http://www.freiburg2009.com/eip/pages/82_bildgalerien.php#

Postovani i dragi citaoci Glasa Dijaspore, Doslo je vreme da Vam se svima srdacno zahvalim za Vasu vernost GD bez koje Gls Dijaspore nebi postigao ovako zadovoljavajucu posecenost koja ohrabruje ali i obavezuje da jos predanije radim za ovaj Vas i moj sajt. Glas Dijaspore je zahvaljujuci Vama nasao svoje stabilno i zadovoljavajuce mesto na lestvici internet medija. Polako prerastamo u veliku familiju sto me posebno srecnim cini. Na Vama je da prosirimo i uvecamo nasu familiju prosledjivanjem Glasa Dijaspore, http://dijaspora.wordpress.com a na meni je da ulozim jos nesto vise truda da bi GD bio jos efikasniji, bolji, interesantniji i da omogucim kao i do sada da svako ko je zainteresovan da dodje i do reci u Glasu Dijaspore. Poseban razlog mojeg obracanja Vama je to sto u poslednje vrema broj poseta iz dana u dan obara svoje rekorde predhodnog dana.

Jos jednom, hvala na saradnji sa nadom da ce mo i dalje ostati na okupu!

Vas Dusan Nonkovic-urednik Glasa Dijaspore

Бранко Поповић: „Аутопортрет са шеширом”, 1940; Константин Данил: „Уметникова супруга Софија Дели”, око 1840

Једног од најзначајнијих српских сликара и ликовних критичара прве половине 20. века, професора Универзитета, учесника Балканског и Првог светског рата, рањеника у Кумановској бици 1912. године, носиоца Сребрне медаље за храброст, две Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине, Белог орла са мачевима, Француског ратног крста за палмом, највишег француског одликовања Легије части, убили су комунисти 27. новембра 1944. године, без пресуде и утврђивања кривице.

Бранко Поповић је рехабилитован решењем Окружног суда у Београду број Рех. 170/06 – 1. 9. 2007. године. За собом је оставио велико дело научника, историчара уметности, ликовног критичара, сликара и јавног радника, које је неколико деценија остало запуштено у мраку комунизма. Уметнички га је рехабилитовала велика ретроспективна изложба његових слика у Галерији САНУ у Београду, 1996. године, потом иста изложба, у скраћеној верзији, у Матици српској у Новом Саду и у родном Ужицу исте године. Био је велики колекционар уметничких слика, библиотеке и разних експоната који су изгорели у пожару Хитлеровог бомбардовања 1941. године; преостали део слика и уметничких вредности, купљених и затечених на Техничком факултету, конфискован је 1944. године и завршио у комунистичким салонима и збиркама.

Бранко Поповић је први пут о војвођанској ликовној уметности писао 1928. године у чланку „Српска уметност у Војводини”. Од тада је остао заљубљеник војвођанског „бидермајера”, романтизма Ђуре Јакшића, барока и почетака реализма. Он је, међу првима, дао оцену да је Ђура Јакшић не само најбољи војвођански сликар већ и значајнији као сликар него као песник.

Наследници Јоце Вујића, син Јоца и кћерка Даринка, предали су Београдском универзитету – Техничком факултету још 1940. године слике које је њихов отац завештао. О томе је састављен записник који су потписали у име Универзитета Београда Урош Џонић и као експерт за избор и опрему слика Бранко Поповић.

Идеја о отварању за јавност Галерије Јоце Вујића у згради Техничког факултета није, међутим, остварена, јер је убрзо после преноса слика из Сенте за Београд избио Други светски рат. Он је прекинуо започете послове систематског фотографисања и снимања слика, које је водио професор Александар Дероко. Ова недовршена акција која је обухватила скоро све експонате има изузетан значај за потоњи историјат Вујићеве збирке, будући да је зграду Техничког факултета, и то баш онај њен део у којем су се налазиле склоњене слике, бомбардовала америчка авијација 1944. године. Многе слике су тешко оштећене, а неке сасвим уништене.

Поред бројних слика барока, бидермајера и романтизма, уништена су на Ускрс 1944. године и вредна дела првих српских импресиониста Милана Миловановића, Надежде Петровић, Малише Глишића, као и дела Марка Мурата, Свракића и Томе Росандића. Остало је неоштећених свега 88 слика. Од 135 оштећених, мало оштећених слика је било 33, оштећених 20, јако оштећених 32, врло јако оштећених 12, мање или више упропашћених 22 дела и 13 у неидентификованом стању.

Када су Немци 1941. године окупирали Београд одмах су заузели зграду Техничког факултета и опљачкали део библиотеке и инструментарија. Најтеже и најопасније је било спасти драгоцено језгро најлепшег дела колекције Јоце Вујића: слике из периода бидермајера, романтизма и неке с реалистичним елементима. Капетану Кадмеру, немачком команданту који се одомаћио на факултету, запао је за око баш тај део збирке. Бранку Поповићу, декану факултета, предложио је да се те слике одвоје из збирке и однесу у Немачку где ће бити „боље заштићене”. Сва друга дела из збирке остаће у Београду и он ће их, рекао је, посебно штитити.

Познајући немачког команданта као историчара уметности, Бранко Поповић је добро знао који је разлог његовог интересовања за вредне слике. А, како је знао и да „сила Бога не моли”, одлагао је што је више могао конкретизацију Кадмеровог плана. Када је Кадмер донео „одлуку”, Бранко је повукао последњи потез. Слагао га је да се и један други немачки високи старешина интересује за слике па би било незгодно да он примети да су оне одједном нестале са почасног места на зиду сале.

