Astazi: Temple de Sagrat Cor (The Church of the Sacred Heart). Din oras vezi o biserica cu o statuie uriasa deasupra ei. Cand ajungi acolo insa, ei bine, incepi sa te simti ca in Stapanul Inelelor. Pentru ca acolo sunt nu una, ci doua, o biserica si o catedrala si nu una langa alta ci una deasupra celeilalte. Pozele de mai jos stau marturie.

Interiorul bisericii de jos este fascinant prin nivelul de detaliu al picturilor si prin delicatetea sculpturilor atat interioare cat si exterioare. Odata coplesit de cele vazute gura de aer de la iesire este binevenita caci pentru a ajunge la catedrala de deasupra trebuie sa urci cateva trepte care alaturi de privelistea orasului iti taie respiratia. Brusc catedrala si statuia de deasupra ei te fac sa te simti mic caci catedrala emana forta bruta din arhitectura ei iar statuia imensa pare vie. Linistea revine insa in interiorul de o simplitate dezarmanta.

Excursia poate fi completata foarte bine cu o experienta placuta in parcul de distractii aflat la cativa metri sau cu Torre de Collserola cu ascensoare transparente care se ridica la 288 metri inaltime. Sau, de ce nu, cu relaxare la barul cu terasa de unde puteti admira Barcelona in toata splendoarea sa.

Ca sa ajungi in varful muntelui sunt mai multe variante, cea mai la indemana fiind autobuzul T2 din Plaza Catalunya, atentie insa, nu circula in toate zilele saptamanii.

Revin cu  alfabetul, dar nu datorita mie, ci datorita imaginatiei lui Stropi De Suflet, care a scris cate o poezie minunata pentru fiecare litera. Asa m-am inspirat si am facut aceasta ilustratie.

De mai multe ori când am întâlnit prietenele la o terasă sau la V-lui-V şi le întreb de ce singurele, mai multe din ele mi-au răspuns : “îmi place ca atunci când ies să las creanga acasă. Noi nu ne pornim cu crengile din urma noastră”. Curiozitatea mea a fost dacă ele sunt fructul de pe creangă. Da asta mi-au şi spus. Acest moment este perceput de bărbaţi altfel. Şi de multe ori când ieşim la un suc or bere, unii dintre prieteni îmi spun, (pare a fi o glumă),  ea stă acasă astfel mai fac şi eu economii.

Care este opinia ta despre crengi şi economii.

…sa ma trezesc intr-o dimineata, intr-o pensiune de la munte. Sa fie racoare, sa ies impreuna cu Danoaca pe balcon/terasa si sa beau cafeaua uitandu-ma la o padure…d-abia astept…

Meski tidak terdampak langsung dengan gempa yang terjadi di Padang dan Jambi, Malang diminta tetap harus waspada terhadap terjadinya gempa bumi. Sebab, wilayah Malang termasuk jalur yang dilalui tumbukan lempeng tektonik di 200 kilometer selatan Jawa Timur.

Setidaknya sembilan pengamat kegempaan di Stasiun Geofisika Karangkates Malang bersiaga 24 jam untuk memantau aktifitas kegempaan di Malang dan sekitarnya.

“Secara langsung dampak gempa Padang dan Jambi memang tidak terasa langsung di Jawa Timur khususnya Malang. Namun masyarakat Malang tetap harus waspada jika gempa di dua daerah tersebut menimbulkan stres pada lempeng di daerah Malang sehingga akhirnya turut terjadi gempa,” tutur Kepala Stasiun Geofisika Karangkates Malang Adi Suprayitno, Kamis (1/10) di Malang.

Jawa Timur pada umumnya dan Malang khususnya, menurut Adi, masuk dalam jalur pertemuan lempeng Eurasia dengan lempeng Indoaustralia. Pertemuan lempeng itu berada di 200 kilometer arah selatan bibir pantai – termasuk pantai selatan Malang.

