Internet je, kada pogledamo, u odnosu na prošlo stoljeće, zaista promijenio svijet. Povezaniji smo s ljudima više nego ikad, informacije stižu do nas skoro pa u stvarnom vremenu, a i sve više vremena provodimo surfajući Internetom. Posve je sigurno da je to definitivno medij sadašnjosti, iako velik broj ljudi ima problema sa tim shvaćanjem Interneta.

Naravno, nije sve kako bi trebalo biti. S nama su još ostaci iz prošlog stoljeća, poput televizije i telefona. Naravno, i oni evoluiraju, pa sada uvodimo digitalnu televiziju, razgovaramo mobitelima, a ne putem fiksne linije, ali nekako smetaju u mojoj viziji daljnjeg razvoja 21. stoljeća.

Morate znati da smo mi u ovom stoljeću tek 9 godina. Još niti jedno desetljeće. Ako pogledate odnos 2000. – 2009. shvatit ćete koliko se svijet promijenio. Više ne idemo u videoteke posuđivati filmove, skinemo ih s torrenta (iako ilegalno), gledamo čistu sliku na TV-u bez snijega, uglavnom, shvatili ste valjda.

Pa što nas čeka?

U slijedećih nekoliko godina (devet, deset) opet će se mnogo toga promijeniti. No ono što je bitno je da ćemo se riješiti “relikvija” iz prošlog stoljeća. Sve će biti povezano putem internetske mreže.

Revolucija “Društvene mreže”

Telefonsku komunikaciju u potpunosti zamijenit će društvene mreže. Teško za povjerovati, ha? E pa i nije baš, ako u tome podrazumijevamo i VoIP komunikaciju. Jedna obična društvena mreža, ne mora čak niti biti Facebook, možda i neki novi igrač, uz sve što je danas normalno za društvene mreže, ponudit će i glasovnu, te i video komunikaciju. Zašto ne?

Naravno, odmah bi zamijenile i SMS, jer bi se mogli dopisivati putem te društvene mreže, s nekim modulom za dopisivanje, koji bi bio sličan, recimo Twitteru, ali privatan.

Mobiteli bi mogli postati uređaji koji imaju, naravno, vezu na Internet, i pomoću njih koristili bi se tom društvenom mrežom. Tu je također bitno, da to više ne bi bila “društvena mreža”, barem ne u onom smislu u kojem ih danas doživljavamo. One bi evoluirale u komunikacijski alat, nasljednika telefona.

Televizija, novine

Što se tiče televizije, siguran sam, da što god da se dogodi, taj sadržaj primat ćemo putem internetskog priključka, kao što je MaxTV danas. Televizija će definitivno doživjeti napredak, koji bi se mogao razvijati u jednom od dva smjera.

Jedan od njih podrazumijeva da bi televizija mogla ostati u obliku u kojem je danas, sa emitiranjem raznih emisija, filmova i ostaloga. Samo što bi mi mogli birati u koje vrijeme želimo što gledati, no samo između sadržaja koje nudi postaja.

U drugom smjeru, koji se meni čini kao više logičan, je da će televizija izumrijeti. Naravno, ovo ne znači da više nema filmova i takvih stvari. Gledat ćemo već pripremljene sadržaje, koje će streamati nešto slično YouTubeu (ili sam YouTube), ali s time da će se uvesti nova komponenta. Taj videoservis (YouTube) će biti pun komercijalnog sadržaja, od starih filmova, pa do najnovijih blockbustera, serija i ostalog sadržaja. Naravno, sve će se to plaćati, i moći ćemo gledati što želimo, kad želimo. Ovo opet ne treba gledati kao web-stranicu sa video sadržajem, već će ona jednostavno evoluirati u nešto što bi mogli nazvati nasljednikom televizije.

Informiranje i novine

Novine definitivno izumiru. S njima vjerojatno i web-portali, “novine” na Internetu. Kako ćemo pratiti informacije, još nisam uspio 100% zaključiti, ali mislim da će to biti nešto slično Twitteru, gdje će vijesti biti real-time.

Te će informacije, uz obične građane, na taj servis plasirati i profesionalni reporteri, koji će nas, naravno, profesionalno, kako smo i danas navikli, podrobnije izvještavati o aktualnostima. Vrlo je vjerojatno, da ćemo za neke od tih usluga, naravno, morati i platiti nešto.

Ovdje izumire još jedna navika, a to je odvajanje vremena za informiranje. Ono, odvojite si pola sata da pročitate novine, pogledate vijesti na Internetu ili pogledate Dnevnik na TV-u. Informacije će biti stalno uz nas, u mjeri kojoj im mi dopustimo (npr. po važnosti, ili kategoriji).

Uz izumiranje novina, web portala i svega ostaloga, ostaju nam jedino blogeri. O svemu što nas bude zanimalo, moći ćemo čitati na određenim blogovima, a zapravo će blogeri preuzeti ulogu novinara u intervjuima, recenzijama, tračevima, itd.

Uh, koje promjene.

Da, istina je, ali kad pogledate malo, ima vremena da se to ostvari, jer gledamo u sljedećih 10. godina, znači do 2019. Ima jako puno vremena da se ovo ostvari. I naravno, ovome ne treba slijepo vjerovati, ovo je samo moja vizija budućnosti.

Gdje su u ovoj cijeloj priči računala?

E da, nigdje nisam spomenuo računala. Ona danas definitivno imaju previše utjecaja na nas i previše se koristimo njima, čak i za neke stvari za koje nisu bila zamišljena. Definitivno možemo zaboraviti da ćemo se tako puno koristiti računalom, jer ćemo ovo sve gore nabrojano obavljati putem televizijskog uređaja i uređaja sličnog mobitelu. A računala? Ona će ostati ono za što su namijenjena. Za profesionalni rad, za pisanje, projektiranje, snimanje glazbe, filmova, izračune i ostalo.

To ne znači da nećemo imati računala u kući. Svatko će imati računalo, kao što je normalno da svatko ima olovku. Samo ćemo ih rasteretiti nekih stvari koje će, “evolucijom”, prijeći na neke druge uređaje.

Komentari, mišljenja.

Molim vas da komentirate ovaj post. Želim znati što vi mislite, sviđa li vam se moja vizija budućnosti? Dakle, sve pohvale, kritike i komentare molim ovdje ispod. Hvala.

Jaunais Rīgas domes tūrisma objekts “Smako Rīga” kļūst aizvien populārāks, iespējams drīz atstājot ēnā iepriekšējo Rīgas domes projektu “Staro Rīga”. Jau otrā televīzija ir ieinteresējusies par šo projektu – šoreiz TV3 raidījums Bez tabu, kur iespējams noskatīties arī izveidoto sižetu.

Smako Rīga video

Nuo užpernai mano galvos nepalieka įkyri mintis — vienas dar neįgyvendintas siužetas, pusiau tikras, pusiau mano paties pratęstas hipotetinės galimybės kryptimi.

Siužetas yra toks: žmogus atsitiktinai sužino iš nepažįstamojo, kad turi visiškai identišką antrininką, bet tuo pačiu gauna ir patarimą, kad nebandytų šio ieškoti, nes tada jam įvyks kažkas negero. Personažas yra labai smalsus, galbūt net „intelektualus avantiūristas“, kuris, jei jau išgirsta panašią užuominą, turi eiti iki galo, nes kitaip tiesiog praranda ramybę visiems laikams — užuomina tampa įkyria mintimi (labai gerai skamba angliškai — haunting thought). Šiuo atveju tas kelias „iki galo“ driekiasi per televiziją, tiksliau — per visiems puikiai žinomą „realybės televizijos“ projektą „Nacionalinė paieškų tarnyba“, su kurio pagalba „apsėstas“ protagonistas ir bando ieškoti savo tariamai egzistuojančio antrininko. Projekto kūrybinė komanda iš tikrųjų gauna iš kelių Lietuvos vietų miglotą informaciją apie žmogų (ar žmones), labai panašius į protagonistą, bet paties antrininko taip ir neranda. Užtat, gerai suvokdami tokios neįprastos paieškų istorijos vertę, nusprendžia visgi skirti jai vienos laidos eterį.