Да не би било сумњиво, Поповић је немачком официру предложио да слике привремено држи у свом стану. Ако би неко посумњао, рећи ће да су дате на рестаурацију. Капетан Кадмер је упао у клопку. Бранко Поповић је, тако, 1941. године преместио у свој стан и разместио по зидовима своје дневне собе десетак најлепших слика војвођанске романтике и бидермајера из 19. века. Међу њима, зрачиле су лепотом романтична „Девојка у плавом” Ђуре Јакшића и бисер бидермајера, „Моја супруга Софија Дели” Константина Данила. Два ремек-дела српске ликовне уметности била су спасена за будуће генерације.

Када је Кадмер добио хитну прекоманду за фронт, Бранко Поповић га више није видео.

Првих дана после ослобођења Комисија Народног музеја из Београда преузела је из стана Бранка Поповића драгоцене слике српског бидермајера и романтике које је за време немачке окупације Поповић склонио од Немаца у свом стану. Када је 27. новембра у штампи саопштено да су Бранка Поповића комунистичке власти стрељале (без пресуде и утврђивања кривице), државна комисија је ушла у конфисковани стан и однела бројне уметничке слике самог Бранка Поповића, као и дела из његове колекције, слике импресиониста Бијелића, Јоба, Аралице, Добровића… Чувена Јобова слика „Ловац” виђена је у збирци Едварда и Пепце Кардељ у Љубљани, али до данас није враћена. Одузета је и налази се у колекцији Народног музеја и позната Бранкова слика „Његош”.

Повезани текстови

Evo i trćeg komentara!
I oni prije onih kao i onih posle tih a i ovi sadašnji sve su to isti srbi! Kakvi su, zavisi od od ugla iz kojeg se gleda ta paušalno procenjena veličina. Kad je već reč o kulturi onda bi bilo poželjno da se ovako kompleksno pitanje ne svodi na opis pojedinaca. Svako je vreme imalo svoje junake, heroje a i svoje lopove, protuve i svoje promašaje.
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Урош Предић: „Портрет Јоце Вујића”

Велика ретроспективна изложба ремек-дела из Народног музеја у Београду, под насловом „100 година српске уметности. Сликарство у Србији 1850 – 1950”у Галерији Српске академије наука и уметности, привукла је хиљаде посетилаца који су се више од месец дана дивили маштовитости српске кичице. Била је то и ретка прилика да се упознају са великим заслугама колекционара и чувара српског ликовног блага. Јер, мало је речи казано о сакупљачима који су целог свог века трагали за најбољим делима најбољих српских ликовних уметника, о онима који су та дела сачували у ратовима и од непријатеља, и о њиховим драгоценим заоставштинама српским поколењима.

А баштину српске ликовне културе очувало је родољубље. Највећи српски колекционар, Јоца Вујић, из Сенте, већи део своје имовине посветио је сакупљању и очувању највреднијих дела романтизма и бидермајера 19. века. Бранко Поповић, сликар и декан Техничког факултета у Београду, пак, сакрио је од Немаца за време окупације и спасао од америчког бомбардовања на Ускрс 1944. године неколико најважнијих дела из колекције Јоце Вујића, поклоњених факултету. Тако су сачувани једна од најлепших слика Ђуре Јакшића, романтична „Девојка у плавом”, и портрет „Уметникова супруга Софија Дели” Константина Данила, бисер српског бидермајера. Оба дела украсила су и недавну изложбу у САНУ.

На истој изложби у Академији наука приказани су знатан број слика романтичарског периода, дела са израженим реалистичним елементима, као и најбоља уља српског бидермајера 19. века из збирке Јоце Вујића. Без њих, колекција Народног музеја која је представљена на изложби не би била комплетна.

Јоца Вујић је рођен 13. јула 1863. године у Сенти у породици адвоката, чији су угледни чланови оставили белег у српској култури 18. века. Студирао је Филозофски факултет у Бечу и био један од најбољих ђака чувеног слависте Фрање Миклошића. Пољопривредну академију у Алтенбургу (Мађарска) дипломирао је 1885. године. Деценијама је проучавао и сакупљао српске културне, историјске и уметничке вредности. Тако је настала најпробранија библиотека у Војводини и најдрагоценији музеј слика српских уметника из друге половине 19. и са почетка 20. века.

Ђура Јакшић: „Девојка у плавом”, 1856

Иако је још у 19. веку путовао, усавршавао се, обишао библиотеке и музеје Европе и преоравао архиве Будимпеште, Беча, Венеције, Рима, Фиренце, Болоње, Милана, Пизе, Дрездена, Берлина, Минхена, Прага, Париза и Лондона, Јоца Вујић је исто толико времена посвећивао обиласку и проучавању Жиче, Студенице, Каленића, Манасије, Раванице, Грачанице, Милешеве и других српских манастира. Вујићево систематско колекционарство је трајало све до смрти 1934. године.„Радио сам, без великих претензија, из чисте љубави према својој раси и нацији, сакупљао сам културне споменике наше прошлости једино из душевне потребе и намеравао сам да тиме подстрекнем и млађи нараштај на љубав и интересовање према култури српског народа. Нарочито сам, пак, обраћао пажњу на прошлост наше Војводине, доказујући тиме да ми, Срби Војвођани, можемо бити поносни на своју прошлост и на своје претке, који су поштено и савесно вршили своје дужности према себи, према породици и према роду своме и тиме положили чврст темељ данашњој нашој материјалној и духовној култури и нашем националном ослобођењу и уједињењу” (писмо Јоце Вујића Матици српској 1925. године).

