Tags » The Picture Of Dorian Gray

The Picture of Dorian Gray

The Picture of Dorian Gray – Oscar Wilde (1890)

“Forever Young” — Jay Z (2009)

Illustration from David Black’s collection, “The Affair”

WWW Wednesdays

WWW Wednesdays let you know what I’m currently reading, what I just finished reading and what I’m reading next. It is hosted by Should Be Reading… 115 more words

Kazuo Ishiguro

The Pumpkin Of Dorian Gray

As the season descends into frost
As wet drifts of dead leaves grow enmossed
As winter approaches
And Hallowe’encroaches
My mood turns ebullient and gay… 86 more words

Poetry

Dorian Gray 1945 - YouTube

Dorian Gray 1945 – YouTube.

Still the definitive cinema version of this Oscar Wilde morality tale; it’s difficult to imagine another Hurd Hatfield coming through the acting schools.   29 more words

Photography & Images

The Price of Everything and the Value of Nothing

I might be without home, without status, but in me there is still a being that exists and is free, that can simply say I am… 101 more words

Film & Photography

Доријан Греј, један поглед на младост

‘’Да бисте упознали његове књиге прво морате упознати његов живот” 

Милош Црњански

”Читајући и проучавајући Вајлда током година, уочио сам нешто на шта његови противници, како се чини, нису ни посумњали, а то је чињеница да је Оскар Вајлд увек био у праву. Савршенство му је представљало сметњу, јер су му казивања била толико савршена да су деловала као нешто само по себи разумљиво. Данас се не може замислити свет без његових епиграма и афоризама.’’

Хорхе Луис Борхес

Оскар Вајлд рођен је 1854. године у старој, отменој, ирској породици. Његов отац Вилијам Вајлд био је познати доктор о чијим су се операцијама испредале многе приче. Међутим био је нашироко познат по својој великој слабости: пићу, и имао је велики број незаконите деце. Оскарова мајка Франческа била је позната по својој дуготрајној лепоти, почела је у осамнаестој години да пише бунтовне чланке пуне одушевљења за Ирску, и њене родољубиве песме учиниле су је познатом. У таквој породици родио се Оскар Вајлд. Мајка га је облачила у женска одела јер је одувек желела девојчицу. Оскар Вајлд детињство проводи у раскошној кући где врло рано упознаје пиће и боемски стил живота. До своје једанаесте године је веровао да је женско. Већ као ђак, почео је да се облачи као денди и већ увелико је сакупљао драгоцене књиге. Имао је своја издања грчких песника које је необично волео.У осамнаестој години добио је прву златну медаљу за свој писмени задатак. Већ следеће године уписао се на Оксфорд који му је у потпуности упропастио живот. Самоћа, пијанке и читање страшних грчких песама утицали су лоше на његов живот. На песничком такмичењу 1877. године победио је песмом “Равена”, а затим је прешао у Лондон где је отпочела његова трагикомедија. Обучен у свилу и кадифу, држећи у руци љиљан или сунцокрет шетао се по улицама и салонима, причајући свима о уметности. Убрзо је постао “геније разговора”. Оскар Вајлд је сваким својим књижевним делом ужасавао викторијанску Енглеску неком превратничком идејом поклањајући јој при том невероватну лепоту језика и стила. Вајлд спада у ону групу светских великана, књижевника, чији живот попут Сервантесовог или Бајроновог побуђује једнако интересовање због своје узбудљивости и трагичности као и дела које је за собом оставио.Вајлдова синтакса увек је крајње једноставна, а његов стил писања је лако читљив.
Иако га Енглеска није прихватала, у јуну 1881. успео је да нађе издавача за своје песме. Збирком песама је постао познат у свету, и признат међу енглеским уметницима. Отпутовао је у Америку да држи предавања о естетици и пише песме. Када би у то време споменули име Оскара Вајлда прва асоцијација на њега било би његово облачење. У свом чудном оделу, у зеленом капуту са широким крзном и палицом – изградјеном по узору на Балзакову – покушавао је да победи читаву Енглеску па и самога себе. Иако “популаран” био је заморен борбом за новац, узалудним животом и утопијском, глупом, околином. Покушао је да се спаси женидбом, 1884. године оженио се богаташицом Констанцом Лојд која му је касније подарила два сина. Оскар Вајлд ни тада није био срећан и задовољан. Затворио се у свој стан и писао бајке. Ипак, то су биле године када су му сви салони били отворени, када га је отмени Лондон слушао. У гламурозним салонима палио је цигарете са златним врхом, држао их у својој негованој руци на којој је блистало златно прстење. Свакога је, изгледа, очаравао његов глас са чистим британским акцентом, и када би говорио о прошлим вековима или о грчкој поезији или о драгом камењу сви би задивљено ћутали. Без трунке лажне скромности рекао је: ”Моја генијалност се истрошила у мом животу, а у мојим књигама само је мој таленат”.
У то доба васкрсао је дендизам и распространио се нови облик хедонизма. Раскошне оргије, у којима је тражио да утоли жеђ за лепим телима, довеле су га до пропасти. Књига ‘’Слика Доријана Греја’’ га је довела чак и до суднице, али никада није пристао да је се одрекне. Исте године када је издао роман ‘’Слика Доријана Греја’’, Вајлд је упознао младог аристократу и песника Ферда Дагласа. Млади лорд је био изузетно леп, образован, и шармантан. Тада се нешто необично догодило са Вајлдом. У њему се пробудила, до тада прикривена осећања. Био је ожењен, отац двоје деце, али лорд Даглас све више заокупља његове мисли и осећања. О њиховом необичном пријатељству јавно су причали у отменим лондонским крчмама и новинским редакцијама. Скандал је био на помолу. Крути викторијански морал није дозвољавао никаква размимоилажења са опште прихваћеним друштвеним нормама. Свако ко би им се супротставио био је кажњен општом осудом коју је маса, у таквим приликама, немилосрдно изрицала. Сазнавши за везу свог сина и Вајлда, стари лорд Даглас, некадашњи пишчев пријатељ јавно га је оптужио и увредио. Вајлд на увреду одговара пред тужбом лондонском суду. Али тужба се убрзо претворила у оптужбу.
Пријатељи и рођаци, слутећи трагичан расплет овог суђења, предлагали су му да бежи из Енглеске. Кажу да је писац одбио њихов предлог самоуверено изјављујући: „Не могу одолети жељи да постанем робијаш“.
И жељу су му ускоро испунили. Изведен је пред суд и оптужен за повреду јавног морала противприродни блуд. На суду је по свом обичају био дрзак и арогантан, још занесен славом и успехом није веровао да му се нешто озбиљно може догодити. Прочитали су једно превише интимно и ласцивно Вајлдово писмо упућено лорду Дагласу.