Ši laida, panaši į „parodomąjį procesą“ (tiesą sakant, man dažnas „NPT“ rodomas siužetas yra panašus į tokį, ypač tos istorijos, kuriose yra daug asocialaus gyvenimo elementų), priverčia patį jos personažą suprasti, kad iš tikrųjų jis ieško ne kažkokio abstraktaus antrininko, bet geresnės, sekmingesnės savo paties „versijos“. Kitaip sakant, „kopija“ ieško „originalo“, kad suprastų, kokia ji turi būti. O iš anksto nufilmuoti reportažiniai siužetai , rodomi studijoje sėdinčiam protagonistui (aišku, su visu lietuviškos provincijos koloritu ir kitais privalomais atributais), tampa kažkuo panašiu į jo fantazijos projekcijas (bent jau jo susipainiojusi sąmonė pradeda taip įtarti). Taigi, antrininkas yra tik pretekstas, masalas, placebas ir t. t.; personažui visą laiką buvo reikalingas ne egzistuojantis antrininkas, bet jo egzistavimo sąlyga, antrininkas kaip tikrus pasąmoninius motyvus maskuojanti fikcinė figūra. Čia siužetas ir baigiasi — tarsi „nieko neįvyko“, bet tuo pačiu psichologinėje plotmėje įvyko labai daug.

Kol kas šita idėja buvo įgyvendinta tik kaip trumpametražio filmo scenarijaus eskizas vienam konkursui, tačiau toliau taip ir nepajudėjo. Dabar galvoju, kad galbūt scenarijaus, juolab trumpo metro, formatas čia nelabai tinka — šiame siužete svarbiausi juk ne dialogai, o visokie „užkadriniai“, vidiniai įvykiai. Tad galbūt geriau būtų pasirinkti, tarkim, novelės formą, arba net panaudoti šį siužetą kaip didesnio pasakojimo užuomazgą. Kita vertus, jei pasitaikytų supratingas režisierius, gal vis dėlto ir kinematografinis kūrinys iš to išeitų.

Be abejo, per tą laiką, kai siužetas formavosi mano galvoje, nemažai domėjausi pačiu antrininko kaip idėjos kontekstu, ir radau gana įdomių dalykų. Pavyzdžiui, tai, kad Pietų Amerikos genčių šamanai galėdavo sapnuose įsikūnyti į savo nutolusius antrininkus ir veikti per juos, bet vengdavo tikro kontakto su šiais, nes tai reikštų dvigubą anihiliaciją, o neurologijoje yra žinomas subjektyvių antrininkų sindromas. Labai intriguojantis faktas iš rašytojo Philipo K. Dicko biografijos: jis ir jo dvynė sesuo gimė neišnešioti, ir po penkių savaičių mergaitė mirė. Žinojimas apie jos (buvusį) egzistavimą savaip paveikė bene visas jo sąmoningo gyvenimo sritis, o „dvynio vaiduoklio“ motyvas jo kūryboje tapo pasikartojančiu. Tuo tarpu psichoanalizėje veidrodinis atvaizdas (galime spekuliuoti, kad ir identiškas antrininkas) suteikia fragmentuotam subjektyviam realybės patyrimui įsivaizduojamo vientisumo. Nors toje pačioje psichoanalizėje figūruoja ir the uncanny sąvoka — tas nejaukus jausmas, kai kažkas, kas vizualiai atrodo artima, proto visgi atpažįstama kaip ne-iki-galo-gyva, ne-sava (tai gali būti nuo žmogaus beveik neatskiriamas robotas androidas, tikras antrininkas ar net savo paties nugara veidrodyje).

Bet gal geriau čia būtų kalbėti apie asmeninę patirtį. Nežinau, kas įvyktų, jei sutikčiau savo antrininką (ir ar apskritai to norėčiau), bet dažnai jaučiu keistą poreikį kurti įsivaizduojamus alter ego (kad ir tą patį Gheorghe Dobreceanu), kuriuos visai norėčiau sutikti kaip egzistuojančius žmones (bet tikrai nedaryčiau to, ką padarė japonų robotikos specialistas Hiroshi Ishiguro). O jūs?

Žemiau dar pridedu anam konkursui rašytą scenarijaus idėją tiems, kas turi laiko ir kantrybės skaityti toliau.

—————————

Šiame scenarijuje susitinka dvi manijos, dvi „įkyrios mintys“, būdingos mūsų dienų Lietuvos žmogui. Viena šių manijų yra dingusių arba niekada net nematytų artimųjų paieška. Dabar jau sunku būtų pasakyti, kas atsirado anksčiau – pats poreikis rasti žmogų, su kuriuo dėl vienų ar kitų priežasčių nutrūko ryšiai, arba TV laidos „Nacionalinė paieškų tarnyba“ formatas, leidžiantis šią paiešką patikėti „profesionalams“ ir paversti ją vizualiai bei emociškai patrauklia šimtams tūkstančių žiūrovų. Bet kuriuo atveju, akivaizdu, jog vis nauji laidos siužetai paskatina imtis paieškų ir tuos, kurie anksčiau apie tai galbūt niekada negalvojo. „Nacionalinės paieškų tarnybos“ populiarumas puikiai iliustruoja, kaip medija (komunikacijos priemonė), gimusi iš egzistuojančio poreikio, vėliau tą poreikį masiškai reprodukuoja ir, kai kuriais atvejais, netgi klastoja.

Šią laidą galima teisėtai pavadinti mūsų akivaizdoje gimstančiu naujuoju tautiniu epu. Ypač įdomu yra tai, kad artimųjų paieška, patekusi į televizijos eterį, neišvengiamai tampa kažkuo daugiau. Pati televizinio žanro specifika verčia kiekvieną siužetą tapti detektyvine istorija. Žiūrovui glaustai paviešinami laidos dalyvių (tiek ieškančiųjų, tiek ieškomųjų) likimai, ir žiūrovas jaučiasi įtrauktas į šią asmeninę istoriją, o pati istorija tampa tarsi visos Lietuvos istorija. „Nacionalinės paieškų tarnybos“ siužetai, nufilmuoti daugybėje miestų, miestelių ir kaimų, iš tiesų rodo šiandieninės Lietuvos „pjūvį“ daug geriau, nei tai daro žinių tarnybos.

Ironiška tai, jog pats „radimo“ momentas, jau įvykęs, tiek žiūrovui, tiek ieškančiajam laidos metu yra dirbtinai atitolinamas vardan vis to paties detektyvo efekto. Kyla įspūdis, kad pats paieškos procesas ir jo metu atskleidžiamos pavienių žmonių ir visos šalies viltys, baimės ir traumos tapo daug svarbesni, nei galutinis rezultatas. Tad gryniausi „Nacionalinės paieškų tarnybos“ žanro pavyzdžiai yra tie siužetai, kurie neturi aiškios pabaigos – t.y., kai žmogaus nepavyksta rasti, tačiau yra užsimenama, kad paieškos bus tęsiamos. Būtent čia ir galima padaryti išvadą, kad nesibaigiančios paieškos yra pasąmoninis impulsas, įkyri mintis. Tokios paieškos be pabaigos vaizduojamos ir šiame scenarijuje.