Посебно треба истаћи Вујићеве заслуге за сакупљање радова Константина Данила чијом је личношћу био, благо речено, опчињен и чије је радове сматрао врхунцем могућности нашег сликарства грађанске епохе. У годинама пред Први светски рат, Данил је прилично пао у заборав. После огромних напора, трошкова и правих колекционарских подвига, Вујић је 1924. године у Народном музеју са Вељком Петровићем организовао изложбу Данилових слика а може се рећи да га је поново открио и нашој публици и историјско-уметничкој науци. Наиме, Вујић је 1924. године пронашао у Грацу и потом откупио за 110.000 ондашњих динара 14 Данилових слика, које су тако обогатиле фонд српског сликарства 19. века.

Љубав према Даниловој сликарској заоставштини навела је Вујића да трага и сакупи у својој колекцији радове већег броја Данилових значајних ученика (Урош Кнежевић, Јован Поповић и др), све до најзначајнијег – Ђуре Јакшића за чије је ликовно сазревање, које му је по оцени многих критичара донело епитет једног од највећих српских сликара, најзаслужнији.

Обрађени каталог архивске грађе Јоце Вујића има 3.016 инвентарисаних јединица. Од посебног значаја је 21. поглавље које садржи списе и белешке о српским сликарима. Сви предмети у Вујићевом домаћем музеју били су прецизно пописани и уредно заведени у каталогу. У првом, тематском одељку те драгоцене свеске под насловом „Ј. Галерија слика” инвентарисано је 375 предмета-слика, осам вајарских радова, колекција од 59 цртежа, а у трећем одељку су штампане слике и фотографије 983 предмета о знаменитим историјским личностима, догађајима, споменицима и местима. Ту су и 1.405 инвентарисаних јединица народних ношњи, војничких униформи, споменици, грбови, дипломе, плакате, бакрорези, литографије, челикорези. У четвртом, последњем одељку су оружје, гусле, накит, посуђе и народни радови.

Два драгоцена портрета из Вујићеве збирке – „Девојку у плавом” Ђуре Јакшића и „Уметникова супруга Софија Дели” мајстора бидермајера Константина Данила не бисмо имали прилике да гледамо да их, за време окупације, Бранко Поповић није сакрио од немачке похлепе.

Želja je tlela dolga leta, načrtovano je bilo, da letos pa res – obiščem znani beneški bienale. In pred nekaj tedni smo se odpravili v Benetke, parkirali v parkirni hiši in se odpeljali s trolo do Markovega trga. Od tam je le streljaj do enega od dveh prizorišč, kjer se odvija bienale. Razstavna prostora sta torej dva – eden je zasnovan kot park, kjer se nahaja cela vrsta paviljjonov – to so razstavni prostori posameznih držav, vsak je unikaten, ima lastno arhitekturo, koncept. Ta del mi je bil zelo všeč, ker je silno razgiban, zanimiv, nekatere države imajo popolne nesmisle, spet druge blazne ideje, tretje odlične izvedbe, nekatere slabo vse. Res vredno ogleda. V tem delu mi je bil najboljši nordijski paviljon, potem danski z nordijskim, harali so še Rusi. Srbi predstavljajo bizarno idejo filca iz človeških dlak, tudi kupiš ga lahko, 100 evrov stane, mislim da četrt kvadratnega metra. Drugo prizorišče se deli po umetnikih in je vse bolj ali manj zgoščeno v eni veliki dolgi halo, ta del pa moram reči, da me ni ravno prepričal. Bilo je nekaj dobrih zamisli, nekih hudo hudih presežkov pa niti ne. Če povzamem – beneški bienale je vreden ogleda.

http://www.kn-online.de/microsites/sportlerwahl/120932-Gleich-zwei-neue-Sieger-gesucht.html

Digitalna fotografija, za razliku od klasicne ne koristi film već sliku “vidi” preko elektronskog senzora kao skup brojčanih podataka. To omogućava spremanje i uređivanje slika na računaru. Danas su digitalni fotoaparati prodavaniji od klasičnih, a najverovatnije će ih potpuno zameniti. Osim snimanja fotografija, oni često omogućavaju i snimanje videa i zvuka. Razvoj tehnologije je omogućio spajanje više različitih uređaja u jedan, te su danas digitalni fotoaparati vrlo često sastavni deo mobilnih telefona.

Slika nastaje pomoću elektronskog senzora. Kad svetlost padne na senzor (prethodno prošavši kroz objektiv, kao kod klasične fotografije), ćelije senzora pretvaraju spektralne sastojke svetlosti u brojčane vrednosti, koje se zatim snimaju u obliku fajla koji se iz aparata može preneti na štampanje ili dalju obradu. U zavisnosti od mogućnosti aparata i želje snimatelja, na karticu se slika može snimiti u sirovom formatu (RAW – pandan klasičnom negativu) ili u suženom RGB (Red, Blue, Green) prostoru (jpeg, tif, bmp komprimovani formati). RAW format je pogodan za dalju obradu u grafičkim programima, jer u sebi čuva više informacija, ali su ovakve datoteke veće. Danas su u upotrebi dva tipa senzora:

