Kako otvorim vrata, vođena idejom da možda ipak negde danas krenem, snažan vetar gotovo da me vrati unutra. Hladan kišni dan. Odustajem, kuvam kafu, uvlačim se pod ćebe, gledam kroz prozor. U dvorište, prirodu, ponekog prolaznika… Pomislim, koliko dugo ovo nisam radila. Ugašen mi je tv, ugašen računar,  svi konkurenti sadašnjeg trenutka. Setim se teme o kojoj je jednom prilikom pisao moj kolega Ljubo Trifunović- prizori s prozora. Šta smo s prozora saznavali nekad, kako su tu ulogu preuzeli televizor, kompjuter i ostali „prozori u svet“ i koliko smo uopšte još uvek… svet.

Nekada smo s prozora dobijali značajne informacije, od onih šta se kuva u komšijskom, do onih šta se kuva u čaršijskom loncu.

Funkcija starih i novih prozora u svet donekle je ista. Da vidimo šta se u svetu oko nas dešava. I da više gledamo oko sebe nego u sebe. I da uglavnom samo gledamo, ne samo šta rade drugi, već i šta će sa nama biti. Ili nam u sumanutoj trci za poslom, život sam, bar sve ostalo što on izvan posla jeste, izmiče, dok mi nevešto ubeđujemo i sebe i druge da nam drugačije neće biti bolje. Ali ne trčimo mi za boljim životom, mi, u obe ove varijante, od života bežimo. A to nije ni za gledanje ni za priču.

Zahvaljujući novim „prozorima u svet“, recimo kompjuterima, stvoren je privid da možemo biti svuda, a da nam pri tom ne treba ništa, sem kompjutera. I niko! Jedini dodir koji imamo, ili bar najčešći, je susret jagodice i tastature! I sve tražimo u komprimovanoj, skraćenoj formi, jer nemamo vremena ni za šta. Što bi moglo da znači da vreme trošimo… ni na šta.

Boraviti na pravom prozoru bilo je zdravije i društveno korisnije. Delom upravo zato što to ipak ne možeš da radiš satima! Danas poražavajuće zvuči statistika o tome koliki deo svog života provedemo pred televizorom i računarom. Biramo prozor u život umesto života samog. Nikako ne shvatam kako smo to, kada smo odustali od tog života koji smo toliko planirali, iščekivali… kad smo ga to ispustili, prepustili drugom i virimo u njega kroz kutiju? A hodamo s kutijom na glavi!

Mnogi današnji prozori ne mogu ni da se otvore. Zarobljeni iza njih, i mi smo jednako zatvoreni. Spakovani u svoje „kutije“ gledamo do u nedogled u još manje „kutije“, pomoću njih krstarimo raznim društvenim mrežama, često takođe sakriveni, „nevidljivi“, tu smo, a nismo tu. Biramo samoću, a usamljeni smo. To pokušava da se svede na obezbeđivanje privatnosti, a svodi se na zatvor…ta se granica, rekla bih, briše. Tačnije, brišemo je sami.

Pažljiviji «hroničar» ovog ili bilo kog drugog grada mogao bi već nakon nekoliko dana provedenih na prozoru da shvati- u trci da postanemo deo sveta, odavno smo prestali da budemo svet. U trci za boljim životom, život nam promiče pred nosom. U želji da dosegnemo moderniji, bogatiji svet, sve smo siromašniji duhom.

Treba nam kompromis između starog i novog. Kompjuteraši kažu da je vrlo važno da redovno pravimo „back up“. Kad nas kompjuter izneveri, da nas to ne iznenadi previše neprijatno. Ne treba zaboraviti „back up“ i u prijateljima. Trebaće nam, kad nam se kutije pokvare. Ili kad ne budu više dovoljno dobre, kad nam jednom opet bude zatrebao dodir, da nas neko čuje, da nam je neko zaista „tu“.

Ali i ovu moju priču ću s papira prekucati u računar, poslati „u svet“. Treba naći meru, a trenutno mi je najbliža formula Dostojevskog, zapitati se u svemu- od kakve je to koristi za ljudsku dušu?!