Kita šiuolaikinė įkyri mintis – tai antrininko egzistavimo idėja. Viena vertus, matome, kad pastaruoju metu labai išpopuliarėjo TV laidos ir įvairios interneto bendruomenės, padedančios rasti įžymybių antrininkus „paprastų žmonių“ tarpe. Be abejo, būti stebėtinai panašiu į žinomą žmogų yra labai malonu – tada antrininkas tarsi pats perima stipriąsias šio savybes ir nevalingai ima klastoti jo charizmą. Kita vertus, visai kas kitą yra atsitiktinai sužinoti, kad kažkur gyvena žmogus, be galo panašus į tave. Kas jis yra? Ką jis veikia? Ar jis panašus ne tik išvaizda, bet ir charakteriu? Galų gale, svarbiausias ir nemaloniausias klausimas yra: kas iš šios poros yra „originalas“ ir kas yra „kopija“? Keldamas šiuos klausimus, žmogus vienu metu jaučia ir begalinį norą sutikti savo antrininką, ir nerimą. Neatsitiktinai Pietų Amerikos genčių šamanai, į savo antrininką persikūnydavę sapnuose-vizijose, turėdavo vengti susitikimo su juo realybėje: tikėta, jog antraip įvyktų abipusė anihiliacija, „trumpas sujungimas“. Juk ir žiūrėdami vaizdo įrašus, kur esame užfiksuoti, neretai jaučiamės keistai ir nejaukiai, tarsi žvelgtume į savo antrininką, kurio nebekontroliuojame, ir kuris atrodo be galo artimas, tačiau tuo pačiu ir svetimas, nepažįstamas.

Tiek dingusių artimųjų, tiek antrininko paieškas sieja tai, jog beveik visada ieškoma kažko, kas jau yra iš anksto susikurtas vaizduotėje. Neretai „Nacionalinės paieškų tarnybos“ laidos dalyviai prisipažįsta, jog įsivaizduoja ieškomą žmogų vienaip ar kitaip (pavyzdžiui, nenori, jog būtų asocialus arba nusikaltelis, ir pan.). Įsivaizduodamas savo antrininką, žmogus taip pat linkęs sukurti kažką panašaus į sėkmingesnę savęs paties versiją – savo alter ego, įgyvendinusį jo senas svajones ir gyvenimo tikslus. Atrodo, kad tai yra labai svarbus momentas: seniai (arba niekada) nematytų artimųjų ir antrininko paieškų idėja gimsta ne tiek iš smalsumo ar konkrečių „objektyvių“ poreikių, kiek iš pasąmoninio stokos ir asmeninio neužbaigtumo jausmo. Neveltui „Nacionalinės paieškų tarnybos“ laidoje dažnai skambantis leitmotyvas yra „Sunkiausia yra nežinia“. Tačiau žodį „nežinia“ šiuo atveju galima interpretuoti dvejopai. Nežinia dėl realiai egzistuojančio/egzistavusio kito žmogaus likimo ar nežinia dėl trauminio plyšio savo paties asmenybėje, kurį tarsi turėtų uždengti šio žmogaus atsiradimas (ir iš dalies jau uždengia jo fantomas vaizduotėje)?

Sujungus dvi minėtas – antrininko ir paieškų per televiziją – idėjas, būtų logiška tikėtis vieną dieną pamatyti ekrane žmogų, ieškantį savo antrininko su „Nacionalinės paieškų tarnybos“ pagalba. Tačiau neaišku, koks gali būti tokios paieškos rezultatas. Ko šioje paieškoje būtų daugiau – realaus žmogaus pėdsakų aptikimo ar nepatogios tiesos apie save atvėrimo ir vaizduotėje jau slypinčios nepažįstamo Didžiojo Kito figūros paviešinimo? Būtent tokioje painioje situacijoje atsiduria šio scenarijaus herojus, atpažįstamas ir visgi jau virstantis apibendrintu portretu, kaip ir dauguma „Nacionalinės paieškų tarnybos“ laidos personažų.

Anne Rice, autorica “Vampirskih kronika”, nedavno je dala intervju Wall Street Journalu u kome daje vlastito mišljenje o trenutnoj popularnosti žanra vampirske književnosti čija je svojevremeno bila kraljica. Rice, koja je izjavila da, otkako sama više ne piše “Vampirske kronike”, “ima prilike uživati u žanru” očigledno ima bolje mišljenje o svojoj kolegici Charlaine Harris nego o Stephanie Meyer. Naime, izjavila je kako voli gledati “True Blood”, HBO-vu seriju temeljenu na Harrisinim romanima, dok “Sumrak” i druge knjige Stephenie Meyer nije gledala. Umjesto toga je svoje mišljenje temeljila na filmu, čiju popularnost objašnjava željom tinejdžerica “koje ranije sazrijevaju od svojih vršnjaka” da imaju “misteriju, zaštitu i mudrost starijih muškaraca”.

Netko bi na temelju ovoga mogao zaključiti da je svaka šiparica koja ludi za Robertom Pattinsonom i “Sumrakom” u stvari potencijalna Dolores Lambaša ili Fani Horvat.

Nekoliko stotina antifašističkih demonstranata je danas napalo televizijski studio BBC-a u Zapadnom Londonu, nastojeći spriječiti dolazak Nicka Griffina, vođa ekstremno desne Britanske nacionalne stranke (BNP). Griffin, čija je stranka ove godine po prvi put osvojila zastupnike u Evropskom parlamentu, bi večeras po prvi put trebao gostovati u TV-emisiji Question Time. U njoj se tradicionalno pozivaju pozivaju predstavnici tri najjače stranke (Laburistička, Konzervativna, Liberalni demokrati) i po jedna osoba iz javnog života kako bi raspravljali o raznim političkim pitanjima.

Odluka o pozivanju Griffina je izazvala proteste kod strane velikog dijela lijeve i liberalne javnosti  s obzirom da se mnogi boje kako će se stranka – koja je nedavno tek sudskim nalogom prisiljena da iz statuta izbaci zabranu članstva za ne-bijele osobe – nastupom uz etablirane stranke legitimizirati.

Griffin se večeras uspio probiti u studio, a nekoliko desetaka osoba je izbačeno iz prostorija BBC-a nakon policijske intervencije. Demonstracije protiv Griffina su održane i u regionalnim centrima u još nekoliko britanskih gradova.

Nekoliko ministara u vladi Gordona Browna se javno založilo da se Griffinu zapriječi pristup BBC-ju, ali je premijer izjavio kako se neće miješati u uređivačku politiku najuglednije javne televizije na svijetu.

Zamjenik direktora BBC-a Marky Byford je, pak, branio odluku svoje kuće izjavivši kako BNP ima “pravo biti saslušan, njegovi stavovi preispitivani u raspravi a javnost na osnovu toga o njima donijeti zaključak”, te “da nije na BBC-u da provodi cenzuru”.

Ovakvih situacija u Hrvatskoj doglednoj budućnosti, pak, neće biti. Razlozi za to, na žalost, nisu oni zbog kojih bi se Hrvatska trebala pretjerano ponositi. Prvo, ekstremna desnica je daleko jača, pa njen eventualni dolazak na Prisavlje ne bi predstavljao problem. Drugo, manja je vjerojatnost da se prikupi toliko antifašističkih demonstranata da prave ovakve cirkuse. Treće, a što je najvažnije, javna televizija definitivno nema “cojones” za poteze koji su toliko kontroverzni, a opet neugodno u skladu s proklamiranim načelima o slobodi govora.

