Strahovi bitno utječu na svakodnevne aktivnosti i uzrokuju razne psihičke poremećaje. O načinima kako si pomoći alternativnim metodama bez liječnika i lijekova saznati ćete u ovoj emisiji.

Pripremila: Ana P.

PLAY

Danes dopoldne sem bolj kot ne slučajno na Valu 202 zasledil oddajo o tesnobi.

Gosta oddaje sta bila Dr. Perko in nek fant, ki se je soočal s paničnimi napadi in pri katerih premagovanju mu je Perko pomagal. Simpatičen pristop in predvsem motivacija, da se zadeva reši brez zdravil in da je predvsem odvisno od samega sebe, čeprav to vem že v fundamentu.

Zadeva se nahaja na naslovu http://tvslo.si/predvajaj/med-stirimi-stenami/ava2.49080198/

Svet je lep!

Ni me strah umreti. Ni me strah srečati mojega Boga zdaj. Obžalujem le, da tu na zemlji ostaja toliko dela neopravljenega.

Čovjek se boji onoga što ne razumije

Anonimna

Pišući današnji tekst na blogu Seriozen majtap, setio sam se jednog veoma važnog koncepta: Rupe.

Verujem da ni jedan čitalac ovog bloga (bez obzira na to da li je  psihonaut ili ne) nema problema sa Rupom, ali sam takođe siguran da možemo vrlo lako da ga primetimo kod drugih. To je ona  praznina koju osećaju oni drugi, koji se trude da je popune nečim.

Mogu komotno da upotrebim analogiju makedonskog autoputa sa ljudskom psihom. Veliki broj automobila (iskustava) koji prolaze tim autoputem pomažu istom da ispuni svoj cilj: da bude autoput. Međutim, s vremena na vreme, radi loših vremenskih uslova (depresija), preteških kamiona (traumatična iskustva) i sličnih stvari, na autoputu ostaju rupe. Makedonija Put (psihijatri), ako se uopšte sete da treba da se brinu za autoput (zato što on nije sposoban da ih pozove), koristi najlakši pljuni-pa-zalepi metod (anti-depresivi, anti-psihotici i sl.) umesto da nađe odgovarajuću, bolju zamenu za asfalt koji je tako lako dobio rupu. Naravno, kako to već obično biva, zakrpa traje jako kratko jer nije odgovarajuće i istinsko rešenje. I najčešće, Rupa se samo produbljuje i proširuje. Ako ste nekad prešli automobilom preko neke rupe, znate kakav problem one predstavljaju. E sad, zamislite šta se dešava (lepim) iskustvima kad pređu preko neke takve rupe u psihi. Treba da budu srećna ako im amortizeri prežive.

No, da se navratimo na one druge, one sa Rupom. Lako ih je prepoznati zato što ih ima svuda oko nas. To su naši saradnici, prijatelji, naši najbliži. Svako popunjava svoju Rupu na svoj način. Naravno, to predstavlja problem zato što još uvek postoji ona stigma u vezi odlaska psihijatru. „Šta oni znaju  da ja ne znam? Šta, da me kljuka pilulama? Ma nema veze, super mi je“ (da ne spominjemo to što su oni bolji psihijatri koji vam neće prepisati anti-depresive čim vas vide, malo skuplji).

Podrazumeva se, ovde ne govorim o nama pametnima koji znamo da zakrpimo svoje Rupe. Daleko od toga. Tema razgovora su oni drugi, oni nesposobni. Oni što nalaze najrazličitije načine da preokupiraju svoj mozak da ne bi mislili na Rupu. Neki od njih zaranjaju u posao. Ako im neko prokomentariše to, oni se odmah pravdaju da su workoholics. Racionalizacija, sećate se? Neko drugi pak se drogira (alkohol, cigarete, marihuana, hors, čokolada…), naravno, pod izgovorom da je party animal, da voli da se žurka, da može da prestane kad god poželi (najčešće i može, ali ne za dugo, a kad prestane, prestaje samo sa jednom od droga), da mora da radi nešto rukama, da mu je lepo, da voli da se opusti i otkači, da se nikada ne drogira sam već to radi u smislu socijalne aktivnosti i još jedan ton drugih izgovora.

Ali izgovori su ipak samo izgovori. Neki se jebu ili se seksaju ili vode ljubav ili kako god već to da nazivaju. Ponekad mogu da se upoređuju dva-tri različita jebanja, ali uvek se svodi na “osećanje isunjenosti/zadovoljstva”. Neki znaju da kažu i “pražnjenje”, međutim retko ko se “prazni” prilikom seksa (osim možda muškaraca, ali i tad je pražnjenje bukvalno, nikad figurativno). Mogu na dva prsta da izbrojim ljude koji su mi priznali da se jebu da bi se osetili vrednima (umesto razno-raznih izgovora tipa “Pazi, to je vrhunsko izražavanje intimnosti. Fizički/seksualni kontakt je neprevaziđen. Na taj način izražavam svoju ljubav prema svetu.” Drugi skapavaju na internetu, ponašaju se kao manijaci i prepucavaju se na (tuđim) profilima na fejsbuku, gledaju svakojake gluposti na YouTube,  rešavaju milijardu nepotrebnih “kvizova”…Treći se gube u lepotama muzike – plešući, stavljajući slušalice i “izolirajući” se od sveta oko sebe… Četvrti gledaju filmove, serije, televiziju, novine, pristupaju različitim “kauzama” (“Spasite pse u stacionarima. Spasite planetu. Spasite vodu za piće. Spasite Ohrid. Spasite Đuru iz Pičkovaca.”), vžbaju pilates/aerobic/fitness/karate/aikido/nindžicu…

Međutim, Rupa nikako da se popuni. Sve ove aktivnosti se ni po čemu ne razlikuju od krkanja anti-depresiva: na kraju dana, Rupa ostaje i, najverovatnije čak bude malo šira i malo dublja. Kako da se reši Rupa? Kad je reč o onim drugima, onim nesposobnima, onim slepima, nemojte se ni truditi. Uvek će imati racionalizaciju: prvo o tome što uzalud pokušavaju da je popune, a zatim i o samoj Rupi. A kad je reč o nama, treba da učinimo ono što Makedonija Put ne radi: da isprobavamo različite smese asfalta i aditiva sve dok ne nađemo onu pravu. Ali ne da bi popunili Rupu, već da skroz smenimo asfalt. Zato što sve dok imamo nekvalitetan asfalt, so neodgovarajućim aditivima, nove rupe će se uvek pojavljivati.

Šta? Nemamo Rupu? Da ne racionalizuješ slučajno? Sigurno? Ako je tvoj odgovor nedvosmisleno „Da“, onda nećeš imati problema sa sledećim eksperimentom:

Izolirajte se na 24 sata. Od interneta, muzike, knjiga, televizije, ljudi. Isključite mobilni. Zaboravite stripove, novine, magazine, vikiend-romane. Zaboravite filmove i serije. Zaboravite cigarete, alkohol i sl. droge. Napunite jednu flašu od 2l vodom, uzmite hrane dovoljno za 2 oskudna obroka i zatvorite se u jednu prostoriju na 24 sata. Tih 24 sata shvatite kao privremeni boravak u samici. Ili kao nagradu za to što ste najpametniji, najlepši, najnaj, bez rupa na svom autoputu. Znači uslovi su veoma jednostavni: provedite 24 sata sami sa sobom, bez ikakvih spoljnih uticaja (tu podrazumevam i roditelje, rođake, prijatelje, kućne ljubimce – nisu dozvoljene posete u samici) i bez spavanja, da ne mislite na posao, obaveze, planove za budućnost, fantazije (pod ovim podrazumevam i sećanja na lepe događaje iz prošlosti). Ako morate da mislite na nešto, mislite samo na sebe: kakvi ste danas.