“Dengan dilaluinya pertemuan dua lempeng itu, di selatan Jatim termasuk Malang berpotensi banyak terjadi gempa bumi. Yang terekam di Stasiun Geofisika Karangkates ini dalam bulan September saja sudah terjadi 21 kali gempa. Jika dihitung sejak bulan Januari 2009, terekam sudah ada 196 kali gempa,” ujar Adi.

Dari gempa-gempa tersebut yang dapat dirasakan di Karangkates tercatat 10 kali gempa selama tahun 2009. Terakhir kali adalah gempa 6,4 skala Richter (SR) di Nusa Dua Bali pada 19 September lalu. Gempa itu dirasakan di Karangkates, Malang dengan intensitas 2 modified marccally intensity (MMI). Saat itu benda-benda di dalam rumah terlihat bergoyang-goyang.

Untuk September ini saja, menurut Adi, sudah terasa tiga kali gempa. Yaitu gempa Tasikmalaya pada 2 September lalu yang dirasakan di Malang sebesar 3 MMI, gempa 6,8 SR Yogyakarta pada 7 September lalu yang dirasakan 2 – 3 MMI di Karangkates, serta gempa Nusa Dua Bali tersebut di atas.

Berdasar catatan Stasiun Geofisika Karangkates, pada 19 pebruari 1967 Malang pernah mengalami gempa paling merusak di daerah Dampit dan Gindanglegi. Di Dampit, terdapat 1.539 bangunan rusak, 14 korban meninggal, dan 72 luka-luka. Ada pun di Gondanglegi, 119 bangunan roboh, 402 bangunan retak, 9 korban meninggal dunia, dan 49 korban luka-luka.

“Gempa bumi itu memiliki periodisasi ulang. Untuk itu, warga Malang diminta waspada dan mengetahui harus apa jika nantinya terjadi gempa,” tutur Adi.

Sumber  :

Malang Waspada Gempa Bumi – Kompas Jawa Timur, 02.10.2009

Am primit filmuleţul de la un coleg. Este vorba despre un şoricel (numai şoricel n-o fi) care stătea liniştit, în plină zi, pe terasa de la Hotel Turris. Dacă l-au prins sau nu, n-am idee, însă la sfârşit observaţi ca este fugărit de chelneriţă.

valurile joaca,
intr-un castel de nisip
o scoica ratacita negociaza
pretul vilei
in care se va muta
maine dimineata

o mana alba
netezeste turnul vestic
un deget senzual
se odihneste pe fereastra din marea terasa

intinsa
langa viitoarea casa a scoicii
clipeste din ochi
singura femeie care imi poate auzi sufletul.

Howdy! Azi cautam in Vestul Salbatic al Bucurestiului.

Da, ca in vestul salbatic, dar ala putin mai sus de Dambovita. Locatie mai exacta este Centrul Vechi al Bucurestiului, in fata Teatrului de Comedie, Terasa Historia (http://www.lahistoriahostel.ro/index.php?page=about_us_ro).

Din cate am citit si m-am informat pare ca face parte din lantul El Comandante.

Locatie buna: admiri o biserica.

Scaune confortabile, mesele: pleaca la plimbare sticla, te poti trezi cu berea celui de vis-a-vis la tine .

Servire ok, mancare bunicica.

Preutri: o idee de maricele dar inca acceptabile.

Aaaaaa nu incercati berea de 10 lei cu nume ciudat, incepe ceva cu M, e mai buna Heineken a noastra.

Concluzia: Va mai vizitam!

Ciao si HAVE FUN IN LIFE! Cautand

P.S.: Care merge cu mine la un local zarit pe drum? Va avertizez are muuulte flori.

August 14, 2009

Dom kulture u Boru postaje opasan po život

AUTOR: B.Filipovic

Grandiozno betonsko zdanje Doma  kulture u Boru, sagrađeno  sedamdesetih godina prošlog veka, danas  je  prepuno pukotina koje svakog časa prete  da popuste i  obruše se na prolaznike. Zato je, pre dva dana, inspekcija zabranila pristup objektu uz podsećanje da se pre godinu i po , u delu gde su prostorije Borskog okruga, srušila terasa i  samo  je igrom slučaja izbegnuta nesreća. Inspektorka Mevlija Stojanović naložila je da se postavi upozoravajuća traka, ali  to  do danas nije učinjeno.