Predomislila sam se. Hladno mi je unutra. Idem napolje, idem kod nekog prijatelja.

[...]

]]> http://eevanna.wordpress.com/2012/02/14/dan-zaljubljenih-ili-dan-sv-trifuna/ Tue, 14 Feb 2012 09:29:32 +0000 eevanna http://eevanna.wordpress.com/2012/02/14/dan-zaljubljenih-ili-dan-sv-trifuna/ http://katarinavelika.wordpress.com/2010/07/17/usamljenost-prostih-brojeva/ Sat, 17 Jul 2010 11:31:11 +0000 katarinavelika http://katarinavelika.wordpress.com/2010/07/17/usamljenost-prostih-brojeva/ “Prosti brojevi su deljivi samo sa jedan i sa samim sobom.Zauzimaju svoje mesto u beskonačnom nizu prirodnih brojeva, stisnuti između prethodnog i sledećeg kao i svi ostali,ali uvek korak ispred njih.To su nepoverljivi i usamljeni brojevi i zato im se Matija divi. Poneki put pomisli kako su greškom dospeli u taj niz, kako su slučajno zarobljeni poput perlica u ogrlici.Ponekad, opet, posumnja da bi i oni
voleli da budu kao i ostali, sasvim obični brojevi,ali im to iz nekog razloga ne uspeva…

Na predavanjima iz jednog predmeta na prvoj godini Matija je naučio da među prostim brojevima postoje neki koji su još više posebni.Matematičari ih nazivaju prosti blizanci, to su parovi prostih brojeva koji stoje sasvim blizu, gotovo jedan uz drugi, zato što između njih postoji jedan paran broj koji ih sprečava da se stvarno dodirnu.Brojevi kao što su 11 i 13,zatim 17 i 19,41 i 43.Ko ima strpljenja da nastavi da broji, otkriće da se ovi parovi kako niz odmiče, sve više proređuju.Naići će na sve izolovanije proste brojeve, izgubljene u tihom neujednačenom prostoru ispunjenom samo ciframa, mučiće ga teskoban predosećaj da su parovi na koje je do sad naišao samo puki slučaj, da im je stvarna sudbina da budu sami.A onda već spreman da odustane, kad izgubi volju da dalje broji, naleteće na još par blizanaca stisnutih jedan uz drugi.Među matematičarima vlada se uverenje da će se, koliko god da se broji uvek naići na još dva takva broja, iako niko ne može da kaže gde, dok ih neko ne otkrije.Matija je mislio da su on i Aliče upravo to, prosti blizanci, sami i izgubljeni, blizu jedno drugom.”

Osobe srednjeg doba koje nemaju partnera su tri puta sklonije demenciji od drugih, dok oni koji žive sami taj rizik udvostručuju. Studija takođe pokazuje da je socijalna aktivnost ključna za očuvanje funkcije mozga u kasnijem dobu. U borbi protiv demencije takođe pomažu i fizička aktivnost, poslovi koji zahtevaju visok stepen obrazovanja i prilagodljivosti, pojedini hobiji (npr. muzika), bogat društveni život i veliki broj poznanika.

Jedan od primera je Velika Britanija, gde trenutno oko 700 000 ljudi ima problem sa demencijom, a procenjuje se da će se u narednih 40 godina taj broj utrostručiti. Čak 7 miliona domaćinstava broji samo jednog člana.

Samoca

white_swan (combattante)

03. decembar 2008.

Da li je moguće da ljudi budu sretni ako su sami i ako imaju samo prijatelje koje vide i to je sve ?

Da li je danas lakse podnijet samocu i zašto ?
Da li se može lako zivjet s tim ?
Da li je isto za žene kao i muskarce ili zavisi od osobe do osobe ?

Npr. malo prije jedna žena kaže mi u skoli da nije udata i da nema djecu i da će da za Bozic bude s bratom.I onda ja sam ono vidila da je ona prilično bila tuzna zbog tog.

