Mačke znaju tajnu kako se dolazi do hrane bez rada, do krova nad glavom bez zatočavanja i do ljubavi bez odricanja.

W.L. George

a Trgu slobode u Tuzli danas je u organizaciji Fondacije “Istina, Pravda, Pomirenje” održan miting podrške pod nazivom “Pravda za Iliju Jurišića”. Na taj način Tuzlaci i građani BiH su današnjim mirnim protestnim skupom nastavili  bitku za pravdu, za Iliju Jurišića a od institucija BiH zatražili  da napokon ozbiljno shvate problem.

U otvorenom pismu upućenom sa skupa državnim organima BiH, Republike Srbije, građanima, te predstavnicima Međunarodne zajednice mjerodavnim u BiH poručeno je da upotrijebe sva međunarodnim pravom i domaćim konvencijama dopuštena sredstva u cilju kako bi se osigurala sloboda za nevino osuđenog Jurišića.
Kako je naglašeno, sramnom presudom od 12 godina Iliji Jurišiću je na teret stavljeno nešto za što nije kriv. Protestni skup bio je i pritisak na pravosudne institucije Srbije da prestanu s manipulacijama i što prije završe proceduru oko presude, kako bi advokati Ilije Jurišića mogli učiniti drugi korak i reagirati prema Vrhovnom sudu Srbije.

Danas je bez obzira na kišu podršku Iliji Jurišiću svojim dolaskom dao veliki broj građana. Također, podršku su dali i predstavnici Opštine Tuzla, kantonalne vlasti, Udruženja građana  Tuzle, TK i BiH, rudari “Kreke” i mnogi drugi.

Na skupu podrške Iliji Jurišiću obratili su se Sinan Alić, predsjednik Fondacije “Istina, Pravda, Pomirenje”, Meša Bajrić, bivši načelnik Stanice javne bezbjednosti Tuzla (1992-1998), Selim Bešlagić, bivši načelnik Opštine Tuzla, Jasmin Imamović, sadašnji načelnik Tuzle, Jozo Nišandžić, zamjenik predsjedavajućeg  OV Tuzla, Tomo Vidović, potpredsjednik Skupštine TK, Zoran Jovanović, predsjednik SGV-Pokret za ravnopravnost TK i Senad Pećanin, glavni i odgovorni urednik magazina “Dani”.

Veriaci túto kampaň kritizujú, lebo nedokážu rešpektovať názor druhého. Sú príliš zahľadený do seba.  “Sloboda prejavu je však základným právom, ktoré je stále porušované, keď niekto zverejní názor, že Boh neexistuje, je to vyjadrenie jeho názoru ” bráni kontroverzný nápis predseda talianskej únie ateistov, neveriacich a racionalistov Raffaele Carcano.

Ateisti sú ochotní ísť obhajovať svoje právo aj na súd a majú na to plné právo. Rozhodli sa tak potom, čo agentúra, ktorá má na starosti reklamu na dopravných prostriedkoch odstránila slogan “Zlá správa je, že Boh neexistuje, dobrá je tá, že ho nepotrebuješ.” Neveriaci sa však nevzdávajú a na svojom webe rozbehli internetovú kampaň na alternatívny slogan. Úniu podporili sympatizanti vyše 30 tisícmi eurami, aby pomohli rozšíriť ich iniciatívu umiestniť podobné slogany aj v iných krajinách.

Úspech zaznamenali v juhozápadnom meste Genoa, kde do polovice marca budú premávať dva ateistické autobusy. Všade, kam jazdia, propagujú ich slogan “Dobrou správou je, že v Taliansku žijú milióny ateistov, výbornou je, že veria v právo na slobodu prejavu.” Presadiť aspoň bilbordy sa im podarilo v ďalšom južnom meste Pescara.

Únia sa pustila do boja aj prostredníctvom sociálnej sieti Facebook, kde si našla veľké množstvo podporovateľov a sympatizantov. Do podobnej kampane sa pustili aj v Londýne, Barcelone a Washingtone, kde veriacich rozoštváva slogan “Boh pravdepodobne neexistuje. Prestať sa teraz trápiť a užívaj si život”.

Osim nekih kapitalnih ulova poželim ponekad i da plivam.  
Nekad bih igrao lopte kraj rijeke ili jezera.  
Dosta mi je lažnih medalja.  Angie je zaslužila svaku koju je dobila ( garantujem )!
Muzičar sam,  nekad bih pustio pokoju iz sveg glasa… Pobogu čovjek sam, nisam hajvan!
Želim roštiljati   a ne biti obavezan sa takmičarskim zahtjevima.
Takmičenja ostavljam “novim budalama” željnim dokazivanja! ( ja više ne vidim materijalni stimulans u tome, heh…možda sam ostario, a?)…
Ponekad volim i popiti pokoju  ( ne zamjerite mi!)
Jednostavno…
Vrijeme je za buđenje!  
Dok nekog ne opali po džepu… hajjj… nejseee…
Nisam vas napustio!
Naprotiv!
Hvala vam na riječima podrške. Angie nek’ radi kako hoće. Ja idem svojim putem ali nikad više neću biti SPORTSKI ribolovac!
Ako mi dragi A.dž.š. dozvoli, od sad idem u ribolov za svoj ćejf!
Do sad to nije bio slučaj!
BISTRO NARODE*