Jurica Pavičić u svom članku za Jutarnji list ne dijeli sveopće oduševljenje najavama reformi Hrvatske radiotelevizije, a kojima bi se program državne TV-kuće očistio od reklama. Pavičić se boji da taj potez ne bi učinio ništa osim da oglašivače i gledatelje s državnog dotjera na privatne TV-kanale te tako samo ubrzao kretenizaciju nacije koju odgajaju reality showovi, tarot-proročice i telefonski kvizovi. HRT bi, s druge strane, lišena financijskog temelja, odnosno mogućnosti da radi “nove Kviskoteke, nove Gruntovčane i nova Mala mista”, postala svojevrsni “bijeli patuljak”, irelevantno, slabo gledano državno-partijsko glasilo i svojevrsni televizijski ekvivalent Vjesnika.

Iako se ne može reći da za te tvrdnje nema argumenata, autoru ovih redaka se teško oteti dojmu da Pavičić baš i nije provodio previše vremena gledajući program HRT-a prije nekih desetak godina. Naime, “dobri stari” HRT je svojevremeno, čak i kada mu nije puhala nekakva komercijalna alternativa za vratom, pokazivao uznemirujuću sklonost da pohlepu svojih vodećih kadrova iskazuje na načine daleko iritantnije od bilo kakvog reality showa, kviza ili megalomanskih planova o 24-satnom sportskom kanalu.

Jedan od takvih primjera je, na primjer, bilo premijerno prikazivanje TV-serije “Dosjei X”. Svatko tko je nastojao njene epizode snimiti, morao je dežurati s prstom na crvenom dugmetu, oboružan maksimalnim strpljenjem. Naime, nije bila rijetkost da u dnevnim TV-programima i na teletekstu bude kristalno jasno navedeno da nova epizoda počinje u 21 sat, ali bi u stvarnosti epizoda počela u 21:30. Naravno, u tih pola sata bi trebalo izredati “poruke naših sponzora”.

Nešto kasnije je HRT za Novu godinu 2001. organizirali veliki “Milenijski maraton” antologijskih filmova. Međutim, ljubiteljima sedme umjetnosti koji su se ponadali da će moći uživati u najboljim djelima te iskoristiti ovu povijesnu priliku da upotpune svoju kolekciju užitak je pokvarila činjenica da su svi naslovi bili izmesareni s reklamama.

Spoznaja da ovakvih svinjarija više neće biti, ili da barem neće biti financirani novcem poreznih obveznika, je dovoljan razlog da se podrži velika televizijska reforma.

Taip, tai dar vienas įrašas be kategorijos, ekspromtinis taip sakant

Kadangi jau 3 metus gyvenu be televizoriaus (o kartu ir lietuviškos TV), o laikas nuo laiko norisi pažiūrėti kokį filmą ar serialą, jais aprūpina internetas. Nebereikia žiūrėt skalbimo miltelių ir kitų “gėrybių” reklamų. Keletą mano žiūrimų serialų rodo ir lietuviška TV, bet visuomet įdomiau žiūrėti originalo kalba įgarsintus ir reklamų nepadalintus epizodus.

Taigi žemiau trumpas serialų , kuriuos “gausiu” jau kitą dieną po premjeros ir sužiūrėsiu, sąrašas

Rugsėjo 21 dieną JAV pasirodys pirma (dviguba) 6-tojo House M.D. sezono serija. Prisiminus kaip pasibaigė 5 sezonas, turiu daug vilties, kad ir šiemet serialas išliks įdomus ir originalus.

Rugsėjo 24 dieną per FOX rodys visus 4 mano žiūrimus animacinius serialus, t.y. pirmąsias naujų sezonų serijas. Labiausiai laukiamas – Family Guy, kuris su kiekvienu sezonu vis gerėja. Antrojoje – The Simpsons – jau sulaukėme 22 sezono. Labai tikiuosi, kad kūrėjai susiėmė, ir naujos serijos bus įdomesnės, nei per paskutinius du metus.

Yra ir viena naujiena – The Cleveland show. Jei esate matę Family guy, pažinsite vieną pagrindinių veikėjų, kuriam buvo sukurtas atskiras serialas. Įdomu, kaip sekėsi kūrėjams. Tačiau turiu vilties, kad tai bus vienas iš tų nedaugelio “žiūrimų” serialų. Na ir paskutinysis tą dieną rodomas animacinis serialas – American Dad, taip pat Seth MacFarlane (kuris pats kuria daugumos serijų siužetą, piešia veikėjus ir daugumą jų įgarsina) ir jo komandos kūrinys. Iš visų išvardintųjų, šio laukiu mažiausiai, bet vis vien, tai vienas tų filmukų, kuriuos galima pažiūrėti, kai nėra nieko kito

Ir paskutinysis serialas, kurį bus visai įdomu pažiūrėti šį mėnesį - Grey’s Anatomy. Premjeros data – rugsėjo 27 d.

Šią dieną prasidės jau 6 sezonas. Tai nėra mano mėgiamiausias serialas, todėl sunku būtų pasakyti, ko tikiuosi ar ko nenorėčiau pamatyti. Dažniausiai serijos susižiūri, kad ir apie ką be būtų – kitaip tariant, tai tikrai neblogas, vertas žiūrėjimo daiktas.

Ką ruošiatės žiūrėti jūs?

Ako se zovete Anthony Zuiker i možete se hvaliti time da ste autor medijske franšize zvane CSI, dozvoljeni su vam eksperimenti zbog kojih bi obični smrtnici dobili podsmjeh. Jedan takav eksperiment je “Level 26″, koji se opisuje kao prvi “digi-roman”, odnosno pokušaj da jedno umjetničko djelo u sebi spoji različite medije kao što su pisana riječ, scenska umjetnost i Internet.

Čitatelji koji kupe taj kriminalistički roman će od sljedećeg utorka biti u prilici s posebnim kodom nakon svakih 20 pročitanih stranica otključavati tzv. “kiber-mostove”, odnosno gledati trominutne video-filmove vezane uz radnju. Zuiker je napisao osnovni sinopsis romana, dok je ostatak dovršio Duane Swierczynski, koji je i režirao “kiber-mostove”.

Zuiker tvrdi kako je publika u SAD toliko zaljubljena u tehnologiju, da će za pet ili deset godina biti nemoguće zamisliti TV-seriju isključivo u obliku jednosatne epizode svakih tjedan dana, nego će postojati “mikrosajtovi” koji će im davati interaktivni sadržaj.

Ako je ovo briljatna ideja, vjerojatno je riječ o još jednom ostvarenju izreke da je “potreba majka svakog izuma”. Zuiker je, naime, na ovu ideju došao za vrijeme velikog scenarističkog štrajka u Hollywoodu 2007/08. kada je bila stopirana proizvodnja mnogih popularnih TV-serija.

Jenna Bush Hager, 27-godišnja baltimorska učiteljica široj javnosti poznatija kao kći bivšeg američkog predsjednika, dobila je posao reportera od američke TV-mreže NBC. Njen posao će biti da svakog mjeseca šalje reportažu vezanu uz pitanja obrazovanja, a koji će se emitirati u okviru jutarnje emisije Today (NBC-ovog ekvivalenta HRT-ovom Dobro jutro, Hrvatska).