Ja sam rekla da su u danasnje vrijeme puno ljudi sami, i ona kaže,pa da tačno je.
AL da danas tolko samoca boli, valjda ne bi tolko ljudi bili sami i slobodni i bez djece.

Ne znam šta da na to sve kažem.Po mom,mislim da ona nije ništa positivno uglavnom. Kod nje sam vidila tugu u ocima kad je rekla to.
Uglavnom za mene iako su moderna vremena, samoca je i dalje teska stvar.Mada se nekad osjecamo sami i kad imamo nekoga.Cudno.

orhefey (svetska dama) 04. decembar 2008.

White_swan,

„Kod nje sam vidila tugu u ocima kad je rekla to.
Uglavnom za mene iako su moderna vremena, samoca je i dalje teska stvar. Mada se nekad osjecamo sami i kad imamo nekoga. Cudno.”

Evo ovdje si sama odgovorila na pitanje i to dvostruko. Da si TI VIDJELA tugu u njenim ocima, sto je ustvari tvoja percepcija, jer ti se osjecas tuznom kad si sama, i tako si donijela odluku i zakljucak da je ta osoba tuzna. I Drugo si rekla da kad jesi sa nekim osjecas se nekad sam i da je to cudno.Da sve je ovo tvoja percepcija.Mi reagujemo na simbole koje MI vidimo kod drugih. I to CUDNO znači da je zbunjujuce za nas.

Samoca/usamljenost potice iz djetinjstva. Kad smo kao dijete bili usamljeni/ostavljeni (ne vidjeni/zapusteni sto je vid zlostavljanja djeteta,) i tada nismo znali niti mogli da se nosimo sa tim. Djecija svijest nema još fizicki neuroloski niti emotivni sistem niti iskustvo da bi korektno reagovali. Djecja svijest ima potrebe koje treba ispuniti, a jedna od njih je brizna ljubav i razumjevanje djecijih porteba i njihovo ispunjenje)

Jer nama je potrebno mnogo vise od hrane, garderobe i krova nad glavom.

Mi imamo potrebu na brizljivu tjelesnu i emocionalnu sigurnost i paznju. Respekt za nas identitet, podrsku ,stimulans i toplinu u kojoj se možemo razvijati u emocionalno zdrave i funkcionalne odrasle osobe.

Svi će reci ma šta pricaj ja sam imala/o divno djetinjstvo, moji rositelji me vole. Ali u sustini to nije istina. Ali ovo ostaje kao trauma za čitav zivot i onda se mi u Odrasloj svijesti još i dalje ponasamo iz Djecije svjesti.

Djeca dobiju probleme i sa vise situacija,emocija da se nose ali zato nemaju dovoljno iskustva tako da je ustvari situacija nemoguća.I to nas prati kroz zivot i mi vidimo sve simbolično.

Osjecaj usamljenosti niko ne može da nam kompenzira nikada.

Jer on potice iz ranog djetinjstva.To je potreba koja nije ispunjena tada, a koju mi trazimo sada. Kao i ostale bazalne potrebe koje nismo Tada dobili.

Kao sto je ljubav ( koju kompenziramo sa još jednim brakom,sa još jednim autom, kao sto je zelja da nas neko vidi i onda postajemo najbolji djak ili najbolji drug ili najnja sve, sve u svrhu naše iluzije da bi nas neko vidio misleci da ćemo dobiti ono šta nam je potrebno a to je sve iluzija.

Šta nam je potrebno je bilo u djetinjstvu i nećemo niti možemo dobiti sada.

Treba raditi na sebi, totalna analiza na mikronivou.Treba pomoću terapije iznijeti na vidjelo, izmamiti potisnuti strah i traume i iskreno ih osjetiti. Tek onda možemo da nađemostvarne osjecaje i potrebe kroz iskusnju pravoga bola. Progres kroz direktno emocionalno iskusenje koje omogućava pristup izvoru psiholoskog bola u nizem dijelu mozga i nervnog sistema.