• CCD
• CMOS

“Radost Evrope” 40. put

Tradicionalna dečja manifestacija “Radost Evrope”, koja se 40. put za redom održava u Beogradu počela je juče i trajaće do 5. oktobra, pod sloganom “Kroz vasionu i vreme”. Tema ovogodišnjeg susreta dece Evrope posvećena je obeležavanju 130. godišnjice od rođenja istaknutog srpskog naučnika Milutina Milankovića, kao i međunarodnoj godini astronomije. Manifestacija, koja se održava pod pokroviteljstvom Gradske uprave i Dečjeg kulturnog centra Beograd, ugostiće decu iz 18 evropskih zemalja kao i, po prvi put, delegaciju mališana iz Kine, najavio je ranije predsednik organizacionog odbora festivala Mileta Radojević. Prema njegovim rečima, tokom pet dana najveće i najstarije dečje manifestacije u zemlji, vršnjaci, uzrasta od sedam do 14 godina, iz većeg dela Evrope imaće priliku da se druže i predstave kroz različite vidove umetničko-scenskog izražavanja. U različitim, svakodnevnim, programima manifestacije, učestvuje oko 1.000 dece. Krunu manifestacije “Radost Evrope” čini gala koncert, koji će se održati 4. oktobra u Centru “Sava”.

Beogradska Filharmonija

Besplatni promotivni koncert Beogradske filharmonije

U susret novoj sezoni, Beogradska filharmonija će 12. septembra, u Kolarčevoj zadužbini, prirediti besplatni promotivni koncert, u ritmu tanga i salse, najavljeno je danas iz Filharmonije.

Ovaj gest je poklon Beogradske filharmonije redovnim pretplatnicima i posetiocima koncerata, ali i način da se pre početka nove sezone popularnim i atraktivnim programom obrati i potencijalno novoj publici.

Programom će dominirati latino ritmovi, a Marčelo Nisinman, učenik najpoznatijeg kompozitora argentinskog tanga Astora Pjacole, izvešće na bandoneonu neka od njegovih najpoznatijih dela.

Koncert će voditi američki dirigent Stiven Guncenhauzer, koji je istovremeno aktivan u SAD, istočnoj Evropi i južnoj Americi. Iza sebe ima impresivnu diskografiju, nominaciju za nagradu “Gremi” (2003), prvi je ambasador kulture savezne države Delaver, a njegovo ime se vezuje i za mnoge značajne kulturno-političke dogadjaje.

Jedan je od prvih medjunarodno priznatih umetnika koji je otvorenim pismom dao podršku Beogradskoj filharmoniji na početku njene borbe za poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih.

Nova sezona Beogradske filharmonije, pod nazivom “U inat svima i uprkos svemu”, za koju je već prodato više od polovine ulaznica, počinje 23. oktobra.

…ma sta i ja mlatim! evo sam upravo zakljucila da se david guetta nesto razmahao i napravio dve dobre pesme u relativno kratkom roku, a da odem na exit da ga slusam kako pusta mjuzu, garant bi smorio do bola sa onim textless ostvarenjima, kao i svaki drugi dj koji je ikad zagostovao na dance areni…

…vreme je shitina teska, hoce kisa, nece kisa, malo hladno, pa malo nula, pa sivo za sneg, pa krk +18 stepeni… o boookte!!

…i dalje sam zaljubljena, a sama…

Луис Ројо (енгл. Luis Royo, рођен 1954. у Олали, Шпанија) је шпански уметник, популаран по сликама тамних, сензуалних жена и механичких бића. Недавно је почео да прави и скуплтуре неких од својих ранијих слика.

Рођен је у Олали, малом граду близу Турела, Шпанија. Створио је мноштво слика за своје личне књиге и изложбе, али је стварао и многе друге медије као што су, видео игре, омоти за музичке албуме, стрипове и Тарот карте.

Најпознатији је по свом раду за Julie Strain за анимирани филм Heavy Metal.

Школовање и почетак

Убрзо по његовом рођењу, Roy-ова породица се преселила у Сарагосу, где је крнеуо у школу и где је први пут примећен његов дар за цртање. Од породице је наследио практичност што га је одвело до тога да почне да се школује за Конструкционог инжењера. Убрзо је схватио да га геометријски облици не испуњавају.

Почео је да изучава сликарство, декорацију и унутрашњи дизајн у Индстријској школи и Школи примењених уметсности. Између 1970. и 1971. године се бавио декорацијом студиа. За ово време је комбиновао свој посао са сликањем. Вођен студенстким протестима у мају 1968. године направио је слике великог формата са друштвеним темама које је излагао на групним изложбама између 1972. и 1976. године, а потом су уследиле и самосталне изложбе у 1977. години.

Откривши стрипове за одрасле у којима су били приказани радови уметника као што су Енки Билал и Моебиус, 1978 је почео да црта стрипове за различите фанзине и излагао је Angoulême сајму стрипова 1980 година.

Напустио је свој посао декоратера 1979 године упркос томе што има сина, како би се у потпуности посветио стриповима. Његови радови су били објављивани у магазинима као што су 1984, Comix international, Rambla и повремено у El Víbora и Heavy Metal.

Pop kultura

Због јединствености својих радова и тематике, Luis Royo је постао један од најпопуларнијих уметника данашњице. Многи тату и пирсинг студији користе његове слике за декорацију или као инспирацију у раду.

]]> http://rosicjovana.wordpress.com/2009/10/14/15/ Wed, 14 Oct 2009 19:59:23 +0000 Jovana Rosic http://rosicjovana.wordpress.com/2009/10/14/15/

Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (katal. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; 11. maj 1904. – 23. januar 1989, Figeras) je bio katalonski španski nadrealistički slikar, pisac vajar, scenograf i glumac.