Od prestanka rata, sam sa Edinom Mešković (Angie) kojoj sam vjerni pratilac na svim njenim takmičenjima!
Nisam ja plovkaroš. Ja sam čekaroš! Šaran i tako to ali nejse… nećemo sad o tome!
Htio bih reći da iako će možda ovo pročitati neki članovi SRD “Rudar-Kreka-Tuzla” i da će možda poslati, neko od njih oportunih, post tj. repliku na moje izlaganje, smatram, gledajući u svoj džep (moram priznati da mi je on jedino mjerilo u ovakvim situacijama) da je ovo čisti promašaj… za sve ove poratne godine!
Pošto sam ribolovac vikendaš (ograničen sam zbog posla na subotu i nedjelju) stvarno mi se ne isplati angažman u nekom od ribolovnih klubova!
Dosta je sa mojom ljubavlju prema vođenju knjiga sa ribolovnih takmičenja (tu brigu vode sad neki drugi ljudi, ne vidim njihov interes u tome…hmm…), dosta mi je sa ekološkim prikazima totalne katastrofe u BiH vodama!
Poželio sam slobode!
Nadam se da me razumijete!
Znači, ne moram biti član nekog društva da bih nekome morao dokazivati da li znam nešto o ribama + ribolovni ispit jer masa totalnih amatera dođe na neko jezero ili rijeku i plati. Plati svoje neznanje! Blago njima kad imaju para. Ne, ne žalim se ali za tih nekoliko vikenda tokom sezone, mogu makar svojevoljno da odaberem destinaciju na kojoj ću loviti recimo šarane, ne plaćajući klupsku dozvolu!
Nadam se da me razumijete?
Možda će me lokalne dozvole malo više opaliti po džepu ali ću makar ići na mjesta sa potencijalno sigurnijim ulovom! Ne želim više da idem na takmičenja (sportska) sa mjestima koja neko “populariše” i uporno “promoviše” a tamo nema ribe ni za 500 gr. trosatnog ulova!

Poenta mog reagiranja je bila, da ne želim više da gubim vrijeme na tzv. republička takmičenja i “majstorice” sa RS-om!!!
Ni i u tz-kantonu se ne možemo međusobno a tek van kantona! Odlazak u RS takođe mijenja sliku totalno!
Želim biti free-ribolovac!
Nadam se da sam bio jasan!
Šaljite mi svoje postove, priloge, naravno ako imate vremena, gdje, kako, na koji način, otići u siguran ribolov! Ribolov, gdje domaćini garantuju ulov!
Hmm…
Dosta mi je “glume” i lažnog tapšanja” po ramenu radi uspjeha moje kolegice Angie, jedine koja od svih žena u BiH pa i RS-u zna vezati udicu kako treba!
Nagledao sam se svačega. Muževi im vezali predveze i tome sl. na svim federalnim i majstorica-takmičenjima!
Čak su se i kupale u vodi (jezero Vrutak-Hutovo tam’ neke godine!), van pravila takmičenja. Sudije ( i ja znam skoro sva sudijska pravila) nisu uvažile tu moju primjedbu! Samo da bi prošle neke takmičarke iz drugih regiona!
Sramota za BiH sport.

„Ne smem da se bojim. Strah satire um. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da mu osmotrim tragove koje je ostavio.Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega. Preostaću samo ja.”

Ovaj citat je tzv. “Litanija protiv straha“ iz moje omiljene knjige Dina. Jedan drugar ima malo zabavniju mantru protiv straha: „Mečki strah – meni duplo. Ali jebi ga, mora.“ Strah je zabavna stvar i još jedna vrsta programa koju smo sami instalirali. Zabavan je zato što postoji „dobar“ i „loš“ strah i zato što su te dve vrste straha uzajamno promenjive. „Dobar“ strah može da postane „loš“, a „loš“ može da postane „dobar“. Lično, ne verujem u postojanje nečeg kao što je „dobar“ ili „loš“ strah, međutim ovde koristim ovu klasifikaciju da bih lakše dolovio poentu.

U četvrtom razredu me je ujeo pas. Događaj je bio prilično bizaran: bio sam sagnut i mazio sam jednog psa (jazavičar), i u momentu kad sam se uspravio da krenem, on je skočio i ujeo me za koleno. Prvo mi je bilo čudno, a onda sam počeo da ritam nogom da bi se kuče otkačilo. U blizini je prolazio neki čovek i šutnuo je psa, ali od tog momenta na ovamo imao sam skoro paralizirajući strah od pasa – bez obzira na njihovu veličinu. Strah je bio u toj meri zajeban da sam uveče imao problem da prođem kroz kraj u strahu da ću možda naleteti na neku džukelu. A ako bi se desilo da prođem, srce bi mi obavezno lupalo 600 na sat – svaka druga senka je mogla biti pas. Trebalo je da prođe još deset godina da bi me jedna zver (čitaj: rotvajler težak 60-70 kila) po imenu Tor naučila da ne treba da ih se plašim. Od tada na ovamo se ne sećam da je neko kuče čak lajalo na mene, a kamo li da me je „napalo“.