Danasnje terapije su samo nazovimo terapije pricanja, i one pomazu prividno.Jer se bave vism dijelom mozga i razuma,koji onda utice na nasa osjecanja bez da ih stvarno osjetimo.A onda opet se nađemou mrezi naših „POTREBA” iz djetinjstva i na početku patnje.

Sve naše potrebe koje nisu ispunjene su razlog naše patnje.

Jer mi uzaludno to i dalje trazimo sada.Kroz još jednu „bolju vezu”, još jedan „panicni napad”, još jedan „bolji posao”, još jednu „svadju”, još jednu „depresiju”, još jedan „iracionalni strah”, još jedno „neizreceno NE ”, kroz još jedno „imitiranje drugih”, još jedno „sve je ok zivot ide dalje”, još jednu „salu na racun sebe”,još jednom samo jedan fiks ma koje vrste.

Eto toliko

Huhh nadam se da sam ti bar malo pomogla.

pozdrav
Me

vrai

04. decembar 2008.

Orhefej, interesantno pišes. Zvuci mi kao da je to iz licnog iskustva, pa me interesuje da li si uspjela, ili znaš nekoga ko je uspjeo da se izvuce iz toga?
Meni se čini da osobe tih problema jako teško sebi priznaju da je to uopste problem. Obično im je čitav svjet kriv, a najviše oni koji ih vole.

Vrai,

da pišem iz licnog iskustva.I poznajem osobe koje su se „izvukle” i još izvlace iz toga kao sto ti kažeš.Jer ovo je way of life proces.

Da ovdje si dobro rekla, ali je njima nemoguće da „vide” to, zbog „odbrambenog sistema (koji se dijeli na poricanje potreba, lažna nada,lažna moc,primerni odbrambeni sistem i strah), mogu o ovome da napsiem neki drugi put ako želiš. I zato je ponasanje uvijek isto,ma koliko oni zeljeli da ga promjene.

Ponekad se promjena, koja je inače uvijek (osim kad se radi ova vrsta terapije koju sam napisala gore) povrsna na svakom nivou (u mozgu, emotivni sistem)desava. Ali ona je nazalost kratkog daha jer nije stvarna.

Jer potreba koja nije ispunjena kao osjecaj koji je potisnut ipak upravlja našim zivotom i jača je od bilo koje promjene na povrsinskom nivou.Jer se nalazi pohranjeno u našim celijama i nizem dijelu mozga do kojeg danasnje poznate terapije ne dolaze.

Danas se mnogo govori o Licnom razvoju kao promjeni misli promjeni ćeš zivot (ako želimo možemo da dobijemo, moc misli, samoanaliziranje samo kako da dobijem obrnuto od onoga stoje sada)ovo sve je laza i zavodjenje. Cesto se misli na ono negativno u nasem zivotu da se promjeni na pozitivno.Ali ja kažem da mi terbamo da OSJECAMO tek onda prava i istinska promjena dolazi sama. Koja sama po sebi donosi prostor i osvjetljenje koje smo mi.

”Meni se čini da osobe tih problema jako teško sebi priznaju da je to uopste problem. Obično im je čitav svjet kriv, a najviše oni koji ih vole.„

Vidi ti si postavila ovo kao da se radi o drugim osobama. Ali ustvari se radi i o tebi. Jer svi na svijetu imaju ovo, ali nisu svjesni.Svi SPAVAJU reagujuci samo na situacjiu kroz simbolicnost. Samo onda kada se ovaj ”odbrambeni zid„ ciglu po ciglu razrusi možemo da vidimo jer smo PROBUDJENI.

Znam da ćeš sada misliti pa ja nisam kao ove osobe ili meni nije ništa.To je već taj odbrambeni zid (koji je nama pomogao da prezivimo naše traume kao dojence,djeca, adolescenti) koji ne želi da osjecas i samim tim sebe vidis kako jesi. I zato je vrlo teško rijesiti ga se jer mi vjerujemo na podsvjesnom nivou da nam zid pomaze da prezivimo.sto znači da ne živimo.

Ima toga još da se piše. Ali evo za sada toliko.

Nadam se da sam ti bar malo pomogla

Pozdrav
Me

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)