Iskreno se nadam da si u pravu sa svojim „Da“. Ipak, za svaki slučaj, ako rešiš da ne budeš kukavica i da izvedeš ovaj eksperiment, pozdraviću te onako kako se rudari pozdravljaju pre ulaska u rudnik: Srećno!

14.07.2009.

Reč manipulacija dolazi od latinskog manipulare, što znači da se vodi za ruku. Ili da se rukuje (nečim). Ako posmatramo ovu reč u njenom izvornom značenju, mi svakodnevno manipulišemo. Vratima, WC šoljama, frižiderom, šporetom, slavinom, daljinskim, kompjuterima… Interesantno je to da manipulacija nije deo urođenih već naučenih programa. Ni jedno dete se nije rodilo sa znanjem kako da otvori vrata, ali je naučilo to posmatrajući druge (ili su ga oni naučili ako nije moglo samo).

Ja sam sa kompjuterima počeo da se igram početkom 1995.(onih prethodnih10-12 godina igranja sa ZX Spectrum-om ne računam), kada sam kupio prvi kompjuter (486 DX2 sa 4MB RAM-a, na 66MHz). Tada mi je operativni sistem bio MS-DOS, instalirao sam Windows 3.11, a najpopularnija igra je bila Doom 2. Da, ali je igra tražila tačno 4MB RAM-a, a zbog drajvera i sl. sitnica, ja sam imao nešto manje na raspolaganju. A onda je tu bilo i editovanja autoexec.bat i config.sys, ili butiranja sa F8 i ručnog biranja šta će da se aktivira, a šta ne. U svakom slučaju, našao sam foru (tj. objasnili su mi je) i počeo sam sa drugarima da igram Doom 2 preko modema.

Tokom vremena sam postao uspešan manipulator kompjutera i  kompjuterskih programa. Svi su imali slične komande, slične shortcuts, sličan princip. Jako sam lako učio nove programe i nove verzije baš zato što su bili bazirani na sličnim (ili istim) principima. Oni drugačiji su mi bili „neinteresantni za učenje“ ili mi je za njihovo učenje trebalo malo više vremena. Isto je bilo i kad sam se prebacio na Linux. Osim toga što ima (malo) drugačiji koncept od Windows-a, programi su zasnovani na istim principima. Znam komande, znam programe i lako mi je da nateram kompjuter da funkcioniše onako kako ja želim.

Ako to važi za kompjuterske programe, šta je sa našim programima? Da li može neko go poznaje naše programe da rukuje nama i da nas natera da funkcionišemo onako kako on želi?

Svaki naš strah, svako očekivanje, svaki program koji imamo, može da se iskoristi protiv nas. I koristi se. Svakodnevno. Da li to čine mediji, naša porodica, prijatelji ili voljene osobe, sasvim je irelevantno. A najlepša manipulacija je ona kada mislimo da je to što radimo naša ideja. Racionalizacija dosta pomaže u tom procesu. Primera ima mnogo i imaju raspon od najbanalnijih do najsuptilnijih – neću ulaziti u to, siguran sam da ćete se setiti bar nekoliko slučaja kada je neko pritisnuo prave dugmiće da učinite nešto što niste hteli. Naravno, odmah posle racionalizovanja konstatujete „Možda nije bilo super, ali sam bar to uradio zato što sam ja to hteo”. Da, da. Tako je. I nikako drugačije.

Ovo je malo siva oblast. Ako neko izmanipuliše vama da bi vas „odveo u krevet“, da li je to pozitivna ili negativna stvar? (ako mislite da je to neverovatno/nemoguće, onda se izgleda ne poznajete dovoljno). Za manipulatora je sigurno pozitivna. I ako je manipulacija kvalitetna, uvek ćete misliti da je to bilo vaša ideja. A ako mislite da je vaša ideja, onda ste u pravu. Kao što reče Robert Anton Vilson:

Ono što Mislilac misli, Dokazivač dokazuje.

Racionalizacija funkcioniše na mnogo nivoa, međutim sve se na kraju svodi na ovaj citat. Ako nešto sebi uvrtimo u glavu, naćićemo dokaze svuda oko nas da je to tako i nikako drugačije. Ako neko misli da život nije vredan življenja, kud god se okrene naći će dokaze za to. Ako neko misli da je život predivna stvar, za njega je i smrt podjednako zabavna (ne u morbidnom smislu). Ako neko misli da ga partner vara, svaki (neobjašnjen) poziv, svaki (neobjašnjen) SMS, svaki (neobjašnjen) pogled će biti dokaz za to. Ako neko misli da je život koji živi najbolji koji može da živi i da je sve u njemu njegov izbor – naći će dokaze za to.

Za Mislioca je irelevantno to da li su “dokazi” Dokazivača istiniti ili ne. Za njega je misao dokazana samim postojanjem “dokaza”. Čak i ako bi se pojavio neko sa (istinskim) dokazima koji dokazuju suprotno, Mislilac će ih odbaciti kao lažne. Zato što većeg manipulatora (u najnegativnijem mogućem smislu) od Mislioca u nama i ne postoji. Ali o Njemu neki drugi put.

29.06.2009.

Mi ljudi smo fascinantne voćke. Motivisani mržnjom, gramzivošću, nezasitošću uspeli smo da načinimo mnogo stvari. Od točka i primitivnog oruđa, sve do mikrotalasne peći, mobilnog telefona i mašina za pravljenje hleba. Navikli smo na određeni stepen udobnosti i uživamo u njemu – bez obzira na to koliko je ta udobnost auto-destruktivna ili nepovoljna za okolinu. “Ko jebe okolinu, ovo sam ja! I nema ničeg važnijeg od mene! Oni će mene da uče kako treba!” Još zabavnije mi je kad vidim “skrivenu” autodestruktivnost maskiranu u humanitarnost, želju za društvenom pravdom, brigu o ekologiji, brigu o životinjama, brigu o ovome, brigu o onome. A istovremeno se iracionalno troši struja, voda, vazduh, hrna…”Ja gasim svetlo koje ne koristim!(ali zato mi kompjuter ostaje uključen celu noć)”

Normalno, uvek kada suočite nekog od dušebrižnika sa njihovom iracionalnošću, automatski dobijete odgovor “Eh pa sad i ti! Ne može SVE da bude savršeno…Ipak gasim svetlo koje ne koristim.” U svojoj „realnosti“ oni jesu dobri prema okolini, imaju osećaj za Prirodu, zaista se brinu za životinje i sve ostalo. Samo neko sa strane može da vidi koliko to zapravo nema veze jedno s drugim. Sve je to zahvaljujući činjenici da u njihovoj glavi – najvažnijem mestu u univerzumu – oni su najbolji, najpametniji, najlepši, najnaj na celom svetu! Svaki njihov postupak je izracionalizovan do detalja. Oni su najveći heroji, najveći mučenici, najveći samo-požrtvovani, ne-egoistični Ljudi.

Pretpostavljam da ako pripadate dotičnoj grupi, odmahujete glavama i konstatujete “Nije istina! Ja nisam takav! Evo, ja ne mislim da sam najveći mučenik!“ I tu ću samo da vam se nasmejem.

Vi ostali što se smeškate i klimate glavama…Zamenite Oni sa Mi. Svi smo takvi. Bez izuzetka. Izuzeci su odavno pomrli ili su smešteni u mitove i legende. Onog momenta kada počnete da govorite „Nije istina!“, već ste dokazali da niste izuzetak. To znači da ste već počeli da racionalizujete. A racionaliziranje je opasna aktivnost.