Taj strah, bez obzira da li je racionalan ili iracionalan, mogao je da me natera da gađam kamenjem, tučem ili trujem pse, da sam malo nenormalniji nego što jesam. Isto nam se dešava sa svakim strahom. U zavisnosti od težine straha i od mentalne (ne)stabilnosti, možemo da se ponašamo krajnje iracionalno, pa čak i brutalno prema predmetu svog straha. Mogu da navedem ekstremne slučajeve (Jevreje, „veštice“, Grke…), međutim, meni su interesantniji lični primeri (u budućnosti ću imati i tekstove sa naslovom „Događaji iz života“, u kojima ću da pravim detaljniju recenziju različitih programa).

Jedan poznanik je jednom prilikom rekao “Ja ne verujem nikome“. Moja prva reakcija je bilo iskreno sažaljenje: kakav je to život ako te je strah da nekome veruješ? Ali zatim sam se setio da sami sebi instaliramo programe, bez obzira na to koliko su destruktivni, i da nesvesno ti programi modeliraju našu „stvarnost“. Neću da ulazim u razloge takvog straha (njima ćemo se zabavljati u nekom drugom tekstu), ali posledice su interesantne: siguran sam da dotični zaista ne veruje nikome. I siguran sam da mu je život ako ne taman, onda bar dovoljno udoban takav kakav je. Najverovatnije živi najnormalnije, žaleći se s vremena na vreme kako ga je ovaj ili onaj slagao, čudeći se zašto ljudi kojima se žali počinju da ga izbegavaju – normalno, posle nekog vremena će to da izracionališe tako da će ispasti da su i ti ljudi lažovi (ili nešto slično, što mu smeta). Ne kažem da je žaljenje loša stvar, ponekad razgovor o „problemima“ može ili da učini da osetimo olakšanje ili da počnemo da ih posmatramo iz druge perspektive. Međutim meni, posle nekog vremena slušanja o istim „problemima“ neke osobe, posebno ako sam joj ponudio drugačiju tačku gledišta, dolazi preko glave i počinjem da izbegavam takve razgovore sa tom osobom (ako ne i samu osobu). Ne osuđujem nikoga ko ne želi da počne da se bavi hakiranjem, međutim, ako si već rešio da živiš u toj i takvoj „stvarnosti“: ćuti i puši.

Moj stav (ne strah) o verovanju je: svako govori istinu. Ili bar govori sopstvenu „istinu“. Ne zamaram se mnogo time  da li neko laže ili ne. Ako se pokaže da je lagao, sledeći put ću dvaput razmisliti da li ću da mu verujem (bezuslovno). I to samo zato što ne želim da živim u strahu. Odbijam da živim u strahu. Zato što (po Frenku Herbertu, i po mom mišljenju) strah je ubica uma.

22.06.2009.

Očekivanja su posebna vrsta programa. Takve programe pravimo u kontekstu naše sopstvene „realnosti“. Naša slika sveta, institucija, ljudi oko nas, ljudi pokraj nas. To je onaj momenat kada mislimo da držimo „realnost“ čvrsto za gušu i znamo šta može da nam se desi u njoj. Ono što zaboravljamo je da se naša „realnost“ ne poklapa uvek sa „realnošću“ drugih ljudi. Pa čak i ako bi se u određenom momentu te „realnosti“ poklopile, zaboravljamo da može doći do promene.

Najbanalniji primer je moja barada. Imao sam je godinama. Dužina i forma su varirale, ali sam je imao godinama. Pre par meseci sam je potpuno izbrijao i ljudi na ulici ili me nisu prepoznavali, ili su bili šokirani kad me vide. Ni jedna rekacija do sad nije bila indiferentna i svakoj reakciji je sledila bar petminutna diskusija o tome da li bolje izgledam sa bradom ili bez nje. Razlog je jednostavan: ljudi su sebi stvorili sliku kako Ja treba da izgledam . U njihovoj slici moje „realnosti“, ja uvek imam bradu. I to ne bi bio naročit problem da fizički izgled nije tako lako promenjiv. Oni koji me znaju duže vreme mogu sa sigurnošću da kažu, ali ja se ne sećam da sam imao tako ekstremne reakcije na promene nečijeg izgleda. Nije da ih ne primećujem – jednostavno ih smatram irelevantnim. Dobro, osim ako „promenjeni“ traži od mene da prokomentarišem nešto.

Šta drugo preostaje? Karakterne crte? Možda. Često je tačna ona „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada“. Najčešće uspevamo ozbiljno da se uživimo u uloge koje su nam dodeljene. A mi koji verujemo da smo sami izgradili svoj karakter, čak i ako je to tačno, uživljavamo se u uloge koje smo sami sebi dodelili. Znam da ima ljudi koji veruju da sam metalac. Ima onih koji veruju da sam party animal. Ima ljudi koji veruju da sam alkoholičar. Ima ih koji veruju da sam Deda Bog. Zatim ljudi koji veruju da sam previše ozbiljan. Ili onih koji veruju da sam previše neozbiljan. Pa onda onih koji veruju da sam inteligentan/intelektualac. I onih koji veruju da sam glup k`o sajla. A ima i ljudi koji veruju da sam staložen, smiren i dobro uzemljen. Koliko ovih slika o meni je tačno? Koliko od njih je netačno? Može li neko od vas sa sigurnošću da kaže? Malobrojni su oni koji su videli kako se ponašam u većem broju situacija, odnosno koji su videli sve te aspekte onoga što se izgradilo kao Ja (moje aktivno učešće u modeliranju tog Ja je započelo tek pre 2-3 godine). Znači čak ni karakterne crte nisu odlike čoveka – one su deo prgrama, a moji programi, ako su već tako lako promenjivi, nisu Ja.

