А у Србији је по овом питању другачије, јер како стоје ствари у овој мафијашкој земљи где мафијаши контролишу државу у којој су се сви лидери са својим странкама изменили у свим могућим шемама “опозицуионих” и “позиционих” улога, више је вероватно да тајкуни “постројавају” политичаре и премијере, кад не “одраде” све како треба да би се њихова империја увећала , а и пре свега била сигурна и безбедна од закона. Чак, шта више, у овој се земљи пљачка и “легализује” кроз недоречене и “рупичасте” законе и законске “процедуре”.

Овај видео клип што сам поставио доле, многи су већ видели, но ја сам чекао да нађем клип са преводом, и сад то објављујем.

Укратко да кажем нешто о ефектним догађајима који су се повољно одвијали за раднике трију повезаних фабрика, као и за све грађане тог индустријског градића Пикаљово, којима је топла вода бла искључена скоро годину дана због неплаћених рачуна.

Олег Дерипаска, једно веме најбогатији Руски тајкун и “бизнисмен” (… сада је спао на “само” 3 милијради $, са некадашњих 20 милијарди $) је са својим холдингом “Басиц Елемент” 2007-ме купио у Пикаљеву јединствену фабричку целину коју је поделио у три посебна фабричка одељка: “Базел-цемент-Пикаљово”, “Пикаљовски Цемент” и “Метахим”. Та, сад посебна фарбричка одељка су по свом технолошко-сировинском поступку и производњи, три међузависна предузећа која чине једну јединствену нераскидиву целину, и било какво нарушавање те целине и производног склада, на уштрб неке од фабрика, била би погубна ствар за укупно пословање, и генерално за све раднике.

Поред Дерипаске који је био главни власник тих фабрика, у игри су била још два “бизнисмена” и власника тих фабрика алуминијума и цемента.

Шта ради Дерипаска и остали власници, по Путиновим оптужбама и наводима…?

Он нарушава ту јединствену целину, и “скупља кајмак” форсирајући само фабрички део који је производио цемент и соду. Тако се та повезана фабричка целина подељена у три дела нарушила, производња је стала, радницима је почела да касни плата, и временом имали су неисплаћене плате у вредности од скоро милион € (41.42 милиона рубаља).

Радници и њихове породице у градићу Пикаљеву имали су проблема до гуше, јер због неисплаћених плата нису могли да плаћају рачуне за топлу воду која им је скоро годину дана била искључена. Мафијаши их притегли са свих страна. Но, радници су ишли поступно, прво су се обраћали за помоћ фабричком руководству, па руководству града, па руководству Лењинградске области у којој је припадао град Пикаљово, штрајковали су, заузимали зграде администације, али ништа није пмогло, док 3 Јуна то све буквално није пресекао Путин и натерао Дерипаску да потпише уговор по коме се обавезује да ће покренути обустављену производњу, да ће исплатити сва дуговања према радницима, рекавши му између осталог:

“Рок је, данас…!”

Као и да грађанима Пикаљева буде укључена топла вода, јер на преваспитању код Путина није био само Дерипаска, већ и градско руководство, и руководство Лењинградске области.

Погледајте, овако раде Руси……

Линк ка видео клипу на http://www.youtube.com/

Преузми видео клип (7 мб.)

Ко се не снађе, упутство за скидање видео клипова може се погледати овде.

Гледам ово и мислим се, да ли би мого наш премијер Цветковић, или било који други утицајан политичар у влади Србије, овако да построји рецимо тајкуна Мишковића (?) и да га “пита за здравље”… да му као Путин да под нос уговор да потпише, по коме ће обештетити све раднике купљених фирми које је ојадио…?

Брзо протрљам очи и схватим да то није могуће ни у најлуђим сновима, можда само у цртаним филмовима, јер овде заправо тајкуни контролишу целу ту страначко-политичку структуру финансирајући њихове странке, и “опозиционе” и “позиционе”…”за сваки случај”, јер овде се то брзо мења и једни те исти лидери са својим странкама у веома кратком року могу да буду и опозиција и позиција, или нека чудна болесна коалиција.

По мени…нас може да спаси само ванстраначка парламентарна скупштина са најумнијим, најчаснијим и у пракси проверено доказаним стручњацима из свих потребних области, часним интелектуалцима из читаве зермље, без обзира из којег краја сви они долазе, јер ако нам блиска прошлост, уништена привреда, финансије, па чак и нада да ће бити боље, све што су странчари дотакли уништили су и обесмислили, држава је пред банкротом, ко омча око врата нам је и дужничко ропство у које су нас увалили ( преко 30 милијарди $), понижени смо, обезглављени… и поврх свега у главама људу утиснули су “вирус” страначког лудила,… и ако све то није довољан доказ да се побунимо и омогућимо тим новим “нестраначким људима” да нас воде, онда…. у п.м.

Још нешто…

Овај видео клип је направљен лепо у оптимистичном тону, тако и теба, али одмах сам помислио ово, можда је то неком промакло:

” колико пута смо кроз историју ми радници и грађани били понешени оваквим и сличним овдашњим “победама”, попут ове коју је извојевао Путим у Русији за своје раднике и грађане, па кад обрнеш и окренеш, прође нека година и ми се преварени и постиђени нађемо у чуду, пред ‘вратима пакла…!’…”

Сетимо се само блиске прошлости, полета и великог ентуизијазма после петооктобарских “промена”, људи су били срећни, позитивна енергија се осећала у ваздухуи, сузе су некима текле од среће…јер “дошла је слобода”.

А где смо сада…?

Пред вратима бездана….

Ово је одлично што је Путин урадио у Русији, али заправо Дерипаска треба да се нађе у затвору, а не да се извуче од кривичне одговорности тако што ће “само да врати паре”, наравно да треба да их врати, али пре свега и да се судски изпроцесуира, да се види како је све шта стеко, што је свесно на штету радника уништавао производњу фабричке целине у Пикаљеву, а не да тајкуну и “бизнисмену” кажеш да врати оно што је отео и покрао, иначе…”ја ћу ти покажем твог бога”!

Поред јаких личности, попут Путина, који све пресечу одједном…институције једене земље треба да буду главно мерило правде и неправде, зар не?

То и нама највише треба, а не би било лоше да се у међувремену, док се то не догоди, изненада појави и неки наш “Робин Худ”, да то убрза…!

