autom!!??” A ja već razmišljam gde da nađem neki motelčić, zavučen u predgrađu, da porazgovaram sa šefom pa ako nemam gde da uteram auto a ja da ga pribijem uz neki zid onim šupljim prozorom i da tako prenoći, pa sutra lagano, da nađem neki debeli najlon, da preko njega zalupim vrata i tako možemo kući bez problema. I kreće (što bi rekao Kurt Kobejn) mentalno silovanje, ovaj napao ko mutav na telefon – ajmo kući i ajmo kući. Sebični stvor ne shvata da sam ja trčao maraton, da zbog njegovog teve-a sinoć nisam zaspao do kasno, da sam se zbog njegovog buncanja probudio u sred noći, da zbog toga što je on morao da trenira sa svojom pulenkom u Baru ja nisam stigao na vreme u Podgoricu da uzmem sobu, da su mi zbog toga ostale stvari u kolima, da je to se jedan beskonačan lanac koji svo vreme ima i njih kao ko-protagoniste, kao glavne baksuze i izazivače problema. NIŠTA taj ne shvata. Samo da je njegovih 20 Evra u džepu, i on je srećan kao malo dete. Ja mislio – upoznaćemo se bliže, postaćemo prijatelji u budućnosti, a on me upravo razmenjuje za 20 Evra. Njemu ništa ne fali. Ura! I (opet) po hiljaditi put u tih 9 dana ja popustim, sve mi se smuči, u međuvremenu su Sneža i Čeliković isparili i sad su ovi ostali jadni u sred Podgorice (jel’ to moj problem? jesam li im ja tata??) i tako se mrcvarenje nastavi, ja sav već otupeo totalno bez emocija gurnem opet unazad ona zadnja sedišta, bicikle rrrrrkkkkkk zaparaju po krovu i tapacirungu, rokaj brate, šta više oseća ta Meriva, siluju je dušmani već 9 dana, i sad joj je sve jedno, kada te je već tukla cela četa četnika pa kakva je razlika ako dođu još dvojica? Rokaj, trpaj stvari, neka pada vozaču na glavu po krivinama, neka izginemo, ništa više nije važno, toliko sam već umoran i deprimiran da mi je sve jedno dokle ću ostati budan, dokle ću voziti a da li ću i gde ću sleteti sa puta, ako se njima ide kući ajmo onda svi pravac kući i nek traje dokle traje.

Uzeo sam nagradu u kategoriji od 40 evra i to je bilo sve što smo imali od para. Nekada ranije Ana je znala da pita treba li nešto da priloži za put kada idemo zajedno, ali sam ja uvek odgovarao da bi Lola i ja ionako išli na trku pa nju samo vozimo, da nema potrebe. A sada kada se sva katastrofa dogodila prevashodno zbog svog tog njenog davljenja i otezanja, maltretiranja drugih sopstvenom usporenošću, sada su mogli nešto i da ponude za prevoz. ALI NE! Kako mi je bilo krivo. Dakle uzela je ona pare za pobedu, tamo ti se napravi red pa čekaš satima, pa daju prvo onima koji idu busom jer ih ima najviše, pa ovaj pa onaj, pa sam uzeo i ja da bi imali za benzin do kuće, pa smo onda čekali još pola sata da uzme Ana pare za putne troškove!? Jebem li ti sunac žarki, kakve si ti imala putne troškove? … I tek smo onda krenuli. Oni puni para za putne troškove, i nas dvoje sa 1000 evra putnih troškova.

(*na temu putnih troškova – ima dodatak na kraju teksta*)

I šta da vam pričam, oni su pozadi spavali kao jagnjad, nama ni izvin’te ni hvala, jedino se Trener probudio kad sam stao na benzinsku, upitao me – jesmo to na benzinskoj? – u meni se probudi tračak nade da će možda da se ponudi da plati benzin: jesmo, šta si hteo? – a on će ladno: ništa, hrrrrrrkkk, hhhrrrkkkkk… Vrlo funny “Odlazimoooo, daleko u nooooć”, ja polu-mrtav, Lola tri-kvarat-mrtva, svo vreme se beči i pazi na mene da ne zaspim. Adrenalin nas je držao negde do granice pa smo pričali o trci ali posle toga se više ničega nisam sećao, ni kada smo prešli Zlatar ni da li smo ga uopšte prešli (pa morali smo, ako smo stigli u Požegu?) niti se sećam da smo prešli preko Zlatibora, ma ničega se ne sećam.