Zaboravimo primer dušebrižnika na momenat i pođimo u ekstreme. Smatram da su ekstremi uvek najbolji za ilustrovanje apsurdnosti određenih aktivnosti.

Recimo da ste se rodili u nekoj normalnoj sekularnoj državi. Godinu-dve po vašem rođenju, na vlast dolazi ultra-religiozna desnica. Vaši roditelji – ateisti – ostaju bez posla; na njihova radna mesta dovode slabije kvalifikovane vernike. Roditelji ne uspevaju da nađu posao i upadaju u začarani krug racionalizovanja (čitaj: pokazivanja prstom). Porodica se raspada, jedva životarite, vaši roditelji su ogorčeni, non-stop se pljuje (u tajnosti) po ultra-religioznoj vlasti. Postajete punoletni, pristupate ultra-ateističkoj levici i postajete jedan od najistaknutijih ateističkih vojnika te partije. Živeći život pun gorčine, mržnje i kontinuiranog optuživanja Drugog za svoju nesreću, šta mislite, kako mislite da bi ste se ponašali kada bi naleteli na nekog od ultra-religioznih? Reći ćete mu „Dobar dan“? Nasmešićete mu se iskrenim osmehom? Ili ćete da ubijete boga u njemu jer je on kriv za sve ono što vam se desilo u životu? U vašoj glavi je nečovečnost, nedostojnost života onog Drugog već opravdana i izracionalisana. Što zahvaljujući pričama razvedenih roditelja, što zbog verovanja tim pričama zato što dolaze od roditelja, što zbog sopstvene indoktrinacije njihovim povraćkama.

Racionalizacija naših postupaka i odluka se odvija konitnuirano. Još kao malu decu nas uče da treba logično da razmišljamo, da treba da opravdavamo postupke pred drugima, da naša intuicija nije uvek najbolji izvor informacija i t.d. Posle određenog vremena počinjemo da verujemo u ovu dogmu. Počinjemo da sumnjamo u sebe, u svoje sposobnosti, u svoje postupke. I kad se na sve to doda i racionalizacija, nastaje haos u glavi. Recimo da se nalazimo u nekoj situaciji koja čini da se osećamo neprijatno. Nešto nam kaže da treba da hvatamo maglu, i to tumačimo kao intuiciju (a nije). Naučeni da (ne) verujemo intuiciji počinjemo da motamo po glavi najrazličitija scenarija da bi odlučili da li da bežimo ili da se borimo. Svi ti scenariji su “isprljani” našim fliterima i, shodno tome, ne mogu da budu (100%) tačni. Da, ali naučeni da verujemo svom “racionalnom” umu, mi ih prihvatamo kao tačne. I scenariji su, u 99% slučaja sa negativnim ishodom. Iz prostog razloga što kada smo pod stresom „da bežim ili da se borim?”, mi uvek biramo najbezbolniji izlaz. Onaj izlaz koji će da prouzrokuje najmanji potres naše udobnosti. Normalno, shvatanje da je moguće da će doći do borbe (konflikta, nove stresne situacije i t.d.) za „racionalni“ um znači da je bekstvo najbolji izlaz.

I normalno, bežimo. Čovek, kao i pacovi u primeru na vikipediji će se boriti samo ako ne vidi drugi izlaz. Bez obzira na to da li je “protivnik” zaista jači ili ne.

Još normalnije je da posle bekstva to izracionalizujemo kao hrabar čin, kao jedinstveni izlaz, kao najbezbolniji ishod za sve (zato što, da ste se borili, palo bi mnogo krvi s obe strane), i t.d., i t.d., i .t.d. Naravno, ako nas neko gleda sa strane, sažaljevaće nas. Ali u našim „racionalnim“ glavama mi smo ispali najveći heroji i nekad čak smatramo da zaslužujemo orden za hrabrost. Šta, ne verujete mi? Pogledajte makedonsku istoriju od turskog vremena na ovamo.

27.06.2009.

„Ne smem da se bojim. Strah satire um. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da mu osmotrim tragove koje je ostavio.Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega. Preostaću samo ja.”

Ovaj citat je tzv. “Litanija protiv straha“ iz moje omiljene knjige Dina. Jedan drugar ima malo zabavniju mantru protiv straha: „Mečki strah – meni duplo. Ali jebi ga, mora.“ Strah je zabavna stvar i još jedna vrsta programa koju smo sami instalirali. Zabavan je zato što postoji „dobar“ i „loš“ strah i zato što su te dve vrste straha uzajamno promenjive. „Dobar“ strah može da postane „loš“, a „loš“ može da postane „dobar“. Lično, ne verujem u postojanje nečeg kao što je „dobar“ ili „loš“ strah, međutim ovde koristim ovu klasifikaciju da bih lakše dolovio poentu.

U četvrtom razredu me je ujeo pas. Događaj je bio prilično bizaran: bio sam sagnut i mazio sam jednog psa (jazavičar), i u momentu kad sam se uspravio da krenem, on je skočio i ujeo me za koleno. Prvo mi je bilo čudno, a onda sam počeo da ritam nogom da bi se kuče otkačilo. U blizini je prolazio neki čovek i šutnuo je psa, ali od tog momenta na ovamo imao sam skoro paralizirajući strah od pasa – bez obzira na njihovu veličinu. Strah je bio u toj meri zajeban da sam uveče imao problem da prođem kroz kraj u strahu da ću možda naleteti na neku džukelu. A ako bi se desilo da prođem, srce bi mi obavezno lupalo 600 na sat – svaka druga senka je mogla biti pas. Trebalo je da prođe još deset godina da bi me jedna zver (čitaj: rotvajler težak 60-70 kila) po imenu Tor naučila da ne treba da ih se plašim. Od tada na ovamo se ne sećam da je neko kuče čak lajalo na mene, a kamo li da me je „napalo“.

Taj strah, bez obzira da li je racionalan ili iracionalan, mogao je da me natera da gađam kamenjem, tučem ili trujem pse, da sam malo nenormalniji nego što jesam. Isto nam se dešava sa svakim strahom. U zavisnosti od težine straha i od mentalne (ne)stabilnosti, možemo da se ponašamo krajnje iracionalno, pa čak i brutalno prema predmetu svog straha. Mogu da navedem ekstremne slučajeve (Jevreje, „veštice“, Grke…), međutim, meni su interesantniji lični primeri (u budućnosti ću imati i tekstove sa naslovom „Događaji iz života“, u kojima ću da pravim detaljniju recenziju različitih programa).

Jedan poznanik je jednom prilikom rekao “Ja ne verujem nikome“. Moja prva reakcija je bilo iskreno sažaljenje: kakav je to život ako te je strah da nekome veruješ? Ali zatim sam se setio da sami sebi instaliramo programe, bez obzira na to koliko su destruktivni, i da nesvesno ti programi modeliraju našu „stvarnost“. Neću da ulazim u razloge takvog straha (njima ćemo se zabavljati u nekom drugom tekstu), ali posledice su interesantne: siguran sam da dotični zaista ne veruje nikome. I siguran sam da mu je život ako ne taman, onda bar dovoljno udoban takav kakav je. Najverovatnije živi najnormalnije, žaleći se s vremena na vreme kako ga je ovaj ili onaj slagao, čudeći se zašto ljudi kojima se žali počinju da ga izbegavaju – normalno, posle nekog vremena će to da izracionališe tako da će ispasti da su i ti ljudi lažovi (ili nešto slično, što mu smeta). Ne kažem da je žaljenje loša stvar, ponekad razgovor o „problemima“ može ili da učini da osetimo olakšanje ili da počnemo da ih posmatramo iz druge perspektive. Međutim meni, posle nekog vremena slušanja o istim „problemima“ neke osobe, posebno ako sam joj ponudio drugačiju tačku gledišta, dolazi preko glave i počinjem da izbegavam takve razgovore sa tom osobom (ako ne i samu osobu). Ne osuđujem nikoga ko ne želi da počne da se bavi hakiranjem, međutim, ako si već rešio da živiš u toj i takvoj „stvarnosti“: ćuti i puši.