Da li je ostalo nešto za šta bi mogli da kažemo da je Ja? Ako koristimo kompjutersku analogiju, to bi najverovatnije bio kernel. Jedro. Srž. Šta ono predstavlja ne bih mogao sa sigurnošću da kažem. Ali pretpostavljam da ima veze sa integritetom, sa kongruentnošću dela i reči, sa poštovanjem sebe samog i drugih, sa iskrenošću misli/emocija/reči/dela.

Razume se, neke stvari su skoro nepromenjive i ne mogu da nas iznenade. Na primer, ja živim za dan kada će neki makedonski političar da uspe da me iznenadi. Svi njihovi postupci, do sad, su bili očekivani (čak i povratak Branka Crvenkovskog na čelo SDSM-a). Ne može da me iznenadi bezgraničnost ljudske gluposti (čitaj: ograničenost). Ne može da me iznenadi naš kapacitet za samo-uništavanje (i kao vrsta i na individualnom nivou). Ne mogu da me iznenade postupci ljudi koji se sopstvenom voljom kreću u skladu sa instaliranim programima. Međutim, ja sam malo drugačija kategorija. Hagakure kaže:

Iznad svega, bušido (put samuraja) treba da leži u svesnosti da ne znaš šta će se sledeće desiti.

Onog momenta kada se shvati i prihvati ova rečenica, ne verujem da će išta moći da vas iznenadi. Brus Li, u svojoj knjizi o Džit Kun Do-u, opisuje stav onog ko praktikuje borilačke veštine kao “stav ne-otpora”. To znači da ako se držimo onoga što smo naučili (čitaj: onoga šta očekujemo), kada protivnik bude izvršio napad van toga, mi ćemo ostati možda poraženi, ali definitivno zbunjeni. A zen-budizam ima takav cilj: da se živi u postojanoj ne-zbunjenosti. Ako prihvatimo da (kao što reče Panta Rei) sve teče, sve se menja, da li nam onda ostaje uopšte nešto za očekivanje? Da li možemo sa sigurnošću da očekujemo da nam se nešto desi sutra? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da neko reaguje onako kako mi želimo? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da će svet postojati i sutra? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da će ono što kažemo biti shvaćeno upravo onako kako je namenjeno? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da ćemo i sutra imati vodu za piće?

Ako ne očekujemo ništa, nikada nećemo biti zbunjeni i moći ćemo da živimo svoj život onako kako treba: u postojanom stanju ne-otpora.

21.06.2009

Naslov je iz jedne pesme od Kraftwerk-a. Ceo tekst je: “I program my home computer, lead myself into the future“. Svojevremeno © sam se interesovao za programiranje. Bila mi je fascinantna činjenica da bih ja mogao da napišem program koji će kompjuteru davati instrukcije kako da se ponaša. Zbog lošeg spleta okolnosti, programiranje mi je postalo odbojno i potpuno sam odustao od njega, sve dok nisu određeni problemi u životu počeli da mi se ponavljaju.

Sigurno svi vi (ili bar većina vas) znate ono osećanje kad vam se jedan te isti problem ponavlja i ponavlja i ponavlja. Recimo, ne sviđa vam se ni jedno radno mesto, često ulazite u veze koje se loše završavaju (po vas), stalno ste u nekoj neobjašnjivoj depresiji, padate s motora i t.d. Problemi mogu biti raznovrsni, a mogu da budu i od iste vrste. Mogu biti minorni, mogu biti veliki, zajebani problemi koji vam remete način i kvalitet života. Ono što sam tada otkrio je za mene bilo najveće prosvetljenje koje sam mogao da doživim: svi mi funkcionišemo po instaliranim programima. Svi. Bez izuzetka. (Čak je i odbijanje da instaliramo neki od tih programa – program.)

Programi potiču od načina na koje učimo:

1. Iz ličnog iskustva. Svi znaju onaj stari, tačan kliše „Iskustvo je najskuplja škola“, i
2. Iz druge ruke. Nekad ne možemo da si priuštimo da učimo iz iskustva, ili pak nemamo vremena.

Kad učimo iz druge ruke, najčešće se radi o društvenim „normama“, t.j. stavovima koje društvo (porodica, kraj, škola, društvo) prihvata kao „normalne“. Navodnici nisu slučajni. Setite se: društvo je smatralo da se Sunce kreće oko Zemlje, da je Zemlja ravna ploča, da su neke žene veštice i zaslužuju da budu spaljene, da su Jevreji izvor sveg zla sveta i da treba da budu oterani u gasne komore, i t.d. Međutim ima i pozitivnih društvenih programa. Ja nemam taj luksuz i vreme da otkrivam koje su zmije otrovne, a koje ne. Ili: da li će gravitacija zaista da deluje na mene ako skočim sa sedmog sprata ili ću uspeti da poletim.