А у Србији је по овом питању другачије, јер како стоје ствари у овој мафијашкој земљи где мафијаши контролишу државу у којој су се сви лидери са својим странкама изменили у свим могућим шемама “опозицуионих” и “позиционих” улога, више је вероватно да тајкуни “постројавају” политичаре и премијере, кад не “одраде” све како треба да би се њихова империја увећала , а и пре свега била сигурна и безбедна од закона. Чак, шта више, у овој се земљи пљачка и “легализује” кроз недоречене и “рупичасте” законе и законске “процедуре”.

Овај видео клип што сам поставио доле, многи су већ видели, но ја сам чекао да нађем клип са преводом, и сад то објављујем.

Укратко да кажем нешто о ефектним догађајима који су се повољно одвијали за раднике трију повезаних фабрика, као и за све грађане тог индустријског градића Пикаљово, којима је топла вода бла искључена скоро годину дана због неплаћених рачуна.

Олег Дерипаска, једно веме најбогатији Руски тајкун и “бизнисмен” (… сада је спао на “само” 3 милијради $, са некадашњих 20 милијарди $) је са својим холдингом “Басиц Елемент” 2007-ме купио у Пикаљеву јединствену фабричку целину коју је поделио у три посебна фабричка одељка: “Базел-цемент-Пикаљово”, “Пикаљовски Цемент” и “Метахим”. Та, сад посебна фарбричка одељка су по свом технолошко-сировинском поступку и производњи, три међузависна предузећа која чине једну јединствену нераскидиву целину, и било какво нарушавање те целине и производног склада, на уштрб неке од фабрика, била би погубна ствар за укупно пословање, и генерално за све раднике.

Поред Дерипаске који је био главни власник тих фабрика, у игри су била још два “бизнисмена” и власника тих фабрика алуминијума и цемента.

Шта ради Дерипаска и остали власници, по Путиновим оптужбама и наводима…?

Он нарушава ту јединствену целину, и “скупља кајмак” форсирајући само фабрички део који је производио цемент и соду. Тако се та повезана фабричка целина подељена у три дела нарушила, производња је стала, радницима је почела да касни плата, и временом имали су неисплаћене плате у вредности од скоро милион € (41.42 милиона рубаља).

Радници и њихове породице у градићу Пикаљеву имали су проблема до гуше, јер због неисплаћених плата нису могли да плаћају рачуне за топлу воду која им је скоро годину дана била искључена. Мафијаши их притегли са свих страна. Но, радници су ишли поступно, прво су се обраћали за помоћ фабричком руководству, па руководству града, па руководству Лењинградске области у којој је припадао град Пикаљово, штрајковали су, заузимали зграде администације, али ништа није пмогло, док 3 Јуна то све буквално није пресекао Путин и натерао Дерипаску да потпише уговор по коме се обавезује да ће покренути обустављену производњу, да ће исплатити сва дуговања према радницима, рекавши му између осталог:

“Рок је, данас…!”

Као и да грађанима Пикаљева буде укључена топла вода, јер на преваспитању код Путина није био само Дерипаска, већ и градско руководство, и руководство Лењинградске области.

Погледајте, овако раде Руси……

Линк ка видео клипу на http://www.youtube.com/

Преузми видео клип (7 мб.)

Ко се не снађе, упутство за скидање видео клипова може се погледати овде.

Гледам ово и мислим се, да ли би мого наш премијер Цветковић, или било који други утицајан политичар у влади Србије, овако да построји рецимо тајкуна Мишковића (?) и да га “пита за здравље”… да му као Путин да под нос уговор да потпише, по коме ће обештетити све раднике купљених фирми које је ојадио…?

Брзо протрљам очи и схватим да то није могуће ни у најлуђим сновима, можда само у цртаним филмовима, јер овде заправо тајкуни контролишу целу ту страначко-политичку структуру финансирајући њихове странке, и “опозиционе” и “позиционе”…”за сваки случај”, јер овде се то брзо мења и једни те исти лидери са својим странкама у веома кратком року могу да буду и опозиција и позиција, или нека чудна болесна коалиција.

По мени…нас може да спаси само ванстраначка парламентарна скупштина са најумнијим, најчаснијим и у пракси проверено доказаним стручњацима из свих потребних области, часним интелектуалцима из читаве зермље, без обзира из којег краја сви они долазе, јер ако нам блиска прошлост, уништена привреда, финансије, па чак и нада да ће бити боље, све што су странчари дотакли уништили су и обесмислили, држава је пред банкротом, ко омча око врата нам је и дужничко ропство у које су нас увалили ( преко 30 милијарди $), понижени смо, обезглављени… и поврх свега у главама људу утиснули су “вирус” страначког лудила,… и ако све то није довољан доказ да се побунимо и омогућимо тим новим “нестраначким људима” да нас воде, онда…. у п.м.

Још нешто…

Овај видео клип је направљен лепо у оптимистичном тону, тако и теба, али одмах сам помислио ово, можда је то неком промакло:

” колико пута смо кроз историју ми радници и грађани били понешени оваквим и сличним овдашњим “победама”, попут ове коју је извојевао Путим у Русији за своје раднике и грађане, па кад обрнеш и окренеш, прође нека година и ми се преварени и постиђени нађемо у чуду, пред ‘вратима пакла…!’…”

Сетимо се само блиске прошлости, полета и великог ентуизијазма после петооктобарских “промена”, људи су били срећни, позитивна енергија се осећала у ваздухуи, сузе су некима текле од среће…јер “дошла је слобода”.

А где смо сада…?

Пред вратима бездана….

Ово је одлично што је Путин урадио у Русији, али заправо Дерипаска треба да се нађе у затвору, а не да се извуче од кривичне одговорности тако што ће “само да врати паре”, наравно да треба да их врати, али пре свега и да се судски изпроцесуира, да се види како је све шта стеко, што је свесно на штету радника уништавао производњу фабричке целине у Пикаљеву, а не да тајкуну и “бизнисмену” кажеш да врати оно што је отео и покрао, иначе…”ја ћу ти покажем твог бога”!

Поред јаких личности, попут Путина, који све пресечу одједном…институције једене земље треба да буду главно мерило правде и неправде, зар не?

То и нама највише треба, а не би било лоше да се у међувремену, док се то не догоди, изненада појави и неки наш “Робин Худ”, да то убрза…!