-Terase su teške po više tona i sačuvaj Bože da bar deo padne na prolaznike. U zgradi je 14 fimi sa više od 200 zaposlenih. U Narodnoj biblioteci i Muzeju rudarstva je oko 50 , u TV blizu sto, u Borskom okrugu  najmanje je 40 zaposlenih. U tim delovima zgrade je i najviše zastrašujućih pukotina.  Radnici su i pre i popodne, neki i do kasno uveče u zgradi i građani  su stalno u tom prostoru. Najgore je što se ispred Doma deca igraju, organizuju se mizički koncerti. Radnici jesu upozoreni, ali je to nedovoljno- rekao nam je Dušan Kabić, kustos Muzeja rudarstva koji  preko celog dana, po prirodi posla, ne napušta upravo taj prostor.

Na opasnost  obrušavanja zidova i delova zgrade nedavno je, na zvaničnom skupu direktora javnih preduzeća u Opštini, upozorila i Vesna Tešović, direktor Narodne biblioteke. Ona je pozvala odgovorne da se lično uvere i zapitala se kako da postupi sa radnicima koji svkodnevno dolaze na posao i moraju da prodju kroz „opasnu zonu“.

U Opštini , zasad , nemaju odgovor, jer je Dom kulture i svačiji i ničiji. Da je para u opštinskoj kasi sve bi bilo lako. Ni jedna od 14 firmi koje su  podstanari Doma niti ima novac za popravke, niti sebe smatra odgovornom.

- Dom jeste  podignut u čast palim za revoluciju i to je spomenički objekat. Na glavnom ulazu, na zidu, to lepo piše. Socijalistička partija smatra da je to njihova zgrada i zato je pojedine odaje ustupila ili naplaćuje kiriju korisnicima. Po svemu sudeći, zgrada je napravljena parama RTB-a i građana, ali država je uzela pravo da gazduje svim domovima kulture, pa i  borskim- kaže Momčilo Radisavljević, predsednik SUBNOR-a Bor.

Dok se „ukućani“ Doma prepiru ko je gazda i kako da  se spreči ili preduhitri moguća nesreća u „opasnoj zgradi“ u strogom centru grada, u inspekciji ne odustaju od  pretnji i kaznama, jer ne žele da ih bilo ko proziva ili , bazrazložno, smatra odgovornim.

-Ne želimo nikome da zabranimo ulazak u zgradu ili nedolazak na posao, ali se prilaz mora obezbediti. Jer, očigledno je da opasnost po život postoji – izjavila je Mevlija Stojanović.

 Muzej pun kišnice

 -U donjoj galeriji, kad god padne veća kiša,  teku potoći, jer se voda, kroz pukotine na velikoj  terasi, sliva u donje delove muzejskog prostora. Projekat Doma kulture nije do kraja ispoštovan, ostala je nedovršena celina do gradskog parka. Ona se nikad neće ni graditi, jer postoji novi projekat za gradnju zgrade Opštinskog suda. Jedino rešenje je rekonstrukcija o trošku opštine ili države i to što pre to bolje – podseća Slađana Đurđekanović, direktrorica Muzeja rudarstva i metalurgije.

In primul rand din alte tari.  Germania, USA, Nordul Europei, etc.
Iata aici cateva imagini din catalogul unei firme din Nordul USA, cautati    unilock.com.  

Ramasesem la drumu’ catre casa dupa orele din Ayia Napa. Nu stiu cand, cum am ajuns acasa…stiu doar ca m’am trezit c’o durere de cap incat atunci mi’am dat seama ca am creierul 120% operational. Pentru cele 30 de minute, cat am avut dureri. Am luat un mic dejun bogat in lamai, mai exact limonada si 1 lamaie. Apoi 2 oo ochiuri si niste salamior. M’am jucat un pic cu var’miu darts. E locu’ 3 in Cipru, io am aflat cand am vazut ce rau ma rupe. Da’ nu ma rupea la joc, nuuu…ma rupea ca in loc sa nimeresc tintaru’ io ii gauream peretele. 17 gauri, numarate. Inca 2 si jucam golf cu bilutele nazale, da’ n’a vrut var’miu.