Lično iskustvo je podjednako loš učitelj kao i društvene “norme”. Primer? Ništa lakše! Samo prvo da se vratim kompjuterskoj analogiji. Kompjuter na makedonskom znači računar. Ime je dobio još u davna vremena kada kompjuteri nisu bili ništa do veliki, masivni digitroni koji su vršili razne matematičke operacije. Svi znamo kako matematičke operacije funkcionišu: imamo zadat zbir principa i formula po kojima se vrše određeni proračuni. Da bi se ti proračuni izvršili, potrebno je uneti podatke. Ali jedinstven uslov da bi dobili tačan rezultat je neophodnost unošenja tačnih podataka i primena tačnih formula.Čim se unese jedna pogrešna vrednost, dobija se pogrešan rezultat. Na primer, ako želimo da izračunamo koliko je „2+2“, a mi unesemo „2+3“, rezultat koji ćemo dobiti će biti tačan, ali tačan za „2+3“, a ne za ono što mi tražimo.

Na isti način funkcioniše i naše iskustvo. Od momenta kada se rodimo, postajemo podložni učenju i stvaranju programa/filtera niz koje percepiramo. Neko ko se bavio fotografijom i fotografskim filterima može dosta slikovito sebi da predstavi te filtere. Ja, na primer, ne volim da gledam sapunice, ne volim da slušam turbo-folk, ne volim da trpim ljude koje ja smatram glupima, ne volim da slušam argumente o pozitivnim stranama organizovane religije, i t.d. Ako neka informacija ne uspe da prođe kroz moj program/filter (ili prođe kroz njega promenjena), onda ako donosim zaključke o određenoj temi koja je povezana sa tom informacijom, neću moći da donesem tačan zaključak.

Imam odličan lični primer za to. Prvi put sam se na fakultet upisao na Engleski jezik i književnost. Jedan od ispita na prvoj godini je bio “Savremeni makedonski jezik”. Neko će reći da je bitno za budućeg profesora engleskog jezika da poznaje maternji jezik, ali u to vreme je to za mene (pored Opštenarodne odbrane) bio najnepotrebniji predmet na toj katedri. Ipak. Polagao sam ispit. Nekoliko puta. Svaki  put bih pao na pismenom delu. Kada bih otišao na konsultacije kod profesorice, ona je svaki put nalazila izgovore da me ne primi. Prvi put je imala ispit, pa mi je rekla da dođem sutradan. Sutradan mi je rekla da joj je dan za konsultacije bio prethodni dan, pa neka dođem sledeće nedelje. Sledeće nedelje mi je rekla da je testove zaboravila u drugoj tašni. Treće nedelje mi je rekla da je predala testove Studentskoj službi…Da sam uspeo nekako da dobijem tu konsultaciju i da mi je ona ukazala na greške koje sam napravio, sledeći put ih ne bih ponovio. Doneo bih ispravan zaključak. Ali zahvaljujući ovakvom njenom ponašanju došao sam do zaključka (a) da me profesorka mrzi, ili (b) da ona uopšte nije ni pregledala moj test. Ne tvrdim da neki od ova dva zaključka nije tačan, niti da su oba tačna. Međutim zbog takvog ličnog iskustva ja sam zaključio da se ne isplati da trošim pare na taj fakultet, tako da sam se ispisao (ova priča nije vezana samo za jedno padanje ispita – ukupno 5 puta sam pao i svaki put su se pokušaji konsultovanja sa profesoricom bezuspešno završili). Ni u jednom slučaju nisam suočio profesoricu sa svojim problemom niti pak sa činjenicom da je njeno ponašanje neprimereno i u najmanju ruku seljačko.

Zapamtite poslednju rečenicu, biće važna u nekom budućem tekstu.

Znači, sam sam sebi pomogao da nikada ne završim taj fakultet. Ubedio sam sebe (čitaj: napravio sam sebi program) da je to grožđe kiselo. Oni koji me znaju duže vreme, znaju da sam još od prvog-drugog razreda debeo. I dugi niz godina sam bio ubeđen da moram da oslabim da bih našao devojku. Sve dok jedna prekrasna devojka nije našla mene i srušila mi sve (takve) iluzije. Iako ne znam da li je to učinila namerno ili nehotice, ona je bukvalno uništila taj moj program – i za to sam joj večno zahvalan. Međutim tada sam počeo da percepiram svoje programe. Počeo sam „da vidim ono zeleno na Matrici”. S jedne strane, to me je bacilo u depresiju – “Zar je moguće da sam bio toliko slep ceo svoj život?”. No, s druge strane, shvatio sam da sam ja taj koji može i treba da stvara svoju realnost. Shvatio sam da ću konačno da postanem haker. Haker u istinskom smislu reči: čovek koji poseduje dovoljno znanja o kompjuterima i programiranju da može da modifikuje postojeće programe u skladu sa sopstvenim željama i potrebama.

A vi? Da li ste hakeri? Ili ste od onih koji zovu tehničku podršku kada im se pojavi Blue Screen of Death? Ili pak od onih koji čekaju da izađe nova verzija programa, nadajući se, moleći se da u nju budu inkorporirane one stvari koje vama trebaju?

Ne shvatajte me pogrešno. Ne osuđujem nikoga. Ako vam odgovara da se krećete po automatizmu umesto Istinski Slobodno, to je onda vaš izbor. Ne tvrdim da je moj nužno bolji. Samo se zapitajte koliko duboko su vam urezani programi.

21.06.2009.