Moj stav (ne strah) o verovanju je: svako govori istinu. Ili bar govori sopstvenu „istinu“. Ne zamaram se mnogo time  da li neko laže ili ne. Ako se pokaže da je lagao, sledeći put ću dvaput razmisliti da li ću da mu verujem (bezuslovno). I to samo zato što ne želim da živim u strahu. Odbijam da živim u strahu. Zato što (po Frenku Herbertu, i po mom mišljenju) strah je ubica uma.

22.06.2009.

Doktorku Aleksandru Mančev smo upoznali pre dve godine. Spominjala sam već nekoliko puta, a  i ko me zna sa twittera, znate da mi je mama prilično bolesna i da stvarno ponekad jednostavno više ne znam šta da učinim. Pre dve godine nije bila dobro danima. Vodili smo je po lekarima, nema šta se nije radilo i pokušavalo, dok jedna lekarka nije rekla: BOLNICA! E sada, pošto je ona u to vreme bila na selu (letnji period), tamo smo i išle kod lekara, a uput za bolnicu može da prepiše samo lekar opšte prakse. Jedan dan nam je bio posebno težak i tata je otišao u ambulantu u Rumenačkoj ulici u Novom Sadu, da potraži bilo kakvu pomoć. Ne znam šta i kako se izdešavalo, samo se vratio sa uputom za bolnicu (Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici). Naravno, nisu nas odmah primili, jer nismo imali vezu i tu noć smo teško izdržali. Sutra smo se opet zaputili u Kamenicu i sećam se da, kad su je odbili, tata je ušao i rekao lekarki koja je rekla da ona nije za bolnicu, da potpiše da smo bili i da ju je drugi put vratila. Mama je primljena kao srednje težak slučaj. Dežurni lekar koji je dobio njen karton je rekao da bi možda preživela naredna 24h. Imala je tešku, atipičnu upalu pluća, plus sve ono što već ima. U bolnici je provela dve nedelje i vratila se kući bogatija za novo prijateljstvo. Koliko toliko zakrpljena.

Kada se sve sredilo, otišla sam opet u ambulantu po recepte za lekove koje je mama dobila i tada sam upoznala doktorku. Nisam često posećivala lekara (i nadam se da će to tako i da ostane), ali iskustva koja sam imala nisu bila ništa posebno. Ali ova lekarka je toliko fina i divna, blaga i strpljiva i da naglasim, ODLIČAN DIJAGNOSTIČAR (pre nego što odem kod nje, konsultujem Google i verujte mi da je fantastična u otkrivanju simptoma i ništa ne prepušta slučaju), da bih volela da je imam ne samo kao lekara i osobu koja brine o meni i mojoj porodici već i kao prijatelja. I, otkako se zakazuju pregledi, ako kod nje ne dođete u zakazano vreme na red, to nije iz razloga što ona pije kafu ili dangubi. Neretko i ne ode na pauzu. Svakom pacijentu se potpuno posveti i ponekad tih petnaest minuta nisu dovoljni da ‘odradi’ pregled, već se zadrži duže i zbog toga se desi da kasni. I ko kaže bilo šta loše za nju, on je pakosan i bezobrazan, jer do sada, koliko sam mogla da vidim i primetim, ona je lekar na kog se ostali trebaju ugledati i trebamo biti srećni što je imamo i što nas leči. Slična situacija se ponovila prošle godine, kada je ostala mesec dana u Pokrajinskoj bolnici.

Problem nastaje kada naš lekar (svi smo je izabrali za lekara i potpisali ugovore sa njom) nije tu. Ili je na bolovanju ili na godišnjem, svejedno. Pošto mama nije u mogućnosti da sama ide po recepte, to ja činim jednom mesečno za nju i jednom za tatu. Bukvalno zakažem, odem, predam knjižicu, uđem, i dok se štampaju recepti razgovaram malo sa lekarkom i gotovo. Kada ona nije tu, menja je lekar čija se ordinacija nalazi na 10m od njene. Zove se Boris Šovš. On ima i neku funkciju, ne znam koju i ne zanima me. Prvi put sam otišla kod njega po recept za insulin. To je lek bez kog moja mama ne može ni jedan dan. Jednostavno MORA da ga primi na vreme. Nažalost, dr Mančev nije bila tu i morala sam da odem kod njega. Zakazala sam i otišla. Verujte mi da namćorastijeg lekara nisam upoznala. Taj čovek mrzi svoj posao i mrzi ljude i nervira ga što neko dolazi kod njega i što su ljudi bolesni i verovatno što mora da radi. Dok sam sedela i čekala da mi odštampa recept, ušla je sestra da mu kaže kako su se neki kartoni sa kućnog lečenja pomešali i umesto da odu u ne znam koju ambulantu da su došli tu i da sada ljudi moraju da uzmu recepte od nekog. On je vikao kako ga to ne zanima i kako neće da ispravlja tuđe greške. Nisam mogla da verujem. Ćapila sam recept i izletela napolje u sebi ponavljajući: “Lepa naša Aleksandra, tek sada sam svesna koliko ste dobri i divni i samo da nikada više ne moram kod ovog ići.” To je bilo pre nekoliko meseci.

Ne lezi vraže, mami je opet loše, baš kad je Aleksandra na godišnjem. Odradili smo analize u privatnoj ambulanti i pronašli su joj neku bakteriju, koja je mogući uzrok njenog svakodnevnog povraćanja. Zvala sam da zakažem termin kod lekara, čisto da bih dobila terapiju ili barem uput šta da radim, ali su mi sestre rekle da je trenutno mnogo lekara na godišnjem i da su termini popunjeni u naredna tri dana. Nisam mogla tri dana da čekam, jer je mama povraćala konstantno i postala jako slaba, te sam pitala šta da radim. Rekoše mi da dođem i da zamolim lekara koji radi da me primi. To sam i učinila. Otišla sam u ambulantu i sela u čekaonicu. Tu su bili pacijenti koji su imali zakazano i pitala sam onog koji je na redu samo da me pusti da pitam, pa ako će me lekar primiti, nema veze, čekaću do kraja smene, samo da pogleda nalaz i kaže mi šta da radim. Verujte, pojma nemam u takvim situacijama kako da se postavim. Ona uzima mnogo lekova i to mnogo jakih lekova i znam da joj je organizam ‘otrovan’ i izmučen i jako mi je teško da budem pribrana u takvim situacijama. Uglavnom, kucam i otvaram vrata od ordinacije. Znam kakav je namćor i ne ulazim.

(parafraziran dijalog)

• Dobar dan, htela sam da Vas pitam da me primite, ako možete, samo da . . .
• Šta je sad ovo? Na mog jednog pacijenta mi dolaze dva druga pacijenta?! Nemam ja vremena da primam svakog kome padne na pamet!
• Izvinite, ne treba mi pregled, čak nije ni za mene, već samo da pogledate . . .
• Čujete li me, NEMAM VREMENA DA PRIMAM BILO KOGA!
• Ali ja Vam neću oduzeti mnogo vremena, nekoliko minuta, samo da pogledate . . .
• VI I SADA DOK RAZGOVARATE SA MNOM TROŠITE MOJE VREME!!!