Možda ovoj priči ne treba dati više važnosti od pokušaja NBC-a – mreže čija je kablovska podružnica MSNBC godinama Jenninom ocu pila krv na slamčicu – da odobrovolji bivšeg predsjednika za kakav eksluzivni intervju ako se ukaže potreba. Međutim, ne mogu a da se ne podsjetim jedne rečenice koju je Jonathan Stamp, povijesni konzultant TV-serije Rim, izrekao u audio-komentaru DVD-izdanja:

“To da bi mladi Oktavijan mogao postati Cezarov nasljednik i zavladati Rimskim Carstvom je tadašnjim Rimljanima izgledalo isto tako nevjerojatno kao što bi nama izgledalo nevjerojatno da Jenna Bush postane nasljednica Američkog Carstva.”

James Murdoch, 36-godišnji sin australskog medijskog magnata Ruperta Murdocha i presumptivni nasljednik njegovog poslovnog carstva, nedavno je na edinburškom TV-festivalu održao govor u kojom baca drvlje i kamenje na BBC. Nezadovoljstvo kod Murdocha je izazvala nedavna odluka BBC-a da otkupi Lonely Planet, izdavačku kuću specijaliziranu za putopise, ali i praksa da se na BBC-jevim radio-programima svira isključivo glazba koju vole mladi, angažiraju najpopularniji izvođači, a BBC širi opseg svog poslovanja na “zastrašujući” način. Komercijalizacija BBC-ja nauštrb informativnih, kulturnih i obrazovnih sadržaja ne bi predstavljala problem za Murdocha da nije financirana novcem poreznih obveznika, odnosno da se zahvaljujući neograničenim sredstvima privatna konkurencija dovodi u neravnopravan položaj.

Zanimljivo je vidjeti kako su te žalopojke u mnogo čemu slične žalopojkama koje na račun HRT-a iznose predstavnici RTL Televizije i Nove TV. Barem u jednom smislu je Hrvatska dosegla Zapad.

Not with a bang but a whimper.  Tim je riječima T.S. Elliott opisivao kraj svijeta, a takva če najvjerojatnije biti i reakcija na “šokantnu” vijest kako po prvi put u pet godina ove jeseni hrvatski gledatelji neće biti u prilici gledati domaći Big Brother.

Ono što je prije pet godina predstavljalo novi fenomen popularne kulture u Hrvatskoj, a za kritičare Sodoma i Gomora, odnosno oličenje svega negativnog što donose suvremeni mediji, više nije u stanju izazvati nikakve reakcije. Formula je potrošena, uzbuđenja su nestala, morski pas je odavno preskočen i treća hrvatska TV-mreža više nije mogla pronaći nikakav suvisli razlog da na životu održava lešinu. A, da stvar bude još tužnija, teško da će Big Brother ikome nedostajati – fanovi takvog sadržaja se mogu nadati Farmi, Trenutku istine i sličnim sadržajima, isto kao i kritičari koji će na sličnim projektima oštriti koplja. Big Brother odlazi tiho, sasvim drukčije od načina na koji je došao, podsjećajući pri tome na početak 1998. godine kada je isto tako neprimjetno s programa HRT-a nestala Santa Barbara.

Pitanje je, međutim, da li bi se agonija nastavila da ju kojim slučajem nije izbila globalna ekonomska kriza i svoje efekte iskazala na privatnim hrvatskim TV-mrežama koje su na nju ranjivije od monopolističkog i novcem poreznih obveznika financiranog HRT-a. Da stvari nisu kao prije moglo se vidjeti još prošle godine kada je Zakon ljubavi ušao u povijest kao prva hrvatska sapunica ukinuta zbog slabe gledanosti. Gledateljima glamour – pogotovo kada je lažan i kada je neprofesionalno napravljen – se više ne može tako lako prodati. Kada nema kruha, ni igre nisu tako zabavne.

Ryan Jenkins, 32-godišnji kanadski investicijski bankar i zvijezda nekoliko reality emisija, pronađen je obješen u motelskoj sobi te se pretpostavlja kako je počinio samoubojstvo. To je priopćio narednik Duncan Pound iz Kraljevske kanadske konjičke policije (RCMP). Jenkinsov život je okončan u motelu Thunderbid kraj mjesta Hope u provinciji Britanska Kolumbija, a koga jedan od žitelja opisuje kao “mjesto gdje se okupljaju narkomani i ljudi kojima je nešto krivo prošlo u životu”.

Jenkinsovo samoubojstvo je tako prekinulo spektakularnu međunarodnu policijsku akciju koja je započela nakon što je prije nepunih tjedan dana u mjesto Buena Park kraj San Diega pronađeno raskomadano žensko truplo za koje se tek kasnije ispostavilo da pripada 28-godišnjem foto-modelu i zabavljačici Yasmine Fiore, s kojom je Jenkins bio u ljubavnoj vezi koja je uključivala brzinski i naknadno poništeni brak u Las Vegasu. Jenkins je izbjegao policiju zahvaljujući tome što su Fiore odrezani prsti i izvađeni zubi, zbog čega je usporena identifikacija sve do trenutka kada jedan domišljati forenzičar nije krenuo provjeravati serijske brojeve na silikonskim umecima njenih grudi. Jenkins, koji je nedugo nakon toga nestao, je proglašen glavnim sumnjivcem, a nemogućnost američkiuh i kanadskih vlasti da ga uhvate je bila povodom raznih teorija zavjere o brojnim jatacima među rodbinom i prijateljima.

Na kraju se ispostavilo da će ova bizarna priča imati daleko prozaičniji završetak. Međutim, prije tog završnog čina je izronila video-snimka koja bi Jenkinsu poslužila kao svojevrsni ironični epitaf. Postavljena na MySpace, pokazuje Fiore kako u bikiniju izazovno pleše na hotelskom bazenu te oduševljenog Jenkinsa koji to komentira s riječima “Volim svoj život. Volim svoju suprugu”. Njegova djela, pak, pokazuju kako ni u jednom ni u drugom nije bio baš previše dosljedan.

U kakvoj je Hollywood kreativnoj krizi najbolje svjedoči vijest da je Universal nedavno angažirao Bryana Singera da producira ili režira igrani film koji bi trebao predstavljati remake – ili, kako Hollywood to danas zbog bijesnih purističkih fanova originala voli govoriti, reimagining – jedne popularne TV-serije. Ovaj put će se najvjerojatnije po pitanju remakea/reimagininga razbiti rekord, s obzirom da je riječ o seriji čije je redovno emitiranje završilo ove godine – Battlestar Galactica.

S obzirom da će nova verzija Galactice krenuti u produkciju dok stara još potpuno nije otišla u vječna lovišta – njen prequel Caprica bi s prikazivanjem trebao krenuti početkom sljedeće godine – riječ je o potezu koji je ili genijalan ili uvod u jednu od najgorih katastrofa u povijesti Hollywooda. Niz okolnosti govori da je vjerojatnije ovo drugo. Prvo, s obzirom na format cjelovečernjeg filma, teško je očekivati da će nova Galactica po pitanju zapleta, likova i radnje imati “dubinu” koju su imale TV-serije. Drugo, Bryan Singer svoj najveći uspjeh – X-Mene – prije svega duguje strip-geekovima koji su desetljećima htjeli vidjeti svoje omiljene junake na velikom ekranu. Sa fanovima Adame, Baltara i Cylonaca to baš i nije slučaj. A tu je i fijasko zvan Povratak Supermana koji dosta govori kako bi cijela priča mogla završiti.

Naravno, ovakva odluka, koja odiše tipičnim holivudski besmislom, možda i nije neočekivana kada se uzme u obzir da je Singeru istog tjedna udijeljen još jedan upitni remake – ovaj put Boormanov Excalibur iz 1981. godine.  Riječ “upitni” je sasvim opravdana, jer Warner Bros. uistinu nije imao nikakvog razloga da radi remake nečega temeljenog na općoj kulturi. Ako to uistinu bude Boormanovoj verziji vjerni remake, predstavljat će besmislicu nalik na Van Santov kadar-po-kadar remake Hitchcockovog Psiha umjesto originalnog tumačenja legendi o kralju Arthuru.