Evo deset zanimljivih pravila o slobodi i sreći, koje donosi talijanski psihoterapeut Valerio Albisetti u svojoj knjizi Biti sretan. Psihoterapija za sve:

1. Ne rješavaju se poteškoće bježeći od njih.
2. Suočite se hrabro sa životom i ne dopustite poteškoćama da uznemiruju dubinu vašeg mira.
3. Uvjerite sebe da je biti smiren duševni stav i apsolutno ne ovisi od izvanjske stvarnosti.
4. Živite danas. Ne živite u prošlosti i ne dajte se paralizirati strahom od budućnosti.
5. Budite ponosni što postojite. Sjetite se da ste jedinstveni i neponovljivi.
6. Ne zasnivajte svoj život na drugima.
7. Ne fantazirajte, već ostvarite svoje fantazije, svoje planove.
8. Nikada ne odgađajte. Radite stvari onda kad ih treba napraviti.
9. Nikada nemojte imati strah od života.
10. Nikada ne okrivljujte druge za svoje probleme.

(Stvari jasne i poznate, ali im rijetko dozvoljavamo da iz podsvijesti stupe u prvi plan…)

Tok peňazí bez kontroly

Doteraz sú cirkvi financované podľa zákona o hospodárskom zabezpečení cirkví z roku 1949. Tento systém by cirkvám vyhovoval. Prečo nie, keď’ štát do ich vnútorných záležitostí už nezasahuje, no finančne ich zabezpečuje bez dôslednej kontroly použitia peňazí. Žiadajú však čoraz väčšie sumy na platy nelimitovaného rastu počtu duchovných, vnútornú prevádzku a činnosť cirkví. Ak v deväťdesiatych rokoch dostávali zo štátnej pokladnice ročne okolo 400 miliónov korún, tak v roku 2001 to predstavuje takmer 600 miliónov – o 75 miliónov viac ako rok predtým. Centrálna štátna pokladnica nie je ich jediným zdrojom peňazí. Sú to aj rozličné rezorty, z rozpočtu ktorých financujú cirkvi, napríklad kňazov v armáde (ministerstvo obrany), vo väzniciach (vnútro), a cirkevné školy (školstvo). Nik nevie, koľko peňazí dostávajú cirkvi celkovo od regionálnych štátnych správ a samospráv. Napríklad v správe mestskej časti Bratislavy – Ružinova o plnení rozpočtu za prvý polrok 1997 sa uvádzalo, že na dostavbu kostolov v Pošni a na Miletičovej ulici, ako aj zborového domu evanjelickej cirkvi v rámci kapitoly „činnosť’ iných organizácií” vyčlenili 5,75 milióna korún. V roku 1998 z čiastky 12 miliónov korún určených na aktivity organizácií dostali cirkvi 9,2 milióna, zatiaľ čo ostatné vládne a mimovládne združenia dotovali týmito sumami: oblasť kultúry a mládeže 325 000 korún, telesná výchova a šport 361 000 korún, sociálne účely 150 000 korún, zdravotníctvo 682 000 korún, školy v prírode 400 000 korún, budovanie útulkov pre zvieratá 320 000 korún, organizácie riadené magistrátom 420 000 korún. Možno predpokladať, že regionálne orgány verejnej správy mimo Bratislavy púšťajú cirkvi do svojich vreciek ešte hlbšie.

Rozličné systémy v Európe

Riešenie vzťahov medzi štátom a cirkvami na Slovensku sleduje aj Európska únia, pre ktorú vyznieva zákon z roku 1949 absurdne. Financovanie cirkví podľa tejto normy považuje za nadštandardné. EÚ má k nemu výhrady z hľadiska ľudských práv, teda že cirkvi dostávajú peniaze všetkých občanov bez rozdielu ich presvedčenia, ako aj preto, lebo cirkvi ostávajú závislé od štátnej pokladne. Charta základných práv Európskej únie, vyhlásená na summite v Nice 7. decembra 2000 v kapitole 11, článok 10 – Sloboda myslenia, svedomia a náboženského vyznania rieši postavenie náboženstva v spoločnosti modernejšie. Začiatkom októbra 1997 ministerstvo kultúry zorganizovalo medzinárodnú konferenciu v Senci, ktorej cieľom bolo oboznámiť širokú verejnosť so systémami finančného zabezpečenia cirkví v západnej a strednej Európe, aby sa naši občania a experti mohli k nim vyjadriť. Nič také sa nestalo, doteraz sa tento systém pripravuje tajne. Naozaj spravodlivým riešením by boli cirkevné dane (realizované v Nemecku) alebo systém cirkevného príspevku (Rakúsko). Každý občan hlásiaci sa k tej či onej cirkvi by mal povinnosť pravidelne platiť na jej prevádzku určitú čiastku. O tento systém naše cirkvi neprejavili záujem zrejme z obavy, že by to spôsobilo masové vystupovanie ľudí z cirkvi. Napríklad v Nemecku v roku 1992 opustilo cirkevné rady 199 766 katolíkov, v prípade evanjelikov 361 151 osôb. Zdalo sa, že po určitom zvažovaní naši cirkevní činitelia objavili najdokonalejší spôsob – taliansky model formou asignačnej dane. Každý občan je povinný platiť tzv. sociálnu daň vo výške 0,8 percenta z ročného príjmu. Má právo sa rozhodnúť, či túto čiastku určí katolíckej cirkvi, alebo na iný spoločensky prospešný účel realizovaný štátom, napríklad na kultúrne pamiatky. Jeho prednosťou má byť to, že je zbavený nedostatkov nemeckého modelu a zároveň zachováva mnoho z jeho predností. Pre cirkev má tú výhodu, že “sociálna daň” je povinná pre každého občana bez ohľadu na cirkevnú príslušnosť.