On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Dali je izražavao veliko poštovanje prema španskom diktatoru Fransisku Franku i Adolfu Hitleru , što je mnogo puta dovelo u pitanje procenu njegove ličnosti i njegovih dela.

Dali je rođen 11. maja 1904. godine u Figerasu, a umro je 23. januara 1989. takođe u Figerasu. Ime Salvador je prvo bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro. Sve do rođenja njegove sestre Ana Marije, Salvador je bio jedino dete u porodici. Zbog gradskog društva i vaspitanja koje je stekao od oca, uglednog notara, kod Dalija se javila želja za sigurnošću i disciplinom, što mu je kasnije bilo veoma važno u životu.

Dali se posle 1929. godine pridružio nadrealističkom pokretu, iako su ga lideri surealističkog pokreta 1934. diskreditovali zbog njegovog pro fašističkog držanja, nakon toga izjavljuje Dali: „Surealizam to sam ja“. Njegove slike predstavljaju prikaze snova i svakodnevnih objekata u neočekivanoj formi, kao npr. curenje satova u slici „Trajnost memorije“ iz 1931. godine.

Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće“ i „Sakrament Tajne večere“. Radio je i na filmu, ilustrovao knjige, pravio nakit, i kreirao kostime i scenografije. Od pisanih dela pored scenarija za balete tu su i nekoliko knjiga – „Život Salvadora Dalija“ i „Dnevnik genija“.

Jedan je od malobrojnih kome su za vreme njegovog života sagradili dva muzeja. Prvi je Dali Muzej u Sv. Petersburgu na Floridi, koga je osnovao 1971. godine kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz i njegova žena Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju. Godine 1982. muzej se preselio u Sveti Petersburg na Floridu.

Drugi muzej je Teatro Muzeo Dali u Figerasu. Nakon što je 1850. sagrađeno pozorište uništeno požarom na kraju Španskog građanskog rata 1939. godine, Ramon Guardiola, gradonačelnik Figerasa, predložio je Daliju 1961. godine da mu se tu podigne muzej. Dali je to vrlo rado prihvatio, jer je u toj zgradi održao svoju prvu izložbu 1918. godine. Muzej je otvoren 28. septembra 1974. i od tada ima milione posetilaca.

U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je Dali živeo dve godine nakon njene smrti, i kuća u Port Ljigatu, malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine.

Umetnost je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji ni jedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnošću.

Kvalitet umetničkog dela se obično procenjuje na osnovu količine stimulacije koju ono izaziva — utisak koji ono ostavlja na ljude, broj ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju, u kolikoj meri to delo se ceni, kao i efekat ili uticaj koji to delo ostavlja ili je ostavilo u prošlosti. Većina umetničkih dela koja se generalno smatraju remek-delima poseduje ove atribute.

Nešto što stimuliše samo čula ili samo um, ili kad mu je cilj nešto drugo, ne smatra se umetnošću, mada neka dela moderne umetnosti ozbiljno dovode ovu tvrdnju u pitanje.

Shodno tome, nešto može biti procenjeno u potpunosti kao umetnost, ili umetnost može biti deo nekog objekta. Na primer, slikarstvo može biti čista umetnost, dok stolica, iako dizajnirana sa praktičnim ciljem i upotrebnom vrednošću, može sadržati elemente umetnosti baš u tom istom dizajnu.

Umetnost koja nema funkcionalnu vrednost ili nameru se naziva lepom umetnošću, dok se delatnost koja pored umetničke vrednosti poseduje i funkcionalnu svrhu naziva zanatom. Međutim, objekat može biti klasifikovan i na osnovu namera svog tvorca koje su prisutne (ili odsutne) u samom objektu. Na primer, šolja, koja očigledno ima svoju funkcionalnu vrednost jer se može upotrebiti kao posuda, može biti smatrana umetnošću ako je namera njenog tvorca bila da prevashodno napravi ukras, dok slikanje može biti procenjeno kao zanat ako se masovno proizvodi.

U 19. veku, umetnost je bila pre svega okrenuta ka “Istini” i “Lepoti”. Početkom 20. veka dolazi do ozbiljnog preokreta u poimanju umetnosti sa dolaskom modernizma, a potom u drugoj polovini 20. veka sa nagoveštajima postmodernizma.

Armin van Buuren is one of the most popular DJ’s around: voted number one twice by DJ Mag, 30 million listeners to his radioshow and worldwide gigs. His ‘76’, ‘Shivers’ and ‘Imagine’ artist albums are award-winning, his Armada Music label is a big success and the amount of fans is still growing fast.

Awards & Accolades
Armin van Buuren has been named number one in the prestigious DJ Top 100 poll twice in a row, in 2007 and 2008– voted for by over 350,000 people across the world, as an indication of his prolific output over the more than 10 years he’s been dj’ing and producing. Being the official World’s Most Popular DJ is just one of his many achievements, but the driving force behind his success is an overriding passion for dance music.

Blachère Illumination is a resolutely modern enterprise, where creations are born that are destined to be the illuminations of tomorrow. It promotes technologies of the future in matters of energy usage and devotes significant resources to drive innovative research.

1970 marked the commencement of the “illumination” activity of this business with a strong family identity. 37 years of invention have led Blachère Illumination from traditional light bulb decorations through three-dimensional (3D) light strings decorations in the 80’s, and on to the most innovative of decorative assemblies using LED technologies, for 7 years now and still going strong.

Illumination of the Champs Elysées, with the use of innovative products designed and constructed exclusively just for this project.