Progutala sam knedlu i tiho rekla:

• Izvinite što sam trošila Vaše vreme.

okrenula se, zatvorila vrata, suzdržavajući se da ne zaplačem. To me strašno nervira kod mene, što retko mogu da se kontrolišem. Kada imam jak nalet emocija, bile one pozitivne ili negativne, suze me odaju. U poslednje vreme ređe nego ranije, ali ipak su prisutne.

Ulazim u prostoriju gde su medicinske sestre i pitam ih da li mogu da odem u neku drugu ambulantu. Nažalost, neće me nigde drugo primiti, jer se mamin karton ovde nalazi . . .

Izgurala krizu, izašla napolje i krenula kući. Razmišljam šta da učinim. Jedino šta mi je palo na pamet je Dijica, lekar po struci, bez posla. Poslala sam joj DM na twitteru, ona mi je dala mail adresu, poslala joj skenirane liste sa rezultatima analize i uskoro sam dobila dugačak mail sa nekoliko opcija koje mogu da učinim. Čak je konsultovala i svog kolegu oko slučaja moje mame . . . to me je zaista veoma dirnulo, hvala Dijice mnogo. A lekar Šovš je neko ko po meni ne zaslužuje da zauzima radno mesto osobi koja sedi na birou i želi da radi i posveti se pacijentima. Danas sam bila kod moje drage doktorke Mančev i rekla sam joj da je predobra i prefina i da sam presrećna što smo njeni pacijenti i što smo nju, igrom slučaja, odabrali za lekara.

Profesor Tsuyoshi Miyakawa se nedavno pojavio na  “Sekai Ichi Uketai Jyugyou” da bi ukazao gledaocima kako su Japanci mnog plašljiviji nego ljudi na Zapadu:

Tokom njegovog istraživanja, on je izolovao gen koji navodno izaziva da mozak oseća veći strah. U testovima sa laboratorijskim miševima, oni miševi koji nisu imali gen mogli su mnogo slobodnije da se šetaju po visokoj platformi bez sigurnosnih barijera. Izgleda da su se neki testovi izvodili da bi se utvrdilo koje zemlje imaju više nosilaca ovog gena straha i Japan je označen na vrhu te liste:

Lista plašljivih naroda

1. Japanci: 97%

2. Amerikanci bele puti: 77%

3. Indijci: 67%

4. Nemci: 64%

5. Amerikanci crne puti: 46%

6. Južnoafrikanci: 32%

Na Ken Y-N, jednoj drugoj japanskoj TV emisiji (”Otona no Sonata”) takođe je emitovan jedan prilog o tome kako Japanci poseduju gene koje ih čine jedinstveno plašljivim. U toj emisiji, Zapadnjaci i Japanci prikazani su kako se kreću kroz ukletu kuću:

”15 od ukupno 15 Japanaca bili su uplašeni, za razliku od samo jednog stranca. Ruski par se smejao pred zamkama, dok su Afro-Australijanci hteli da udare eksponate…”

izvor:Japatrend

1972 godine bio sam, kao pilot u marincima, stacioniran na američkom nosaču aviona u vijetnamskim priobalnim vodama. Rat nije išao dobro po nas. Znali smo da gubimo, ali kao marinci nismo mogli da se pomirimo sa tom činjenicom. Kao oficir u marincima, moj posao je bio da održavam svoje ljude pozitivnim i fokusiranim na preživljavanje, i u isto vreme spremnima da daju svoje živote jedan za drugoga, i za našu zemlju. Nisam mogao da dozvolim da moji ljudi vide moje sumnje i strahove, a oni nisu meni dozvoljavali da vidim njihove.

Održavanje morala visokim je bilo teško jer smo znali da se plima bitke okrenula protiv nas. Svaki put kad bi videli studente kako protestuju paleći pozive za vojsku i američku zastavu, počeli bi da se propitujemo ko je u pravu a ko ne.

Neke od popularnijih pesama tog vremena su bile pesme protiv rata. Stihovi jedne od njih kažu: “Rat, za šta je on dobar? Apsolutno nizašta.” Radije od toga da dozvolimo da nas pesma prizemlji, moja grupa i ja bi uzvikivali te stihove kada bi poletali u bitku. Iz nekog čudnog razloga ta pesma nam je dala hrabrost da uradimo ono što smo morali da uradimo, i da se suočimo sa konačnom stvarnošću – smrću.

Noć pred svaku misiju išao bih do pramca nosača aviona, sedeo potpuno sam i dozvolio vetru da odvaja moje misli od strahova. Nisam se molio da preživim. Umesto toga, tražio sam da u slučaju da zora donosi moj poslednji dan, imam mogućnost da izaberem kako da se suočim sa smrću. Nisam želeo da umrem kao kukavica. Nisam želeo da strah diktira moj život.

Eto zašto, kad sam se vratio iz rata, nisam tražio sigurnost posla – nisam dozvolio da strah od finansijske nesigurnosti diktira moj život. Umesto toga, postao sam preduzetnik. Kada sam izgubio sve, nakon što je moj prvi biznis propao, nisam dozvolio da me strah, frustracija i sumnja odgovore od toga da uradim ono što sam morao da uradim. Jednostavno sam pokupio parčad i vratio se poslu reizgradnje mog biznisa. Učenje iz grešaka u mom biznisu je bila najbolja biznis škola koju sam ikada mogao pohađati. I dan-danas se nalazim u toj školi.

Nekoliko godina unatrag, dok su tržišta hartija od vrednosti i nekretnina cvetala a budale požurile da investiraju, nisam dozvolio da pohlepa preuzme moju logiku. Danas, tokom ove ekonomske krize, imam iste strahove kao i bilo ko drugi. Međutim, ja jednostavno ne dozvoljavam da me strah spreči da uradim ono što moram. Radije od toga da vidim samo krizu, daću sve od sebe da primetim šanse koje ta kriza omogućava. To je lekcija koju sam naučio u vijetnamskom ratu, i to je ono po čemu je taj rat bio dobar za mene.

Postoji još jedna stvar zbog koje je rat bio dobar. Vijetnamski rat mi je dao sedište u prvom redu da posvedočim jednoj od najvećih promena u svetskoj istoriji: promeni u pravilima novca.

Iza fasade paničnog poremećaja kriju se osobe koje svemu u životu prilaze sa strahom i zabrinutošću, socijalno su nesigurne i stalno sumnjaju u svoje sposobnosti

http://anksioznost123.blog.hr

http://psihijatrija.forumhr.com

Priča Marine K. slična je priči mnogih ljudi koji su oboljeli od paničnog poremećaja. U prošlosti se točna dijagnoza paničnog poremećaja rijetko postavljala, već se tražila tjelesna bolest. Bolesnici su često dolazili s hrpom nalaza, najčešće štitnjače i srca, a prava dijagnoza je izmicala. A odgođeno i nepotpuno liječenje paničnog poremećaja može dovesti do kronificiranja i razvoja depresije. U teškim slučajevima, bolesnici su potpuno nesposobni za samostalan život.
Srećom, danas je situacija drukčija. Panični poremećaj je definirano stanje i na njega se misli pri svakom stanju u kojem lupanje srca i jaki strah izbezume pacijenta. Rana dijagnoza i energična terapija poboljšali su prognozu bolesti. Terapijska praksa znatno se poboljšala i naglasak stavlja na antidepresive. Nije rijetkost da bolesnici već nakom dva do tri mjeseca potpuno ozdrave. To još uvijek ne znači da je liječenje gotovo. Ono mora trajati mnogo dulje jer je bolest sklona vraćanju.