Najbolj zanimivi članki:
- intervju z Žižkom
- analiza SDSovih predlogov za izhod iz gospodarske krize (naštevajo Janševa sprenevedanja, npr to, da se je ravno Janševa vlada tako enormno zadolževala, sedaj pa oni prihajajo z nekimi predlogi?!)
- ocena krivde za tajkune in zadolženost (kriva je Janševa vlada, pod katero sta se enormno zadolžili npr Luka Koper in Intereuropa, zgodila sta se managerska prevzema Istrabenza in Pivovarne Laško, država je dala enormna poroštva DARSu…)
- kratek prispevek o zločinih irske cerkve ter kako bodo za njih plačevali irski davkoplačevalci
- intervju z novinarjem Davidom Craigom, ki je raziskal goljufije v evropskem parlamentu in evropski komisiji
- kritika zadolževanja ljubljanskega župana Jankovića (v času njegovega županovanja je dolg občine iz 57 miljonov € narasel na 139 miljonov!)
- Nežmah proti Titu in Jankoviću (no, to nič novega)
- Marcel Štefančič jr. o Severni Koreji
- 2 strani o Berlusconiju in 18letni Noemi Letizia
- namesto Jurija Gustinčiča tokrat kolumna Umberta Eca, na nenavadno temo (boj proti spamu v elektronski pošti)

Najzanimivejši citati:
“Da se zgodovinski nesporazumi pomirijo do konca, bi bilo pravično, če bi Titova cesta tekla mimo obnovljenega ‘Stadiona domobranske prisege Hitlerju leta 1945 pod modrim vodstvom škofa Rožmana’.” Ervin Hladnik Milharčič, Dnevnik (Izjave tedna, str. 11,)

“Včasih se mi zdi, kot da je kapital zadnjo krizo zakuhal zato, da bi ljudem dopovedal, kako kapitalizem res ni popoln, a tudi levica nima niti najmanjše resne vizije, kaj storiti”. Žižek, str. 39.

“Da se je v Sloveniji pristalo na to, da obrobne obscene figure kot Jelinčič in Podobnik – figure, ki jih je treba ignorirati kot v veliki družini ignoriramo norega sorodnika – določajo teren, je škandal prve vrste.” Žižek, str. 40.

“Kakršnakoli nostalgija po Titu ni nič drugega kot izraz popolnega moralno-političnega fiaska naše “levice”. Podobno se mi zdi z omahovanjem, da bi sami zahtevali razčiščenje povojnih pobojev. Ko slišimo strah, da bo “nasprotnik izkoristil naše priznanje”; se moramo vprašati, ali ta nasprotnik sploh ima najmanjšo pravico nastopati kot naša vest. Kdo nam bo solil pamet? Bo to cerkev, ki danes grabi posestva in množično ščiti pedofile v svojih vrstah – prav te dni mediji poročajo o izsledkih preiskave na Irskem, ki je razkrila, kako je tam cerkev tajila dolgoletno sistematično zlorabo tisočev otrok – , če niti ne omenjam njene neslavne preteklosti, od križarskega pohoda proti katarom, ideološke čistke, ki bi se je veselil sam Stalin, do sistematičnega reševanja nacistov po drugi svetovni vojni.” Žižek, str. 41.

“… ‘levi populizem’ je ZMERAJ znak fiaska levice.”, Žižek, str. 42.

Rosvita Pesek je najprej poskusila zamenjavo Kociča (Zavarovalnica Triglav) prikazati kot politično. Seveda je zamenjava politična, drži pa tudi, da je Kocič slabo vodil zavarovalnico, tako da ni neupravičena. In to ji je poskusil dopovedati tudi g. Novković, njen tokrat edini gost.

Rosvita Pesek in Goran Novković v Odmevih, 28.5.2009

Potem pa je Hlebš objavil prispevek o Ultri in povezanih podjetij in njihovih kreditih. In izrekel zanimivo povezavo: “…ti krediti, skupaj z ostalimi tajkunskimi krediti…” Ni pa pojasnil, zakaj so ti krediti tajkunski krediti?? Kdo so torej tajkuni? A niso doslej tajkuni bili tisti, ki so najeli kredite, da bi izvedli managerske prevzeme?

Sedaj pa je Golobič tajkun, ker je najel kredit v zasebnem podjetju?? Hlebša in Rosvito je spet malce zaneslo. Da ni na kakšni desno-konzervativno-radikalni kandidatni listi za evro-volitve prišlo do pomote in sta slučajno izpadla iz seznama???

Dopolnitev: pisni odgovor Gregorja Golobiča ter trije videi: prispevek Hlebša, odgovor Golobiča na POP TV ter drugi prispevek Hlebša, kjer Golobiču še vedno ne dovoli, da bi osebno odgovoril na obtožbe, temveč le na kratko povzema njegov odgovor.

Ауто индустрија

Динкић: „Фијат” долази, не знамо кад

Рокови инсталирања нове опреме у „Заставу” зависиће од процене менаџмента италијанске компаније где, шта и колико треба производити, али „боље икад, него никад”, изјавио министар економије

Бране Карталовић

[објављено: 16/12/2008]

james bond, 16/12/2008,

Cijena radne snage u cijelom projektu oko auto industrije je manja od 10% ukupnih troskova a to je bio glavni argument komparativne prednosti koju je Dinkic naveo.

U isto vrijeme FIAT trazi prvo ukidanje Zastave dab poco poso???Na krizu je upozoravao na vrijeme Gosn Katic jos prije dvije godne a neki od prije godnu dana.Ruje nisu nudle zatvaranje NIS-a dab dosli na trziste a radi se o klasicnom lom poslu dje oni imaju i sirovinu i trziste.

Jos samo treba da pocnu poso sa kretenima koji bi NIS prodali prvom zgodnom prilikom prvoj budali za Zapada na prazna obecanja ko sto ste uradili sa sve i jednom vabrikom do sada.

Vi blage veze nemate sta je to privatizacija. Izdaju se akcije koje se probaju prodat na trzistu ako nema trzista onda valjda utrci drzava a ne ukidaju se jer su od drustvenog znacaja jer vec imaju i pogone i radnu snagu i trziste.

To sto nemaju obrtnog kapitala mozete zahvalit drugoj budali Jelasicu jer drzi dinar visoko.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Хајке и афере

Интерес јавности и политички интереси

Надежда Гаће, председница НУНС-а: Творце афера треба тражити међу политичким и другим елитама и остацима тајних служби. – Нино Брајовић, председник УНС-а: Нема организоване хајке на политичаре

cutanje , 03/12/2008,

Jel to neko tvrdi da treba svi da cutimo i da potvrdno klimamo glavom na sve sto “eksperti” ucinise od Srbije? Nije realno ocekivati niodkoga da ce narod biti uvek pasivan na sve sto se desava u Srbiji.