Po mano šiandienio įrašo apie “Sport1″ televizijos darbo kultūros subtilybes, reakcijos ilgai laukti neteko.  Iš šios televizijos svetainės archyvo dingo visas žinių laidų archyvas. Liaudiškai tariant, bandoma suslėpti galus

Gerbiami “Sport1″ vadovai, jei manote, kad galite ištrinti reportažus iš visų paieškos tarnybų indeksuojamų interneto svetainių, linkiu jums sėkmės šiame sizifiškame darbe!

Nesmagu pradėti blog’o rašymą nuo neigiamų emocijų, tačiau taip jau susiklostė, kad pastaruoju metu norėdamas atsiimti atlyginimą, įsivėliau į konfliktą su buvusiu darbdaviu – “Sport1″ televizija, kuri su darbuotojais atsiskaityti prasmės nemato. Atsiimti pinigų gražiuoju nepavyko, tad kreipiausi į teismą. Šiandien po daugiau nei mėnesio laukimo teismas paskyrė parengiamojo posėdžio datą, tačiau labiausiai nustebino UAB “Sporto komunikacijos”, kuri ir valdo “Sport1″ televiziją ir kurios pagrindinis akcininkas yra milijonierius Vladimiras Romanovas, mano manymu akivaizdžiai melagingi duomenys pateikti Vilniaus miesto 3 apylinkės teismui.

Keisti žmonės „Sport1“ televizijai vadovauja. V.Romanovo finansuojamas kanalas dėl kelių tūkstančių litų pasiryžęs teikti netgi melagingus duomenis Lietuvos teismams. Mėnesius vėluojantys atlyginimai ir atviras nesiskaitymas su darbuotojais – „Sport1“ kasdienybė.  Kol V.Romanovas šalies elitą linksmina milijonus kainuojančiais Maskvos Didžiojo teatro  baletais, neoficialiai „Romanovo televizija“ vadinamo „Sport1“ darbuotojai priversti  sukti galvas, už ką gyventi šiandien. (Kolegos, žurnalistai, – kam temos reikia?) Nežinantiems, priminsiu, kad ši televizija, kurioje pradėjau dirbti nuo šių metų pirmųjų dienų, nepanoro atsiskaityti su manimi už kovo ir balandžio mėn. Tiesa, už kovą, po to kai kreipiausi į Vilniaus miesto 3 apylinkės teismą, pinigai atsirado. Bet teismui pateiktame atsakyme buvęs darbdavys teigia, jog aš, Tomas Fedaravičius, „Sport1“ televizijoje balandžio mėn. nedirbau ir savo kūrinių (reportažų ir kt.) televizijai neteikiau.  Akivaidūs faktai atskleidžia, jog televizijoje balandį aš vis dėlto dirbau.

Štai keletas mano darbą balandžio mėn. televizijoje įrodančių pavyzdžių, kurių, anot “Sport1″ niekad nebuvo (spausti nuorodas).

Balandžio 16 d.

(11:55 – Už pergales Europos čempionatuose R.Vyšniauskui ir M.Ežerskiui skirtos menkos premijos; 13:00 – V.Romanovo užsakytas baletas)

Balandžio 17 d.

(00:40 – Kauno “Žalgiris” neišvengs bankroto; 2:50 – ledo rutulio rinktinės pergalė prieš kroatus; 8:50 – Vilniaus Žalgirio” likimas nežinioje; standup’as)

Vakarietiškais žiniasklaidos principais tariamai besivadovaujančioje televizijoje, Vakarais kvepia nebent viešieji ryšiai, sudarantys įvaizdį, jog „Sport1“ – nenuilstantis kovotojas už Lietuvos sporto gerovę. Susidaro įspūdis, kad visa kita tvarkoma paprastai – „lietuviškai“, o tiksliau mūsuose ir kitose postsovietinėse šalyse vis dar gajais biznio (sunku tai vadinti – verslu) kultūros principais, kurio pagrindinė idėja tokia – „tas, ką išeis nusukti nuo darbuotojų, liks man“. Galbūt vis dar nežlugęs jaunatviškas idealizmas skatina tikėti, jog tokia darbo santykių kultūra neturi būti toleruojama, reikia aiškiai tarti „Ne“ prieš darbuotojus nukreiptai savivalei, kuri vis dar labai dažna (ypatingai ten, kur yra kūrybinių darbuotojų). Neretai išgirstame, jog žiniasklaidoje viskas perkama ir parduodama. Nenoriu tikėti, kad turime šokti pagal kiekvieno „biznieriaus“ užsakomą muziką, toleruoti melą ir atsisakyti savo vertybių.  Atrodo paprasta, tenori gauti savo sąžiningai uždirbtus pinigus, bet šiais laikais tenka ir dėl jų kovoti.

P.S. Į pateiktą ieškinį neįskaičiavau išlaidų, kurias patyriau, balandžio mėn. besilankydamas poliklinikoje ir sužinojęs, kad netgi už paprastą 10 minučių gydytojo konsultaciją teks pakloti 60 Lt, nes darbdavys laiku nematė būtinybės mokėti valstybei socialinio draudimo mokesčius. Dirbantys, pagal autorines sutartys – būkite budrūs!

Kurį laiką primiršau blog’ą, nes tiesiog neforsavau savęs kažko parašyti. Kadangi nemėgstu daryti didžiulių pertraukų blog’o rašyme (iš anksto apie tai neužsiminęs), tai atsikėlęs ir išgėręs kavos, įsijungiau WordPress‘ą.

Na, liko daugiau mažiau dvi savaitės iki naujų mokslo metų pradžios. Iškopėm į vienuoliktą klasę, o ten jau bus, kaip juokaujam su draugais, durniaus voliojimas visus metus – jokių egzaminų, mokaisi daugiau mažiau ką pats pasirinkai… Bet nusiteikt rimtai nebus sunku. Vien tai, kad neliko daugumos mano nemėgstamų pamokų, nuteikia mane optimistiškiau ir su didesniu ryžtu žiūrėti į šiuos metus. Tikrai bus maloniau eiti mokyklon. Ir dar nebelieka chebros iki 9 klasės pas mus. Perskyrė. Gal prisiskaitėt Delfi ir kituose naujienų portaluose apie tai, kaip Vilniaus Kristoforo vidurinės mokyklos blogiečiai iškeldino vargšus jaunesniuosius į, kchem, antisanitarines patalpas?

Mano paties požiūris į tai… Čia jau sunkiau. Gali būti, kad aš nežinau visų niuansų, kuriuos galbūt žino tie žmonės, kurie ir kapstėsi po visą tą reikalą – iškeldintų mokinių tėvai, pasilikusių mokinių tėvai ir mokyklos vadovybė. Bet pasistengsiu žiūrėti nešališkai.