Simptomi koji prate napade straha…

Osnovno obilježje su napadi straha ili užasa s iznenadnim početkom, praćeni osjećajem nadolazeće propasti. Napadi se mogu javiti iz čista mira, ali su češći nakon konzumacije pića s kofeinom, marihuane i drugih droga. Uz te napade prisutni su i sljedeći simptomi:

- lupanje srca i ubrzan puls
- bol u prsištu i gušenje
- drhtanje
- vrtoglavica i nesigurnost
- osjećaj nestvarnosti (derealizacija)
- osjećaj odvojenosti od sebe (depersonalizacija)
- mučnina
- strah od ludila i gubitka kontrole
- strah od nagle smrti
- navale topline, hladnoće, strujanja ili bockanja.

Naznake već u djetinjstvu

Iza fasade paničnog poremećaja leže osobe koje svemu u životu prilaze sa strahom i zabrinutošću, socijalno su nesigurne i stalno sumnjaju u svoje sposobnosti. One već u djetinjstvu imaju strahove, neurovegetativne simptome i znakove. Najčešće su to crvenjenje lica, znojenje dlanova, lupanje srca, osjećaj kao da će pasti u nesvijest, nelagoda u društvu starijih i autoritativnih ljudi. Tijekom djetinjstva kod njih se može javiti enureza (noćno mokrenje), noćni strahovi, spastični kolon, migrena, astma, alergije ili povišena reaktivnost autonomnog živčanog sustava. Jače je izražen strah od odvajanja, koji se najčešće očituje kao fobija od škole. Ponašanjem dominira pasivnost i izbjegavanje svih situacija koje mogu izazvati strah. Pokazuju sklonost sanjarenju, idealiziranju, nemaju takmičarski duh i ponašanje. Njihova percepcija drugih ljudi pomalo je naivna jer ne mogu procijeniti skrivene namjere loših ljudi. Stalno su razočarani, ali ne mijenjaju ponašanje. Neki od njih nemaju sposobnost pratiti svoje psihološke procese i uvjereni su da boluju od tjelesne bolesti. Tek kad im krene nabolje uvjere se u suprotno.

Antidepresivi – temelj liječenja

U liječenju se najuspješnijim pokazao integralni model, u kojem se sukcesivno primjenjuju svi postupci koji su se u dosadašnjoj praksi pokazali uspješnima.

Temelj današnjeg liječenja su antidepresivi, a anksiolitici se upotrebljavaju kraće vrijeme. Liječenje lijekovima učinkovito otklanja napade panike, ali ne djeluje na izbjegavajuće ponašanje. S druge strane, psihoterapija ne djeluje na učestalost i snagu paničnih napada, ali je učinkovita u liječenju izbjegavajućeg ponašanja. Znači, potrebno je oboje.
Psihijatar koji se drži integrativnog modela primjenjuje ove postupke u određenom slijedu, korak po korak. Prvo se intenzivnim psihofarmakološkim liječenjem uklanja napade panike, a zatim intenzivira psihoterapija, kojom se pacijenta osposobljava da pobijedi strah od straha i počne se samostalno kretati. Za takav postupak potrebno je dosta vremena i strpljenja jer je oporavak spor, a požurivanje i preveliko očekivanje često vode do zastoja u liječenju i pogoršanja.

Strpljivim radom s pacijentom ohrabrujemo svaki napredak i stimuliramo da ide korak dalje. Korak po korak i pacijent će doći u stanje u kojem će i bez pomoći psihijatra raditi sve ono čega se bojao: izlaziti sam na ulicu, čekati u redu u banci ili pošti, voziti se tramvajem i autobusom, sam voziti auto…

Marina je danas dobro. Radi puno radno vrijeme, a uskoro planira i udaju. Izbjegava kofein i nikotin, marihuana joj više ne pada na pamet i nastoji živjeti zdravim i sadržajnim životom. Rijetko joj se javljaju ružna sjećanja, ali je naučena živjeti u sadašnjosti. Sve više razmišlja o materinstvu i u tome ima punu podršku psihijatra.

Izvor: Vaše zdravlje

Panični poremećaj je prisutan u oko 2% populacije, sa većom učestalošću kod žena. Procjenjuje se da čak 2,5 milijuna Amerikanaca pati od ovog poremećaja.

Prvi panični napadaj se obično događa između 18. i 24. godine života i često je isprovociranom stresnom situacijom ili nekom novom situacijom kao što je npr. trudnoća ili razdoblje nakon poroda.

Samo trajanje ove bolesti je individualno, kod nekih osoba traje svega nekoliko mjeseci dok kod nekih traje godinama.

Pacijenti sa paničnim poremećajem su često neshvaćeni od okoline i liječnika, obično se smatraju osjetljivim osobama pretjerano zabrinutim za svoje zdravlje.

Što je u stvari panični poremećaj?

Panični poremećaj se karakterizira napadima paničnog straha, koji nastaju spontano, iznenada i udruženi su sa tjelesnim simptomima (npr.lupanje srca). Ono što je važno je da oni nikada nisu uvjetovani životno opasnim situacijama, ni prisustvom drugih psihijatrijskih ili tjelesnih bolesti. Može se javiti osjećaj gubitka kontrole, strah od smrti ili ludila. Napadi panike obično prestaju spontano unutar 30 minuta.

Tipičan pacijent koji pati od paničnog poremećaja kontinurano vrši raznovrsne liječničke i dijagnostičke pretrage pokušavajući otkriti razloge napadaja straha. Zbog tjelesnih simptoma koji su često prisutni u vrijeme napadaja kao što je lupanje srca ili otežano disanje, većina pacijenata je uvjerena da ima neku bolest ili zdravstveni poremećaj.

No, većina tih pretraga obično ne otkrije nikakve objektivne znakove bolesti, što kod tih osoba izaziva dodatan osjećaj nerazumijevanja, nepovjerenja i straha. Ukoliko liječnik ne prepozna da se radi o paničnom poremećaju, pacijent može godinama bezuspješno ići odo liječnika do liječnika pokušavajući otkriti razloge svojih napada.

Iako prave tjelesne bolesti nema, panični napadaji su vrlo stvarni i vrlo traumatični za pojedinca, opisani često kao najgore iskustvo u životu. Nakon samog napada osoba često zapada u stanje depresije i bespomoćnosti.

Osim traume samog paničnog napada, takve osobe počinju živjeti u strahu kada i gdje će se ponovno javiti napad. Često počinju manje izlaziti van, družiti se sa prijateljima pa čak i prestaju raditi. Ovakvo stanje se naziva agorafobija.

Također mnogi od njih često koriste mnoge lijekove, pogotovo sedative i anksiolitike.

Tipičan opis napadaja panike:
Počelo je iznenada. Osjećao sam se kao da me preplavljuje val straha i užasa, nešto tako snažno kao nikada dotad u životu. Osjetio sam preznojavanje, vrtoglavicu i strašnu slabost. Srce mi je počelo jako lupati kao da će iskočiti iz mene.Toliko sam se uplašio da nisam mogao doći do zraka. Mislio sam da je sa mnom gotovo, da umirem.

Simptomi paničnog poremećaja

Osoba koja pati od paničnog poremećaja osjeća preplavljujući osjećaj straha i nemira koji započinje naglo i bez pravog povoda i uzroka. Osjećaj straha je vrlo jak i sam napadaj se zove panični napad ili panična ataka.

Panični napadaji se mogu dogoditi bilo kad i bilo gdje i najčešće su bez prethodnog upozorenja. Vrlo često se događaju upravo na mjestima gdje boravi mnogo ljudi kao što su supermarketi, tramvaji ili kina.

Osobe vrlo često nakon paničnog napada osjećaju stalni strah od ponovnog napada i prestaju izlaziti na mjesta na kojima se napad dogodio ili prestaju uopće izlaziti iz kuće. Osobe također iskazuju želju da brzo pobjegnu s bilo kojeg mjesta gdje se napad javlja.