Novinari su jedini realan “izlaz iz situacije” u kojoj izvesni tajkuni i njihovi puleni politicari stvorise od Srbije svoje “carstvo”, dok narod ulete u bedu, koju nasa istorija nepamti. Neka se sva nepravda iznosi u javnost i neka i gradjani u tome imaju ucesca, kao u svim ostalim demokratskim drzavama.

Kleveta nije dozvoljena, ali donosenje argumenata koji imaju nekog smisla i koje u javnosti moze da zadesi rasprava, je prihvatljivo, bila ta rasprava pristrasna ili ne, neka to samo drustvo i gradjani odluce.

Zbog dosadasnjeg negativnog iskustva sa politicarima, narod je dosao u situaciju kada moze da veruje jedino novinarima, onima koje dovoljno zna iz njihovih clanaka o svakodnevnom zivotu, i o politickim, ekonomskim i drustvenim zbivanjima u Srbiji.

Veoma je pozitivna cinjenica da gradjani saradjuju sa novinarima otkrivanjem takozvanih “afera” u nasem drustvu. Srbiji je potrebna kontrola gradjana, koji putem novinara uspevaju donekle da obuzdaju one koji zamisljaju da su “elita”, koja zasluzuje “privilegije”, bez bilo cije kontrole!

Tesko je ziveti u zemlji u kojoj politicarima uzima toliko vremena da izmene i usvoje zakone i da izvrse reformu sudstva, tako da narod moze da ima sigurnost, da je Srbija pravna drzava, i da su svi pred zakonom isti!

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Informacijska pooblaščenka Nataša Pirc Musar je ustavila preiskavo trgovskih velikanov…

več

Tudi SIOL povzema članek Silvestra Šurle…
Reporter: Nedotakljiva devica

Verjetno ni potrebno delati kakšne obsežne ankete ali raziskave javnega mnenja da ugotoviš, kako slabo je mnenje povprečnega Slovenca o našem gospodarstvu, ki ga zlasti zaznamuje krivična prihvatizacija in v zadnjem času še tajkuni, ki prek raznih slamnatih podjetji in poštnih nabiralnikov pobirajo tako imenovano “družinsko srebrnino” z obema rokama. Ter seveda ponižani delavci, ki pa niso niti omembe vredni.

Tole spodaj pa sta dva primera odnosa do delavcev v dveh velikih slovenskih podjetjih, ki jih lahko praktično vsako leto najdemo na kakšni izmed lestvic TOP 10 in za katera sem slišal v zadnjih dneh.

O imenih podjetji ne bom govoril oziroma jih ne bom omenjal, ker bi bilo lahko krivično v primeru, če informacije ne držijo povsem. Kar pa žal dvomim, ker mi delujeta resnično in verjetno še zdaleč nista osamljena primera.

Prvi primer je velika trgovska hiša, kjer je delavka z pogodbo za nedoločen čas dobila na dom odločbo o prekinitvi delovnega razmerja, kot obrazložitev pa so navedli nesposobnost in živčnost na delovnem mestu. Ampak delavka se je v tem primeru znašla tako, kot se je potrebno znajti v takih primerih. Najela si je odvetnika. Odvetnik pa je potem sprožil ustrezne postopke proti podjetju in jim med drugim očital, da oni niso strokovno usposobljeni zdravniki in ne morejo presojati kvalificirano o bolezenskih znakih, kot so nevroze ali živčnost.

In epilog? Šef, ki je sproduciral odpoved, je (baje) v disciplinskem postopku, delavka pa verjetno nazaj na delu. Je pa v takih primerih kar običaj, da se ustrašijo, ko zaposleni pride z odvetnikom, še zlasti če v vse skupaj še spretno vključi grožnjo z objavo primera v medijih. V primeru, da se zavedajo lastne napake v korakih, so ponavadi pripravljeni pojesti tudi lastno govno, samo da ne pade madež na bleščečo podobo v javnosti.

Drugi primer je za moj okus še za stopnjo bolj škandalozen in tipično ponazarja trenutno stanje duha korporativne Slovenije in njenega odnosa do Slovenskega delavca.

Tudi v tem primeru gre za veliko podjetje, katerega reklame nas dnevno bombardirajo od povsod. V tem podjetju so (baje) odpustili dva zaposlena zato, ker je eden šepal, drugi pa jecljal in po mnenju šefov se to ni ujemalo z celostno podobo tega podjetja, ki želi biti na svojem področju prvi in najboljši. Torej po mnenju odgovornih v tej firmi lahko potencialni kupci potegnejo analogijo med zaposlenim, ki šepa, in tem, da verjetno tudi cela firma “šepa”, morda v smislu odnosa do strank in zadovoljstva kupcev. Jecljanje je pa itak samo zunanji odraz neodločnosti in potlačenih traum iz preteklosti.

Kako je šlo pravno čez tole ne vem, verjetno pa sta imela oba pogodbo za določen čas. Seveda pa uradno domnevam nista bila odpuščena zaradi telesne hibe, ampak po njunih uslugah v uspešnem podjetju ni bilo več potrebe, kot se temu lepo reče v korporativnem pravnem žargonu. Šefi pa so najbrž potem takoj zaposlili na njuni delovni mesti dva postavna mladeniča, ki jima jezik gladko teče in katerih korak je strumen in odločen, takšen, kot je vizija podjetja zazrtega v prihodnost.

Samo glede na to, s čim se ta firma ukvarja ne dvomim, da so na drugi strani veseli vsake stranke, ki se naroči na njihove storitve, pa četudi morda šepa ali celo jeclja. Kar se pa mene tiče, zame na trgu več ne obstajajo, pa četudi nekoč ostanejo edini, ki se s tem področjem ukvarjajo. Glede na njihov odnos do lastnih zaposlenih pa zanesljivo ne bodo, ker po mojem mnenju ne more imeti firma bistveno drugačnega odnosa do strank, kot jih ima do svojih zaposlenih. Samo tega šefi očitno v tem primeru niso sposobni razumeti in se jim je od višine in visokofrekvenčnega elektromagnetnega sevanja malo pomračil um.