Visų pirma, tėvai labai pyko dėl tariamai antisanitarinių sąlygų. Kodėl sakau, kad tariamai? Nes ar viešosios įstaigos patalpos yra antisanitarinės, nutaria ne ten besimokysiančių mokinių tėvai, o tos srities ekspertai (tiksliai net nebepamenu, kaip pavadinti juos). Antra, buvo pykstama, kad Kalvarijų vidurinė mokykla visiškai nesuremontuota. Taip, ji tikrai neatrodo simpatiškai. Tačiau Šv. Kristoforo vidurinė mokykla buvo ne ką geresniame stovyje, kai mano bendraamžiai ten pradėjo mokytis. Ir per laiką, Vyriausybei skiriant po truputį pinigų ir patiems mokinių tėvams mokant po 2 procentus (jei neklystu) nuo savų algų, mokykla buvo suremontuota. O iškeldintų mokinių tėvai šiaušiasi, kad jų atžalos mokysis nesuremontuotose patalpose. Joms Vyriausybė skirs lėšų, jau nutarta. Plius, jei norima, kad viskas būtų patiekta ant sidabrinio padėklo, neįdėjus į tai nė kiek pačių pinigų (kaip tai darė mūsų tėvai), tai nežinau. Aš suprantu faktą, kad norima kuo geriau pasirūpinti savo atžalomis – prieš tai aš nieko neturiu. Tačiau, mano  nuomone, tuo rūpintis reikia kiek labiau apsvarstant viską.

Žinoma, gali būti, kaip jau minėjau, kad kažko nežinau. Tad jei kartais koks tėvas ar mama skaitys šį įrašą ir manys, kad šneku neteisingai, maloniai kviečiu parašyti tai komentaruose ir padiskutuoti.

O maniau, kad neturiu apie ką rašyti. Na, pasisekė, sakykim.

Televizijske kuće, pogotovo u ova recesijska vremena, pokazuju sve manje i manje skrupula kada je u pitanju privlačenje i – što je još važnije – zadržavanje gledatelja. Međutim, malo je njih koje su spremne ići tako daleko kao Wallace Souza, voditelj popularne kriminalističko-dokumentarne TV-emisije koju je emitirala Canal Livre, TV-postaja  iz Manausa u brazilskoj državi Amazonas, a koja se nalazi u njegovom vlasništvu.

Souzu je, naime, državna policija optužila da je, ni manje ni više, nego naručio ubojstva najmanje pet ljudi – uglavnom vezanih uz trgovinu drogom – kako bi na mjesta zločina poslao svoje repoterske ekipe, pretekao konkurenciju i očuvao gledanost zahvaljujući snimkama svježe ubijenih leševa.

Da stvar bude još bizarnija, Souza se zbog ovakvih optužbi neće naći u zatvoru, s obzirom da je već tri puta izabran za zastupnika u državnom parlamentu, te ga štiti imunitet. Njegov sin Rafael, međutim, nije bio te sreće te je optužen za ubojstva, posjedovanje droge i ilegalnog oružja. Thomaz Vasconselos, šef policije, za Associated Press tvrdi kako su optužbe protiv oca i sina Souze temeljene na izjavama njihovih najbližih suradnika – bivših policajaca i zaštitara – koji su obavljali ubojstva. Motiv je navodno osim većeg rejtinga bilo i nastojanje da se eliminira konkurencija.

I sam Souza je, inače, bio bivši policajac koji je nizao uspjehe i stjecao popularnost sve dok ga početkom 1990-ih nisu izbacili iz službe zbog “kemijanja” s mirovinama i troškovima za gorivo. Souza se nakon toga preorijentirao na novinarstvo te postao jedna od najpopularnijih brazilskih medijskih ličnosti. Njegova emisija je opisivana kao prikaz “gole i sirove stvarnosti” čiji je cilj bio “privući pažnju vlasti na društvene probleme”.

Souza je, pak, preko svog odvjetnika Francisca Balieira porekao bilo kakvu upetljanost u zločine i rekao kako su za sve odgovorni njegovi politički neprijatelji koji ga žele ocrniti.

Bilo kako bilo, možemo biti sretni što true crime emisija u Hrvatskoj zasad nema, jer bi, s obzirom na medijske, ekonomske i druge trendove, ovakvi slučajevi ili barem optužbe ovakvog tipa, vrlo brzo mogli postati svakodnevnica.

Nedavno sam pogledao prve dvije epizode “Castlea”, kriminalističke TV-serije koja se ovog proljeća emitirala u SAD, a čija bi druga sezona trebala krenuti najesen. Mogu reći da me se nije baš previše dojmila – koncept joj predstavlja varijaciju na odavno prežvakane teme, a i “dramedijski” ton na kome se inzistira vrlo često zna skrivati nedostatak smisla za humor kod scenarista. S druge strane, vrlo bi se lako moglo dogoditi da, uz malo sreće, to postanu “Slučajni partneri” (ili “Moonlighting”) našeg doba.

Ako se to dogodi, najveća zasluga za to bi trebala pripasti glavnim glumcima. Naslovnog protagonista – Ricka Castlea, plejbojevskog autora krimi-romana koji mučen besparicom i kreativnom blokadom pristaje raditi kao savjetnik za njujoršku policiju – tumači Nathan Fillon, kanadski glumac koji je našoj publici relativno nepoznat, ali je SF-geekovima poznat kao junak nikad prežaljene SF-serije “Firefly”.

Mnogo više pažnje bi u našoj javnosti trebala izazvati njegova partnerica Stana Katić, kanadska glumica kojoj su roditelji Srbi iz Dalmacije, a navodi se kako joj je jedan od rođaka splitski kazališni glumac Simo Katić.  Publici je poznata po nastupima u TV-seriji “Heroji” te kao kanadska agentica Corinne Verneau koja se pojavljuje na kraju “Zrna utjehe”. Po onome što se moglo vidjeti u ovoj seriji, gdje tumači njujoršku policijsku detektivku Kate Backett, čini se da je čeka dobra budućnost, s obzirom da je pokazala kako ima komičarskog talenta.

Ako niste znali, dvadeset i peta letnja Univerzijada ovih dana održava se u Srbiji, a učestvuje oko 8500 sportista iz 144 zemlje. Na stadionima i u sportskim halama u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Obrenovcu, Smederevu, Staroj Pazovi i Inđiji takmiče se studenti u košarci, odbojci, plivanju, streličarstvu, vaterpolu, tenisu, tekvandou, skokovima u vodu, yudou, skokovima u vodu i mačevanju.

Iako su organizaciju Univerzijade od početka pratili problemi i skandali, počevši od istrage zbog zloupotrebe službenog položaja bivšeg direktora Univerzijade Siniše Jasnića, zbog čega je kasa Univerzijade poprilično izbušena, a broj učesnika i sportova morao da bude prepolovljen, sve do meksičkog gripa i organizovanja svečanog otvaranja u “Areni”, umesto, kako je prvobitno zamišljeno, na stadionu Crvene zvezde.

Preveliki troškovi i nerealne želje, u kombinaciji sa opštom svetskom ekonomskom krizom, uslovili su odustajanje od rukometa, veslanja, kajaka, streljaštva, rvanja i karatea. Ipak, sve prolazi kako se samo poželeti može: učesnici zadovoljni, posetilaca ima u skladu s interesovanjem i mogućnostima, organizacija je zadovoljila standarde koje je propisala Međunarodna univerzitetska organizacija.

Svečano otvaranje, kad pogledamo iz ovog ugla, zaista je bilo impresivno. Sve je sjajno funkcionisalo, toliko dobro da smo slobodno mogli da pogledamo kroz prste lošem osvetljenju i na momente sumanutom kretanju kamere. Osnovni cilj – proslava sporta i druženja – bio je postignut, a to je bilo i najvažnije.

No, kao što to obično biva, dobar početak nije obavezno značio i dobar nastavak, bar što se televizije tiče. Javni servis Srbije nije umeo ili hteo da prepozna važnost ovog sportskog događaja za našu zemlju, čak i ako se na to obavezao zakonom. Tako prenose sa Univerzijade možete pogledati uveče na Drugom programu, posle prenosa Tur d Fransa koji, izgleda, ima veći nacionalni značaj. Da vas razonode u popodnevnim satima potrudile su se reprize američkih filmova iz pedesetih godina, “trezor” koji emituje stare RTS-ove dokumentarce i emisije, emisija o ribolovu iz Boke Kotorske i reprize sa prošlogodišnjeg Egzita. Da li je neko pomenuo reprize?