Тужилац је питао славног писца: “Да ли сте ви обично овако писали лорду Дагласу?”

Вајлд: “Обично. Никако, па ни ја не бих могао писати таква писма сваки дан.”

За неки неморалан спис је утврђено да му није припадао.

Судија га је питао: „Признајете ли бар да је ово издање неморално?”

Вајлд: „Још горе. Признајем да је рђаво написано.”

Тужилац: “Сликарева симпатија, љубав, и љубав према Доријану могле би да заведу обичну особу да поверује да је то написано са одређеном тенденцијом?”

Вајлд: “Нисам упућен у размишљање обичних људи.”

Тужилац: “Да ли сте некада лудачки обожавали неког младића?”

Вајлд: “Не, не лудачки, ја сам за љубав, она је узвишенија. Никада нисам обожавао никога изузев самог себе.”

Тужилац: “Рекао бих да то сматрате веома духовитим?”

Вајлд: “Не, ни најмање.”

Тужилац: “Дакле, нисте гајили таква осећања?”

Вајлд: “Не. Читава идеја је позајмљена од Шекспира.”

Тужилац: “Ако се не варам, написали сте чланак да Шекспирови сонети садрже наговештај противприродног блуда?”

Вајлд: “Напротив, написао сам чланак да покажем да они то не садрже. Успротивио сам се да се на Шекспирова леђа товари таква перверзија.”

Тужилац: “Дакле, тврдите да никада нисте обожавали неког младића?”

Вајлд: “Знате шта, господине Карсоне, биће прекасно кад ви схватите да обожавате мене.”

Када су га питали шта мисли о Богу, чули су ову изјаву: „Рекох, да ће свет брзо пропасти, јер половина човечанства не верује више у Бога, а друга половина не верује више у мене.”

Суд разгневљен његовим дрским понашањем осудио га је на две године робије. Сву имовину су му продали на лицитацији. Пријатељи, као што често бива у таквим ситуацијама, напустили су га и заборавили. Неким писцима тамница је била почетак књижевне каријере, некима даљи подстрек за рад, а за Оскара Вајлда била је гробница у којој су ископнели и његов дар и снага. Његова супруга је, са синовима, побегла из Енглеске. И публика више није била наклоњена славном писцу. Драме, до тада радо гледане, скинули су са репертоара свих позоришта. Издавачи се нису више интересовали за његове књиге. Чувени роман „“Слика Доријана Греја“ објављен је поново тек 1928. године. Његова књижевна и друштвена каријера била је запечаћена. Живот се поиграо са Оскаром Вајлдом на најсуровији начин: из сјаја и славе пао је у најдубљу беду и самоћу.
Маја 1895. године Вајлд је постао робијаш тамнице Рединг. Своје елегантно одело, свилене кошуље и прслуке, цвет на реверу, заменио је прљавим робијашким оделом број 33. Али писац још није био сломљен. Одузели су му све, али најдрагоценије, његов песнички дар, нико му није могао одузети.У тами и самоћи Вајлд је написао своје чувено дело „Де Профундис”. Дело је посветио младом лорду Дагласу према коме је још увек гајио нежна осећања. „Де Профундис” је објављен тек неколико година после пишчеве смрти.
Док је Вајлд лежао у тамници француски књижевници су покушали да га рехабилитују. У више париских часописа објављени су полемички чланци, приређена су предавања о ухапшеном писцу, неколико његових комада је приказано на париским позорницама. Али хладне енглеске пуританце ни мало није тронула француска сентименталност.
У тамници, у дугим часовима очаја и самоће, сећао се свог детињства, младости, срећних дана. У својим успоменама је написао: „Припадам племенитој ирској породици. Мој отац сер Вилијемс је био лекар, антиквар и књижевник. И моја мајка је писала стихове. Моје детињство је било ружичаста поема потпуне среће. У младости ме је веома привлачила наука. И посветио бих јој се да у осамнаестој година на Оксфордском универзитету не добих све награде за поезију”.
Две године проведене иза тамничких зидина оставиле су дубок траг у Вајлду. Његова ведрина, самоувереност, сјај појаве и његове речи, нестали су заувек. Из Рединга је изашао четрдесетогодишњи оседели и изборани човек у коме нико није могао да препозна чувеног писца. Дани његовог бриљантног успеха код енглеске публике и у лондонским аристократским салонима отишли су у неповрат. Нико га није желео и нико се није интересовао за његов књижевни рад и дело. Брод који тоне сви су напустили. Као да су се обистиниле његове рееи. „Сви ћемо испаштати, страшно испаштати…”
Омражен, исмејан и напуштен Оскар Вајлд је променио име у Себистијан Мелмот. Прво је отишао у град своје младости и лепих успомена – Париз. Али ни овде га нису срдачно примили, робијашки жиг и приче о његовом хомосексуалном пријатељству пратили су га свуда.
На светлим париским булеварима, у задимљеним бистроима, у позориштима, на лицима пролазника тражио је Оскар Вајлд срећне дане своје младости.
Све је било узалудно, са свих страна притискали су га језиви зидови Рединга. Куда? Лутао је месецима Италијом и вратио се поново у Париз. Био је физички исцрпљен и оронуо, психички неспособан, без средстава за живот и наде у боље дане. Ипак је успео да потпише неколико уговора за нове комедије али није био способан да их испуни. Као и да је последњи траг његовог дара остао иза суморних зидова Рединга.
Крајем новембра 1908. године у хотелу „Алзас“ угасио се живот несрећног писца. Умро је на поћетку новог века, још млад у 44. години. До последњег боравишта га је испратило неколико ретких познаника из париских бистроа.

Један поглед на младост

„Око сваке телесне и духовне изузетности лебди зла коб, нека врста зле коби која, изгледа, кроз историју у стопу прати погрешне кораке краљева. Боље је не разликовати се од својих ближњих. У овом свету најбоље пролазе ружни и глупи. Они могу мирно да седе и да безбрижно посматрају игру. Ако не знају ништа о победи, они су бар поштеђени сазнај о поразу. Сви ћемо испаштати због онога што су нам богови дали, страшно испаштати: због свог положаја и богатства, због своје памети, таква каква је, због своје уметности, било шта да она вреди, због своје лепоте…“
Оскар Вајлд

У свом роману, Оскар Вајлд је тражио сензације извесног тајног чулног открића. Највиши степен Вајлдовог романа свакако је прича, која је уствари, бајка. Три главна лика су три личности Оскара Вајлда. Лорд Хенри, лорд који презире све духовно, сликар Бејзил који обожава све што је лепо и савршено и Доријан, младић који се стрмоглављује у уживање и ту покушава да пронађе тајну живота. Сматрам да је ‘’Слика Доријана Греја’’ најсјајнији роман декадентне енглеске аристократије. Роман није прихваћен одмах по издавању зато што многи нису имали љубави за неизлечиву младост Доријана Греја, ни разумијевања за оно дечачко уверење да се маштањем, лагањем, завођењем и маскама може спасити од монотоније. Вајлд каже: ”Човек је најмање свој када говори у своје име, дајте му маску и рећи ће вам истину.”. Својим несвакидашњим романом достигао је генијалност а људи опраштају све осим генијалности. Доријан Греј својим начином живота потврђује да је Бејзил, аутор његовог портрета, био у праву када је изнео мишљење да модел није оно што сликар открива јер на обојеном платну сликар открива самога себе. Доријан Греј није се идентификовао са портретом јер није разумео поруку да живот треба да се реформише према идеји лепоте па се његово гнусно понасање није одразило на његовој лепој спољашњости већ на портрету где је лепота лика израз духовности аутора. Дакле, уметничка лепота претвара се у савест коју Доријан покусава да уништи а уместо ње уништава самог себе.
Разапетост између вечне младости и страха од неумитне старости, између лепоте душе и тела, између материјалних и духовних вредности – то чини књигу ”Слика Доријана Греја”, Оскара Вајлда, посебном. Контроверзни писац, уткавши помало себе самог у сваки свој лик, открио је људске мане, размишљања и осећања, кроз занимљиву фабулу и импресивне дијалоге. Доријан Греј – није ли то заправо једна страна Оскара Вајлда? Он је висок, згодан, прелеп младић светле коврџаве косе, савршеног осмеха и извајаног тела. Тај млади човек који у једном тренутку схвата да поседује све што жели – младост, лепоту, шарм, харизму… У том трену жели да заустави време, да тај период његове ”савршености” траје вечно, да никад не дође оно неумитно, неизбежно као што су старост, и смрт. Време брзо лети и пред собом брише све, пролазним стварима се губи траг, а циклус живота се наставља. Све је круг, а круг се обрће, за трен оно што је било младо постаје старо, оно што је било лепо постаје ружно, оно што је било занимљиво и интересантно – досади кад-тад. То окрутно сазнање као да је ошамарило Доријана. Као што је бесмислено полемисати о цвету у пролеће, тако је бесмислено полемисати и о Доријановој лепоти. Цвет свене у јесен, а тако је и Греј био свестан да ће све оно лепо, сјај из очију, руменило образа, брзо проћи. Нико није успео да превари старост, али Доријан је искрено и јако пожелео. А жеља је почетак свега. Да је управо том жељом, несвесно продао душу ђаволу, можда би се покајао. Можда би схватио да живот нису само материјалне ствари: лепота, популарност, харизма, новац… Можда би разумео да је том једном својом наизглед безопасном жељом склопио пакт са ђаволом и потписао својој души смртну пресуду. Да, Доријан ће наставити да живи у блаженству, у савршеном складу са начелима естетике. Стекао је популарност, освајао женска срца олако, играо се са осећањима, научио је да цени материјалне вредности – једном речју остао је плитак. Али, патња учи човека, помаже му да сазри и да прихвати своје грешке како их не би поновио. Доријан је успешно пркосио времену, природи и Божијим законима. Оскар Вајлд ту дилему оставља отвореном. Као да ни сам није сигуран којем би се царству приволео земаљском или небеском? Да ли би пре пригрлио чистоту душе, или неограничена уживања на земљи? Постоји прича која говори о томе да сваки човек носи анђела на десном, и ђавола на левом рамену. Тако и Доријан Греј има свог анђела и ђавола, саветнике, пријатеље које изграђују његово понашање и његово мишљење уместо њега самог. Може се рећи да је Доријан заправо једно израсло дете, још увек само незрели дечак у души. Он зна шта жели, али не пази на последице. Он нема сопствени карактер, нити се труди да га изгради. Његово мишљење не постоји. Он учи и упија душу, мисли и ставове својих пријатеља лорда Хенрија Вотона и Бејзила Холворда.
”Не постоји нешто што би могло да се назове добрим утицајем. Сваки утицај је неморалан – неморалан са научне тачке гледишта. Зато што утицати на некога значи предати му сопствену душу. Он не мисли своје природне мисли, нити гори природним страстима. Његове врлине нису стварне за њега. Његови грехови, ако грехови постоје, позајмљени су. Он постаје ехо нечије туђе музике, глумац улоге која није написана за њега. Циљ живота је саморазвој. Остварити савршено сопствену природу – то је разлог нашег постојања. Данас се људи плаше себе. Заборавили су на највишу дужност, дужност коју човек дугује себи. Наравно да су милосрдни. Хране гладне и облаче просјаке. Али њихове душе скапавају од глади и голе су. Страх од друштва, које је основ морала, страх од Бога, који је тајна религије – то су две ствари које владају нама.”
Бејзил Холворд је заправо Грејов анђео чувар, једина његова кривица јесте што га је насликао и тиме овековечио ту идеалну лепоту, и жељу, грех, за вечном младости. Лорд Хенри Вотон је искусан, мудар, и лукав – он са лакоћом пуни лепу и шупљикаву главу Доријана Греја својим ставовима, својим мислима и убеђењима. Доријан све до једног прихвата, безусловно. Лорд Хенри ваја његову душу и његов карактер, ствара новог Доријана, Доријана који је свестан шта жели, и који је навикао да добија баш све што пожели:
”Најхрабрији међу нама плаше се сами себе. Сакаћење дивљака трагично је преживело у самоодрицању које упропашћује наш живот. Кажњени смо због одбијања. Сваки нагон који настојимо да пригушимо непрестално кљуца у мислима и трује нас. Тело греши једном и онда је с гресима завршено, јер је делање начин прочишћења. Онда не остаје ништа осим сећања на уживање, или милина кајања. Једини начин да се човек отараси искушења јесте да му попусти. Ако му одолиш, душа ти се разболи од чежње за оним што је себи забранила, од жудње за оним што су њени монструозни закони учинили монструозним и неморалним… Ништа душу не може да излечи осим чула, баш као што ништа не може да излечи чула осим душе.”
Доријан Греј се у свом развоју руководио поменутом мисли. Грозничави страх од старости га је слепо прогонио, па се трудио да ”схвати своју младост” док је још поседовао. ”Немојте да проћердате злато својих дана слушајући досадне, покушавајући да поправите безнадежне промашаје или одричући се живота у име неуких, обичних и простих. То су нездрави циљеви, лажни идеали нашег доба. Живите! Живите дивним животом који се налази у вама! Тражите увек нова узбуђења. Немојте ничега да се плашите… Нови хедонизам – то је потребно нашем добу.”
Али да ли је баш тако? Доријан неразмишљајући, фасциниран, прихвата овај савет, и почиње тако да се опходи: бахато, безосећајно, охоло. Од невиног детета настаје емотивна шкртица.
Сматрам да се сви људи овога света рађају као минијатуре Доријана Греја: прелепи, чисти и неискварени. Самим чином рађања ствара се Божије дете, биће које је мало, лепо, нежно и осетљиво, без икаквог знања о свету и предострожности. Околина је та која из детета ствара одраслу особу. Чудо је како мала деца могу да удахну живот и гомили крпа. Деле најлепше тренутке са играчкама, испуњени добротом, искреношћу, и радосним смехом. Дане и ноћи. Онда једноставно одрасту, постану идиоти, почну да обликују своје животе. Још горе: околина и друштво почну да обликују њихове животе. Баш као што је Лорд Хенри желео да упропасти Доријана. Чим га је угледао, тако чистог, прелепог, младог и неисквареног, желео је да му се приближи, да му усади своје ставове, своје мисли, да га исквари. Научила сам да људи никада не праштају успех. То је оно што их вечито чини љубоморнима. Ако они нису лепи, откуд неком другом право да буде? Ако они немају новца, како се неко други може усудити да га има? Ако они нису вољени, зашто би ико други био? Да ли је то заправо људско проклетство да морају да униште све оно што је идилично, да наруше хармонију, да покваре неискварено? Чини ми се да је жеља која се јавила у лорду Хенрију иста као и жеља човека да убере леп цвет чим га угледа? Када види прекрасног лептира да га прободе, и убије, прогласивши га притом за сопствено власништво. Чим се детињство заврши почињу поделе, људи се издвајају, стварају пријатељства, остварују везе и контакте са разним људима разних ћуди. Неке од њих изграђују због сујете, друге због користи, треће из љубави,… Лично, не волим никога да видим у својој ”црвеној зони”, а сматрам да црвену зону – свако од нас има. Ту су сви они унутрашњи страхови, ситне несигурности преко којих смо само пребацили плашт и које једноставно игноришемо, болна сећања или битке које смо водили са сопственом сујетом или алтер егом, делови прошлости по којима не желимо да копамо. Унакажене слике Доријана Греја – исто онолико искварене грехом или љубомором, које не желимо да буду икада виђене, и којих као и да нисмо свесни. Није ли управо то, оно што људи покушавају да погоде и разоткрију својим злурадим коментарима, иронијом, сарказмом и подмесима? Материјом коју су и Доријан и лорд Хенри одлично познавали. 
Доријан Греј нам показује како свет у двадесетом и двадесет и првом веку полако постаје модерна Содома и Гомора. На њиховом престолу седи Доријан Греј, поносан и горд. Исти такав грешник, сматрам, налази се бар по мало у свакоме од нас. Лепо је имати зацртане циљеве, и неумитно радити на њиховом остварењу. Да, све се може што се хоће, али шта је заправо Доријан желео? И каквим се средствима служио да до тога дође, колико је људи морао да прегази и повреди на свом путу? И то не странаца, већ људи који су га волели, можда само слепо обожавали, људи за које је тврдио да су му драги. Доријан је помало кукавица, помало мекан. Он не уме и не жели да пати… Своје патње окончава брзо, не бирајући начин. Никад не преиспитује своју одлуку да ли је то што чини исправно или погрешно. У почетку осећа кајање, блед одсјај гриже савести. Али како време пролази његова безосећајност надвладава и он постаје егоистични, саможиви, материјални створ – без икакве савести и душе. Доријан је и сам жртва лоших савета, и искварених утицаја околине. Он је затрован, заслепљен чарима живота и уживањем у греху, из наивног дечака израста у монструма. Не човека, јер човек има душу, емоције, свест и савест. Доријан то нема. Он је љуштура, лепа декорација, украсна шкољка. Његове емоције не вреде ништа више од прашине, а у његовом срцу влада вечити лед. Отуђен од осећања и сваког осећаја за хуманост и правду, Доријан постаје звер и тако се и понаша. Гази и повређује људе који га слепо обожавају. Однос између околине и Доријана је исти онај као код муве и паука. Доријан их хипнотишуће привлачи својом лепотом, шармом, занимљивошћу. Пружа варку, и његово наизглед савршенство, илузија коју ствара, разбија се оног трена када људи схвате да су у замци, да су чврсто свезани у мрежу интрига, сујете, нарцизма, и охолости. Али тада је прекасно – већ су у замци и Доријан их полако увлачи све дубље и дубље у своју мрежу, храни се њиховом пажњом и њиховим слепим обожавањем. Полако, исисава животну енергију из њих, храни се њиховим комплиментима, и постаје ужасно љубоморан када не добија комплетну пажњу околине. Он сматра да има право да неприкосновено захтева баш све што пожели. Његова глад не бира средства, и због његових хирова и играрија људи пате, страдају, па чак и гину. Смрт окончава њихову патњу и започиње Доријанову, јер се намиче на кантар његове душе и греха које је починио. Уједно Доријан је и страдалник и злочинац, убица али и самоубица. То чини његов грех двоструко тежим. Сваког дана потребна му је нова доза обожавања, љубави, пажње и слепе пожртвованости, а разјареност, љубомора, туга и бол који произлази из саможивости само су одраз његове искварености. Доријан поставља питања, попут детета, оно што не схвата жели да схвати, оно што не зна да научи и непознато да спозна и искуси. Тако упија сваку реченицу свог пријатеља лорда Хенрија, и поступа искључиво у складу са сопственим потребама ради задовољења својих похлепних жеља.
Упознаје основе начела о лепоти ”Лепота је обличје Генија – у ствари она је виша од Генија, будући да јој није потребно никакво објашњење. Она спада у велике чињенице живота, као сунце или пролеће, или одраз у тамној води сребрне шкољке коју месецом зовемо. Она је неоспорна. Она има божанско право на апсолутно преимућство. Оне који је поседују она чини принчевима. Смешите се? Ах! Кад је будете изгубили нећете се смешити… Понекад се каже да је лепота само површна. Можда је тако. Али није тако површна као Мисао. За мене је Лепота чудо над чудима. Само плитки људи не суде према изгледу. Права мистерија света је оно видљиво, не невидљиво…”.
Нажалост, у двадесет и првом веку многи људи деле мишљење лорда Хенрија. ”У здравом телу: здрав дух”, пословица је која није без разлога била начело етике у хеленистичкој, Платоновој, Грчкој. У здравом телу (лепог, пријатног и привлачног изгледа, и са одговарајућим, стандардним функцијама) треба да је здрав и дух, јер тело је станиште духа, његова кућа и материјално отелотворење све док душа борави на овом свету. Искварено тело може покварити и душу, ранити је, па она може врло лако почети да трули и да се квари. Али исто тако искварена душа квари тело, оно што је било оличење лепоте постаје оличење гнусобе. Доријану се то није десило, чудом, пошто је портрет преузео све његове грехе и зверства на себе. Обичан човек, исквареног духа, може бити и леп у младости, али како стари последице бескрупулозног и монструозног живота таложе се на његовом лицу, телу, држању. Када остари такав човек ће тешко моћи да се препозна у огледалу, у одразу згрбљеног, болесног, усамљеног и одбаченог џангризавог старца. Тада, када сва младост и лепота прођу, схватиће оно најстрашније: да је празан, усамљен, и несрећан. Управо такав је Доријан био сваки пут када би погледао своју унакажену слику. У здравом телу би требало да станује самосвесан дух пун потенцијала, енергије и идеја како да материализује све своје замисли и идеје. Нажалост Доријан је гајио и пазио само своје тело, али не и душу. Није схватио да човек треба да се уздиже и надограђује како физички, да тежи ка отелотворењу основне идеје ”лепоте и здравља” на земљи, тако и психички: кроз рад, уметност, културу, духовност, доброту, знање, и етику. Само тако, те две неопходне половине, које условљавају једна другу, могу дати одговарајућу целину.
Доријан Греј је захваљујући својој лепоти постао принц и добио многе бенефиције, али његово срце се скорело, следило, зарђало. Из таквог начина размишљања, проистекле су многе жртве. Прва жртва Доријанове безосећајности, била је млада девојка, Сибил Вејн. Са само седамнаест година, заслепљена надљубавном љубављу према Доријану, дала је све оно што је могла да постане, своју будућност, таленат, срећу, самопоуздање, а напослетку и живот, свом Чаробном Принцу – Доријану Греју. Привучена Доријановом неодољивошћу, пала је у вртлог љубави и заљубљености. ”Не стварај себи лажне идоле!” Сибил је прекршила Божију заповест и учинила идолопоклонство, вазносећи Доријана ван граница реалности. Идеализовала га је, обожавала га без предострожности и стрепње. Сибил је дотакнувши Доријанове усне ”слободна у затвору страсти”. Она је постала Доријанов затвореник, његова робиња, жртва, играчка. Сибил није знала шта се крије иза лепог лица Доријана Греја, јер то није тако очигледно. Једна од карактеристика нарцизма је и вештина манипулације којом хватају људе у своју мрежу, терајући их да ”хране” њихов его. У такву мрежу била је заплетена и Сибил. Доријану је била стално потребна пажња, и када је не би добио осећао би се празно и депресивно. Да би обезбедио своје залихе Доријан је дао све од себе да постане незаменљив у Сибилином животу, да њено самопоштовање и идентитет почне да зависи од њега, како би му пружила оно за чим жуди: њено дивљење и њену зависност. Говорио јој је ”Ти си дивна” – што је за већину жена, па и за Сибил Вејн право окрепљење. Али онда ју је изоловао и користио њену све већу емоционалну зависност да би нахранио споствени наизглед прејак, али заправо прикривено крхки, его. Нагнао ју је да верује у варку да је у њему пронашла истински сродну душу. Доријан се, као нарцис, према другима односио крајње експлоататорски. За њега је веза са Сибил Вејн била попут дроге – јер је више од било чега другог био преокупиран сопственим задовољством. Доријанове технике сличне су онима које се користе у сектама да би се развила осећања еуфорије и екстремне зависности. Доријан је, свесно или несвесно, Сибил Вејн покушао да изолује, лиши сна, и на крају крајева и њен таленат је избледео. Сибил Вејн ухваћена у мрежу бива омамљена и запада у стање ”опијености нарцизмом”, опијености Доријаном. Баш као да је у некој двочланој секти, Сибил Вејн прожимају снажна, хиперреална, еуфорична осећања. И она, после неког времена, не обазирујући се на савете и упозорења свог брата, бива спремна да учини за Доријана што год затражи.
На неки свој начин, и Доријан Греј искрено верује у љубав – али то је искривљена љубав која оптерећује. Он жели да друга особа престане да постоји као засебна личност, да се стопе, а да Сибил настави да буде блистава, мистериозна, неухватљива… Међутим, када је Доријан схватио да је успео да је веже за себе, његова шармантна маска пада и на површину излази његово право, нарцистичко ја, са свим бесом и охолошћу коју вуче. Без његове пажње Сибил је осећала ужасну празнину, јер је постала емоционално зависна, уз њега је осећала посебну мешавину адреналинске грознице и бајковитости – узбуђња која је веровала да више никада неће моћи поново да нађе. Доријан Греј је споља гледано диван, привлачан, шармантан и пун самопоуздања – што је његово лажно ”ја”, док су његова права осећања – бес и сумња у самог себе – која га изједају, скривена унутра, попут гротескне слике закључане на тавану. Доријан Греј је попут лептира, а Сибил Вејн била је његов први цвет. Лептир је “крхко” створење, симбол лепоте, креативности и незаустављивог духа. Али важно је схватити да је лептир такође симбол окрутности. Доријан Греј, плави лептир, дошао је ту одједном и непозван почео да узима оно најбоље из цвета. А када се буде заситио одлетеће и потражити нови цвет. Сибил Вејн му је брзо досадила. Чим је осетио њену наклоност, а оличење обичне смртнице у њој, постала му је досадна. Замахнуо је својим плавичастим, лепршавим крилима и одлетео. Наставио је да лети даље својим путем, не обазирујући се на грижу савест, несвестан тога што је учинио. Летео је… и летео… Потпуно безбрижно, као да на свету не постоји нико осим њега. У његовој глави и не постоји нико осим њега. У његовим мислима касније се јавила трунчица лажног покајања, блесак онога што је учинио, али он свој минорни бол, и разочарење упоређује са њеним болом неузвраћене љубави, срушених снова, будућности, свега…
”Ти си убила моју љубав, да убила си моју љубав. Распаљивала си моју машту, а сада не побуђујеш ни радозналост. Једноставно не изазиваш ништа. Волео сам те зато што си била дивна, зато што си поседовала гениј и интелект… Све си то одбацила. Ти си плитка и глупа. О Боже! Каква сам будала био! Ти ми сада не значиш ништа.”
Доријан ју је после овога оставио да лежи у сузама, на поду, очајну, и понижену ”као згажени цвет”. ”Има увек нечег смешног са емоцијама оних које је човек престао да воли. Сибил Вејн му је сада изгледала апсурдно и мелодраматично. Њене сузе и јецаји нервирали су га…
…”Ја одлазим”, рече он на крају мирно и јасно, ”Не желим да будем груб, али не могу више да те видим. Разочарала си ме.” Она је тихо плакала и није одговарала, него је само пузала према њему. Њене ручице су се слепо пружале, тражећи њега. Он се окрену и напусти собу.”
Доријан је сматрао како је живот сам по себи плитак. Како су људи ниска, па ипак неодољива, створења. Ја често размишљам о стварима које сачињавају основу свега. Љубав. Мржња. Страст. Грех. Лепота. Хармонија. Слобода. Живот. Смрт. Ипак, свака тачка судбине има прекретницу са једном једином речју ‘’АЛИ’’, и то ‘’Али’’ увек постоји. Понекад ми се чини да је цео свет на мом длану. Да имам потпуну моћ да мењам ствари. Проблем је тај што се добре одлуке најчешће доносе са закашњењем. ‘’Пратити чудну, тешку, логику страсти и емоционални живот интелекта – уочити где се састају а где се раздвајају, где се спајају а где се мимоилазе’’ То је радост. А људи увек, али увек, стреме да уграбе радост, не марећи за цену… Људска бића, као и Доријан, стрепе од љубави и осећања јер добро знају да ‘’тамо где почињу осећања -разуму се губи сваки траг’’. Доријан је знао да љубав измени човека, а он није желео да се мења. ‘’Душа и тело, тело и душа. Како су само мистериозни! У души има нечег анималног, а тело има своје тренутке духовности. Чула могу да оплемењују а интелект да квари. Ко може да каже где престају душевни а почињу физички нагони?’’. Доријан се плашио оних првих, плашио се љубави. Под снажним утицајем лорда Хенрија Доријан је мислио, заправо био је сигуран да ‘’када се човек заљуби увек почиње обмањујући себе а завршава обманом других.’’.
‘’У љубави је бег једина победа… А само кукавице беже пред осећањима.’’, Сибил Вејн није била кукавица, али Доријан јесте.
Подстакнута неузвраћеном Сибилином љубављу, почела сам да размишљам о њеним емоцијама. Потресла ме је зла коб тако младе, и недужне девојке, која је изгледа била неизбежна. Покушала сам да се поистоветим са њом, да сагледам свет кроз призму њеног живота, из њене перспективе посматрам Доријана. Сибил видим као седамнаестогодишњу девојку бурних осећања, одвећ зрелу да би била девојчица, и исувише детињасту да би била жена. ‘’Стајала је ту, на великој позорници живота, и живела је своју најлепшу трагедију. Одувек је била хероина. Последње вече које је играла, играла је лоше зато што је спознала реалност љубави. Када је спознала њену нереалност умрла је, као што је можда умрла Јулија. Опет је прешла у сферу уметности. Има у њој нечег од мученице. Њена смрт садржи сву патетичну узалудност мучеништва, сву њену ископнелу лепоту.’’ Доријан Греј никада није био неко кога је Сибил волела, или онај кога ће волети, он је одувек био и остао онај кога она воли. Велика су срца која воле, а мала чекају да буду вољена. Тако је мало, охоло срце Доријана Греја чекало да зада смртоносан ударац Сибил Вејн. Оно што је од њега чула, суровост уместо захвалности и љубави – били су гори од смрти. Мислим да се осетила понижено, грозно. Тако одбачена асоцирала ме је на згажени опушак цигарете. За мене Сибил је попут играчке којој је каприца, у тренутку беса, откинула главу и бацила у најудаљенији ћошак собе.
Друга Доријанова жртва био је Бејзил Холворд. То што је убио сиротог Бејзила говори пуно о суровости и неморалу. Да ли убица може да има образа? Не, Доријан је убивши Бејзила практично убио свог ствараоца. Бејзил је мученик, нипошто не може бити кривац. Али, он осећа кривицу и грижу савести што је уопште овековечио савршенство, што је направио Доријанов портрет. Сматра да је његова кривица можда чак и највећа, самим тим је устукнуо пред ужасом слике коју је он, својеручно, насликао. Његова кривица не постоји, јер човек који створи нешто из добре намере, а то нешто се отргне контроли и прерасте у катастрофу, свакако није кривица добронамерног ствараоца. Бејзил је само желео слику свог љубимца, да овековечи његову лепоту како би могао увек да је се сећа. Доријан Греј је претворио своју слику у ругло, подсвесно пребацио кривицу на сиротог сликара, јер није могао да поднесе терет који је носио. Верујем да је за Бејзила смрт била блажа казна од гриже савести коју је осећао и патње што се његово дело претворило у ружну карикатуру, што му је његова творевина исклизнула кроз прсте и измакла контроли. Лорд Хенри, за разлику од Бејзила, сматра да бити добар значи бити у хармонији са самим собом, и да је несклад присиљавати некога да буде у хармонији са другима. Његова начела су начела лицемерја, егоизма и хедонизма, који у сваком тренутку доминира. Лорд Хенри ужива велику количину само-удовољавања, његов егоизам и самољубље превазилазе све границе нормале.
За њега су жене смешна бића, љубав је смешан терет, а ”грех” и уживање једини животни циљ. Користи се софизмом, како би и друге уверио у истинитост својих тврдњи. Доријан је свестан лордовог лошег утицаја и неправилног начина размишљања:
”Хари, ти си ужасан! Не знам зашто те толико волим.
– И увек ћеш ме волети, Доријане… Да, Доријане, увек ћеш ме волети. За тебе представљам све грехове које ниси имао храбрости да починиш.”
Лорд Хенри доводи у питање и само постојање душе:
‘’…Помишљао сам да кажем пророку да Уметност има душу, а да човек нема. Бојим се, међутим, да ме он не би схватио.
– Немој, Хари. Душа је грозна реалност. Може да се купи и прода, а и да се трампи. Може да се затрује или учини савршеном. У свакоме од нас постоји душа. Ја то знам.
– Јеси ли сасвим сигуран, Доријане?
– Сасвим.’’
Доријан у том мраку проналази свој комадић плавог неба. Његова свест о томе шта је учинио, и можда чак и покајање за грехе које је починио, доводи га до краја његових лутања. Уништивши осакаћену слику, он уништава и самог себе, прима све грехе на себе пре него што пође ‘’Богу на истину’’.
‘’Да ли је заиста истина да човек не може да се промени? Осети дивљу жудњу за неукаљаном чистотом дечаштва – дечаштва руменобелог, како се једном изразио лорд Хенри. Знао је да је упрљао себе, да је ум испунио поквареношћу а машту грозотом, да је на друге погубно утицао и да се притом страшно веселио, да је осрамотио живот оних људи који су били најлепши и који су највише обећавали. Да ли је све то неповратно? Зар за њега нема наде? Затим се згрози над својом лепотом, баци огледало на под И згњечи га у сребрнасту парампарчад. Уништила га је сопствена лепота, лепота и младост за које се молио. Да њих није било живот би му вероватно био беспрекорно чист. Његова лепота била је само маска, а младост обмана. Младост га је уништила.’’
Младост и охолост су уништили Доријана, а Доријан је уништио све око себе: Џејмса Вејна, Сибилиног брата, који труне у безименом гробу Селбијског гробља, Алена Кембела пошто је његово самоубиство било само реакција на Доријаново дело, Сибил Вејн, младу глумицу са лепом перспективом, Бејзила Холворда, свог најоданијег пријатеља и ствараоца. Пред сам свој крај, Доријан је зажелео нови почетак, нови живот. На неки чудан начин и добио га је – смрћу. Јер је свака смрт, један нови почетак. Исто тако несвесно као што је убијао своје жртве, Доријан је убио и себе, а за собом повукао и тајну вечне младости, и слику која је била једини сведок једне младости, пролазности, тежине греха и важности људске душе. Вајлд је на младост гледао као на нешто што је узвишено. Он је, без сваке сумње, ценио младост више него науку, и када би је вагао била би тежа од свих великих умова овог света, била би тежа чак и од искуства. Он је волео своју младост, своје детињство, онако невино и ружичасторумено, проведено у свили и кадифи, високо изнад крутог друштва викторијанске енглеске. Вајлд је волео младост, јер је младост невиност, свежина, чистота, надахнуће и изобиље енергије, лепоте, оптимизма и воље. Младост – то је колевка свега онога што људи не успеју да задрже пошто их време у галопу прегази. Младост је оно за чиме Оскар Вајлд нај више жали, оно што је узвишено, феноменално, и нажалост, непоновљиво. Треба схватити да је човек сваким даном млађи него што ће бити сутра, кад осване. Треба схватити изреку ”Царпе Дием”, искористи сваки свој дан, сат, секунд, као да је последњи. Из младости треба црпети максимум, треба се трудити, устајати и изнова, и изнова падати, и настављати даље, храбро. Пре свега: треба сањати и желети, јер су снови и жеље основа и мотивација за све у животу. Само небо је граница, Вајлд је то знао, и зато је нескромно хрлио напред. Поступати правилно и одмерено, али са обиљем воље и снаге, са буктињом жеље и снова која се никада неће угасити. Само тако можемо дочекати старост спремни, без кајања и жаљењем за младости. Тада старост, која долази неумитно, не би наишла на грозан призор унакажене слике људске душе, не би наишла на охолост, и зверство, не би наишла на старца – већ само на старог човека младог и чистог духа. На тај начин свака људска младост би била одраз лепоте, врлина и смерности, спремна да прими дарове које доноси време.

Stav

Happy (belated) Birthday, Oscar Wilde!

Oscar Wilde was born 160 years ago this past October 16th. In honour of his birth, Mental Floss posted some of his most memorable quotes. Wilde was truly a man of wit and style. 459 more words

Book Recommendations