I kada smo stigli u Požegu, eh da sam imao kameru da to snimam: dakle to je dva sata u sred noći, mi idemo kroz taj gradić i Trener jednostavno neće da se probudi. To nisam nikada video u životu. Kažem čoveku da se probudi, jebote, da mi kaže gde treba da izađe, gde mu je ta stanica, jebala ga stanica, on kaže da ne zna. Počinje pljusak. Mentalno silovanje se nastavlja “sve u šesnaest”. Vozim krugove po gradu, Loli puca film “ostavi ga bilo gde ako već nema bus još dva sata, pa će se do jutra setiti gde mu je ta stanica, razbudiće se na kiši” a utom eto ti je Ana cvili, kako će on jadan po kiši, i tako idemo i tražimo stanicu za koju on nema pojma gde se nalazi. Ja otupeo. Mozak mi ne radi, inače bih uzeo iz alata najveći ključ, onaj 32-36 za šoljice od bicikle, i oboje ih zavario po sred čela. Valjda je to neka samo-odbrana, da prosto odbijaš da si svestan stvari oko sebe, štitiš se da ne poludiš. Kao Ana kad joj pustiš rok muziku. I nađemo nekako stanicu. Eeeeeeureka! I on neće da izađe jer pada kiša, kaže da sačekamo da prođe pljusak! Jebote kako je to sebično i bezobrazno, nit je trčao maraton nit je vozio celu noć, jebe se njemu za moje oči koje peku kao da sam se umivao kiselinom, jebe mu se za Lolina leđa dok se ona drži za ručku na krovu jer više ne može da se udobno namesti, gospodin neće na kišu, da pretrči dva metra do nadstrešnice. Ja puko načisto, krenem da naiđem autom na peron, a ivičnjak je nekih 25cm da ne bi bus mogao da se slučajno popne. Lola vrišti sjebaćeš auto, meni sve ravno do Budimpešte, jebe mi se za auto, samo hoću da više ne gledam tog čoveka, da mu vidim leđa, njemu i njegovih 20 Evra. Izađe on napolje kad Seljanka povika – čekaaaaj, ostao je moj češalj u tvojoj torbi!!!!! I počeše da pretražuju torbe da pronađu češalj… Ja u totalnoj neverici gledam šta se ovo događa, da li je Skrivena Kamera ili je Audicija??? Mamicu ti bezobraznu, ja upalim auto i krenem nazad, kažem joj: ako nađete češalj dok ja okrećem auto, a on nek ti ga doda kroz prozor, a ako ga ne nađete neka ti ga sutra ujutru pošalje brzom poštom! Wrooooommmm odoh ja za Valjevo dok je on ostao da pretura po torbi na peronu. Jebo ih češalj. Ja ovog čoveka više nikad neću nigde voziti – kažem tiho. Lola ćuti, Ana ćuti, ućutah i ja. Odvezem je džentlmenski za oproštaj i dugo sećanje u njeno selo direktno pred kuću jer je bio pljusak u zlo doba od tri ujutru. Kakav sam da sam, i kakva god ona da je bila i šta god da je “zaslužila”, ipak nisam takav skot da je ostavim u gradu u sred noći, jer kakva je stipsa pre bi crkla nego što bi platila taksi, pa bi peške vukla stvari do kuće 5km po kiši…

(*) Sledeće jeseni sam odlučio da neću više ni Anu nigde voziti, jer mi se ponovila još gora situacija, na Cerskom polumaratonu. Nebitno je što se ponašala krajnje nevaspitano i stavila slušalice u autu da joj nas troje (Lola ja i Radiša Simić) ne bi smetali, to jest “on joj je nešto bio dosadan”, nego se tamo pojavila i tražila pare za put jer je navodno “došla direktno iz Ivanjice”, kako joj je trener rekao da kaže, da bi dobila veće putne troškove. Zamislite situaciju: Živanović, koji je jedan ono baš gospodin, totalno cool tip, koji vidi da dolazimo zajendo, vidi da je mi dovozimo iz Valjeva autom, i koji se meni preko njenog ramena nasmeši dok mu ona priča kako je došla direktno iz Ivanjice, a ja mu sleganjem ramena dajem gest “nemam ništa s tim” – taj čovek je mogao da pomisli da ću ja nedajbože sa njom da podelim pare koje je ona od njega isprosila? NIKADA više neću doći u takvu “s kim si – takav si” situaciju, i sramotiti se u društvu lažljivih i pohlepnih ljudi. Tako je i bilo, kada je pitala da se iz Bijeljine sa trke vrati sa nama, ja sam joj rekao “imam pozadi neku biciklu”. Što bi reko Džoni Štulić – “dovoljna je jedna riječ, odjebi”.

Zadnji večer je bil poslovilen večer… Za odlično glasbo je poskrbel DJ Sylvain, ki je redni spremljevalec Collegiumovih destinacij. Dress code je bil bela ali črna sexy majčka.

Več o dogajanju pa v nadaljevanju…