Preberi še:
- Sami lepotci by Onyx

]]> http://mtbslo.wordpress.com/2008/05/31/seja-odbora-za-gospodarstvo-na-temo-koncentracije-lastnistva-in-tajkunov/ Sat, 31 May 2008 18:16:47 +0000 mtbslo http://mtbslo.wordpress.com/2008/05/31/seja-odbora-za-gospodarstvo-na-temo-koncentracije-lastnistva-in-tajkunov/

V državnem zboru je potekala seja odbora za gospodarstvo na temo koncentracije lastništva in tajkunov. Minila v znamenju medsebojega obtoževanja opozicije in koalicije…

več

Tole pišem v šoku in verjetno tudi v imenu vseh tistih premnogih, ki jim je Danijela Rakovič predstavljala upanje, luč, pot in nenazadnje dokaz, da se lahko na prestižno lestvico najbogatejših uvrsti tudi nek povsem navaden bančni uslužbenec, z povsem povprečnimi dohodki. Morda bi bil lahko to naslednjič nižji državni uradnik, vzdrževalec v tovarni ali delavka za tekstilnim strojem. Danijela Rakovič je bila za mnoge izmed nas mit, lahko rečem za marsikoga svetilnik v temi.

Sedaj so te sanje mrtve. Umrle so v trenutku, ko so nam mediji priobčili brez kančka zadrege neprijetno resnico, katere neprijetnost je v svoji kataklizmičnosti primerljiva z vsemi neprijetnostmi Ala Gora skupaj. Danijel Rakovič zares ni najbogatejša Slovenka in četrta na večni lestvici med bogataši, ampak je samo posodila svoje ime Bošku Šrotu, bratu od Bojana.

Še več, drobceno telo Danijele Rakovič je Boško več kot očitno nastavil direktno pred medijski strelski vod (sam pa se skril v prispodobi za kiklo), ki jo je neusmiljeno slekel skoraj do golega in razstavil linča lačni množici na ogled. V bistvu si je medijski strelski vod zares dal duška in temeljito opravil nalogo šele z objavo lestvice najbogatejših 100 letnika 2008 v reviji Manager, kjer je lastnica poštnega nabiralnika dobila ime, priimek in še sliko. Dama srednjih let, koščenega videza, ki kaže že prve resne znake gubic na obrazu, z lepimi, modnimi očali, nagajivo skravžlenih las in posiljenega nasmeška, ki izdaja, da ni ravno vešča (beseda vešča ima v slovenščini več pomenov, jaz mislim tu tistega prvega) poziranja pred fotografskim aparatom (bi se lahko glasil opis bogatašinje). Seveda ta lestvica se za mnoge Slovence bere kot tiralica, za potencialne lopove morda celo kot seznam, ki mu manjka do popolnosti samo še domači naslovi, pa izgine neznano kam dragocena Groharjeva slika, Kalinova plastika, zlata WC školjka ali Jaguar iz garaže odete v ebenovino.

Verjetno se je z promocijo v najbogatejšo Slovenko, in to dobesdedno kar čez noč, Danijela pričela zavedati, da igra ni tako nedolžna, kot ji je bila morda sprva predstavljena in očitno ni v enačbo (ceno storitve slamnate lastnice, govori se o pičlih 16 kilah evrov) vkalkulirala tudi moči medijskega linča (in posledične duševne bolečine). Poleg tega pa po moje z plačo nižjega bančnega uradnika nikakor ne moreš dolgo igrati najbogatejše Slovenke, saj drage obleke, kosila v elitnih restavracijah, prestižne umetniške slike in originalna koža Sibirskega Tigra za na steno dizajnerske dnevne sobe stanejo toliko, da povprečen Slovenski uslužbenec (mezdni delavec od 9:00 do 19:00) z plačo, kot znaša v Skandinaviji socialna podpora, ki jo dobiš če samo sediš doma in gledaš jutranji program po TV, ne more resno igrati bogataša niti nekaj dni, kaj šele cele mesece.

Tako domnevam, da se je v določenem trenutku, ko so letele ostre medijske bodice proti njej, Danijela Rakovič enostavno sklonila in razkrila v ozadju impozantno postavo Boška Šrota, ki je sedaj prevzel vlogo tarče medijskega »firing squada« in mimogrede na tiskovki iz Janeza Janše naredil še bav bav, pred katerim se je moral skriti za Danijelo Rakovič (pri čemer je mimogrede pozabil, da leta 2006 še ni bila odprta sezona lova na tajkune). To, da je del strelskega voda v bistvu na njegovi plačilni listi (Delo), je zanj kaj slaba tolažba (tu je še Dnevnik, Finance, POP TV…), kajti ogenj bo še nekaj časa silovit, potem pa bo vse potihnilo in življenje bo šlo zopet nemoteno naprej, kot da se zgodilo ni nič.

Proti Bošku Šrotu sam nimam nič, tako ne v besedah, kot tudi ne v dejanjih, in tudi glede prevzema nimam resnih predsodkov. Male delničarje pa itak nikjer nihče ne jemlje resno, vse drugo je demagogija in sprenevedanje. Lahko mu samo čestitam za pogum (plus big cohones, pesniško rečeno). Pivovarna je po moje kar solidna in stabilna naložba, vsaj na krajši rok. Možnosti za neko silno ekspanzijo ne vidim, ampak iz istega razloga ne vidim tudi možnosti za propad. Ljudje pač pijemo pivo, ki smo ga navajeni še iz otroštva, tako da se te navade lahko spremenijo šele čez generacije. Pa tudi če pogledamo recimo ponudbo po gostilnah, razen laškega in union piva, je vsa ostala tuja ponudba bistveno dražja, a žal nič boljša. Industrijsko pivo je pač industrijsko pivo, ne glede na nalepko na embalaži. In lepo je, če lahko portfelij zaključiš še z kakšno medijsko hišo tipa Delo, ker dober Public Relations je danes vreden več kot ves hmelj, kvas in voda iz Laškega skupaj.

Edino, kar me pri celi zadevi res zanima, pa še to čisto iz firbca, je to, koliko denarja dejansko potrebuješ, da prevzameš firmo vredno 1.600 milijonov evrov, kje si toliko denarja lahko sposodiš (domnevam na banki), po kakšni obrestni meri ti posodijo ta denar (ter zakaj se jim vsota za neko fizično osebo ali manjši s.p. brez zaposlenega ne zdi naravnost astronomska) in koliko stane zavarovanje kredita. Morda bi se iz teh podatkov lahko mnogi, ki jemljejo na bankah drage kredite, naučili kaj koristnega.

Da pa bi bil komurkoli po slovensko »fovš« zaradi tega posla, pa ne vidim razloga, tako kot nisem nevoščljiv tistemu, ki vzame za nepremičnino 100.000 € krede, ki jo bo vrnil nazaj vse skupaj 200.000 € v desetih letih. Tega se jaz ne upam, kdor pa si, ga pa občudujem. Četudi se piše Šrot.

Preberi še:
- Serviranje piva by Onyx
- Dummy bogataši by Onyx

V podhodu Ajdovščina, sredi Ljubljane, so odprli izgleda novo trgovino. No, vsaj zame je nova, ker jo do sedaj še nisem opazil.

Trgovina ima že ime tak, da si ga ne moreš kljub najboljši volji niti zapomniti (OWGF, OFWG ali morda celo OGFW OMG), v njej pa prodajajo, kakor sem na hitro preletel razstavljeni asortiman, sedaj se pa primite za stol…klasične tajkunske pripomočke. Opremo za golf. Čeprav pa res takoj pomisliš, da gre za ne že spet še eden avto salon, ker ti najprej oči zaslepi zloščen Marcedez serije C v krem odlitku bele barve.

Trgovina je sicer lepo opremljena, ob levi strani je imitacija nasada brez (ne brez, ampak Brez kot drevo) in manjše umetno golf igrišče z tremi luknjami ter domnevam umetno travo. Morda samo za okras, ali pa je celo namenjeno preizkušanju razstavljene opreme. To ne vem. So pa železne palice zložene pokonci kot meterska bukova drva ob strani, verjetno različni modeli za različne udarce. Lob, forhand, volley, smash, beckend. Poleg palic in nekaj stilskih oblačil, imajo razstavljene še vozičke za prevoz vse te krame po igrišču, pri čemer me ti vozički še najbolj spominjajo na vozičke, ki jih uporabljajo starejše mestne dame za večje nakupovanje in jih na dveh koleščkih vlačijo za seboj. Cene si pa ne bi upal pogledati, ker sem za infarkt ali umetno srčno zaklopko pa še malo premlad.

vir: allposters.com

Glede na hlapčevsko naravo Slovencev in trenutno gonijo proti tajkunom, oziroma kar počez proti vsem, ki imajo (imamo) šestštevilčni znesek na TR, se sam v tako trgovino v teh časih niti ne bi upal stopiti ob belem dnevu. Pa me je že zelo zamikalo, čeprav sem se potem še enkrat pogledal, opazil kavbojke za 27 € kupljene na jesenski razprodaji, čevlje sicer priznane blagovne znamke, vendar ponošene do nerazpoznavnosti in marela (dežnik) kupljena na tržnici in takšen pač ne moreš v tako trgovino, kjer je vse na svojem skrbno odmerjenem mestu. Bi pa najraje stopil v trgovino in naredil krajšno Impresijo. Za na blog. Da občutim prostor, vibracije, ezoterične silnice.

V bistvu kar pa je meni pri vsem skupaj sploh vzbudilo takšno pozornost, da tole sploh pišem, pa so kupci. Oziroma odsotnost le teh. Nikogar nikjer. Samo dve prodajalki in prodajalec. Torej moštvo šteje vsaj trojko, še eden, pa bi lahko tekmovali v bobu štirisedu brez krmarja, kupcev pa od nikoder. Po tem kar sem videl, bi bil učinek od trgovine povsem enak (enako slab), če bi jo odprli samo enkrat na teden za kako urico. Vsi trije prodajalci se mi zdi, da so nekako tudi zdehali sinhrono. Še celo pes ovčar, ki je zdolgočasen ležal pri pultu z blagajno, je deloval povsem apatično. Ja, čisto res imajo psa ovčarja v trgovini, čeprav dvomom, da gre za čuvaja. Kdo pa bo, lepo vas prosim, šel sredi belega dneva krasti palice za golf? Kaj pa naj s tem? Podprem podirajočo se drvarnico, ali uporabim kot opornike za paradajz na vrtu?

In ko takole razmišljam sredi deževne Ljubljane, ne vem več, kaj je huje. Delati v zeloo obljudenem nakupovalnem centru za blagajno, kjer se tare ljudi, ali v taki trgovini, kjer bi vsakega kupca najraje objel in se mora čas vleči kot razkuhani špageti.

Skratka, filozofijo te trgovine ne razumem, če pa bi bil sam tako bogat, da bi lahko igral golf in bi me spustili na igrišče, potem opreme sigurno ne bi kupoval v centru Ljubljane, kjer te lahko vidi vsak sosed, ki kot šloser v fabriki zasluži na mesec ravno za pol resne palice za golf, ampak bi se z avtom odpeljal diskretno do Dunaja ali Münchna in tam opravil nakup, pa sproti še v kakšen peep show skočiš.

Diskretno jasno.

Preberi še:
- Izjava dneva via Onyx
- Virtualne prodajalke via Onyx

»Ko se valjaš v denarju, ne sprašuj za cene. Ko bankrotiraš, ne sprašuj za vzroke.«

dr. Onyx v nagovoru Tajkunom

Lansko poletje sem večino morskih dni preživel na obali septembra. Za vikend sem zjutraj najprej pogledal vremensko napoved na teletekstu, potem še verificiral prognozo s strokovnim pogledom skozi okno in če je kazalo na lepo vreme, sem se z avtomobilom odpeljal zgodaj dopoldan v Izolo.

September ima več prednosti, kot prvo je parkirišče zastonj, na plaži ni pretirane gužve, da bi moral ležati z glavo med na črtico pobritim mednožjem naključne češke turistke, prehude vročine ni, tako da ni potreben troslojni namaz kreme za sončenje številka 20+ in tudi morje je še prijetno toplo. Le zvečer postane prej hladno, samo potem greš pa še v mesto na kakšno pivo.

Ker je kopališče v Izoli tik ob marini, sva šla večkrat z nečakinjo na sprehod malo gledati ladjice. Jaz sem jo držal na dlani kot kamero, da se je lahko razgledala naokrog. Sicer sem opazil, da njo bolj zanimajo starejše gospe kakor ladjice, ker se kar topijo od prijaznosti, ko vidijo dojenčka, ki jim pomaha, pa še lepo zapeljivo nasmejčka zraven, kot to znajo otroci.

Joj, kako luštkana punčka.  Kako ji je pa ime?
Hana sem, reci tetici, samo striček me kliče pa kar Hanč…

No, mene so pa bolj kot starejše gospe zanimale jahte. Vedno me v marinah fascinira, kaj mora biti človeku, da si kupi nekaj tako dragega in tako malo uporabnega.