Ovaj poremećaj je ozbiljan zdravstveni problem jer iako ne nosi zdravstvene rizike ili objektivne znakove bolesti ostavlja teške posljedice na kvalitetu života pojedinca.

Tipovi paničnih napada

Postoje tri karakteristična tipa paničnih napada s različitim odnosima između početka napada i prisutnosti ili odsutnosti situacijskih okidača:

Liječenje paničnog napada

Nažalost, većina osoba koje pate od paničnog poremećaja ne traži liječničku pomoć.

Današnja istraživanja su pokazala da se suvremenim lijekovima i metodama psihoterapije može postići izlječenje u čak 90% slučajeva.

U liječenju paničnog poremećaja najviše se koriste metode bihevioralne i kognitivne psihoterapije koje u stvari pokušavaju promijeniti način na koji naš mozak reagira. Optimalno trajanje tretmana je individualno, preporučuje se najmanje 8 mjeseci, a neki autori predlažu i 18 mjeseci.

Od lijekova se najviše koriste antidepresivi i to novija generacija antidepresiva tzv. selektivni inhibitori povrata serotonina (SSRI). Ovi antidepresivi zbog svog selektivnog učinka imaju manji broj nuspojava, niže su toksičnosti i duljeg djelovanja.

Također, važno je da osoba sama sebi aktivno pomaže u izliječenju.
Osoba mora prihvatiti da ne boluje od nikakve ozbiljne bolesti te se ne smije stalno osvrtati na napad panike koji se dogodio u prošlosti. Prisjećanje na napad samo će povećati zabrinutost i strah.

Izvor: CardioNet.hr

Ovo sto cu sada opisati, desilo nam se davne 197 i neke godine u Crnoj Gori, na Zabljaku. Na Crnom jezeru, bas ovom, sto je na slici.

 

Dogovorimo se moj momak i ja, da novogodisnje praznike proslavimo na Zabljaku. Divan novi hotel  Zabljak u centru. Milina jedna, a, kazu ljudi, ima i snega. Gle cuda, Zabljak pa ima snega?

Krenusmo, organizovano, dan ranije. Put je bio ok, ja pod sedativima da ne bih zaustavljala autobus svaki cas zbog rigoletisanja, bukvalno ga prespavala na ramenu S. 

Stigosmo u hotel, dobismo kljuc od sobe, sisli na veceru,  kad ono, tamo i neko drustvo iz Novog Sada. Naravno, odmah se spojismo da nam bude lepse. Naravno, ja sam poznavala dobar deo tog drustva.

Dosao i 31. decembar. Doterali se za docek nove godine. Organizovan, naravno, tu u hotelu. Tada sam se prvi put u zivotu propisno napila i to od crnog vina, crnogorskog. I moj S se tada napio, pa da ne duzim, lose smo se proveli u sobi. Zaglavljivali se na smenu u kupatilu. Bilo nas je na sve strane.

Sledeci dan sam obilazila kuhinju i mirise u njoj u sirokom krugu. Sve mi se gadilo. Kazu da je to normalna reakcija posle ozderavanja. Jako sam tesko podnela docek, pa su me na smenu vukli sankama po Zabljaku.

Stigosno do Crnog jezera. Priroda oko njega predivna. Sve crni borovi, prekriveni snegom. Tu smo se nesto kolebali da li da idemo preko njega ili okolo, na drugu stranu. Jezero je, naravno bilo zaledjeno. Prolazio tu neki domorodac, pa smo ga pitali da li je bezbedno da predjemo preko jezera na drugu stranu, na sta je on rekao da mozemo, da je led debeo oko 30 cm. I tako, krenusmo nas sestoro preko jezera. Caskamo, ja se jedva vucem, tesko mi i dalje. Sanke su tu, za prvu pomoc. Presli smo, sigurno, 2/3 jezera, kada se prolomio stravican prasak, kao pucanj. To je bilo strasno, jer nismo znali sta se desilo. Naravno, prva misao je svima bila, da je pukao led. Svi smo se panicno ukipili, gledali svako oko sebe, ne znajuci sta da radimo. Taj strah, koji sam ja dozivela, ne mogu vam opisati. Bukvalno vam se sledi krv u zilama, onemocate a mozak vam u nirvani. Radi na leru, jer u kriznim situacijama, kao sto je bila ova, stras preovlada, razum zataji. Znaci, prvih 15 – 20 sekundi, tajac. Onda je neko od muskaraca viknuo: polezite, brzo svi na led! Neki su legli, a meni se noge ukocile pa ni mrdac. Onda je opet stigla nova ideja, da se vratimo nazad. Ma gde nazad, prevalili smo polovinu, bliza nam je obala ispred. A, sta ako je pukao ispred nas, neko upita? I tako smo vecali, brzom brzinom i resili da ipak krenemo napred, prema obali, koja nam je bila bliza.  Prizemljili se, bezbedno, seli na sanke da prepricamo svako svoj strah. Naravno, onda je pocelo zezanje i opisivaje, svako svakog, kako je tada izgledao.

Nastavili smo put oko jezera, pa deo izmedju velikog i malog se mogao pregaziti po kamenju. Svi smo uspeli, ali jedan od dugara, skliznuo i zagazio uledenu jezersku vodu. I naravno, opet smeh.

Kada smo stigli u hotel, ispricali smo sta nam se desilo. Domacini su nas utesili, da to nije pukao led jer je bio dovoljno debeo da izdrzi i mnogo veci teret, nego je negde na obali, od nases setanja  po ledu, izleteo vazdusni cep koji je proizveo taj strasni zvuk pucnja.

Znam samo jedno a to je NIKADA VISE PREKO ZALEDJENE VODE! Mislim da su i moji prijatelji istog razmisljanja.

Srecno se vratismo u na

Poglejte, kaj je moč: Držati strah nekoga drugega v dlani in mu pokazati, kaj držite.

Samoca

white_swan (combattante)

03. decembar 2008.

Da li je moguće da ljudi budu sretni ako su sami i ako imaju samo prijatelje koje vide i to je sve ?

Da li je danas lakse podnijet samocu i zašto ?
Da li se može lako zivjet s tim ?
Da li je isto za žene kao i muskarce ili zavisi od osobe do osobe ?

Npr. malo prije jedna žena kaže mi u skoli da nije udata i da nema djecu i da će da za Bozic bude s bratom.I onda ja sam ono vidila da je ona prilično bila tuzna zbog tog.

Ja sam rekla da su u danasnje vrijeme puno ljudi sami, i ona kaže,pa da tačno je.
AL da danas tolko samoca boli, valjda ne bi tolko ljudi bili sami i slobodni i bez djece.

Ne znam šta da na to sve kažem.Po mom,mislim da ona nije ništa positivno uglavnom. Kod nje sam vidila tugu u ocima kad je rekla to.
Uglavnom za mene iako su moderna vremena, samoca je i dalje teska stvar.Mada se nekad osjecamo sami i kad imamo nekoga.Cudno.

orhefey (svetska dama) 04. decembar 2008.

White_swan,

„Kod nje sam vidila tugu u ocima kad je rekla to.
Uglavnom za mene iako su moderna vremena, samoca je i dalje teska stvar. Mada se nekad osjecamo sami i kad imamo nekoga. Cudno.”

Evo ovdje si sama odgovorila na pitanje i to dvostruko. Da si TI VIDJELA tugu u njenim ocima, sto je ustvari tvoja percepcija, jer ti se osjecas tuznom kad si sama, i tako si donijela odluku i zakljucak da je ta osoba tuzna. I Drugo si rekla da kad jesi sa nekim osjecas se nekad sam i da je to cudno.Da sve je ovo tvoja percepcija.Mi reagujemo na simbole koje MI vidimo kod drugih. I to CUDNO znači da je zbunjujuce za nas.