Stručnjaci veruju da su otkrili još jednu sliku Leonarda da Vinčija zahvaljujući otisku prsta koji je gotovo identičan sa otiskom koji je toskanski majstor ostavio na na jednom svom drugom delu.

Analize portreta devojke, obavljene u jednoj pariskoj laboratoriji, pokazale su da otisak kažiprsta ili srednjeg prsta, uočen u gornjem levom uglu slike, u velikoj meri odgovara otisku na Da Vinčijevom “Svetom Jeronimu” koji se nalazi u Vatikanu.

Prema mišljenju stručnjaka, slika potiče s početka Da Vinčijeve karijere, u vreme kada je mladi umetnik slikao bez pomoći asistenata.

Infracrvene analize su pokazale i da je delo naslikao levoruki umetnik, što je čuveni renesansni majstor bio.

Na crtežu, uradjenom mastilom i ugljenom, naslikana je mlada žena čija frizura i odeća odgovaraju milanskoj modi s kraja 15. veka.

Martin Kemp, profesor istorije umetnosti na univerzitetu u Oksfordu i stručnjak za Da Vinčija, veruje da bi devojka na slici, prikazana iz profila, mogla da bude Bjanka Sforca, kćerka milanskog vojvode Ludovika Sforce (1452-1508) i njegove ljubavnice Bernardine de Koradis.

 Alyse Radenovic (Radjenovic) Painting Portfolio No.04, June 2009-October  2009
http://www.aelisheva.com

Song “Ne Klepeci Nanulama” is courtesy of Kokan Dimusevski
Copyright Aura Publishing Co, Ltd 2009, all rights reserved
http://www.dimusevski.com.mk

Paintings:
amman 2009-no.01, amman 2009-no.02, arabesque 2009-no.02, arc 2009-no.04, auditorium 2009-no.01, banja luka 2009-no.17, banja luka 2009-no.18, bascarsija 2009-no.16, bascarsija 2009-no.17, bascarsija 2009-no.18, bascarsija 2009-no.19, beograd 2009-no.06, beograd 2009-no.07, bijeljina 2009-no.01, bijeljina 2009-no.02, black 2009-no.01, black 2009-no.02, black 2009 no.03, black and white 2009-no.01, black and white 2009-no.02, black and white 2009-no.03, black and white 2009-no.04, black and white 2009-no.05, black and white 2009-no.06, black and white 2009-no.07, black and white 2009-no.08, blue and white 2009-no.01, blue-green 2009-no.01, blue-green 2009-no.02,  boat 2009-no.01,  bratunac 2009-no.05, bratunac 2009-no.06, bratunac 2009-no.07, bratunac 2009-no.08,  cengic vila 2009-no.05,  flags 2009-no.01, garden 2009-no.01, gold 2009-no.01, gold 2009-no.02, gold 2009-no.03, green and white 2009-no.01,  greenwood 2009-no.07, greenwood 2009-no.-08, greenwood 2009-no.09, grey and white 2009-no.01, krakowa 2009-no.01, lake 2009-no.02, krakowa 2009-no.01, light blue and white 2009-no.01, lines 2009-no.03, lines 2009-no.05, lines 2009-no.06, lines 2009-no.07, loops 2009-no.01, loops and fish 2009-no.03, ocean 2009-no.01, ocean 2009-no.02,  orange 2009-no.01, orange 2009-no.02, purple and white 2009-no.01,  red 2009-no.02, red 2009-no.03, red 2009-no.04, red and white 2009-no.01, red and white 2009-no.02, red and white 2009-no.03, red and white 2009-no.04, red and white 2009-no.05, red and white 2009-no.06, sarajevo 2009-no.16, sarajevo 2009-no.17, sarajevo 2009-no.18, sarajevo 2009-no.19, sarajevo 2009-no.20, sarajevo 2009-no.21, sarajevo 2009-no.22, sarajevo 2009-no.23, silver 2009-no.01, srebrenica 2009-no.07, srebrenica 2009-no.08, srebrenica 2009-no.09, srebrenica 2009-no.10, srebrenica 2009-no.11, srebrenica 2009-no.12, srebrenica 2009-no.13, srebrenica 2009-no.14, srebrenica 2009-no.15, srebrenica 2009-no.16,  stake 2009-no.01,  stripes 2009-no.02, stripes 2009-no.03, stripes 2009-no.04, sun 2009-no.03, sun 2009-no.04, text 2009-no.01, tilting 2009-no.02, wallpaper 2009-no.01, wallpaper 2009-no.02,  warszawa 2009-no.04, warszawa 2009-no.05, warszawa 2009-no.06, yellow 2009-no.01, yellow 2009-no.02, yellow 2009 no.03, yellow 2009-no.04, yellow and white 2009-no.02, yellow and white 2009-no.05, zagreb 2009-no.01

Više puta su poznatog američkog slikara Hopera pitali da li njegova dela prikazuju usamljenost i otuđenost koju je stvorila moderna civilizacija. Ima toga, odgovarao je Hoper, ali moje slike su uvek ono što posmatrač vidi u njima.

Na njegovom najpoznatijem delu “Noćne ptice” prikazan je jedan noćni bar sa ulične strane. Kroz stakla bara možemo da vidimo četiri figure: čovek i žena su naslonjeni na šank, jedno pored drugog, i okrenuti su licima prema nama; šanker je sav u belom, glave blago okrenute ka paru, i ostavljen je utisak neke komunikacije između njega i para; četvrta osoba je izdvojeni muškarac za šankom, koji nam je okrenut leđima i koji ne priča ni sa kim. Ne vidi se ulaz u bar, niti ulaz u šank, što daje osećaj klopke celoj kompoziciji.