In fine, dupa cafteala, ne’am urcat in masina si am plecat catre…urma sa stabilim pe drum. Si aud ca mergem in partea turceasca, la Kyrenia unde urma sa vizitam cetatea cu acelasi nume, sau Girne – dupa greci. Ma dusesem cu temele facute, nu asa ca la examene in facultate. Si am pornit. Ajungem la vama, care e exact in centru’ Nicosiei – grecesc -, sau Lefkosiei – turcesc -.

- Ai pasaportu’ la tine? ma intreba var’miu.

- Aaaa…nu, e acasa la voi., zic eu in timp ce devin alb la fata.  Hai sa il iau sau mergem in alta parte acum. Ii lasam pe turci pentru alta data, s’asa is prosti rau. (aci a luat foc var’miu ca el a locuit 9 ani in Instanbul).

-  Da’ buletin ai la tine? Da’l incoa.

Si iese din masina ducandu’se la vama. Io, n’am ce face, si ma duc dupa el. Si incep discutiile. Nu are rost sa le reproduc pentru ca erau in turca si v’as plictisi cu turca mea de balta de Baragan. Cert e ca am obtinut viza in urma negocierilor lu’ var’miu, ne’am urcat in masina si am plecat spre Kyrenia.  SI mergem. Nu stiu cum sa va zic, da’ la turci e mai misto. Verdeata, tufisuri mai mari, copaci, padurele…ce i’au fraierit pe greci. Si ajungem in Kyrenia. Oras port, frumos facut, casute, palmieri, drumuri inguste, masini multe si culmea – oameni pe strada. Ajungem la castel ne dam jos, patrundem pe primele porti, ajungem la paza si…

- Asta nu e castelul Sf. Hilarion pe care vroiam sa’l vad! Hai sa plecam…

- Stiu ca nu e ala, asta e Kyrenia. Sf. Hilarion il vizitam la intoarcere.

Preturile: 3EUR/pers daca esti turc. 7EUR/pers daca nu esti turc. Si incepe sa se desfasoare var’miu. In turca. Imi face semn cu ochiu’ sa ies afara din ghereta paznicilor cu sotia lui si io ma conformez strigandu’i de afara ca de are nevoie de ajutor ma ofer cu draga inima. Doar stiu si io “ildirim, Hagi, Popescu, Cim Bom Bom, sucar, misto”. Ma ignora. Iese dupa 2 minute cu biletele. Eu, baet finut, vreau sa’i dau banii pe bilet da’ el ma refuza. De ce? A negociat si biletele si le’a luat cu 50 centi (nu cantaretu’ ala negru din state) bucata.

Intram pe porti si vizitam. Castel, fortareata, capela, cca 1100 dHr, facem poze. Ma arde mai rau soarele, beau sucurile pe care le aveam – si p’ale mele si p’ale lor -, ma plang intr’una de caldura, dau din maini si picioare pana vad gradina interioara. In clipa aia am amutit: curtea aerisita, palmieri, nitica umbra si ma vedeam deja fiind un pasa sau de ce nu vrun sulatn alergand cadena p’acolo, pe dupa copaci. Facand nebunii cu cadanele prin culcusuri din frunze de palmieri. Astea fara sa stie sultanica sau ea-pasa. In mintea mea.

Ies deshidratat din fortareata, ne bagam in masina si plecam catre celalalt castel. Parasim autostrada – am zis ca Cipru e intesat de autostrazi? – si incepem sa urcam un  munte, admirand statui cu Ataturk. Si urcam, serpentine d’alea varf de ac, pante abrupte si ajungem la parcarea castelului. Sar din masina si o iau la pas nerabdator fara sa bag de seama ca eram singur. Dupa 3 minute de urcat prin arsita – soarele era de’a dreptu’ ucigator – o masina opreste in dreptu’ meu si aud o voce suava de femeie:

- Da’ tu de ce mergi pe jos? Pana la castel mai avem 3 km…uite’l tocma acolo in varfu’ muntelui.. zise sotia varului.