Výhodné pre obe strany ?

Cirkevní predstavitelia a štátni úradníci sa dohodli na akceptovaní tohto modelu ešte pred pár rokmi aj preto, že je výhodný pre obe strany Cirkvám prinesie viac peňazí a zároveň nezaťaží štátnu pokladnicu. Dá sa súhlasiť, že tento model je demokratickejší, ale o nič racionálnejší a spravodlivejší, lebo je rovnako vzdialený odluke cirkví od štátu, ako napríklad model priamej štátnej dotácie. Taktiež robí z cirkevného života verejnú záležitosť, závislú od štátu, ministerských úradníkov a vyhlášok, navyše rušivo zasahuje do daňového systému, zbavuje ho neutrality; navršuje počet úradníkov. Je klamstvom tvrdiť, že asignačná daň neodčerpáva peniaze zo štátneho rozpočtu. Či už cirkvi dostávajú peniaze priamo od štátu alebo nepriamo od daňových poplatníkov; štátna pokladňa je v oboch prípadoch ochudobnená, menej peňazí ostane na verejné služby (zdravotníctvo, školstvo, sociálne veci, súdnictvo, políciu, armádu atď.) pre všetkých, neveriacich i veriacich. Ak niekto určí časť svojich daní pre cirkev potom platí o túto čiastku menej na verejné služby. Asignačný systém je teda skrytou formou verejnej dotácie, pochádzajúcej od všetkých daňových poplatníkov. Po určitom čase niektoré cirkvi prišli na to, že im ani asignačná daň neprinesie toľko peňazí, koľko by chceli, dokonca menej, ako teraz dostávajú priamo zo štátneho rozpočtu. A tak niekdajší minister kultúry Milan Kňažko prišiel v januári 2001 s návrhom troch modelov: asignačnou daňou, príspevkom na jedného veriaceho podľa údajov zo sčítania ľudu a štátnou dotáciou na platy duchovných. Toto všetko pripomína vtip o mníchovi, ktorý, keď sa ho na hostine spýtali, či si bude želať koňak, vodku, alebo gin, odpovedal, že aj pivo.

K odluke štátu od vedy došlo

Cirkvi nechcú uznať elementárnu pravdu, že svoju vieru a prevádzkovanie činnosti by si mali platiť sami veriaci, a nie štát alebo daňoví poplatníci. Ak veriaci potrebuje na spásu svojej duše medzi sebou a Bohom prostredníka – kňaza, nádherné chrámy cenganie zvončekom, okiadzanie kadidlom, organovú hudbu, tak potom je viera jeho vnútornou záležitosťou, vecou presvedčenia a cti, a teda sa nemôže stať vecou verejného záujmu a štátneho financovania. Nedá sa akceptovať ani argument, že viera ako dielo božie prináša dobro aj verejnosti a má nezastupiteľnú úlohu. Pritom treba rozlíšiť vieru a verejnoprospešnú činnosť cirkví. V systéme financovania verejnoprospešných združení však cirkvi nemôžu mať privilegované postavenie. V záujme filozofie slobodných a bohatých občanov by sa mal štát usilovať o znižovanie daňového zaťaženia a v súlade so svojou ideologickou a náboženskou neutralitou o súbežné obmedzovanie inštitúcií financovaných štátom. Slovenský občan si ani neuvedomuje, že takmer polovica jeho mzdy ide na financovanie verejných služieb. Prinajmenšom čudne sa správa štát, keď’ k odluke cirkví nedošlo, ako konštatuje spisovateľ Ladislav Ballek, ale k odluke štátu od kultúry áno. Podobná situácia vládne vo vede, výskume a na vysokých školách. Kto spočítal o koľko v posledných rokoch poklesol počet pracovníkov v SAV vo výskumných ústavoch, na vysokých školách ? Prečo Slovensko doteraz nemá Centrum na popularizáciu vedeckých poznatkov ? Potom sa nečudujme, že sa veda vytráca zo spoločnosti a jej miesto postupne zaujíma paveda a rozliční šarlatáni. Teda skutočné racionálne riešenie financovanie cirkví treba hľadať inde a brať do úvahy fakt, že v Európe dlhodobo prebieha proces sekularizácie, ktorý významne zasiahol aj Slovensko. Nebývalý rozvoj vedy za posledné polstoročie umožňuje človeku vidieť svet inakšie, ako sa javil predtým. Žiaľ, určité svetské a náboženské kruhy nemajú záujem sprostredkovávať nové vedecké poznatky. Namiesto toho sa usilujú udržať ľudí naďalej v zajatí stereotypov myslenia, mystifikácie a predsudkov.