Samoca/usamljenost potice iz djetinjstva. Kad smo kao dijete bili usamljeni/ostavljeni (ne vidjeni/zapusteni sto je vid zlostavljanja djeteta,) i tada nismo znali niti mogli da se nosimo sa tim. Djecija svijest nema još fizicki neuroloski niti emotivni sistem niti iskustvo da bi korektno reagovali. Djecja svijest ima potrebe koje treba ispuniti, a jedna od njih je brizna ljubav i razumjevanje djecijih porteba i njihovo ispunjenje)

Jer nama je potrebno mnogo vise od hrane, garderobe i krova nad glavom.

Mi imamo potrebu na brizljivu tjelesnu i emocionalnu sigurnost i paznju. Respekt za nas identitet, podrsku ,stimulans i toplinu u kojoj se možemo razvijati u emocionalno zdrave i funkcionalne odrasle osobe.

Svi će reci ma šta pricaj ja sam imala/o divno djetinjstvo, moji rositelji me vole. Ali u sustini to nije istina. Ali ovo ostaje kao trauma za čitav zivot i onda se mi u Odrasloj svijesti još i dalje ponasamo iz Djecije svjesti.

Djeca dobiju probleme i sa vise situacija,emocija da se nose ali zato nemaju dovoljno iskustva tako da je ustvari situacija nemoguća.I to nas prati kroz zivot i mi vidimo sve simbolično.

Osjecaj usamljenosti niko ne može da nam kompenzira nikada.

Jer on potice iz ranog djetinjstva.To je potreba koja nije ispunjena tada, a koju mi trazimo sada. Kao i ostale bazalne potrebe koje nismo Tada dobili.

Kao sto je ljubav ( koju kompenziramo sa još jednim brakom,sa još jednim autom, kao sto je zelja da nas neko vidi i onda postajemo najbolji djak ili najbolji drug ili najnja sve, sve u svrhu naše iluzije da bi nas neko vidio misleci da ćemo dobiti ono šta nam je potrebno a to je sve iluzija.

Šta nam je potrebno je bilo u djetinjstvu i nećemo niti možemo dobiti sada.

Treba raditi na sebi, totalna analiza na mikronivou.Treba pomoću terapije iznijeti na vidjelo, izmamiti potisnuti strah i traume i iskreno ih osjetiti. Tek onda možemo da nađemostvarne osjecaje i potrebe kroz iskusnju pravoga bola. Progres kroz direktno emocionalno iskusenje koje omogućava pristup izvoru psiholoskog bola u nizem dijelu mozga i nervnog sistema.

Danasnje terapije su samo nazovimo terapije pricanja, i one pomazu prividno.Jer se bave vism dijelom mozga i razuma,koji onda utice na nasa osjecanja bez da ih stvarno osjetimo.A onda opet se nađemou mrezi naših „POTREBA” iz djetinjstva i na početku patnje.

Sve naše potrebe koje nisu ispunjene su razlog naše patnje.

Jer mi uzaludno to i dalje trazimo sada.Kroz još jednu „bolju vezu”, još jedan „panicni napad”, još jedan „bolji posao”, još jednu „svadju”, još jednu „depresiju”, još jedan „iracionalni strah”, još jedno „neizreceno NE ”, kroz još jedno „imitiranje drugih”, još jedno „sve je ok zivot ide dalje”, još jednu „salu na racun sebe”,još jednom samo jedan fiks ma koje vrste.

Eto toliko

Huhh nadam se da sam ti bar malo pomogla.

pozdrav
Me

vrai

04. decembar 2008.

Orhefej, interesantno pišes. Zvuci mi kao da je to iz licnog iskustva, pa me interesuje da li si uspjela, ili znaš nekoga ko je uspjeo da se izvuce iz toga?
Meni se čini da osobe tih problema jako teško sebi priznaju da je to uopste problem. Obično im je čitav svjet kriv, a najviše oni koji ih vole.

Vrai,

da pišem iz licnog iskustva.I poznajem osobe koje su se „izvukle” i još izvlace iz toga kao sto ti kažeš.Jer ovo je way of life proces.

Da ovdje si dobro rekla, ali je njima nemoguće da „vide” to, zbog „odbrambenog sistema (koji se dijeli na poricanje potreba, lažna nada,lažna moc,primerni odbrambeni sistem i strah), mogu o ovome da napsiem neki drugi put ako želiš. I zato je ponasanje uvijek isto,ma koliko oni zeljeli da ga promjene.

Ponekad se promjena, koja je inače uvijek (osim kad se radi ova vrsta terapije koju sam napisala gore) povrsna na svakom nivou (u mozgu, emotivni sistem)desava. Ali ona je nazalost kratkog daha jer nije stvarna.

Jer potreba koja nije ispunjena kao osjecaj koji je potisnut ipak upravlja našim zivotom i jača je od bilo koje promjene na povrsinskom nivou.Jer se nalazi pohranjeno u našim celijama i nizem dijelu mozga do kojeg danasnje poznate terapije ne dolaze.

Danas se mnogo govori o Licnom razvoju kao promjeni misli promjeni ćeš zivot (ako želimo možemo da dobijemo, moc misli, samoanaliziranje samo kako da dobijem obrnuto od onoga stoje sada)ovo sve je laza i zavodjenje. Cesto se misli na ono negativno u nasem zivotu da se promjeni na pozitivno.Ali ja kažem da mi terbamo da OSJECAMO tek onda prava i istinska promjena dolazi sama. Koja sama po sebi donosi prostor i osvjetljenje koje smo mi.

”Meni se čini da osobe tih problema jako teško sebi priznaju da je to uopste problem. Obično im je čitav svjet kriv, a najviše oni koji ih vole.„

Vidi ti si postavila ovo kao da se radi o drugim osobama. Ali ustvari se radi i o tebi. Jer svi na svijetu imaju ovo, ali nisu svjesni.Svi SPAVAJU reagujuci samo na situacjiu kroz simbolicnost. Samo onda kada se ovaj ”odbrambeni zid„ ciglu po ciglu razrusi možemo da vidimo jer smo PROBUDJENI.

Znam da ćeš sada misliti pa ja nisam kao ove osobe ili meni nije ništa.To je već taj odbrambeni zid (koji je nama pomogao da prezivimo naše traume kao dojence,djeca, adolescenti) koji ne želi da osjecas i samim tim sebe vidis kako jesi. I zato je vrlo teško rijesiti ga se jer mi vjerujemo na podsvjesnom nivou da nam zid pomaze da prezivimo.sto znači da ne živimo.

Ima toga još da se piše. Ali evo za sada toliko.

Nadam se da sam ti bar malo pomogla

Pozdrav
Me

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Celo strah pred smrtjo ni nič proti strahu, da ne bi živel svojega življenja pristno in polno.

Tokom ljudskog napretka kroz istoriju, uvek se negde provlačio strah  od novog, nerazumljivog, neistraženog.  Nije to bio samo strah od novih prostora, biljaka i životinja, već i od mašina koje su vremenom unapređivane i koje su počele da zamenjuju čoveka u nekim funkcijama i sferama svakodnevnog života. Ali ne samo čoveka već i njegovu blisku okolinu.

Ovaj blog namenjen je svima koji možda, s vremena na vreme postave pitanje o granicama tehnološkog napretka i njegovog uticaja na ljude.

Ukoliko postavljate ovo pitanje, a niste pronašli pravi odgovor,  tek da znate – na pravom ste mestu!

]]>