Ma rosesc, da’ nu se observa ca oricum eram ars de soare pe fata, ma urc linistit in masina si cobor doar la castel, dupa ce au coborat ei – sa fiu sigur de data asta. Intram pe poarta, paznici – aceeasi poveste ca si mai devreme. Si incepe calvaru’…am urcat pe niste trepte atat de abrupte si atat de multe incat pe la jumatate simteam ca imi dau sufletu’ fara sa fie nevoie sa cad accidental peste balustrada ce ne proteja de hau. Castelu’, revenind la el, poarta acest nume dupa Sf. Hilarion ce se presupune ca r fi locuit o vreme in el. Se mai spune ca Walt Disney s’ar fi insiprat din el cand a desenat “Alba ca Zapada si cei 7 pitici”. Din el adica din castel. Nu din sfant! Ca altfel ar fi iesit “Sf. Hilarion si cele 7 pitice” si n’ar fi ajuns atat de celebru decat in lumea aia cu scartaieli de paturi si gemete.

Vizitam baile, salile, dormitoarele regale – erau 2. Unu’ cam pe la mijlocu’ castelului, al doilea in varf. Eu daca eram rege sau print si trebuia sa ajung la sotie sa am parte de actiune, renuntam. Pai cum sa urc si sa cobor scarile alea atat de multe de 4-5 ori pe zi si noapte?

Coboram dupa 1 ora si ceva minute de urcat si ne infigem in gift shopu’ de la poarta. Adica io. Si cumpar magneti si “ochiu’ lu’ Allah”. Si Efes, berea nu orasu’. O dau gata pe nerasuflate, var’miu imi prinde “ochiu’ lu’ Allah” la gat si zice:

- Gata, cu asta mori acum… si strange de am zis ca asta chiar ia in serios cuvantu’ acum.

Plecam, ajungem acasa, mancam ceva rapid si plecam sa vizitam centru’ Nicosiei. Ajungem intr’o parcare imensa, construita intr’un hau. Si o luam la pas prin centru: piata centrala unde se intalnesc toti strainii.

- Daca vii la un roman in Nicosia si nu dai de el, vii si’l astepti aici dupa ora 4. Apare sigur.

Si o luam pe stradute, mici intortocheate sau mai mari si drepte. Un fel de Lipscani, da’ fara santuri, gropi si buruieni. Tigani erau si pe acolo, asa ca  nu m’am simtit chiar atat de mult in strainatate. Am mancat cate o inghetata, am mai baut o bere si am purces catre casa. Suparat ca nu aparuse romanca pe care doream s’o vad nu aparuse acolo. Nu e nimic, o sa ajunga si ea intr’o zi in Cipru.

Ajunsi acasa, am mai baut o bere si ne’am facut schimb de jocuri si pana la ora 3 am stat cu var’miu si ne’am impuscat unu’ pe altu’ la Quake. Ne’am culcat amenintandu’ne cu bataia, ne’am trezit zambind – el in camera lui, io in camera mea – am mancat si am plecat la plaja. De cand asteptam asta. Prosoape, pantaloni de plaja, lada frigorifica si hai la drum. Ajungem cam intr’o ora in Protaras – mica statiune de pe langa Ayia Napa. V’o recomand ca avand cea mai curata si limpede apa, plus cea mai curata plaja din Cipru. Peste cea de la Ayia Napa – plaja surpata. Ne intindem prosoapele, ne dam jos papucii si io incep sa urlu. Ardea nisipu’ atat de tare ca saream in timp ce’l ajutam pe var’miu sa intinda prosoapele. Si astfel, dupa 10 minute le aveam si noi intinse. Si din 3 pasi eram in mare. Am intrat in apa pana la brau ajungand langa niste frumuseti blonde pe care vrand sa le impresionez sar in apa scufundandu’ma sa inot un pic pe la fundu’ apei. Da’ din cauza apei sarate si a greutatii mele -3 kile cu baxu’ de croissante in brate – pluteam cu capu’ in apa, creeru’ fiind mai greu.