Ako zabezpečiť slobodu svedomia

Finančno-hospodárske zabezpečenie cirkví treba riešiť komplexne, v rámci celkovej koncepcie spoločnosti, nového usporiadania vzťahu so štátom. Východiskom by sa mala stať filozofia, že aj naša spoločnosť je budovaná na základe kultúry, ústavy, zákonov, a nie na náboženstve. Budujeme ideologicky a nábožensky neutrálny štát a občiansku spoločnosť so zakotvením slobody svedomia a myslenia, plurality názorov a tolerancie. Z toho vyplýva, že štát má vytvárať rovnaké podmienky pre všetky náboženstvá a svetonázorové skupiny. Nemá právo rozhodovať o tom, ktorý názor je pravdivejší, správnejší, ktorý je pre spoločnosť dobrom a ktorý zlom, a z tohto dôvodu jedny skupiny podporovať a iné zavrhovať. V štáte, v ktorom má niektorá cirkev výnimočné a „nezastupiteľné” postavenie, možno ťažko zabezpečiť slobodu svedomia a jeho neutralitu vo veciach viery. Jadro sporu spočíva v tom, či priznať’ výnimočnosť a nezastupiteľnosť cirkví v spoločnosti. Od riešenia tejto otázky závisí aj to, či sa cirkvám prisúdi štatút verejno-právnej alebo súkromnej inštitúcie a podľa toho ich budú alebo nebudú zvýhodňovať. Ak sa dá hovoriť o nejakej nezastupiteľnosti, tak tú môžu získať len hodnotou svojej viery svojou čistotou, cťou, a nie zákonom. Spravodlivým a racionálnym riešením vzťahu štátu a cirkví je ich vzájomná odluka od seba. Iba ona zaručuje slobodu svedomia a vierovyznania, svetonázorovú neutralitu štátu a nezávislosť cirkví. „Politický systém ktorý nie je neutrálny” hovorí český politológ Václav Bělohradský; „ale obliguje občanov, aby v rámci svojej občianskej identity vyznávali nejaké náboženstvo, nemôže generovať legalitu, len moc jedných nad druhými.” Odlukový systém umožňuje spravodlivejšie riešenie finančno-hospodárskeho zabezpečenia cirkví, kultový aparát a prevádzkovanie by platili veriaci. Odluka cirkví od štátu však neznamená ich odluku od spoločnosti. To ani nie je možné, pretože náboženstvo je záležitosťou svedomia, presvedčenia, a nie politiky. V tejto súvislosti treba podčiarknuť, že odluka neznamená protináboženský postoj. Naopak, je dôležitým predpokladom občianskej a náboženskej tolerancie, vzájomného rešpektu a spolupráce ľudí s rozdielnym svetonázorom. Cirkvi rozvíjajú záslužnú verejno-prospešnú činnosť v charitatívnej, zdravotníckej, sociálnej a ďalších oblastiach, ktoré štát podporuje. Odlukový systém predpokladá, že by túto humanitárnu činnosť, ako aj starostlivosť o kultúrne pamiatky financoval štát. Avšak podľa rovnakých pravidiel, ako sa financujú vládne a mimovládne organizácie. Návrat do minulosti – k obnove minulých výsad, tradícií, aliancie štátu a cirkví nemôže prospieť ich nezávislosti, „čistote” viery a slobode veriacich. Zdroj: Národný Inštitút Francois Marie Voltaire – http://voltaire.netkosice.sk

Russ Roberts na blogu CafeHayek iznosi dobar opis klasičnog liberala, profil koji meni odgovara daleko više od bilo kojeg drugog (iako doduše nisam stavio nužnu dozu misli u tu osobnu kvalifikaciju i fine detalje. Na sreću, imam vremena.)

I like to call myself a classical liberal, someone who is in favor of personal responsibility, limited government and voluntary collective action. (I add the last bit because some people seem to think that being a classical liberal means you’re in favor of selfishness or survival-of-the-fittest individualism).

Volio bi vidjeti više takvih pogleda i stava na Hrvatskoj političkoj sceni. Potpuno mi je nejasna alternativa socijal-demokraciji u Hrvatskoj. Valjda je svima jasno da ekon-politička desnica kakvu mi imamo je žalasno nedefinirana ili bolesno iskrivljena. Bar po meni, nema zdrave i konkurentne opcije. Uvijek ista priča – za koga glasati.

Roberts je ovo napisao u skolpu intervjua Alan Wolfe-a (podcast) o njegovoj novoj knjizi sa zanimljivim idejama i prilično zanimljivim stavom – The Future of Liberalism.

BiH na 98. mjestu u kategoriji djelimično slobodnih država

Američka nevladina organizacija Fridom haus svrstala je BiH, kao i sve zemlje regiona, u kategoriju djelimično slobodnih država što se tiče slobode medija.

Hrvatska i Srbija su na 81. odnosno 83. mjestu, dok Makedonija dijeli 98. mjesto sa BiH.

U odnosu na prošlu godinu, Crna Gora je napredovala za tri mjesta kada se sa Mongolijom i Istočnim Timorom nalazila od 81. do 84. mjesta, prenose crnogorski mediji.

Fridom haus je ocijenio da je 2008. godine došlo do blagog pogoršanja stanja u oblasti slobode medija u svijetu, što je trend u posljednjih sedam godina.

Najbolje ocijenjena zemlja je Island sa devet poena, a najgore Sjeverna Koreja sa 98 poena.

Učenje o slobodnoj volji je izum vladajuće klase

Friedrich Nietzsche