Nighthawks (1942) - Art Institute of Chicago, Chicago, Illinois

Brojne su priče nastale inspirisane ovom slikom. U nekima se pokušava dokučiti šta se karakterima na slici dogodilo pre i posle ovog trenutka, a nemali broj priča ima vrlo dramatičan kraj. Međutim, dok posmatram ovu sliku, ja stvarno nemam osećaj zatišja pred buru. Ne osećam da će neko krenuti u napad. U “Noćnim pticama”, kao i na ostalim Hoperovim slikama, ja ne predosećam nikakav pokret. Naprotiv. Kao da je na svakoj slici zaustavljno vreme, i jedino je tu Samoća. I Tišina. I one sede na preostalim barskim stolicama ovog vagon restorana. One sede u parteru bioskopa dok se prikazuje Film u Njujorku. Ustanu samo kad naiđe Rano nedeljno jutro, i tada se prošetaju, popiju kafu u Automatu, i onda nestanu.

New York Movie (1939) - Museum of Modern Art, New York

Automat (1927) - Des Moines Art Center, Iowa

I ne verujem u neku drugu priču. U “Noćnim pticama” jedino što će se dogoditi jeste da će doći jutro, njih četvoro će napustiti bar, dan će nekako proći, i onda će doći novo veče. I novi trenutak da budemo sami.

from  http://www.alterart.ba/component/option,com_eventlist/Itemid,468/func,details/did,21/

Događaj

Kada: 26.09.2009 – 06.11.2009
Naziv: Izložba: Alyse Rađenović
Gdje: Internet Club – Travnik
Kategorija: Izložbe

Opis događaja:

O slikama Alyse Rađenović

Najvažniji zadatak svakog djela je ostvarenje vizuelne ravnoteže. Stil koji Alyse koristi slobodno možemo odrediti kao organski i veoma dinamičan, i istovremeno kao stil koji se može pohvaliti savršenom ravnotežom boje, ritma, rečenog i ponuđenog na razmišljanje svakom posmatraču, ma koliko njegovo iskustvo u likovnoj umjetnosti bilo.

Ova mlada slikarica u svojim djelima istražuje repeticije i varijacije odnosa između elemenata.

Težište slika se u određenom smislu može razumjeti kao „neviđen“ predmet na koji se aludira oslikanim dijelovima. Najizražajniji dio rada je onaj o vezama između elemenata i o sadržaju koji daju jedan drugome. Ova djela se bave pitanjima intelektualnog i emotivnog procesa percepcije i odlučivanja o suštinskom u stvarnim i simbolizovanim predmetima, i o tome kako se ove stvari razumiju i odrede u procesu razmišljanja.

- Anya Milosh

Web sajt Alyse Rađenović: http://www.aelisheva.com/

O Alyse

Internet prijateljstvo nekolicine članova Alter Art-a sa Alyse Rađenović započelo je gotovo slučajno. Jedna od obavijesti koje vam preporučuju ljude koje biste možda mogli poznavati ili s njima dijeliti interesovanja, nekom je, sad se više i ne sjećam kome, ponudio opciju „add to friends“.

Malo nakon toga Alyse je besplatno dizajnirala plakat za „Nadu iz ormara“, diplomsku predstavu Baneta Đakovića. I, ne zato što nije tražila novac, već zato što je na osnovu nekoliko poruka „pogodila“ u srž predstave na kojoj smo radili, ponosno smo njen uradak (istina ponešto „oštećen“ očajnom štampom, no, to je već neka druga priča) predstavili publici kao zvaničan plakat predstave.

Danas se ta slika nalazi u izložbenoj postavci ove nesvakidašnje umjetnice, među ostalim slikama koje je, o vlastitom trošku, poslala u Travnik iz Njujorka i time na još jedan način pokazala koliko su fizičke razdaljine među umjetnicima i uopće ljudima koji vole umjetnost, zapravo nebitna stvar.

Dok su slike polako pristizale u travničku poštu, mi smo sve pažljivije razgledali njene foto albume, i, iz dana u dan, osjećali sve veće uzbuđenje zbog mogućeg susreta sa ovom Amerikankom ex-yu porijekla. Jer, osim što je slikar, ona je supruga, majka, dama koja je životni prostor svoje obitelji (barem koliko fotografije pokazuju) pretvorila u malo bajkovito utočište za emotivne, senzibilne ljude. Baš onakvo kakvo je, vjerujemo, i vama koji ste u čitanju ovog teksta stigli do ovih redaka, prijeko potrebno u svijetu u kom živimo, a koji najčešće i, na žalost najpreciznije, opisujemo riječima koje su svojevrsna uvreda za ljudski rod.

Baš zato što ni jednom porukom (ni onom kratkom elektronskom, ni onom koju nam šalje svojom umjetnošću), nikad nije ni podsjetila na surovi, bezosjećajni planet na kom se, eto, rodila i zatekla, Alyse Rađenović zaslužila je mnogo više pažnje no što je jedno brzinsko „pregledanje“ njenih slika. Neka lagana muzika, prepuštanje mašti i tek poneka riječ razmijenjena sa osobom koja se zatekla pored vas (a koju ćete vjerovatno drugačije doživjeti u predloženoj situaciji, ma o kome da se radi), budu sjajan početak šetnje, ili, bolje rečeno, plovidbe kroz magična prostranstva duha Alyse Rađenović.

- Martina K. Đaković

Od vrelog kamena te vajah..