Aud chicoteli, dau sa deschid gura, o deschid si…litri de apa sarata intra pe nas si gura, ochii se incetoseaza, gura se strange, ies la suprafata cu capu’, scuip, tusesc, injur printre pauze, imi vine sa vars, da’ frumusetile is langa mine…si n’are rost sa ne facem mai rau de ras. Ma uit dupa ai mei, astia radeau de nu mai puteau. Ma arunc din nou in apa si o iau inspre larg…dau de 4-5 ori din maini inotand, ma opresc ca apa imi ajungea la gat. Si acolo ma opresc. N’am zis ca nu stiam sa calc apa, nu? Acolo am invatat cat de cat, da’ imi era frica, asa ca ma balaceam in apa pana la gat, apoi fugeam in apa mai mica…si tot asa de 10 ori, apoi pe plaja la uscat. Pe plaja mi se face sete vazand peste tot apa, ice tea si alte d’estea asa ca deschid lada frigorifica a varului si scot o…bere. Mai scot una, inca una…in total 8. Apa era o sticla pentru sotia varului si atat. Ce sa fac? Ma sacrific io ca sarcina fetii sa decurga normal si beau bere. Aveam Keo – de care stiam ca e mai dulce – si Carlsberg. Asa ca incep Keo gandindu’ma la gurile de apa luate si la sarea ce se depunea acum in organismu’ meu. Si uite asa, pe toata plaja, eram 2 oameni ce beau bere. Doar 2. M’am mai avantat de vro 3 ori in apa, tot pana la gat, tot dupa niste guri zdravene de apa si cand am simtit ca’s satul de apa am decis sa plecam acasa. Ajunsi acasa am mancat un gratar cu niste amici si ne’am bagat la somn urmand ca ziua urmatoare sa ajungem in Ayia Napa sa ne plimbam cu vaporasu’.

N’am dormit toata noaptea gandindu’ma ca nu stiu sa calc apa, ca vaporasu’ merge pe valuri deci se balanseaza, ca daca bubuie iar io’s aruncat in apa ala is…asa ca mi’am facut un plan: in drum spre Ayia Napa trebuia sa’l conving pe var’miu sa opreasca undeva sa’mi cumpar sustinatoare d’alea de care copilasii pe brate cand intra in mare si o vesta de inot. N’am mai apucat, ca am adormit.

Maine revin cu vaporasu’. Pana atunci inca-cateva poze.

Prošle srede, stigne meni poruka od najstarije sestre od tetke, sledeće sadržine: Pozivaju se Vesele udovice, raspuštenice i po koja “normalna” na druženje, kod mene u šumi. Očekujem vas u ranijim prepodnevnim satima, nemojte kasno, da mi ne razjebete koncepciju!

Ovo je ta šuma u Čortanovcima u kojoj su ona i pokojni muž, kupili kućurdu od poznate novosadske porodice, davnih dana. Ona provodi celo leto u ovoj kući i zaista uziva.

Ono “razjebavanje koncepcije” je značilo: da ne dodjemo kasno i ne odemo kasno, jer je ona navikla da leže u 9 – maksimalno pola 10 h, a ustaje kao veštica. Tako je navikla.

Sada bih kratko da se osvrnem na naslov. Ona je udovica, snajka (od nedavno preminulog nam jedinog brata u familiji, sa tatine strane) udovica, jos jedna sestra od tetke raspuštena, kao i ja, a tri su nam “normalne”. Ima nas raznih, ali nam je jedno zajedničko – zajebancija i smeh, kao i crni humor. Sestra je ostala udovica pre jedno 17 godina, a snajka pre tri meseca. No, ostala je normalna, bez obzira koliko joj je teško na duši. Trudi se da zivi normalno, ali, samo ona zna kako joj je. Uklopila se u naše društvo i familiju. Na zalost, tek posle smrti svoga muža, a našeg brata.

Od kada njega nema (a i sestrina mama je umrla dan pre bratove saobraćajke), mi se češće okupljamo, uglavnom na dan njegove smrti, svakog 25. u mesecu a i čujemo se telefonom.

E , ta sestra je pokušala sve da nas okupi, ali je jedna omanula. Morala je baš danas da peče paprike, mada je znala i mogla je planirati da to ne uradi baš danas. Da je znala kako će nam biti, sigurno ne bi propustila.

Sedele smo na ogromnoj terasi nas 6, pile domaću rakijicu, kafu i evocirale uspomene na detinjstvo. Svaka od nas je po nešto dodavala, karikirala, pa je sve ispadalo smesno. O crnjacima je malo degutantno ovde da pišem, ali i njih je bilo “puna kola”. Kako je kuća na samoj obali Dunava, ispod njene terase je kafana (koju je ona izdala nekom tipu), tako da se tu skupljaju uglavnom domoroci i svi se poznaju. Bilo je tu dobacivanja sa obe strane. Na donjoj terasi su uglavnom sedeli “momci” a na našoj “devojke”, od kojih ni jedna nema manje od 53 godine.

U jednom momentu, jedna od sestara, snimi dva tipa kako gola izlaze iz vode. Kako je to rekla, tako smo sve mahinalo poskalale i iznenadjeno povikale: kako, pa ovaj ima gaće! Ma ne taj prvi, onaj drugi! Kad stvarno, tip go golcijat, sa sunčanim cvikerima. Ha, ha, to ga je baš sakrilo od radoznalih zenskih pogleda. Ova naša najstarija sestra, ustade i poviče mu: Ne vredi ti sada se sakrivaš (pokrio medjunožje obema šakama , sve smo videle. U tom momentu, neko sa donje terase povika: On je Talijan, na sta sestra, okuražena, nastavi: Nemaš čega da se stidiš, nisi ti kriv, u tom momentu viknem ja: a i hladna je voda, na šta počesmo svi u glas da se smejemo, a Talijan, onako kiselo, gleda i, postidjen, dodje na terasu i zamače nam sa vidika. Eto, svašta u šumi možes videti! Pristigao i pecaroš sa dve ogromne ribetine, za kafanu večera!

Ta sestra ima još dve sestre i sve tri su prosvetarke. Dve u penziji a jedna je još aktivna.

Posle ručka, nastavismo cerepačenje i pade predlog da nastavimo malo kod njene srednje sestre, koja zivi u selu Čortanovci. I krenusmo. Vreme je nesto bilo blesavo, tako da smo se malko i posmrzavale na terasi, pa smo u novoj kući rešile da sedimo u kuhinji, pijuckajući kafu sa nekim novim pričama!

Nas šest sestara smo se jako družile kada smo bile male. Ova sestra je najstarija, ja sam treća po redu, a razlika izmedju nas dve je 8 godina. Ona nam je bila “duhovni” vodja. Da nije bilo nje bile bismo osakaćene “neznanjem” o pušenju, kao sto to obično biva, kada imaš stariju sestru ili brata. Ona nas je vodila i u bijonju, jer su stanovali blizu bioskopa u Petrovaradinu. Ona nas je vodila i na Oficirsku plažu s obećajem da će nas paziti, ali joj to nije bilo ni na kraj pameti. Pazile smo se same, a ona je samo povremeno bacala poglede i prebrojavala nas.

Zimi smo se sankale kod njih na Petrovaradinskoj tvrdjavi, na vojničkim sankama, na koje je stalo bar nas desetoro. Sjurili bismo se do puta, a posle je bilo teško vući te ogromne sanke do gore.

Posle bismo, onako mokre i promrzle, dolazilile kod njih, skidale se a tetka bi nam skuvala čaj i mazala pekmez od šljiva, dok smo mi sedele oko šporeta sa nogama u rerni. Bila su to lepa i bezbrizna vremena.

Eto, i toga smo se ponovo sećale, sve upadajući jedna drugoj u reč!

Predivan dan, pun emocija, razne fele!