I, mada su nam neke novine i političari zloslutno najavljivali prekid rada Skupštine zbog Univerzijade, na žalost većine stanovnika Srbije to se nije dogodilo. Skupština i dalje fercera, u teško okrnjenom sastavu jer je većina poslanika podigla dnevnice i otputovala sa širom rodbinom na Baleare (plata će ih čekati kad se vrate posle petonedeljnog krstarenja), a ako želite da vidite šta se dešavalo na Univerzijadi, spremite čačkalice, kafu i neko energetsko piće, jer snimci počinju u vreme buđenja vampira – negde oko ponoći. Pa, ko izdrži…

Da Univerzijada nekome znači malo više pokazuje Eurosport, koji uporno i ničim izazvan prenosi Univerzijadu na svom drugom programu. Istina, prenose uglavnom odbojku, vaterpolo i košarku, ali i to je nešto u odnosu na naše nacionalno ništa.

Ko je rekao da Evropa nije stigla do nas?

Jučer je od posljedica cerebrovaskularne demencije u 93. godini života preminuo Walter Cronkite, američki novinar koji je više nego ijedan drugi utjelovljavao izraz “Sedma sila”, odnosno najugledniji i najutjecajniji pripadnik te profesije u 20. stoljeću.

Cronkite je rođen 1916. godine u Missouriju. Novinarstvom se počeo baviti u dobi od 19 godina, napustivši koledž. Godine 1935. je dobio posao na radio-postaji u Oklahoma Cityju, a potom se pridružio agenciji UPI i kao dopisnik pokrivao drugi svjetski rat. Godine 1950. se zaposlio na TV-mreži CBS, te tamo radio kao reporter, postavši jedna od zvijezda novog medija. Međutim, tek ga je dolazak na mjesto voditelja i urednika večernjih vijesti 16. travnja 1962. godine učinio ikonom. Na tom je mjestu ostao do 20. siječnja 1981. godine, a to je razdoblje bilo jedno od najburnijih u američkoj povijesti. Cronkite je tako “pokrio” kubansku raketnu krizu, rasne i studentske nerede, atentate na Kennedyjeve i Martina Luthera Kinga, vijetnamski rat te aferu Watergate. Kroz sve to vrijeme je ostao jedna od rijetkih osoba koju su svi Amerikanci poštovali i čijim su riječima vjerovali. Istovremeno je postao idealom koje – uglavnom bez mnogo uspjeha – nastoje ispuniti današnje generacije novinara, ne samo u SAD, nego i u ostatku svijeta.

Najpoznatiji trenutak Cronkiteovog života i karijere jest bio i najtraumatičniji. 22. studenog 1963. je svojim sugrađanima morao priopćiti vijest koja je i za njega i za ostatak svijeta predstavljala šok od koga se nikada neće oporaviti.

Međutim, trenutak koji je daleko važniji u Cronkiteovoj karijeri zbio se nekoliko godina kasnije. Tada je Cronkite pokazao kako je ne samo ugledan nego i utjecajan novinar. 27. veljače 1968. je u svom uredničkom komentaru iznio mišljenje da se SAD iz kaljuže zvane Vijetnam ne može izvući vojnim putem, te je tako pokret – dotle vezan uz ekstremnu ljevicu, romantične idealiste i razmaženu studentariju – učinio dijelom američkog mainstreama, omogućivši mu da pridobije većinu stanovništva.

S odlaskom Cronkitea nestaje jedna era. Takve veličine je teško zamisliti u doba infotainmenta, odnosno 24/7 medija koji zaglupljuju stanovništvo daleko efikasnije nego što ih informiraju.

Ipak, lijepa je pomisao da bi jednog dana Zoran Šprajc ili neki njegov kolega mogao biti hrvatski Walter Cronkite.

Malo tko se danas usudi osporiti tezu kako je Hollywood neopisivo liberalniji od ostatka Amerike (i većine suvremenih društava). Međutim, isto tako je malo onih koji su spremni priznati da holivudski glumci, pisci, scenaristi i producenti svoj pogled na svijet agresivno promiču kroz sadržaj svojih filmova i TV-serija. U tome se ponekad ide tako daleko da se ne samo lijevi, liberalni i  “politički korektni” stavovi izlažu kao jedini mogući, nego se čak činjenice koje bi takvim stavovima išle u prilog “friziraju” s bezočnošću nalik na najsiroviji “agitprop” u nekadašnjim zemljama realnog socijalizma.

Jedan od primjera gdje su holivudski scenaristi dozvolili da vlastite ideološke predrasude plasiraju kao činjenice o kojima nikakvog spora nema jest i TV-serija Blizu doma, odnosno epizoda The Shot, emitirana na programu HRT-a u ponedjeljak navečer. U toj je epizodi tužiteljski tim na čelu s protagonisticom Annabeth Chase vodi proces protiv tinejdžera, zvijezdu srednoškolskog tima, koji je iz nepoznatih razloga ustrijelio svog mladića. Za vrijeme istrage se otkrije kako je tinejdžer imao homoseksualna iskustva, a na što slijedi eskpresni komentar Chaseinog šefa Stevea Sharpea kako od 15 igrača u srednjoškolskom timu “statistički, 2-3 mogu biti gay”.

Stručna literatura vezana uz pitanja ljudske seksualnosti navodi kako udio homoseksualaca u muškoj populaciji iznosi između 1,5 do 4 posto. Brojke koje imaju običaj koristiti gay organizacije – a koje su se svojevremeno citirale u HRT-u i hrvatskim medijima za vrijeme trećesiječanjske vlasti – se vrte oko 10 posto. Brojke koje koriste autori serije Blizu doma, pak, sugeriraju da je taj postotak znatno veći, odnosno 15 – 20 posto.

Ta je brojka, dakle, gotovo deset puta veća od one koje citira većina relevantnih istraživanja, ali je autori serije gledateljima serviraju kao notornu činjenicu o kojoj ima smisla raspravljati isto onoliko koliko o tvrdnji da li sunce svakog dana izlazi na istoku.  Moguće je da autori  nisu bili upoznati sa seksološkim istraživanjima, ali je vjerojatnije da su si dali “pjesničke slobode” kako bi što efektnije “senzibilizirali” gledatelje na probleme homoseksualne populacije koja – kako serija sugerira – čini više nego značajan udio stanovništva, odnosno, s obzirom na broj pogođenih, homofobija i uskraćivanje prava homoseksualacima predstavlja daleko ozbiljniji problem nego što je svojevremeno bila segregacija crnaca u SAD.

Sitni detalj u jednoj epizodi i ne baš straobalno popularne serije bi bilo nezahvalno uzeti kao krunski dokaz o ideološkoj “nabrijanosti” Hollywooda, ali takvih detalja, iako ponekad i ne tako drastičnih, ima poprilično. Njihova akumulacija stvara percepciju Amerike i svijeta u cjelini koju je teško pomiriti sa stvarnošću, a nesklad između percepcije i stvarnosti ponekad stvara i ozbiljne probleme kao što je tzv. CSI efekt. Taj i drugi primjeri pokazuju koliko je opasno stvarati sliku današnjeg svijeta na osnovu onoga što servira američka tvornica iluzija, odnosno koliku odgovornost Hollywood zapravo ima. Tu je odgovornost Hollywood često zloupotrebljavao ili je s najboljim namjerama popločavao staze do svakojakih paklenih destinacija.