Namreč, ko takole na lep septemberski sobotni dan gledaš marino bi pričakoval, da bodo jadrnice in jahte v gosjem redu zapuščale marino, in da bo v njej ostalo do opoldneva samo še par bark. Pa ne. Večina jih ostane kar lepo privezanih. In to verjamem večino leta, saj ljudje, ki si takšne drage jahte lahko privoščijo, običajno nimajo ravno časa na pretek za brezdelno plovbo po morju in nastavljanje sončnim žarkom. Domnevam, da si jih mnogo tako jahto kupi zgolj zato, da ima občutek blagostanja, ker to pritiče statusu. Koliko je potem s tem dela, vzdrževanja, plačilo marine, prevoz jahte z vlačilcem in še druge malenkosti, se izkaže kasneje.

foto: dr. Onyx

Kot je včeraj lepo rekel Walter Wolf na Trenjih, je bil ob nakupu jahte srečen dvakrat. Prvič, ko je bila dokončana in drugič, ko mu jo je uspelo prodati.

Saj verjetno večina nas bi šla rada kdaj na jadranje, ali vožnjo z jahto. Samo za to ne potrebuješ kupiti svoje plovilo, tako kot verjetno nihče, ki si želi malo leteti z letalom, za to nekupi lastnega Airbusa A380 z posadko. Razen kakšen Hollywoodski zvezdnik, ki trpi za hujšo  obliko manjvrednostnega sindroma. Jadrnico ali jahto se da najeti za nekaj 100 € in to narediš enkrat, dvakrat na poletje pa se lahko počutiš kot milijonar.

Zanimivi pa so mi tudi ljudje, ki si ta plovila kupujejo. Recimo nekdo je na zgornji plato moderne jahte parkiral kar ATV štirikolesnika, pri čemer kljub temu, da sem vse skupaj kar nekaj časa opazoval, nisem poštudiral, kako to spravi dol na obalo. Dvigala jahta nima, na roke sigurno ne gre…pojma nimam. Mogoče kdo iz mense to razume, jaz ne.

Ena mama in domnevam hčerka lastnika jahte, sta se šli po kosilu (špageti z paradižnikovo omako in baziliko) kopati kar v vodo sredi marine, med jahte. Verjetno zato, ker je morje tam bolj mirno, ni valov in tako lepo diši po gorivu in drugih izpustih, ki jih spušajo barke v vodo. Morda ima kdo celo WC odtok speljan direktno v vodo, tako da potem plavaš kar med dizlom in drekom.

Klinc, pa tako bogastvo, jaz pravim. 

Kaj je za povprečnega zavistnega slovenceljna hujšega, kot če mu pokažeš seznam stotih najbogatejših, ki nanj deluje tako, kot sol na odprto rano. Verjetno ljudje danes že od ranega jutra v vrstah čakajo tresočih se rok pred trafikami, da dobijo svoj ekskluzivni izvod revije Manager, nad katerim bodo potem onanirali še celo leto, do izzida nove lestvice. Tako nekako, kot smo včasih vsako leto kupili Pavlihovo pratiko, se danes kupuje izvod Managerja z objavljenim “crem de la crem” seznamom TOP 100.

Kako zelo bogataši zanimajo povprečnega človeka vidim tudi na mojem blogu, ko se je kar naenkrat pojavilo dnevno 20 ali še več ljudi, ki so prišli do bloga z iskanjem ključne besede najbogatejši slovenci, ki je tako za trenutek premagala celo Nino Osenar in sex z živaljo.

Čeprav me seznam niti malo ne zanima in razen Joca Pečečnika (moji sošolci so mu baje delali elektroniko za rulete), nikogar ne poznam, me pa čudi nekaj. Na kakšen način avtorji seznama ugotavljajo bogastvo?

Recimo kako je možno, da skoraj na vrh seznama pride neka borzna posrednica z plačo, ki je morda samo za nekaj 100 € višja od povprečne plače in je “čisto slučajno” lastnica firme, ki posluje samo iz poštnega nabiralnike in ima v lasti skoraj polovice Slovenije. Medijske hiše, pivovarne, samo recite, ni da ni v portfeliju skoraj tridesetletne borzne posrednice težke…sedaj pa POZOR…146 milijonv evrov!

Si predstavljate izraz na obrazu šefa italjanske Guarda di finanza, če mu pride na ušesa tak podatek? Pa saj ne mine niti dan, ko se ekipa inšpektorjev v Alfa Romeu z utripajočimi lučmi zapodi do nesrečnika, in ga strese iz hlač. Od kje tako premoženje, čudež, zadetek na lotu, morda trdo delo? Kje so dokazi, papirji, listine, plačilni listki…

Pri nas pa…Očitno jaz lahko odprem povsem legalno popoldan d.o.o., se dobim pod uro na štacijonu z nekim denarnim magnatom, ki mi v Samsonite kovčku preda za 1000 milijonov  € gotovine po 500 € in potem grem po nakupih na borzo. 80% Petrola, en komoad 100% Dnevnika, enega Akrapovića, če pa bo ostalo še kaj denarja kupim pa še Pečjaka, ker dela dobre skutine štrukle. Od kje mi denar ne briga nikogar.

Drugo, kar mi je čudno pri tem seznamu pa je, ali so avtorji upoštevali neto premoženje, ali so samo seštevali pluse. Recimo, vzemimo za primer Tuša. Tudi če je bil njegov stric res izumitelj upogibljive cevi za tuš kabine in ni vsega premoženja zaslužil v času tranzicije domnevam, da ima podjetje, ki se danes ukvarja skoraj z vsem, od trgovine, do komunikacij, najetih tudi veliko kreditov pri bankah. Ti krediti so verjetno zavarovani z vrednostjo firme in resen zlom borze bi tudi pri nas zamajal finančni trg tako, kot v ZDA hipotekarna kriza. Ampak, ali so od premoženja Tuša odšteli tudi vse kredite? Ker po moji butalski logiki, če jaz najamem za 100.000 € kredita, se težko hvalim naokrog, da sem težak 100.000,00 €, mar ne?

Drugače pa jaz še vedno trdim, da najbogatejši ljudje niso nikdar zares bogati. In kot bogati tu mislim materialne dobrine in stanje na tekočem računu. Ko ima človek osnovne življenske pogoje kolikor toliko urejene, je bolj kot kaj drugega pomembno to, da dela reči, ki ga zanimajo, veselijo in se čuti poklicanega, da ima urejeno družinsko življenje oziroma se počuti srečnega ter da je nenazadnje zdrav. Mnogi, ki so resno zboleli, hitro ugotovijo, kako nepomembno lahko čez noč postane vse materialno bogastvo.