Ugrubo…

Da ostavi konture…

Vrelim voskom napravih obline i glatkoću tvoga lika… 

Svaki nerv tvoga bića, danima je urezivan nežnim perom.

Kišu sam na dlanovima skupljala i svu prašinu sa tebe skinula.

Led sam na šaci držala da sjaj nanesem na tebe.

Svi ti se dive i žele te.

Svi te vole i osuđuju me.

Kako ne volim ono što stvorih.

Kako se bahato ponašam nad svojim delom.

Gde će mi duša i srce koje nemam…

Svog “Bacača diska”,  dajem drugima na divljenje,  a svima ću na pitanja pokazati svoje dlanove.

U njima ipak mnogo piše.

U Novom gradskom centru otvorene nove prostorije namenjene građanima

AUTOR: B.Filipović

Boranin Zoran Đorđević otvorio je, na Malu Gospojinu, u novoj i jedinoj sliakrskoj Galariji u Novom gradskom centru, u novim prostorijama te Mesne zajednice, svoju prvu samostalnu izložbu. Na otvaranju, u prisustvu više od stotinu znatiželjnika i Zoranovih prijatelja, govorila je likovni kritičar, Slađana Đurđekanović-Mirić:
-Đorđević svoj slikarski talenat izrazitije počinje da koristi od 2006. godine od kada kolektivno izlaže i učlanjuje se u Udruženje likovnih umetnika „Vane Živadinović Bor“. Za to vreme ogledao se u raznim formatima,  primenjivao različite tehnike i bio prisutan u više likovnih ateljea i radionica. Izlagao je na Stolu, u Brestovačkoj banji, u selu Luka, Kovinu, Boru i Zemunu, Žagubici. Priroda je danas njegova prva opsesija, slikar nas vodi u jedan lepši svet, u prostore gde je vreme stalo…
Otvaranjem Đorđevićeve izložbe, Bor je, u novim prostorijama Mesne zajednice  Novi centar, dobio još jedan lep, i na dobrom mestu, galerijski prostor. To je i jedina Mesna zajednica koja je do sada upriličila ovakav zanimljiv kulturni događaj koji neće biti i jedini.
-Pokušaćemo da okupimo umetnike iz celog grada, ljude dobre volje, sportiste, pisce, slikare i da im pružimo neophodne uslove. Jer, ovaj deo grada je zaboravljen i prepušten sebi. Gotovo ništa se ne događa, jer su sve instutcije i ustanove u starom Boru, mada i u NGC ima mogućnosti da se organizuje kulturni život-kaže Borko Gajić, predsednik MZ Novi centar.

ПРИЧА О СЛЕПОМ ПЕТЛИЋУ
Разболе се петлић леп:
Постао је скоро слеп!
Да л’ тужније има приче:
Ка Западу кукуриче!
Поклања му песму јаку –
радује се скором мраку.
Слагаше вуци слепога петла: -
Запад је зора! Будућност светла!
Пуно хране, златна кућа…
А вода за супу кључа!
Срећом петлу друг је меда –
неда да га снађе беда.
Меда очењ харашо,
добар као хлеб и со.
Петлу бољег друга нема.
Мелем му за очи спрема:
Од воде из Неве, од московског меда…
Моли стално Бога да петлић прогледа.
И виде петлић замке и рупе,
а већ је био корак до супе!
О слава Богу! О хвала меди!
Пријатељ више од злата вреди.
Држ’ се, петлићу, доброга меде,
а вук нек друге лаже и једе!

Лидија Поповић

Komedija”Edukovana žena”

19. septembra 2009 u 20 h

Pfarrei Abtwil-St.Josefen
Kirchweg 3,
9030 Abtwil

http://map.search.ch/abtwil/kirchweg-3

Komedija u dva čina

Gastarbajter Đuro nakon više godina provedenih u pečalbi dovodi suprugu Anđu u Švajcarsku. Dugotrajna razdvojenost je uslovila drugačiji razvoj dvoje supružnika. Dok se Đuro, ni moralno ni mentalno, nije pomerio od onog trenutka kada je spakovao kofere i otišao na zapad, Anđa se iz seljanke preobrazila u malograđanku, jer se, kako sama kaže, edukovala. Andja po svaku cenu želi da zaradi novac, pa uz pomoć komšinice Dane ulazi u ilegalan posao prodaje pegli, koji se svodi na varanje kupaca…

Lica:
Djuro (muž) Mićo Mihajlović
Anđa (supruga) Gordana Randjelović

Dana (komšinica) Kristina Milovanović

Autor: Miodrag Lukić
Ton i rasveta: Laza Paču
Režija: Gordana Ranđelović

Organizator:        Miloš Todorović

Rezervacije:

Tel:   076 410 75 08 – Miloš

079 723 49 43 – Gordana

E-mail: pozoriste_duga@yahoo.de

www.pozoristeduga.com

Gordana Randjelovic
+41 79 723 49 43

Laza Pacu
+41 79 438 73 72

Sa i ovom razmenom banera “Poeta” i “Glasa Dijaspore” proširuje se repertoar a i komfor dolaženja do kvalitetnih, raznovrsnih i brzi informacija po ličnoj potrebi!

Baneri omogućavaju da se na brz, lak odnosno moderan način dodje do informacija po želji čitaoca bez da se opterećuje sa temama koje ga manji pa u opšte ne interesuju.

Prelistajte bogati repertoar banera u Glasu Dijaspore, bićete pozitivno iznenadjeni sa obimom i kvalitetom koji nude baneri u Glasu Dijaspore!

Svako dobro

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore