Cao drugari ovaj dan zapocinjemo jednom trkackom igrom iz nase kategorije trkanje dolazi veliki broj igrica koje mozete igrati potpuno besplatno, postoji vise tipova trkanja mozete bezati od policije voziti razna vozila, sve to mozete uraditi odabirom neke od brojnih igrica iza kategorije trkanje, ja sam se odlucio da probam igricu Grand prix 2 u ovoj igrici vozicete forumulu i cilj vam je da izvezete sva tri kruga bez problema imate ograniceno koliko mozete izudarati vasu formulu, upravljate strelicama tastature.Na gornjem delu ekrana mozete pregledati statistike kao proteklo vreme i brzinu kretanja.

Evo jedne jako brze igrice rec je o igrici koja nam dolazi iz kategorije trkanje ova kategorija poseduje veliki broj malih online igrica koje mozete igrati potpuno besplatno, mozte pronaci vise razlicitih tipova trkanja jedna od njih je i igrica koju cu opisati a to je igrica The Heist u ovoj igrici cilj vam je da pobegnete od policije i pritom unistite sto je vise moguce njihovih vozila a morate obratiti paznju na civili i ne unistavati njihova vozila.Sa svakom obavljenom misijom zaradjujete pare koje mozete iskoristi za zaposlavanje ljudi i kupovinu novih delova za vas kombi. Kada pokrenete igricu ona ce se malo sporije ucitavati ali nakon malo vremena pojavice se slika i tu kliknite na play da bi vam se pojavio glavni meni koji ima samo tri mogocnosti igranje misija, zaposljavanje ljudi i kupovina novih delova za vas auto. Takodje u glavnom meniju mozete pregledati vase licne statistike.

Prvi auto koji sam kupila od svoje plate je bio ovakav žuti lepotan sa sivim krovom, koji se mogao spuštati, otvaranjem, kao nekada sardina. Otkačiš, i uvrćeš, do kraja. I onda, kosa na vetru, sunce u potiljak. Milina jedna. Krenuću, malo od početka!

Zaposlila sam se u decembru 1972. godine, sa 19,5 godina. Firma je bila Autovojvodina. U njoj su se nalazili saloni za prodaju automobila, raznih vrsta, kao i servis za popravku istih a i teretnih vozila. Radila sam nekih godinu dana, kada je moj ćalac predložio da polažem vozački ispit. Meni to nije padalo na pamet zato što mi je uvek bilo muka, pri svakoj vožnji. Put do mora i nazad je bio propraćen teškim mučninama i povraćanjem, pa iz tog razloga nisam imala želju da vozim. Bila sam, naravno, u zabludi, jer se ne može porediti vožnja, sa mestom suvozača ili putnika koji sedi pozadi. No, jedva me je ubedio. Krenusmo sestra i ja i još dve komšinice. One sve popadaše na testovima a ja prošla glat. Pravila se važna, naravno.

Odmah po položenom vozačkom ispitu, uplatih ja Spačeka. On mi je nekako jedino išao uz mene. Rekli su mi da je to pravi ženski auto. Samo sipaš benzin i voziš!

Posle mesec dana, stigao mi moj žuća. Bila sam srećna kao majmunče! Ali, kada sam videla menjač, prilično sam se ubedačila. Nisam znala kako ću uspeti da savladam onu “kuku” koja mi je pretila, izlazeći ispod “kontrolne table”. Crna drška, kruškastog oblika i na njoj obeležano, kako treba ubaciti u prvu, drugu, treću, četvrtu i rikverc. Vežbala ja, vežbala i uvežbala. O, kako je to bio divan osećaj. On plovi po putu, a meni se brk smeška. Tata, naravno, nije želeo da sedi samnom u kolima, tako da sam sama morala da se borim, em sa novim menjačem, em sa svim saobraćajnim znacima, pandurima, semaforima i raskrsnicama.

Bio je ćale u pravu. Jedino tako sam mogla da savladam sve, inače bih se oslonila na njega i verovatno ne bih odradila sve kako treba, kasnije.

Kako je bio juni mesec kada mi je stigao Spale, ubrzo sam osetila i čari vožnje sa spuštenim krovom. Pokazalo se i vrlo korisno to, što sam se ja uglavnom zaključavala iznutra i desilo se jedanput, kada sam trebala da otvorim kapiju i udjem u dvorište mojih roditelja, da su se vrata zaključala pa nisam mogla da udjem u sopstveni auto. Onda sam donela stolicu, otkopčala krov, prebacila se preko vrata, dohvatila onu kukicu za otključavanje i uterala kola u dvorište.

Posle nedelju dana vožnje mojim novim kolima, uspela sam i da ih “ponovim”. Kažu ljudi da to tako treba. Dobro. Želela sam da se uparkiram ispred svog stana tako da napravim ulevo veliki luk (kao polukružno okretanje na raskrsnici) i parkiram se izmedju dva drveta. Ha, ha! Samo sam želela, ali ne i uspela. Potrefila sam kuću levim blatobranom. Presekla sam se i uletela u kuću i saopštila tati šta sam uradila. On se samo nasmejao i pitao me: Kako si to uspela? Izašao da vidi štetu i rekao mi, ne brini, to će oni tvoji samo odšrafiti i montirati drugi i gotovo. Aha, trebalo se pojaviti sa tako smrskanim blatobranom na poslu. Možete misliti one majstore u servisu, jedva bi dočekali da me zezaju. No, parkirala sam se tako da se ne vidi leva strana, ispred firma, pozvala šefa servisa za Citroenova vozila i zamolila ga da on odveze kola u servis i to mi odradi. Naravno, pukla je priča u celoj firmi, pa su me malko i peckali.

Vozala sam se ja tako tri i po godine u. I stvarno je bio auto za žene. Sve sam znala oko njega, što god je trebalo. Kontrolisala ulje, akumulator, gume i sipala gorivo. Medjutim, ono što je bilo loše kod njega, to je svakako limčić od kojeg je bio napravljen. Smešno, tanko, tako da ga je korozija napala, na donjem delu vrata. I, rešila sam da ga prodam jednom tipu koji nije bio iz Novog Sada, samo da ga ne bih gledala i patila za njim.
I tako se rastasmo moj Spale i ja. Moralo je tako. Lepo nam je bilo zajedno. Nismo se svadjali, nikada! Nikada me nije ostavio na cedilu. Bio mi je pravi prijatelj.

Sve ovo vam ne bih ispričala da danas nisam videla jednog u mojoj ulici, svog išaranog. I uhvatih sebe kako se smešim!

Ustao jutros rano. Sabahilde popih na miru  ka(h)vicu, malo išao na internet, provjerio poštu. 

Kroz prozor posmatram moj grad kako se letargično  budi. Gradska zaobilaznica  upravo ispod mojih prozora. Prvi gradski busevi, pretovareni kamioni uz silnu buku snažnih mašina, žure put Majevice, preko Banj Brda, prema Priboju, Bijeljini i Beogradu. Kao i do sad, niko od kamiondžija ne poštuje zabranu noćne vožnje do 06 h ujutro. Biznis tjera ljude na svakodnevno kršenje saobraćajnih propisa! Hmm…

Pomjerih kazaljke na satu sa smješkom. Svejedno mi, svakako danas ne idem na posao!

Natjerah sebe da ne čamim kraj kompa pa napravih malu kružnu vožnju gradom.

Razlog? Zar mi treba razlog? Cigarete, kupovina omiljenog časopisa, vožnja usnulim ulicama. Divota jedna!

Vrijeme negdje oko 08 h po novom vremenu (09 h po starom!)

Ta smešni film me je po dolgem času nasmejal skoraj do smrti, ha ha ha. Najboljši so absint, hašiš, LSD in ekstazi. Ma ves video je zakon!

… Po postanku na Ravbarkomandi Na Črnem Kalu pijem kavo.

Voda za voznika, super 100 za bolid

Krenula sam u rano jutro i za manje od sat vožnje stigla na odredište. Naravno, prije ostalih ribolovaca i kupača… 

…

…

…

….

Više slika možete pogledati desno na popisu stranica u “Reportaži sa Krivaje” ili direktno na linku: http://edinameskovic.wordpress.com/reportaza-sa-krivaje/

BISTRO*

Koliko puta ste čuli ovu rečenicu?
Koliko puta ste o njoj i razmislili?

Živimo u vremenu u kom je voziti u skladu sa propisima, ravno statusu “vozača – početnika” i podleže ismevanju i ruganju.
Zeleno svetlo na semaforu ne znači i da možeš bezbedno da pređeš ulicu, već da obavezno moraš još pedeset puta da pogledaš levo i desno, za slučaj da neka budala izleti. A onda shvatiš da je takva većina, nažalost.

“Ma ti, šta ti znaš, ti voziš školski!”
Šta znači “voziti školski” ?
Voziti po pravilima? Oprezno? Pustiti pešake da prođu na pešačkom prelazu bez semafora? Poštovati ograničenja brzine?
Zar je to loše?! Očigledno, jeste.

Volim brzinu. Ma, ne volim – obožavam je. Obožavam da vozim.
Ali, zamisli, poštujem ograničenja brzine, vozim i 40km/h  kroz grad, ako uslovi vožnje ne dozvoljavaju drugačije.
Pustim i da mi zbog toga sviraju nestrpljivi taksisti ili neki drugi vozači,  jer to ne radim zato što volim zvuk njihovih sirena, nego zato što neću i ne smem da dozvolim da posle čujem sirene kola hitne pomoći… ili da ih čak ni ne čujem, nikada više…
Ne pijem, ni kap alkohola ne uzmem ako samo postoji mogućnost da ću sesti za volan.
Vezujem pojas. Ko sedne sa mnom u auto, na mesto suvozača, obavezan je da veže pojas. Ne zbog policije (nisu zato ni osmišljeni), već zbog bezbednosti.
Iako sam vozač nepunih pet godina (što nije neko veliko iskustvo, ali sam u autu gotovo svaki dan), odavno imam nalepljenu etiketu “školskog vozača”, u negativnom kontekstu naravno, jer smo već apsolvirali da to nije u modi.
Posebno ta etiketa dolazi do izražaja zbog toga što sam žensko.
Ali, ne smeta mi. Ne obazirem se.

Pravila saobraćaja nisu napisana da bi se učila za testove i vozački ispit, nego da bismo, na najbezbedniji mogući način, učestvovali u saobraćaju.

Nisi faca ako voziš kao stoka, već ako čuvaš sebe i ostale, od toga da život izgube u sekundi.
Misli na svoje prijatelje i porodicu, misli i na to da i oni koji to nisu, imaju svoje prijatelje i svoju porodicu i da bi svoj život dali za njih, a ne za tvoju nepažnju.

Ovo nije pametovanje, ovo je moja molba. Budite oprezni, čuvajte sebe i druge!

Iako je nedelja bila izuzetno vetrovit dan, to nas nije sprečilo da se posle ručka uputimo ka Waterlilly i njenom momku Oliveru. Pisala sam već o njihovoj vikendici na rubu šume. U odlasku vetar nam je duvao u leđa pa je vožnja bila super. Razdaljina je negde oko 8 km, kako kaže Google Earth. Odabrali smo onaj put gde ima više asfaltiranih ulica kako nam se lanci ne bi napunili peskom. Ali džaba ovog puta, vetar ga je svakako dizao.
Stigli smo malko pre njih i samo što smo se pozdravili Oliver je konstatovao da je zaboravio ključeve. Opet u kola i do stana po ključeve, a mi smo odlučili da se provozamo dalje u šumu, do jednog proplanka kako ga ja zovem. To je naime mesto gde su drva posečena, raste niska trava s poljskim cvećem, a ispod borova ima drveni sto i klupa. Idealno za nedeljni izlet sa porodicom.

Uputili smo se nazad ka vikendici. Kola su parkirana i otključano je. Sjajno. Njih dvoje vredno rade. Okrečili su unutrašnjost, osvežili lamperiju. Baš onda su našli i odvod za septičku jamu. Uveli telefon, imaće i adsl. Ja kažem, ma šta im je još onda porebno?! Mogu odma’ da se presele! Međutim ima tu još podosta sitnica koje se moraju rešiti kako bi sve funkcionisalo kako treba. Nažalost zaboravili smo fotografisati, pa stoga evo samo jedne fotografije i to od jesenas.

Popili smo kafu, popričali, pojeli ukusne kolače i Milka čokolade, sunčali se. Popodne bi bilo daleko lepše da nije bilo muva koje su toliko bile dosadne (komšija je doneo đubrivo pa sa njim došle i one). Vreme za povratak. Nisam obavila psihičku pripremu na duvanje vetra u lice iako sam trebala. Već u prvim metrima vožnje usta i oči su mi bile pune peska. Konačno asfalt. Ali vetar je užasno duvao. Nije bilo druge osim da prebacim u četvrtu i lagano do kuće. Bogami, trebalo nam je nekih 45-50 minuta. Sve je bilo divno i krasno ali sam najviše uživala kad sam ušla u kadu i saprala pesak koji mi se svugde uvukao

Ne znam kakvo je vreme kod vas, ali ovde kod mene juče je bilo očajno. Posle onako divnog vikenda, kad sam mislila da je kraj smor vremenu, juče me je probudio fijuk vetra. A kada sam podigla venecijanere kiša je udarala na moje sveže oprane prozore. Uf što mrzim kada se to dogodi! A na moje razočaranje bude gotovo uvek. Danas je već drugačija situacija. Sunce sija a vetar se znatno stišao. Stiže proleće!

U nedelju, pošto je vreme bilo prolećno divno, otvorila sam sezonu vožnje bicikle. Iako nije dobile sve obećane nove delove preko zime, morala sam je izvući iz garaže i provozati do Palića. Čini mi se da sam zadnji put vozila veliki krug negde u oktobru prošle godine, tako da je prošlo podosta vremena. Malko sam skinula prašinu sa nje, muž mi je napumpao gume, podesio kočnice i bili smo spremni za polazak.

Krenuli smo od kuće, spustili se do Prozivke, pa onda preko grada do Palićkog puta. Ovo nam je inače klasičan put. Nedostatak mu je taj što otprilike do pola puta ima dosta semafora i bankina koje nas usporavaju. Od Rodića pa sve do skretanja za ZOO vrt je sjajan. Mislila sam da ću biti totalno crknuta dok ne stignemo, ali nije bilo tako. Čak sam se i iznenadila koliko mi je kondicije ostalo, jer ipak prva je vožnja ova sezone i to sa vetrom u lice.

Predah smo napravili kod mog brata Gorana i Stele. Popili kafu i odlučili da ćemo se vraćati zaobilaznim putem sa Palića. Baš u cilju toga da izbegnemo bankine i semafore. Meni je naravno na početku samog povrtaka uletela mušica u oko, kojih je već na moju nesreću bilo zilion u vazduhu. Ostatak puta je prošao glatko. Ponovo smo kratak predah napravili kod Dalibora i nastavili do kuće. Do Dalibora je pređena kilometraža bila nešto preko 23 km a prosečna brzina 21km/h. Mislim da je to fantaštičan rezultat za otvaranje sezone. Čekam da sunce otera ove kišne oblake i vetar i da mi ovakva vožnja postane svakodnevnica.

Najrealnija simulacija voznje koju sam video. Paket za download je samo nekih 130MB i kada se raspakuje (nema instalacije) zauzima samo oko 400 MB na hard disku. Moze se skinuti sa zvanicnog sajta.

Besplatna, tj. demo varijanta nudi jednu stazu koja se moze voziti u rezimu klasicne trke ili u reli modu. Izbor kola za voznju je takodje ogranicen u demo varijanti na XFG (prednja vuca), XRG (zadnja vuca) i formulu BMW. Ostale staze (6) i ostali automobili (20ak) se otkljucavaju sa kupovinom S1 i/ili S2 licence.

Isprva sam mislio da ce mi igrica dosaditi posle par odvezenih krugova, ali i posle 8 meseci skoro svakodnevne voznje po istoj stazi, sa istim kolima i dalje jedva cekam da se uhvatim u kostac sa drugim vozacima sirom sveta.

Da bi se igralo online potrebna je beslpatna registracija, ali onda na www.lfsworld.net se mogu videti kompletni rezultati svih trka za svakog vozaca koji je registrovan.

I jedan savet vozacima pocetnicima: Ukoliko nemate novca za dobar volan zaboravite na koriscenje tastature za voznju. Poslusajte me i koristite mis. U pocetku ce biti cudno, ali vrlo brzo covek navikne na ovaj kontroler. Ne govorim ovo da bi ste bili neki fensy vozaci koji ne koriste standardne uredjaje za igranje, vec cete sa misem imati znatno bolja vremena nego sa tastaturom.

Dobru trku zelim i vidimo se na stazi.

Včeraj sta Kopriva in njen dragi padla ven. Pa ne samo enkrat. A zakaj?

Zato.

Novi prometni zakon, ki je občutno povečal zneske denarnih kazni, ki naj bi po žepu udarile tiste, ki se ne znajo vozit po cesti, je očitno kar nekaj šoferjev udaril tudi v glavo. Masovno se namreč dokazuje tisto, kar jaz trdim že par let, vse odkar sem tudi sama pripadnica klana šoferjev, namreč-da se Slovenski narod masovno frdebuje po cestah zato, ker ne poznajo CPP. Kaj se dogaja?

Odkar je novi zakon stopil v veljavo, se Slovenci vozijo kot po jajcih…človek bi še zastopil, da bi se vsi lepo vozili po predpisanih omejitvah..ampak ne..nov trenda je, da se tam, kjer je omejitev 70, ateki in mamce pa še kdo vozijo 60 al pa še manj…in tako dalje… vsaj 10-20…30 km/h fore… in zakaj? Čist tko, za rezervo, če slučajno kak radar goljufa? Neeeeee…zato, ker ljudje nimajo pojma, koliko sploh je omejitev! Da bi kdo dvignil uč s števca na prometni znak ob cesti…o, bohpomagi..kaj pa če ni prometnega znaka?

Na eni od naših tv postaj so naredili lep prispevek, ki to dokazuje. Šli so na ceste in spraševali ljudi, kolk je omejitev izven naselja, do kam velja omejitev napisana na prometnem znaku..itd…in, oh, presenečenje, presenečenje, folk je povečini kr neki ugibal. In veliko falil. Da je inštruktor vožnje lepo povedal, kakšne probleme ima folk, ki mora ponovno delat izpit…in da večina ljudi čez par let ne bi naredila še enkrat izpitne vožnje… Jst bi naredila točno to..obvezno brezplačno testiranje poznavanje cpp vsakih recimo 5-10 let. In če rukneš…vozi nazaj v avtošolo. Na lastne stroške. In bi se število raznih izgubljanj in rikvercanj po avtocestah in butastih nesreč, ko človek prevozi rdečo luč in zraven ignorira še desno pravilo potem pa nekam pisano gleda, ko se krešne, drastično zmanjšalo. In ja, folk bi se znal vozit po rondojih…yeeeeea. In peljal po omejitvah.

In seveda, slabo poznavanje CPP posledično pomeni tudi to, da ata/mama, ki se cijazi 40, kjer je omejitev 60, in dela za sabo kolono, ne ve, da je tudi to prekršek.

Namreč, oseba, ki s svojo vožnjo ovira promet in dela zastoje, se je dolžna umaknit na odstavni pas/zapeljati na rob vozišča in spustiti vozila naprej. Drugače vas lahko vrli možje v modrem oglobijo za cca 300 eur. Ou, ko bi rada to videla.

Zgodila se je moj čisto prva, taprava, samostojna motoristična tura proti morju. Kadar se peljemo proti morju bi moja guzica komot zdržala tut 1000km če bi blo treba, ker morje je le morje – in tako me ta (skupaj dobrih 500km) vožnja ni popolnoma nič utrudila, res pa je, da sva si “riti in roke” dodobra utrdila v prejšnjih dveh vikendih, ko sva na vsak vikend nabrala po 500 km. Občutek ko s svojim motorjem počasi pelješ tik ob obali je neopisljiv. To je nekaj za kar moje srce bije. No, zdej sem pa že kr prevč not padla.

No slik se mi ni dal rihtat, okvirjat (ce ima kdo fajni program za štancanje okvirjev, da ni treba vsake posebej, mi nej javi prosim),… ker jih je preveč zato bom kr mini galerijo objavla, najbolj zagreti bose pač morali klikat na vsako posebej. (ampak se splača )

Štart v Šempetru je bil ob 9h in tako je točno ob zmenjeni Gregov plavi BMW K100RS, tastov rdeči BMW K100LT, prijateljev rdeči Kawasaki VN1500 in moja črna lepotica nad lepoticami do konca spedenana Yamaha Virago 250 zarohnel v smeri galebov, borovcev in sonca. (številka na števcu kaže: 40058km)

Razlog za morsko turo je bil moto zbor MK Staaari rokeri v Umagu – kamp Stella maris. Na koncu sva kot ponavadi seveda spet ostala sama,… a je bilo vseeno super. Srečala sva celo par prijateljev… in vikend je minil kot bi mignil. Bil je velik zbor, ki se lahko primerja z večjimi zbori v Sloveniji, če ne največjimi. Večina je bilo seveda nas, potem so bili tukaj še makaronarji in nekaj hrdekov. Svakaaa čast pa gre organizatorjem, ker še nismo bili na zboru, kjer bi se vse začelo po planu ob uri. Od skupne vožnje, do družabnih iger… še na nebu smo zagledali oblak – motorista,… (glej slike). Pa ful se mi je dobr zdel, ker MI vozniki smo dobili zelene zapestnice na vhodu,… sovozniki pa bele,… in sevede se je men to (kot frišni voznici) fuuuuuul fajn zdel. Hehehehe – sem mogla kr poslikat. Aja, by the way nardila pa sma 425 slik.

Najbolj pa si seveda vsak motorist po dolgi prevoženi poti želi en fajni topel čist tuš, ki ti povrne energijo za pot domov, naslednji dan. Ni ga boljšga na zboru kot čisto pravi wc s tušem, da o čistoči sploh ne govorim, ker je bilo res vse tipi topi. Je bil rečmo wc sredi Umaga bolj umazan in manjši, kot tu na zboru. Pa še naj kdo reče da smo motoristi umazanci. Aja, kje sem ostala. No, ko smo prispeli do “kraja zločina”, smo se razpakirali postavili šotor za naju (no, pridn Grega ga je – ker edn je mogu pač slikat, ne   klasika, ja ) in se odpeljali na skupno vožnjo, ki je vodila po poteh ob vodi, z dvema postankoma. Ko smo prišli nazaj, so želodčki zahtevali svoje in čevapčiči so bili super. Hecno se je navaditi na kune, a je šlo. Nato sva ostala sama, saj sta se tast in kolega vrnila isti dan proti domu. No, midva sva potem poslikala družabne igre: se nasmejala ob metanju mašine v daljino, vlečenje (edn celo s cokli) vrvi, ki ji bila privezana na tovornjak in pa počasna vožnja – kdo prevozi določeno razdaljo zadnji, ne da bi dal noge na tla. Tu bi moral posebej ocenjevati še umetnostni stil, ker so bili super. Po uradnem delu zbora se je vse malo umirilo in tudi midva sva šla malo počivati ob vodo. Ležalniki na plaži so čakali,… meduz na kupu še v življenju nisem vidla tulk,… a to najbolj zagretih kandidatov ni zmotilo in so pogumno zaplavali. Seveda je bilo potrebno še v center Umaga pogledat, kjer se je na trgu odvijal skorajda mini moto zbor, saj je lepo število motoristov zavilo v center. Po pizzi pa sva se odpravila nazaj v kamp,… topel tuš in to je to. Ker sva predvidevala da bo noč spet glasna (kot se za moto zbore spodobi) – in ja, nisva se zmotila, sva okoli 23h raje kar zaspala,… dokler se je zaspati še dalo… in zamudila koncertni del zbora. Ampak ni panike, slike so na netu, slišalo se je vse (še predobro – alavera za štoflce v ušesih) pa zjutraj sva bila vsaj spočita, ker je bilo zanimivo gledati vse ostale, nenaspane, zakomirane, utrujene, ravnokar zaspale motorske kolege.

Zjutraj naju je prijetno zbudilo toplo sonce in ob 7h sva že pakirala, saj je treba dan izkoristit tako kot se reče. Malo pred 8h me je na vsezgodaj v dobro voljo spravil naš carinik, no Grega pravi da je bil policaj,… ko me je smeje vprašal da če sem včeraj prečkala mejo na drugem prehodu,… in mi je povedal da takih rogecov (na čeladi) pa ne morš spregledat in da se me je zapomnil.

Ob 8h sva v Portorožu nakupovala za zajtrk na plaži,… vmes malo pofotkala,… zaključila pa s kavo v Piranu in jo z napolnjenimi baterijami v glavi mahnila proti domu. Pred koncem pa sva se morala ustaviti še v Domžalah, saj je bil ravno na nedeljo zbor MK Vaški bojsi, katere sva ujela ravno iz vrnitve skupne vožnje in sva lahko vse pregledala v “sprevodu”.

Bajki si je doma pošteno zaslužil eno dobro kopel in glanc… potem pa ajat v garažo do naslednjega moto podviga. (številka na števcu je zvečer pokazala: 40550km)

Še več takšnih poletni moto vikendov si želim, saj je le ta minil brez motorskih nesreč – žrtev, zelo prijetno, ob morju, po dolgem času spet v šotoru, pod soncem in predvsem brez službenih, finančnih in podobnih prevelikih bremen. Se že veselim koncerta Siddharte v Ankaranu, kamor jo spet mahnem z mojo mašinco… do takrat pa uživajte vsak dan s polno žlico, kulkr se le da.

ali drugače povedano = 270 čudovitih, prijetnih, udobnih, brez nesreč, brez policajev (bili so, no – a s predhodnim opozorilom drugih motoristov, je šlo mimo njih smešnih 50 km/h prevoženih 270 nedeljskih sončnih kilometrov.

Glede na to da je letos tradicionalni, največji krst motorjev v Mirni peči (vsaj za nas malo bolj stran stanujočih motoristov) zaradi slabega / mrzlega vremena “odpadel”, smo se v nedeljo odpravili v Novo Štifto, saj mora motor na začetku sezone vsekakor biti blagoslovljen,… za srečo na cesti v frišno začeti moto sezoni 08.

MZM so se odlično odrezali pri organizaciji. Bilo je res veliko motor(jev)-istev, saj jih je iz leta v leto več v Sloveniji.

Žal to spremlja tudi zelo naraslo število nesreč in smrti na cestah,… a spet bom izpostavila dejstvo, da nismo vedno motoristi krivi za tak izid. No, kakorkoli že (ker vem da bodo tu spet nekateri nadvse pametni),… gremo na ljubši-prijetnejši del te objave.

To smo mi: J A H A Č I

Res da nisem verna, (sem ateistka, ja), a pri blagoslovu motorjev je pa le treba prislonit svojega jeklenega konjička zraven, ko se dogaja blagoslov. Malo vraževerja, če ne druga. Prišel je tudi Adi Smolar, ki je odpel nekaj svojih taboljših. Vreme je bilo kot naročeno, ravnoprav za nas v usnje zavite bajkerje, ker ni bilo ne prevroče ne premrzlo. Zdajle ko pa tole pišem, pa čutim rahle sledi sončka na obrazu, ki me je med vožnjo ujelo. Bila je kar dolga tura (270km), tako da sem dobro prepucala “avspuh”

Naše 3 zverce:

No, zdaj pa dost nakladnja, gremo na funny moto foto material, ki je rezultat pritiskanja na najinga malega, starega Canona, saj nimava srca novga Canona v motorju prerukat. Za zbore bo dober stari mali.

KAMASUTRA mojster:

“če bi mi žena pustila jahati njeno rit tulk kulkr jaham jst moj motor – bi bil zdaj jaz doma”

(moram napisati da je imel na motorju dve čeladi!!! )

Ko motorist sodeluje pri srečolovu:

Arrrrrrrgghhhhh:

Nabrali nove ideje za prihodnje sončne vikende:

Zvečer prijetno utrujena od motorja, sva se morala še mal kondicijsko utrudit, tako da sva pred spanjem odtekla še najin krog ob Savinji,… zdej pa spat. Lahko noč Slovenija.

Se zbudim ob pol devetih in pogledam ven.

Megla, oblaki….

V mislih se jezim in med šetanjem psa študiram, a se bo danes le zgodila prva vožnja ali ne. In čez dobro uro se pokaže sonce. Hitro v usnje in gremo. Mmmm, kak je pasal. Super je blo… najprej v Celje lušte nardit (čeprav taglavnih, ki bi jim lahk lušte delala ni blo več ), pol še na obisk k sodelavki Gogi in nazaj proti Šempetru, še prej pa k Brigiti pogledat novga Viragija 535, ki ga ja danes pripeljala domov. Mmmmm, še malo pa bo prava sezona štartala.

Za prvič je blo fajn. Ravnoprav, me ni zebl.

Pa ne morm verjet, da ne Petrol ne Omw nimajo svečk za bajke