Zato tudi če vam bankomat, ko vanj vtaknete kreditno kartico, pokaže stanje na bančnem računu v obliki potence…recimo 2.345 krat 10 na 12, še ni rečeno, da ste res tudi bogati. Imate samo veliko denarja. To je pa res.

Verjetno se večina še spomni že ponarodele izjave bivše generalne državne tožilke Zdenke Cerar, da vsaka velika svinjarija še ni kaznivo dejanje. In očitno višji državni tožilec Boštjan Penko razmišlja podobno v zadevi Orion, kar pa ga je stalo položaja člana skupine za pregon organiziranega kriminala.

Morda za nas pravne laike sicer nekoliko čudna formulacija, sploh pa se nad njo lahko zgražajo vsi tisti, ki so zaradi velike svinjarije recimo izgubil težko prigrano hišo ali kaj podobnega. Ampak načelno pa to verjetno kar drži. Če nekaj ni opredeljeno z zakoni kot kaznjivo dejanje (ali ni dovolj zbranih dokazov), potem se tega pač ne da preganjati, ne glede na to, kako zadeva smrdi in je neetična.

Sem pa danes ob kavi poslušal razlago, kako inteligentno je Orion zastavil svoje posle. In razumel sem le deloma, ker mi nikakor ni jasno, kako je to sploh možno, da takšna zadeva ni podrobneje pravno urejena. Je pa pametno take stvari poznati, ker če danes nisi pazljiv, se hitro lahko ujameš v pasti takšnih „podjetnikov“, ki izkoriščajo stisko ljudi in tranzicijsko črno luknjo v zakonodaji, ki je očitno nekomu ustrezala in po moje ni bila rezultat naključja.

Če sem pravilno razumel je šlo pri tej zadevi za to, da je Orion dajal kredite ljudem, za garancijo pa je zahteval nepremičnino. Pa ne hipoteko, kot je to običaj pri bankah, kjer ostaneš lastnik, ampak si moral na njih kar prepisati (baje se temu strokovno reče kao prodati) nepremičnino (ob pomoči notarja jasno), oni so pa potem s tabo sklenili leasing pogodbo, v kateri je bil opredeljen način vračanja kredita skupaj z obrestmi. Tako si postal nazaj lastnik svoje (bivše) nepremičnine šele, ko si odplačal zadnji leasing obrok. V strokovni terminologiji se temu baje reče „sale and lease back“ posel.

In kaj je tu kaznivega?

Huh, v bistvu očitno nič. Ljudje so šli zavestno v tak posel; domenvam da je bila večina tudi v hudi finančni stiski, ker sicer greš verjetno po posojilo kam drugam. Če že drugam ne vsaj na banko. „Sale and lease back“ posle, kjer se zastavi nepremičnina s prenosom lstninske pravice, baje naša zakonodaja ne obravnava, pa tudi pri vsej tej zadevi so očitno spet sodelovali dobri odvetniki, ki so vedeli kaj počnejo.

Dobra stran takšnega posla je tudi ta, da je firma dobila v last nepremičnino posojilojemalca in je šla lahko s tem naprej k bankam po kredite za financiranje kreditov, le da je v takem primeru lahko za kredit zastavila nepremičnino, katere lastnica je postalala s tako pogodbo.

Za kreditojemalce pa se težava ali lepše po naše velika svinjarija prične takrat, ko ni sposoben več odplačevati leasing obrokov in izgubi nepremičnino, ali pa ko gre takšna firma v stečaj, ker potem se pa banka, od katere je firma najemala kredite zavarovane z hipoteko, vsede na nepremično in jo preprosto proda za poplačilo dolga. Kreditojemalec pa pristane na cesti, brez strehe nad glavo.

V celi stvari bi bil morda za tožilca Penka lahko žarek upanja v tej Orionovi meglici (Orion-Nebula) tako imenovani 219. člen Kazenskega zakonika, ki govori o Oderuštvu:

Kdor sprejme ali si izgovori za uslugo, ki jo nekomu stori, zase ali za koga drugega, očitno nesorazmerno premoženjsko korist s tem, da izrabi njegovo slabo premoženjsko stanje, hude stanovanjske razmere, stisko, nezadostno izkušenost ali lahkomiselnost, se kaznuje z zaporom do treh let in z denarno kaznijo.

Vendar tu so bile oderuške obresti verjetno spretno skrite v leasing obrokih, tako da ljudje, ki so kredite najemali, sploh niso vedeli, kaj in koliko bodo dejansko odplačali.

Naivnost ni kazniva, je pa skrajno moteča. Zato previdno.

Povezane teme:
- Velike ribe ne prijemljejo

Ne vem sicer kdo na Žurnalu24 dela z Photoshopom razne lepljenke, samo danes se mi pa zdi, da je malo udaril mimo.

V okviru naslova Nova faza v tajkunski vojni so na naslovnici objavili fotomontažo, na kateri so Bine Kordež, Igor Bavčar in predsednik SLS ter Celjski župan Bojan Šrot z odprtim kovčkom polnim denarja. Samo avtor te lepljenke očitno ni bil pozoren, da bratje Šrot niso enjojajčni dvojčki ter da si niso tako zelo podobni med seboj, da bi lahko kar enostavno zamenjal sliko brez da bi to kdo opazil. Iz poante fotomontaže pa nekako sklepam, da bi moral biti z odprtim kovčkom denarja na sliki Boško Šrot, direktor Pivovarne Laško.

vir: Žurnal24

Sedaj si jaz v moji zmedeni glavi lepljenko lahko razlagam tudi tako, kot da SLS financira tajkune v svojih plemenitih namerah glede konsolidacije lastništva.

Šala predsedniškega kandidata dr. Onyxa

Je generalni uvoznik Porsche Chayena za slovenijo želel nekoliko povečati prodajo in je pričel z oglaševalsko akcijo, da gre od vsakega prodanega avtomobila 1000 slovenskih tolarjev za revne otroke v prekmurju in kočevskih gozdovih.

Pa pride kupec, bogat tranzicijski tajkun, ki je obogatel z certifikati med tako imenovanim divjim lastninjenjem družbene lastnine in preprodajo nekoč družbenih stanovanj, ki jih je odkupoval za drobiž in vpraša:

ČE SE ODREČEM TISTIH 1000 TOLARJEV ALI DOBIM KAJ POPUSTA?

Pod črto:

Ali kdo ve v čem je fora, zakaj je ta avtomobil med slovenskimi zmagovalci tranzicije tako popularen? Baje obstaja celo klub teh voznikov tako kot recimo Rotarianci in Lionsi.