boho girl

xx, A

Že nekaj časa mi misli begajo sem ter tja. Težave imam s koncentracijo, težave imam zbrati voljo, da karkoli uspešno končam, včasih celo, da se česarkoli sploh lotim. In to mi ni podobno. To mi sploh ni podobno. Vendar se tolažim, da je v trenutnem stanju normalno in da bo sčasoma minilo. Saj mora. Vse nekoč mine. Vsaj tako pravijo.

In vse se nekoč začne. Kdaj se je začelo pri nama? Ne vem. Prvič, ko si rekel, da bi se poročil z mano? Prvič, ko si mi povedal, da bi imel otroke? Prvič, ko si zašepetal, da bi imel otroke z mano? Ko si rekel, da misliš, da bi bila dobra mama?

Ko sem bila mlajša so se mi ‘ženske’ težave zdele tako odveč, da bi si najraje odstranila vse reproduktivne organe. Takrat so mi vse starejše sorodnice govorile, da govorim traparije in da si bom nekega dne še kako želela otrok, pa se mi je, v tipični najstniški trmi, vse skupaj zdelo popolnoma nepredstavljivo, nemogoče in neverjetno. Zarečenega kruha se največ poje.

Danes bi veliko dala za to. Mogoče me bo tudi ta obljuba nekoč držala. Kaže pa slabo. In ker mi situacija že pošteno najeda živce in ker mi, kot že napisano, misli preveč begajo in živčki delajo nadure, sem se odločila, da jih skušam urediti s pisanjem. Priti sama sebi do dna.

Včasih pomaga. Srčno upam, da bo tokrat tudi.

Čuli ste možda nekad za „buve artiste“. Znam pričicu kako ih treniraju. Buve zatvore u malu posudu sa staklenim poklopcem. Buve ko buve, skaču. Tuku glavom u poklopac. Nakon nekog vremena, shvate i kažu: „Dosta mi je više lupanja glavom u poklopac.“ i počnu da skaču niže. Kada počnu da skaču niže, to je znak dreseru da su naučile lekciju. Sklone poklopac sa posude i buve bi mogle da iskoče, ali ipak ne iskaču, jer su naučile skakati niže.

Mnoge od nas su učili da „skačemo“ samo do određene visine. Celog života nam porodica, društvo, država ili naši unutrašnji strahovi govore: „Samo toliko možeš postići. Samo toliko visoko možeš skočiti. To je sve što možeš. Nisi tako značajan. Nisi toliko važan. Nisi vredan. Samo si prosečan pojedinac i ništa posebno ne možeš postići.“ Naučeni tako, kao i one buve, skačemo samo do određene visine, ne usuđujući se da poskočimo malo više. Strah da ćemo lupiti glavom u poklopac bude preveliki.

A vi? Skačete li onoliko visoko koliko vam dopuštaju vaše sposobnosti ili ste se predali zbog vaše okoline i negativnih primedbi? Jedini način da izbegnete kritikovanje je ne govoriti ništa, ne raditi ništa i ne biti ništa. Strašno.

Zamislite da imate čarobni štapić kojim možete da mahnete iznad određene oblasti svog života. Kad mahnete tim štapićem, vaše želje postaju stvarnost. Koje biste to želje ostvarili sebi? Sve što um čovekov može da zamisli i poveruje, može i da postigne. Dve glavne prepreke na putu do ostvarivanja svojih želja, ciljeva i snova su strah i sumnja. Protivotrov su odvažnost i samopouzdanje, a ključevi za odvažnost i samopouzdanje su znanje i stručnost. Zvuči komplikovano, ali nije.

Sve dok čovek uči i ima želju da se usavršava u bilo kojoj oblasti, on može i da uspe. Uvek ima nešto novo da se nauči, da se nadogradi znanje, da se postane stručniji i da se to znanje iskoristi u prave svrhe. Ovakav princip može da se upotrebi u bilo kojoj oblasti života.

Ciljaj na Mesec! Ako i promašiš – bićeš među zvezdama.

On:

Jebem ti, sve oću da joj sklonim onaj mladežić sa desne sise, sve pomislim da je trunčica. A vidi kako su joj bele, mamu joj jebem. I bradavice što ima! Sad bi zagriz’o…

-A? Jeste, znam koji je lik, u kom beše fimu igrao? Ne mogu da se setim…

Jebo te film da te jebo, samo mislim kako bi ti ga zavuko slatko, šta si sad razvezla o filmu, aha, baš te slušam, jezik bi ti bre zavuko u taj razdeljak ispod majice, jebem ti mamu, pidžamu si obukla, jok, mogla si i ronilačko odelo, tako se ide na savetovanje, jebalo te savetovanje…to ti garderoba za hotelsku sobu u tri sata noću, debilko jedna…

–       Ma i ja mislim da je bezveze, negooo, a što mažeš nokte na nogama? Mislim, zima je, ko ti vidi nokte? A, pa ako voliš ti da ih gledaš, dobro…

…kako izaziva, ukršta ove prstiće crvene od laka, k’o da zna šta volim, sunce joj jebem, sisao bi joj svaki do ujutru… vidi je bre, bez šminke, u pidžami, taze istuširana, ništa ovo-ono, ništa pomadice i šminkeraj, ništa foliraža, jaaaoooo, kako bi je bata jeeeboooo!

-Oćeš da podelimo džoint? Kako nikad nisi? Pa nemaš sedamnes, pička mu materina, tri’es gaziš, red je da probaš. Al’ samo malo, važi? Slabu ću da smotam…ma znam da možeš sve što i ja, samo polako, nisi navikla, a i pila si vino, zavrteće ti se…

E, sad stisni bato, daj da vidimo ko šta sme! Ona nikad nije pušila travu?! Ma važi! A pušila si seko druge stvari, a travu nisi?Jaooo, što ću da je razvalim prvo od trave, a posle kad je budem navuk’o! Razvaliću je od kurca. Ima da uronim u nju k’o u Big Blu. Da l’ oće? A koj me kurac pustila da dodjem u dva noću u njenu sobu ako neće? Drugarski?

-Nego, Seko, je l’ tačno da većina žena nikad nije svršila? Nemaš taj problem? Zanimljivo…Uvek, baš uvek, mislim, baš,baš? Aaaa, lepooo…mislim ne ljutiš se što pitam gluposti, malo sam se naduv’o?…što se smeješ bre, pa malo sam se…i ti si…dobro, pošto meni možeš sve da kažeš, a el vrištiš, mislim, si glasna il’ ti to tiho? E, jebi ga, od čega zavisi? Aha.

Jebo te miš, ne smem. Ne smem, ova ima da me satre. A mogu samo da zamislim kako je vrela, vrele su joj i ruke kad je pipnem, pizda joj materina, sanjam je noću, a stalno me bre grli, pipka, kao drugarski, jebo drugarstvo, nema drugarstva kad je karanje u pitanju! Moram! Mo-ram il dumrem! Odma. Joooj, ne proteži se breee! I vidi, nije joj ništa, samo se smeje…nisam ti sestro dao smejavac bre, šta smešno ovde? Vidiš da sam se napalio ko mladi majmun bre, digo mi se još prekjuče, aman!?

-Kako je l’ volim žestoko karanje? Pa volim, al’ ova moja neće, pa smo se dogovorili da bude po njenom…voliš?! Na stolu? Zanimljiv izbor…

Dobro bre retardinjo, da l’ umeš da nešto pametnije kažeš od «zanimljivo» i da bleneš k’o telac?! Usta te jebem smotana da te jebem! Puko sam! Unervozio sam se k’o zadnja pička! Bolje da idem da spavam, navlači me ovde i razvlači mi se po onom krevetu, a ja se skupio k’o pizda zadnja…

-Kako volim da se ljubim?! Nisam o tome razmišljao, jedino pokazna vežba…šta se smeješ, kvarnjačo jedna, znam da me ne bi pustila!

Da l’ da probam pa nek me otera u kurac, mislim, šta je najgore što može da mi se desi…? Šta ću ako pristane, jebote?! Zamisli gurnem ga i svršim za minut!? Kakav minut, završio bi ja a još ga ne bi ni gurnuo, kakva sam volina napaljena!

-Pola pet?! Već? Auuuu! Da idem ja…? Dobro, vidimo se ujutru, probudi me, srce, razvalio sam se, kad beše moramo da ustanemo? U pola osam?!? Jebote! Dobro, neću da brinem, srećno ti buđenje posle svega ovoga…aaa, nije ti neki problem? Ok. Ćao.

Majmune majmunski, u obraz si je poljubio! U obraz?! A usta joj k’o trešnje, somino jedna! Na vratima ti bila prilika, dovatiš je i stisneš uza zid, pa šta bude! E, sad idi u sobu i drkaj, konju jedan!

Ona (pokrivajući se lagano i gaseći svetlo, s pobedničkim osmehom):

-Hehehe….usranko!

Toliko sam nešto opušćena da mogu dubijem i da ne trepnem.

Imala sam neki problem s posteljinom. U stvari, ne trpim pod dupetom i za odozgo  ništa što nije mekano (ne smejte se, provalila sam vas, ne odnosi se na muškarce nego na posteljinu) i zato imam uglavnom one, frotirne. Što se ne peglaju, jer ne  peglam, što se ne štirkaju, jer mrrrzim štirak, samo staviš omekšivač u nji’, legneš lepo i zaspiš. I spavaš ko bebac pod uslovom da ne sanjaš Mariju iz Bonuksa. Medjutim, ta posteljina, milion komata šićerno roze boje, srolnavala mi se noću pod guzicu i primoravala me da zorom ustajem uz psovke i kosim hicem, jer mi pundravci u guzici nisu davali da ostanem mirna, pa čaršaf nadjem negde u predelu vrata, svakojutreno. Ondak popizdim i odem i kupim najveći izum u istoriji čovečanstva posle papirnih maramica i toalet papira, posteljinu s lastišom! O sreće moje nevidjene. Bledozelene. Uz to i kupim nešto što se zove čupko al’ nije čupavo nego samo mekano i mnogo lepo za odozgo. A nije muško. I sad spavam k’o beba.

A kad se probudim ostanem da uživam u krevetu još neki minut, i razmišljam onako sanjiva šta ću dalje. Ako ne radim, k’o danas.

(Kad radim ne razmišljam, tad me onaj gospodin koji je velikodušno pristao da me uzme za ženu (čuj, on će mene da uzima, da l’ stvarno mislite da je on mene uzo dok mu nisam objasnila da tako treba?) e, tad me on probudi lagano ko Šurdu, pa se onda ja manito spremam da ne zakasnim na pos’o, iako stoka radi od devet, stoka trči da ne zakasni redovno.)

E, sad sam se probudila u deset i petnes, shvatila da me sunce ne jebava i da je napolju smuljgavo i bljak, setila se da bi’ morala kasnije da odjezdim do mile mi gospoje mame da se divim kako je očistila plafonjere u obliku malih plastičnih sunčića sa sve zracima, cirka pedeset kvadrata, da su Egipćani izmislili plastiku garant bi take iste stavljali u piramide u čast onog boga Ra, i da se dogovorimo kad će da kreči, odnosno, majstor da kreči, ja da čistim, ona da komanduje, usput da svratim da nešto dubokoumno prozborim o kulturi za jedne novine, časkom (kulturo, eve me, velegrade proguni me! – zar nije dovoljno dubokoumno?) i da gospoji mami podignem penziju, jebla je kartica za bankomat kad nume da je gurne, stoput sam joj pokazala kako se to radi da je jebla…i ooodma mi se brate smuči lepo i subota i sve.

Onda se setim da bi trebalo da napišem par miliona mejlova koje sam vama ‘tela da pišem, ponaosob, al’ sam bila il’ lenja, il’ u gužvi, il’ samo lenja, pa mi onda proradi kenac da bi mogla da vi pišem pisma i okačinjem na blog, al’ bilo bi glupo, jelte, pa se setim da iz mog sela znam samo Bubu i mene da blogujemo i Rizingera, eno ga u blogroll-u, on piše o muzici i to odlično, i da je bre to sramota, a ovi Borani ima i kolko oćeš, a mi geaci ništa, pičkanammaterinadanampičkamaterinanepismena (jel tako Zih da se ovo piše sastavljeno, sve?), pa se onda setim da je bolje što moji ne bloguju, jedva fejs znaju da koriste, pola grada ne bi sa mojom personom govorilo da čita moje blogove, a druga polovina sa Bubom, pa se setim da me neko linkov’o preko fejsbuka pa mu čestitam i zahvaljujem na tem, znam da je to što me voli, al ga ovim putem umoljavam da to ne radi više, jer ja da oću da svi znaju da blogujem ja bi okačila linak sama, sasve ime i prezime tamo i još ponegde, pa onda ne bi više mogla da se kano orlušina obrušavam na svoje bližnje i pcujem kako mi Blog reko, n’o bi morala da glumim finoću i da pazim šta pišem, a ja moj blog volim što mogu da pišem šta oću o kome oću i kad mi se ćefne, a ne da se reklamiram.

Ovde još jedino mogu da se ispovraćam ko čovek, ne terajte me da menjam adresu, umoljavam ve.

I tako ja razmišljam i skapiram da mi čoek otišo na poso i da nema ko da mi turi lonče pa moram sama i mnoooogo se iznerviram što ću da ustanem a kafa nije gotova. I onda rešim da ustanem, i usput razmišljam kako bi se predstavila vama što me, kobojagi, ne znate: Da, jeste, ličim na Meg Rajan, fala, samo na onu Meg što je tek primili na Beti Ford kliniku za odvikavanje od hrane i usput će da joj podvežu želudac, na onu Meg što ne posećuje frizera redovno već uzima stvar u svoje ruke (ko da su makaze neko čudo) , da hvala, da sam lepa znam i sama, zato sam glupa, to je od blanša. Aha, jeste, ovo je moj bade mantil, unapredila sam poizvodnju kad mi umrla tetka u Švajcarske  i ostavila mi tri para pidžama, rasparnih, sandale braon, dve majce i bade mantil, plavi. Evo, da ga sad nemam ne bi imala u šta ruke da obrišem pošto je skot opet bacio peškir za ruke u korpu a drugi nije okačio. Jeste. Fala joj do neba. Fala joj isto ko i za ono što sam se tri meseca jebavala u matičnoj službi (i to preko veze) da dobijem papir da je umrla zato što se po Švajcarske udavala za papire a nikom rekla nije, pa kad stigla smrtovnica s nepoznatim mi prezimenom mene uvatio smej a otac teo da mi rikne na ma’, njegova sestrica od sedamdeset četri godinice nije mu rekla šta je radila, kuku mene doboga. Pa ja najebah dok sve dobih i prevedoh i overih i …. ubila bi je vlastoručno posle onolike jebancije da već nije jadna umrela, majke mi mile.

S ćošakom od kaiša bade mantila tetkinog sam obrisala objektiv na telefonu jer još nemam fotoaparat onaj digitalni da vam slikam moj ćošak. Da znate gde dobijam inspiraciju da kenjam ovoliko. I da se kurčim pošto mnogo volim ovaj montor, pa se svima falim. Tu su još i kafa blogerka, koju ja više volim da zovem Černobilka jer isti efekat ima, od dva deci, sluške Tompsonke, kad slušam svašta da ne šizi komšiluk i muž mi voljeni i da mačak ne natovari zavežljaj na rame i pobegne od ludaka u nepoznatom pravcu, felna za diskeovi, staje cirka sto komata, koka kola da prošuškam, što bi rekla Zih, skener koji čeka eonima da skeniram onaj milion fotografija koji sam planirala, a kukala sam čoeku da mi kupi jer mi je neophodan, il da kupi il ja da crknem, i on jadan kupio. Štampač zapeko pa sam ga miknula da mi ne pravi gužvu. Iznad se vidi ćošak od slike koju mi Buba kupila i koju najbolje obožavam, na njoj je mačka sijamska koja sedi na stolu i ima crvenu leptir mašnu. Jebem li ga što. 

U stvari sam ovim nespretno pokušala da vam kažem fala. Da vas nemam, bila bih jutrom malko usamljena, pošto niko drugi neće da me trpi dok ne popijem prvu kafu. A i do druge me zaobilaze.

*Edit: navatala pristojan aparat i slikala moje ćoše ponovo, da se ne brukam s onom mutnom slikom.

Če v sebi odkrijemo hrepenenja, ki jih prav nobena stvar tega sveta ne more potešiti, bi morali začeti razmišljati, da smo morda ustvarjeni za drug svet.

Imamo mi tu jednu komšinicu Cicu. I njeno božansko levitiranje nad nama, običnim smrdljivim, grešnim smrtnicima, počelo je kad je ona od opasnice i opajdare postala Supruga i Majka.

Kako to gordo zvuči.

Cica je profesionalna Supruga i Majka.

To podrazumeva da se mi, amaterke, dovukljamo s posla i porasipamo po kućama da sredimo brloge, izurlamo na mladunce, pa ih izmazimo, pa izurlamo opet. Onda sve to na’ranimo i pustimo k’o mačiće u dvorišta da se igraju i skinu nam se s grbače makar pola sata, a za to vreme nešto rešimo da uradimo za sebe, i jebem li ga kako, al’ večito nas muževi zateknu il’ da telefoniramo, il’ da pijemo kafu, il’ da blogujemo, il’ da doživljavamo blaže nervne slomove ako ne stignemo da uradimo ništa od toga. I njima il’ smešno il’ ih nervira, al’ im uglavnom nije žao, nema šta tu da se priča. Nas ne vidjaju da radimo, osim vikendom, pošteno onako.

E, a Cica ustaje iz kreveta oko podneva jer noću bdi nad snom svojih najbližih. Decu već iskaširala na sprat kod sopstvene mame, koja joj je u medjutim spremila ručak, prostrla veš, pospremila kuću. Kud sve uradila, može malo decu da prošeta, dabome, dok Cica ne popije kaficu posle naporne noći. Onda lista kataloge il’ gleda serije. Ona ne čita. Mame i Supruge nemaju vremena za te gluposti. Ona samo gleda. I trepće. I očekuje adekvatnu nadoknadu za svoju “muku”. Il’ orden makar.

Oko pola četiri, deca su u školi a Cica vrši pripreme za doček muža. Profesionalno, uvežbanim pokretima vezuje džemper oko krsta, čalmu oko čela, zadene magičnu krpu za pojas od farmeNki i kreće da zaviruje po ćoškovima. Tako je zatekne muž, koji se sažali nad njenom teškom sudbinom, a ona, upućujući mu pogled ranjene srne, priča kako su deca ne-mo-gu-ća! i kako je uuužasno boli glava, i pita ga hoće li i on da ruča, da mu postavi pa da se malo spusti, dušu svoju napaćenu da odmori…i sve tako nešto tužno, i kamen bi zaplakao.

A on naravno da neće da je muči, postavi sam, ruča, pospremi, opere sudove, ode u nabavku i sve pufće usput kako mu žena crče mučeći se…jadna, a nije stoka k’o mi neke da ide da radi i da je baš briga je l’ joj ulica odgaja decu i kad će ručak da stigne, i ne zeva samo po kompjuteru i u knjižurde, nego je prava Supruga i Majka i stvaaaarno je zaslužila bolje da živi.

I reši tako on da se otisne daleko, čak na drugi kontinenAt, da svojoj Cici obezbedi sve što zaslužuje. Jer njen profesionalizam treba adekvatno da se plati. Mi što ošljarimo tako ozbiljan pos’o ima da ga radimo džabe. Njegova Cica neće vala! Pa nek košta šta košta.

Za ovu priču je još jako važno da sam Cicu upoznala igrom slučaja, još u vreme dok nije bila Blažena Deva, nego opajdara koja se zabavljala sa sadašnjim mužem, tadašnjim drugom supruga mi mog blesavog.

Zašto je moj blesav videće se u nastavku. A zašto je njen muž ljubomoran u neverovatnim razmerama to ne može da se utvrdi ni najsavremenijim naučnim metodama, časna reč.

Pa sam ja pomislila da Cica sigurno ima zlatnu ribicu. Života mi. Onoliko ja mog ne bi čuvala ni da kenja zlatne poluge. Al’ dobro, ima nas raznih. Kad sam ukapirala da je ljubomoran i na mog muža, e onda sam vrisnula od smeja. Sigurno joj je zlatna, moj ne pipa ništa što nema dva’esčetvorokaratnu pozlatu makar.

Elem, kao što već svi znamo, Majci i Supruzi  je korišćenje računara gubljenje vremena. Ne zato što ne zna da ga koristi, ma naučila bi samo kad bi ‘tela, nego nema se kad brate. Ona da se zaposli?! Kad još i na nekom drugom mestu da rmbači, malo li joj puca kičma?!

Aha. Majke mi. Ako lažem neka me odma’ pregazi tramvaj.

I čim se gos’n Cicin Muž otisnuo u daljine, Cica se zaposlila. D’ubije dosadu dok muž nije tu, kaže. Al’ nevoljno, čisto da ne poludi sama kod kuće.

Onda počela da uključuje kompjuter. Da se dopisuje s mužOm.

I pošto se svi s nekim dopisujemo, moj muž sa svojim bratom koji je po Amerikama najčešće, ja s najboljim drugom koji iz Vankuvera neće na Skajp pa da ga dereš, osim kad baaaš natisnemo, kaže mora decu da češlja i svi zube da peru ko na slavu da idu, lakše mu preko fb da okači slike, video, četuje, poručuje i ostalo, svima od jedared, i to krmeljiv, ni da se kupa ne mora. Ono jes’ tačno. Tamo mo’š šta ‘oćeš.

I kako ono ide stvaranje sveta: I Cica otvori fb nalog…

Dok je Muž bio ovde, njena čednost je bila branjena svim mogućim sredstvima: ubilačkim pogledima upućenim svemu muškom što gamiže po svetu, i komšijskom keru more, svi bi njegovu zlatnu Cicu da obeščaste, mamicuim…zatim tu je i zabrana ulaska muške čeljadi iznad deset leta u kuću kad on nije tu, nemo’ da bi mu Cicu neko napastvov’o…ja sam tad već počela na muža mojega da se opasno ljutim što se on nije setio da zabrani tako nešto nego kod mene utrčava ko kako ‘oće na kafu, ko da sam ja najgora…a šta ako me neko obeščasti?!

Il’ da makar nekog pogledao popreko, da me pitao što kasnim tri ipo minuta s posla il’ za koga se šminkam…ništa! A onaj Cicin?! Eeee, to je baja bato! Tako se voli žena!

Moj muž nikad ne bi mog’o da bude moj muž ni u najludjim snovima da nije malo blesav. To vam valjda jasno. I ima podjednako uvrnut smisao za humor. Koji je u ovom slučaju podrazumevao da maltretira Muža Cicinog a druga svojega do besvesti. Što i nije bilo tako teško, dosta bilo da namigne Svetoj Supruzi i Majci da ovaj proključa.

A kad je video fb nalog!!! Sreći njegovoj nije bilo kraja. Žao mi bilo što kameru nemam da zabeležim onaj djavolesni osmeh karakterističan za smišljače podlosti.

Cica turila najlepšu sliku na profil. Od pre dva’es godina. Moja budala joj ostavlja blago bezobrazne poruke svakog dana i urliče od smeha zamišljajući kako onaj bespomoćno deset sati dnevno proverava Cicu s kim se druži po internetu i mučenik pišti kao prekookeanski parobrod il’ eventualno skače u vodu da u Tarzan stilu prepliva deset ‘iljada kilometara i spasi čast svoje Džejn. E, baš da vidim kako misli sad da kontroliše situaciju! I za pojas nevinosti može kalauz da se nađe.

I da se razumemo, na brljotine moga muža blesavoga komšinica Cica, nimalo naivno odgovara, al’ na privatno, direk’s u inbox. Mora da sačuva imidž profesionalca.

Nemam pojma što vam pričah o Cici, htela sam u stvari da ispričam nešto o tome kako internet zbližava ljude a ne otuđuje ih, al’ me povukla misao…a kad malo bolje razmislim, ima veze, ima…moj muž i Cica nikad bliži nisu bili, a samo nas jedna ulica deli.

Kod Zmajčeka ugledah sinoć preporuku za Mish radio, pa rekoh da vidim kakav je . . . Oduševila me je muzika, no grand i city i slično . . . domaći rock uglavnom, ako ne zatražite nešto drugo

tada prave izuzetak i puštaju vašu pesmu ))

Kontakt sa njima možete ostvariti na više načina, kako vam je zgodnije:

MSN: walter.030@hotmail.com, borsky07@hotmail.com,

gtalk: walter030@gmail.com

sms: 062/223-215

klik na sliku za streaming

veliko hvala Punky-ju na nesebičnoj pomoći

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

4. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG PADA

U paloj covekovoj prirodi dobro je pomesano sa zlom. Zlo, dovedeno u coveka, toliko se smesalo i slilo sa covekovim prirodnim dobrom da prirodno dobro nikada ne moze da dejstvuje odvojeno od zla, ne moze da dejstvuje a da pri tome ujedno ne deluje i zlo. Covek je zatrovao sebe time sto je probao greh, to jest time sto je iskustveno poznao zlo. Otrov je prodro u sve delove tela, u sve; sile i svojstva duse: bolest greha pogodila je i telo, i srce, i um. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje znanje zdravim, ali time pogubno lazu i obmanjuju sebe. Zdravo znanje je bilo do pada; nakon pada ono je kod svih ljudi, bez izuzetka, postalo lazno, i moramo ga odbaciti, ako nam je stalo do spasenja.[1] Svetlost ociju mojih ni ona nije sa mnom,[2] govori Pismo o znanju pale prirode. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje srce dobrim, ali time pogubno lazu sebe i obmanjuju sebe: ono je bilo dobro do pada; nakon pada covekovo dobro se smesalo sa zlom, oskrnavljeno je, i zato ga moramo odbaciti, ako nam je stalo do spasenja. Bog, srceznalac, nazvao je sve ljude zlim.[3] Zaraza greha je sve rastrojila u coveku; sve dejstvuje nepravilno, sve dejstvuje pod uticajem lazi i samoobmane. Tako dejstvuje njegova volja, tako dejstvuju osecanja njegovog srca, tako dejstvuju sve njegove pomisli. Nistavno je i beskorisno to sto ih palo i zaslepljeno covecanstvo naziva dobrim, izvrsnim, uzvisenim.

Duboko smo mi pali: malo ko uvidja da je palo bice i da mu je potreban Spasitelj; vecina gleda na svoj pad kao na stanje potpunog trijumfa i napreze sve svoje snage da ucvrsti i razvije svoje stanje pada.

Covek vise i nije u stanju da sopstvenim naporima odvoji dovedeno zlo od prirodnog dobra. Zlo je prodrlo u sam pocetak coveka; covek se zacinje u bezakonju, radja se u gresima.[4] Od samog svog rodjenja covek nema nijednog dela, nijedne reci, nijedne pomisli, nijednog osecanja u kojima je dobro, bar za tren, bilo bez vece ili manje primese zla. To posvedocuje i Sveto pismo, i kaze da medju palim ljudima nema nijednog pravednog; svi zastranise i zajedno nevaljali postase: nema ha koji cini dobro, nema bas nijednoga.[5]

Ukazujuci na palu prirodu, sveti apostol Pavle govori: Dobro ne zivi u meni, to jest u tijelu mojemu.[6] Ovde pod tijelom apostol ne podrazumeva covecije telo u doslovnom smislu, nego telesno stanje celokupnog coveka: njegovog uma, srca i tela. I u Starom zavetu nazvan je tijelom celokupni covek: Nece se duh moj, rekao je Bog, dovijeka preti s ljudima, jer su tijelo.[7] U tom telesnom stanju, kao u svom telu, zive greh i vecna smrt. Za telesno stanje apostol ima nazive tijelo smrti,[8] tijelo grjehovno.[9] To stanje se naziva telom, telom smrti i greha, zato sto su u njemu misao i srce, ciji je zadatak da streme ka duhovnom i svetom, upuceni i prikovani samo za materijalno i gresno, i zive u materiji i grehu. Covecije telo samog apostola bilo je hram Svetog Duha, bilo je prozeto Bozijom blagodacu i izlivalo iz sebe dejstva Bozije blagodati.[10] Na njega ne mogu da se odnose izrazi koji se tako verno odnose na telesno stanje u koje se covekova priroda survala prilikom pada: Koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu;[11] da bi se unistilo tijelo grjehovno;[12] ko ce me izbaviti od tijela smrti ove?[13]

Apostol izvanredno opisuje mesanje dobra sa zlom u palom coveku, prepustenom sopstvenim naporima na cinjenju dobra, pri cemu zlo nuzno izbija iz prirode, izopacuje covekovo dobro i obara zamisli uma koji uzaludno pokusava da istinsko sluzenje Bogu uvede u hram duse. Zakon je duhovan, govori apostol, aja sam tjelesan, prodan u ropstvo grijehu. Jer ne znam sta cinim,jer ne cinim ono sto hocu, nego sto mrzim to cinim. Ako li cinim ono sto necu, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne cinim vise ja, nego grijeh koji zivi u meni. Jer znam da dobro ne zivi u meni, tojest, u tijelu mojemu; jer htjeti imam u sebi, ali uciniti dobro ne nalazim. Jer dobro, sto hocu, ne cinim, nego zlo, sto necu, ono cinim. A kad cinim ono sto necu, vec ne cinim to ja, nego grijeh koji zivi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hocu dobro da cinim, zlo mije prisutno. Jer se radujem Bozijem zakonu po unutarnjem covjeku; ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u udima mojim. Ja jadni covjek! Ko ce me izbaviti od tijela smrti ove? Tako, dakle, ja sam umom sluzim Bozijem zakonu, a tijelom zakonu grijeha.[14] Pod recju tijelo ovde opet treba razumeti telesno stanje koje obara sve pokusaje covecijeg uma da ispuni Boziju volju dok se covek nalazi u stanju pada, dok nije obnovljen Duhom; kada se Duh nastani u coveku, On ga oslobadja od robovanja grehu,[15] da bi se unistilo telo grehovno,[16] to jest telesno stanje u coveku. Tako treba razumevati i apostolove reci: Tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Bozijega.[17] Ovde se pod recima tijelo i krv podrazumevaju pomisli i osecanja koji nastaju u nasoj prirodi i drze coveka u telesnom stanju po njegovom umu, srcu i telu.

To stanje je stanje staroga covjeka.[18] Apostol zapoveda hriscaninu da ostavi to stanje i obuce se u novoga covjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine.[19] To je ono isto sto je on rekao u Poslanici Rimljanima: Obucite se u Gospoda Isusa Hrista,[20] i u Prvoj poslanici Korincanima: Nosicemo i sliku nebeskoga[21] (coveka). Izvesno je da je apostol bio obnovljen Duhom i da je bio obucen u Hrista; prosvetljen Duhom i pokretan ljubavlju prema bliznjima, on je u ime palog coveka, koji se naprezao da raskine lance greha, izgovorio ispovedanje stanja u kome covek, zbog zla koje zivi u njemu i vrsi nasilje nad njim, ne moze da ne cini zlo, cak i kada bi zeleo da cini dobro.[22] Takvo vidjenje covecijeg pada je dar Bozije blagodati.[23]

U zajednici palog covecanstva neke ljude nazivaju dobrima. Tako ih nazivaju nepravilno, relativno. U toj zajednici dobrim se naziva onaj covek koji cini najmanje zla, a zlim onaj koji cini najmanje dobra. Uostalom, zli covek moze toliko da napreduje u zlu da se sva njegova delatnost pretvara u neprekidni niz zlodela. Dobar covek, u preciznom smislu, ne postoji. Nema coveka koji bi u svom palom stanju cinio cisto dobro, neopoganjeno zlom: Niko nije blag osim jednoga Boga,[24] govori Rec Bozija. Sve ljude Ona smatra i naziva zlim.[25] Starozavetni pravednici nazivani su pravednicima jedino u odnosu na ostale ljude,[26] a ne u odnosu na Boga. U odnosu na Boga celokupno covecanstvo, bez izuzetka, postalo je nedostojno; sva dela padom pokvarene prirode postala su neblagougodna Bogu zato sto su opoganjena neodvojivom primesom zla.

Sama vera u obecanog Iskupitelja, koja se dokazuje delima vere, i zbog koje je Bog primio starozavetne pravednike, i koja im je uracunata u pravednost,[27] pruzala je nadu u spasenje, nadu u izlazak iz tamnica pakla, u koje su bacene ljudske duse, bez izuzetka, nakon odvajanja od tela, dok ocoveceni Bog nije slomio prijevornice i vrata pakla.

Kao da je bilo malo to sto je greh posredstvom pada postao gotovo prirodan coveku, toliko prirodan da je Pismo greh nazvalo zivotom,[28] da je odricanje od greha postalo odricanje od sebe,[29] pa je pali covek primio u sebe satanu, koji ga je sablaznio, i postao stan satanin. “Ispostavlja se”, govori prepodobni Makarije Veliki, “da i sam neprijatelj na neki nacin prebiva u nama, bori se i zarobljava nas.”[30] Ovo ni u kom slucaju nije proizvoljno misljenje, nije masta, nego opitno znanje, a to znanje dobijaju oni koji, kako govori isti taj ugodnik Boziji, postojano ostaju u molitvi i nepokolebivo se suprotstavljaju svome neprijatelju.[31]

Hriscaninu koji zivi u svetu takvo opitno poznanje covekovog pada nije dostupno zato sto su ga svezale razne brige, a i zato sto ga ne4restana rasejanost odvlaci od vidjenja samog sebe. Nije za njega nase slovo. Neka on dobrim delima u krilu Pravoslavne crkve, narocito milostinjom i celomudrenoscu, stvara svoje spasenje. Mi besedimo sa monasima, koji su se potpuno predali sluzenju Bogu, koji zele da Carstvo Bozije ugledaju u sebi, otkriveno u sili i slavi. Neizmenljivi duhovni zakon podviznistva zahteva da covek najpre raskine materijalne lance, kojima je svezan izvana, i da tek tada pocne da raskida one lance kojim su ga duhovi zlobe svezali u dubini njegovog uma i srca. “Ispostavilo se”, govori sveti Makarije Veliki, “da je covek nakon prestupanja zapovesti i nakon izgona iz raja svezan na dva nacina, i dvema vrstama lanaca: ispostavilo se da ga u ovom svetu vezuju predmeti sveta i ljubav prema svetu, to jest prema telesnim zeljama i strastima, prema bogatstvu i slavi, takodje ljubav prema tvarima, prema zeni i deci, prema srodnicima, prema domovini, prema mestima, prema odelima, krace receno, ljubav prema svim onim vidljivim stvarima od kojih mu Rec Bozija zapoveda da se dragovoljno odrekne (zato sto se covek dragovoljno pokorava svemu vidljivom), da se razresi i oslobodi svega toga da bi zatim mogao potpuno da ispuni Boziju volju. A u sebi (covecija) dusa je toliko svezana, zakljucana, okruzena zidinama i okovana okovima mraka i svim ostalim sredstvima duhova zlobe da ne moze, kako bi htela, da ljubi Boga, da veruje u Njega i da ga postuje.”[32] Dalje u svojoj besedi veliki ugodnik Boziji i ucitelj monaha poucava da svoje zarobljenistvo, svoje ropstvo, svoju vecnu smrt mogu da otkriju u sebi samo oni koji su zbacili sa sebe okove sveta i predali se istinskom i izuzetnom sluzenju Bogu. Onaj ko se, suprotno ovome, nije prethodno potrudio da raskine lance koje je na njega stavila materija, to jest vidljivi svet i zemaljski prolazni zivot, sa svojim prilikama i odnosima, taj nikada nece poznati, nece primetiti da je zarobljen, i nece zapaziti duhove zlobe koji dejstvuju u njemu. On zauvek ostaje stran samom sebi zato sto gaji u sebi skrivene strasti, ali ih ne poznaje: veoma cesto pobude strasti on smatra pobudama pravde, i njihovo dejstvo smatra dejstvom Bozije blagodati ili utehom savesti. U samom monaskom zivotu telesni podvig, koliko god on bio veliki, ne moze sam po sebi da otkrije unutrasnje lance i unutrasnju nesrecu: za to je potreban duhovni podvig. Telesni podvig bez duhovnog podviga vise je stetan nego koristan; on neobicno mnogo pojacava strasti duse: slavoljublje, licemerje, lukavstvo, gordost, mrznju, zavist, uobrazenost.[33] “Ako unutarnje delanje po Bogu”, rekao je veliki Varsanufije, “ne pomaze coveku, onda se on uzalud trudi i u spoljasnjem.”[34]

Sledeci duhovni podvizi otkrivaju podvizniku njegovo unutrasnje robovanje, a u isti mah podizu bitke u njegovim pomislima i osecanjima.

1) Istinska poslusnost. Posredstvom istinske poslusnosti podviznik pocetnik, odsecajuci, Boga radi, svoju volju i svoja shvatanja – u zelji da ispuni volju i shvatanja podviznika koji je vec napredovao i neuskrativo zadobio poslusnost prema Bogu – neizostavno podstice palog andjela na protivdejstvo, i time otkriva njegovo prisustvo u sebi. Ako podviznika ne sablazne zle spletke, predlozi i razni izgovori kojima lukavi nastoji da ga odvuce od poslusnosti, i ako ostane postojan u podvigu, on ce podstaci nevidljivog neprijatelja na zavist i ljutu borbu, u kojoj taj neprijatelj nece propustiti priliku da podigne u podvizniku razna gresna mastanja, pomisli, osecanja, zanose, i time ce podviznik otkriti u dubini srca skriveno, izuzetno veliko, a naizgled potpuno nepostojece zlo.

2) Citanje, izucavanje i ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, zato sto one, odsecajuci delatni greh, prvenstveno istrebljuju greh u samom umu, u samom srcu. Ispunjenje tih zapovesti, ili, pravilnije, naprezanje u ispunjavanju zapovesti, nuzno izoblicava greh koji zivi u nama i izaziva zestoku unutrasnju borbu, u kojoj najvise ucestvuju duhovi zlobe.

3) Sramocenja i druge nevolje takodje otkrivaju greh skriven u dubini duse. Nevolju i zovemo iskusenjem upravo zato sto ona otkriva skriveno stanje srca. U coveku jos zarobljenom vlascu greha, sasvim prirodno, upravo nevolja izoblicava greh koji zivi u dubini duse, otkriva ga posredstvom ozaloscenog srca, tuge, pomisli roptanja, negodovanja, samoopravdavanja, osvete, mrznje. Nesumnjivi znak dejstva palog gordog duha je pojacano dejstvo tih strasti u dusi, narocita najezda i pritisak pomisli i mastanja.

4) Pazljiva molitva, narocito molitva imenom Gospoda naseg Isusa Hrista, uz naprezanje na spajanju srca i uma, razotkriva zmiju koja se gnezdi u dubini srca, ranjava je i podstice na kretanje. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul u svom delu o tihovanju i molitvi navode sledece reci svetog Jovana Zlatoustog: “Molim vas, braco, nikada ne gazite i ne prezirite pravila molitve. Slusao sam nekada oce kako govore da onaj koji pogazi ili prezre to pravilo i nije monah. Takav – i kada jede, i kada pije, i kada prebiva u keliji, ili sluzi, ili putuje, ili sta drugo cini – mora bez prestanka da vapi ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me, da bi neprestano pominjanje imena Gospoda naseg Isusa Hrista razdrazivalo neprijatelja na bitku. Najpre ce ugledati zlo u unutrasnjosti svog srca, a zatim (u srcu skriveno) dobro (to jest Boziju blagodat), koja je svetim krstenjem zasadjena u svakog pravoslavnog hriscanina.”[35] Prepodobni Makarije Veliki uci da takvo stanje unutrasnje borbe treba podnositi dobrodusno, sa nesumnjivom verom i nadom u Gospoda, sa velikim trpljenjem, ocekujuci od Gospoda pomoc i dar unutrasnje slobode. Bitka ne moze biti krunisana pobedom, i sloboda ne moze biti osvojena naporima samog coveka: i jedno i drugo je dar Boziji, darovan podvizniku u svoje vreme, poznato jedino Bogu.[36]

Mnogo grese oni koji se nalaze pod vlascu strasti a zahtevaju od sebe da budu bestrasni. Zbog takvog nepravilnog zahteva prema sebi, koji je samo posledica nepravilnog misljenja o sebi, oni padaju u neobicno veliku zbunjenost kada se pokaze da u njima na bilo koji nacin zivi greh. Oni tada padaju u uninije, u beznadje. Njima se, zbog nepravilnog misljenja o sebi, cini da je ta projava greha nesto neobicno, nesto sto se ne uklapa u postojeci red. A u stvari, projava greha u pomislima, osecanjima, recima i delima (ovde govorimo o zanosima, a ne o smrtnim gresima, ni o voljnim gresima) sasvim je logicna, prirodna, nuzna. “Ako nas strast uznemirava”, govori prepodobni ava Dorotej, “onda to ne sme da nas zbunjuje, jer padati u zbunjenost zbog toga sto nas strast uznemirava nije nista drugo do delo bezumlja i gordosti, posledica nepoznavanja stanja svoje duse i izbegavanja truda. Tako su o tome rekli oci. Mi ne napredujemo upravo zato sto ne znamo svoju meru, sto nemamo strpljenja u zapocetim delima, sto bez truda hocemo da zadobijemo vrlinu. Cemu se cudis, strasni covece, kada te strast uznemirava? Zbog cega se zbunjujes? Stekao si strast, imas je u sebi, i zbunjujes se! Primio si u sebe i njene zaloge, a kazes: ‘Zasto me ona uznemiruje?’ Bolje je trpi, podvizavaj se, i moli Boga.[37]

Oni koji sagledavaju u sebi greh upravo zbog tog sagledavanja ceo dan zemaljskog zivota provode u opominjanju na svoju gresnost, umom pokazuju sebe, svoje jadno stanje Gospodu, i vapiju sa bolom u srcu: Oci su moje svagda ka Gospodu, jer ce On izbaviti od zamke noge moje. Pogledaj na me i pomiluj me, jer sam jedinak (= samac) i siromah. Izbavi od maca dusu moju, i iz ruke psece jedinicu moju. Jer kakva je korist covjeku ako sav svijet zadobije a dusi svojoj naudi? Ili kakav ce otkup covjek dati za dusu svoju? Spasi me iz usta lavljih i od rogova nosoroga smernost moju, jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere. Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehove moje. Vidi neprijatelje moje kako se umnozise, i mrznjom nepravednom omrznuse me. Sacuvaj dusu moju, kao sto si sacuvao dusu Jova, sluge Tvoga, i izbavi me; da se ne postidim.jer se u Tebe pouzdah”[38] Onaj koji zivi po ovim pravilima, taj ce, bez imalo sumnje, biti udostojen da u svoje vreme kaze: Trpeci potrpeh Gospoda, i obrati paznju na me, i uslisa moljenje moje; i izvede me iz rova mucenja i iz blata mulja (mnogog), i postavi na kamen noge moje, i uspravi stope moje; i stavi u usta moja pesmu novu, himnu Bogu nasem.[39] Istinit je Onaj koji daje obecanja onima koji se uzdaju u Njega i koji se ne daju otrgnuti od uzdanja u Njega, bez obzira na to sto ih greh svojim nasiljem dugo i iscrpljujuce muci u srcu. Darovalac ce sigurno ispuniti svoje obecanje. A zar Bog nece odbraniti – svedoci Sin Boziji – izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc i zar ce oklijevati? Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti.[40] Rec oklijevati ovde oznacava da Bog dopusta grehu i duhovima zlobe, koji zive u coveku, da odredjeno vreme iskusavaju coveka radi njegove koristi. Sveti Makarije Veliki govori: “Knez ovoga veka je stap koji kaznjava (urazumljuje) one koji su jos deca po duhu, i bic koji im zadaje rane, ali time sto ih ozlobljava i iskusava, on im, kako smo ranije rekli, priprema veliku slavu i veliku cast… Taj stap uredjuje neko veliko delo spasenja, kako je negde kazano: Zlo, imajuci za cilj zlo, pospesuje dobro. Za dobre duse, za duse dobre volje, i najveca nevolja pretvara se u dobro, sto svedoci i sam apostol: Onima koji ljube Boga sve pomaze na dobro.[41] Tom stapu, koji vaspitava tako sto kaznjava, dopusteno je da dejstvuje da bi sudovi bili ispitani, kao u uzarenoj peci, da bi dobri postali tvrdji, i da bi losi pokazali da lako pucaju i da ne mogu da izdrze veliku vatru. Djavo je delo i sluga Boziji, i ne moze da iskusava onoliko koliko on odluci, ne moze da ozlojedjuje onoliko koliko on hoce, vec onoliko koliko mu Boziji mig dozvoli i dopusti. Bog tacno zna stanje svih, i svakom coveku dopusta onoliko iskusenja koliko sam taj covek ima sila. Vjeran je Bog – govori apostol – koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podnijeti.[42] Koji iste i kuca na vrata, koji trazi do kraja, taj ce dobiti to sto trazi.”[43]

Zasto Bog dopusta da duhovi zlobe i greh iskusaju podviznika? Zato sto covek ima preku potrebu da tacno i detaljno sazna svoj pad, jer bez toga ne moze da pozna i primi Iskupitelja onako kako treba. Covek mora da pozna svoju palu prirodu, njene sklonosti, njoj svojstvenu delatnost, da kasnije, kada primi blagodat Svetog Duha, koju mu daje Iskupitelj, ne bi upotrebio tu blagodat na svoju duhovnu stetu ili da ne bi njena dejstva pripisao sebi, vec da bi bio njen dostojan sasud i njeno dostojno orudje. Sveti Grigorije Sinait govori: “Ako covek ne bude napusten i porazen i savladan zato sto se pokorio svakoj strasti i pomisli, i u duhu pobedjen, a pri tome ne dobija nikakvu pomoc ni od dela, ni od Boga, ni od bilo koga drugog, zbog cega dolazi skoro do ocajanja, jer je iskusavan sa svih strana – tada on ne moze da dodje u skrusenost duha, ne moze da smatra da je manji od svih, da je poslednji i sluga svima, izuzimajuci same demone, koji su ga mucili i pobedili. To je smirenje koje dopusta promisao Boziji, kazneno-vaspitno smirenje, posle kojeg Bog daruje drugo, uzviseno smirenje, koje je bozanstvena sila, koja dejstvuje pomocu Boga i pomocu Njega cini sve; (covek) vidi tu silu u sebi kao orudje, i tim orudjem cini Bozija cuda.”[44] Tako se objasnjava ta divna pojava, tj. svetitelji Boziji; buduci da su sasudi Svetog Duha, oni su ujedno videli, shvatili, ispovedali sebe kao najvece gresnike, dostojne privremenih i vecnih kazni. Oni su ozbiljno upoznali i izucili svoju palu prirodu, videli da u njoj nema nicega neoskrnavljenog, i stoga su sve dobro koje je Bozija blagodat, nastanivsi se u njima, ucinila posredstvom njih sa punim ubedjenjem pripisali toj blagodati, i stalno strepeli da pala priroda ne izrodi neku pomisao ili neko osecanje uvredljivo za Svetog Duha.[45] Brzi prelazak iz stanja borbe u stanje duhovne slobode ne donosi korist coveku. Sveti Makarije Veliki napominje da “duse koje su vec pricasnice Bozije blagodati, vec pune nebeske sladosti, vec posednice naslada duhovnog mira, ali nepotvrdjene, neiskusane u nevoljama koje im nanose zli duhovi cesto ostaju detinjasto slabe i nesposobne za Carstvo nebesko.

Ako li ste bez karanja, govori sveti apostol, koje su svi iskusili, onda ste kopilad, a ne sinovi.[46] Iskusenja i nevolje se i salju coveku radi njegove koristi, da bi dusa, ispitana u nevoljama, postala jaca i casnija pred svojim Gospodom. Ako izdrzi do kraja sa nadom u Gospoda, onda ne postoji mogucnost da ona ne dobije dobra koja je obecao Sveti Duh, i potpuno oslobodjenje od zlobe strasti.”[47] Zbog tog Bozijeg providjenja Hristovi podviznici, izuzimajuci nekolicinu njih, znatan deo svog zemaljskog stranstvovanja provode u gorkoj borbi protiv greha, pod jarmom nemilosrdnog faraona. Prilikom izlaska iz Egipta – zemlje u kojoj peku ciglu i jedu meso do presitosti, sto odslikava plotsko stanje – sluge istinskog Boga su oplenile Egipcane, to jest odnele su sa sobom bogatstvo delatnog znanja koje se dobija u borbi protiv greha i duhova zlobe. Takva je odluka Bozijeg duhovnog zakona.[48] Sveti Isak Sirijski prica sledecu pricu: “Neko od svetih je govorio: ‘Bese neki otselnik, starac dostojan postovanja. Uputio sam se jednom prilikom njemu jer me je pritiskala tuga od iskusenja koja su me stigla. Starac je u to vreme bio bolestan, lezao je. Pozdravio sam ga, seo kraj njega, i rekao mu: ‘Oce! Pomoli se za mene; demonska iskusenja me mnogo zaloste.’ On otvori oci, pogleda me pazljivo, i rece: ‘Sine! Ti si mlad: na tebe Bog ne dopusta iskusenja.’ Odgovorih mu: ‘Tacno, mlad sam, ali sam podvrgnut iskusenjima krepkih muzeva.’ On opet rece: ‘Ako je tako, onda Bog hoce da te ucini mudrim.’ A ja rekoh: ‘Kako ce me Bog uciniti mudrim kada svakog dana dozivljavam smrt?’ On opet: ‘Bog te voli, cuti. Bog ce ti dati Svoju blagodat,1 i dodade: ‘Znaj, sine, da sam se ja trideset godina borio protiv demona. Nakon dvadeset godina borbe nisam osetio nikakvo olaksanje. U dvadeset petoj godini borbe poceo sam da osecam pocinak od delanja. Pocinak je vremenom postajao veci. U dvadeset osmoj godini borbe pocinak je poceo narocito da se uvecava. Pred sami kraj tridesete godine borbe pocinak se tako ucvrstio (ranije se, znaci, menjao: cas je dolazio, cas odlazio) da vise ne znam ni meru do koje je napredovao…’ Eto kakav je pocinak iznedrilo veoma tesko i dugotrajno delanje (podviga).’”[49]

Polozimo najpre nadu na naseg svesilnog i sveblagog Boga, a onda se potrudimo da istinskim monaskim zivotom kroz oblak, dim i oluju misli, koje nam neprestano dolaze, sidjemo nasoj dusi, toj dusi koju je greh zarobio i umrtvio, smrdljivoj, unakazenoj, polozenoj u grob pada. Tamo, u bezdanu srca, ugledacemo zmiju, ubicu nase duse.[50] Duboko i tacno poznavanje covekovog pada veoma je vazno za Hristovog podviznika, jer jedino iz tog znanja, kao iz samog pakla, on moze molitveno, u istinskoj skrusenosti duha da vice Gospodu onako kako uci sveti Simeon Novi Bogoslov: “Boze i Gospode svih! Vladaru svega sto dise i svake duse, jedini koji mozes da me iscelis, uslisi molitvu mene gresnog, i silaskom svesvetog i zivotvornog Duha umrtvi i pogrebi zmiju koja se gnezdi u meni.”[51] U stanju pada greh i djavo vrse toliko nasilje nad covekom da on nema nikakve mogucnosti da im se protivi, a onda ga, protivno njegovoj volji, uvlace[52] najvise u spoticanja u mislima, a ne u smrtne grehe, kako smo ranije rekli. Kod revnosnih podviznika unutrasnja volja veoma retko dopusta da se otkrije i recju, a kamoli delom.

NAPOMENE:

1. 1 Tim 6,20,21.

2. Ps 37,11.

3. Lk 11,13.

4. Ps 50, 7.

5. Rim 3,10-12.

6. Rim 7, 8.

7. Post 6,3.

8. Rim 7,24.

9. Rim 6,6.

10. Dap 19, 12.

11. Rim 8,8.

12. Rim 6,6.

13. Rim 7,24.

14. Rim 7, 14-25.

15. Rim 7,14.

16. Rim 6,6.

17. 1 Kop 15, 50.

18. Ef 4, 22.

19. Ef 4,24.

20. Rim 13,14.

21. 1 Kop 15,49.

22. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

23. Navodeci blagodatna duhovna vidjenja koja izlaze pred um Hristovog podviznika prilikom njegovog postepenog ciscenja sveti mucenik Petar Damaskin stavlja u ta vidjenja i vidjenje pada, kome se covecanstvo predalo. Sveti Petar Damaskin, O osam umnih vidjenja, knj. 1. Dobrotoljublje, tom 3.

24. Mk 10,18

25. Lk 11, 13.

26. Rim 4,2,3; Jov 1, 8.

27. Rim 4,28; Gal. 2,1.

28. Mt 10, 39.

29. Mt 16,24.

30. Slovo 4, gl. 16. To se jasno vidi iz zabrana pred svetu tajnu krstenja. Pali covek je postao stan ne samo greha nego i satane; tajna svetog krstenja izgoni satanu iz coveka; ali ako krsteni provodi bezbrizan i gresni zivot, satana se vraca u njega, sto cemo objasniti u daljem tekstu. Vidi Poredak svetog krstenja u Trebniku.

31. Slovo 4, gl. 5.

32. Prep. Makarije Veliki, Beseda 21, gl. 1

33. Sesnaest pouka prep. Sinklitikije, Nezaboravna kazivanja.

34. Odgovor na pitanje 210.

35. Gl. 49, deo 2. Ovaj citat je potpunije naveden u Slovu o Isusovoj molitvi.

36. Beseda 21. gl. 3 i 4.

37. Pouka 13, O tome kako izdrzavati iskusenja. Nas ruski podviznik, starac Serafim Sarovski, govori: “Treba snishoditi svojoj dusi u njenim slabostima i nesavrsenostima i trpeti svoje nedostatke, kao sto trpimo druge, no ne treba se razlenjiti, vec treba podsticati sebe ka boljem. Ako si uzeo mnogo hrane, ili si ucinio sta drugo slicno ovome, srodno covecijoj slabosti,nemoj da te to zbunjuje, i nemoj dodavati stetu na stetu, vec hrabro pokreni sebe ka ispravljanju, a u isti mah se trudi da sacuvas dusevni mir, po recima apostola: Blazen je onaj ko ne osudjuje sebe za ono sto nadje za dobro” (Rim 14,22). Kazivanje o zivotu i podvizima starca Serafima, Moskva, 1844.

38. Ps 24,1520; Ps 21,21,22; MT 16,26; 1 Pt 5, 8; Jov 2, 6.

39. Ps 39.24.

40. Lk 18, 7, 8.

41. Rim 8, 28.

42. 1 Kop 10, 13.

43. Slovo 4, gl. 68.

44. Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 117, Dobrotoljublje, tom 1.

45. Prep. Makarije Veliki, Beseda 27, glave 4, 5 i 18.

46. Jev 12, 8.

47. Slovo 7, gl. 14.

48. Izl 3,21,22.

49. Slovo 31. Ovde je upotrebljena rec “delanje” zato sto oci najcesce tako nazivaju podvig uma i srca, dok recju “podvig” cesce oznacavaju telesne trudove. Prep. Varsanufije, Odgovor 210. Isak Sirijski, Slovo 56.

50. Prep. Makarije Veliki, Slovo 1, gl. 1.

51. Dobrotoljublje, tom 1. Delatne i bogoslovske glave, gl. 43.

52. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

… ukinila cigarete in njim podobne tupe substance

… ukinila vse reklame na televiziji in radiu

… izbrisala s tega vse prepotente, pametne, v sebe zagledane ljudi

… pomagala vsem ubogim, zapuščenim živalim na svetu

… psom dodelila daljšo življenjsko dobo

… vse pocenila

… povišala plače, pokojnine

… očistila vsa morja, reke in jezera

… tudi pri nas uvedla povratne plastenke, pločevinke

… uvedla zaporno kazen za mučitelje živali

… izumila cepivo proti raku

… mi na moji poroki igrali Rollingi, Aerosmithi in Tina Turner

… mi na moji poroki igrali vsaj Siddharta, pa tudi s Tabujevci bi bila zadovoljna

… izumila zdravilo proti AIDSu

… nahranila vse lačne

… iztrebila diskriminacijo

… prepotovala vsak košček sveta

… uvedla 100 dni dopusta

… ukinila bolezni

… za en mesec rada bila zmožna brati misli

… Hrvatom zašila usta

… zadela 7-ico

… poklepetala z Angelino Jolie, Mick Jaggerjem, George Clooneyem, Jack Nicholsonom, Tino Turner, …

… vsakemu napolnila bančne račune

… dan podaljšala na 48 ur

… moje leto imelo samo pomlad in poletje

… oživela moje babice in dedke

… bila mlada mamica

… jo “lastnoročno” poslala v 3 pm in ji zmetala v obraz vse kar ji gre ter ji zaželela enako, kar je ona želela meni. Da se moje sanje rešijo nje.

… vsi živeli dolgo in brez zdravstvenih proglemov

… bil moj Šark za vedno ob meni

… imela plačo 3x na mesec

… znala vse jezike tega sveta

… obvladala vse športe

… se namesto smetišč širili gozdovi

… imela Harley-a

… ukinila normo v službi

… vsem privoščila moj kolektiv v službi

… obstajala samo ena država, en jezik, ena kultura, ena valuta

… bili vsi nasmejani, prijazni, zadovoljni, srečni, zdravi

… videla bolje

… Damjan Murko bil ženska

… zdajle z mojim ležala na eksotični plaži, s kokosovim koktejlom v roki, na ležalniku v senci, z nogami namočenimi v kristalno čistem, toplem morju z ribicami, medtem ko bi me naju masirali po hrbtu in stopalih in mi pihali s pahljačo.

… prepovedala listke na notranjih straneh na majicah, hlacah, oblekah,… ker tako prekleto pikajo

… komarjem vzela piskajoč glas in zmožnost pikanja

… pocenila potovanja

… blogi ki jih redno berem, bili pogosteje pisani.

… itd.

PA VI? Kaj bi če bi?

Igre je izumil neki francoz oz. je naredil remiks in svet je bil lep. Potem pa se je narisal navihani J.G. in naredil nov remiks, na starega je apliciral svojo Goebbelsovo enačbo (en oddajnik 10000+ sprejemnikov, v povezavi je podrobnejša razlaga). Naenkrat ni bilo več važno sodelovati, ampak oglaševati. Problem pri tem remiksu je v tem, da se še vedno uporablja. Oglašujejo pa se tako pralni praški kot tudi polpretekle ideološke delitve na naše in njihove, ki bi morale imeti svoje mesto samo še v zgodovini, pa vendar bi jih politiki radi čim dlje obdržali v kar se da nespremenjeni obliki.

Če samo pogledamo katerokoli otvoritveno slovesnost takoj opazimo tipično totalitaristično propagando. Veliko nastopajočih, ki delujejo skoraj popolnoma usklajeno in tako demonstrirajo disciplino, enotnost, poslušnost… in v končni fazi oprane možgane »naroda«, ki ga predstavljajo. (Narod v narekovajih, ker v ta koncept ne verjamem) Najbolj pa me razpizdi 100x ponovljena resnica: športniki promovirajo svojo državo. Ta trditev je resnična samo v Goebbelsovem koordinatnem sistemu, se pravi športniki promovirajo svojo lastno državo znotraj svoje države, kot religijo. Preko meje pa njihov sloves praviloma ne seže. Na svetu je samo ena država, ki se za svojo prepoznavnost lahko zahvali športnikom – Kenija. Torej ali si res želimo, da nas promovirajo športniki? Si res želimo biti samo številka v milijonski množici, ki strmi v mitološko osebo med izvajanjem Rittberger-ja? Namesto, da bi Rittbergerja izvajal vsak sam. Gre kdo v Kenijo na počitnice? …

Related articles by Zemanta

• Doping in vrhunski šport [manually added]
• Not only were the Olympic Fireworks fake, so was the 7 year old singer
• Olimpijski duh, kaj je to?

- španščine

- francoščine

- italijanščine

- portugalščine

- nemščine

- arabščine

- ruščine

+ izboljšati znanje angleščine

- slepo tipkat

Mika me gorski tek in mika me maraton. Spet me mika me bos tek po peščeni plaži in vodi do kolen (oh kje si draga Kioloa). Najprej pa bo treba sanirati ta presneti gleženj. Kaže bolje. Morda ne bi bilo napačno nabaviti opornico?

Še malo… še malo in pridem skale. Pridem gorski zrak. Pridem svoboda in adrenalin. Še malo…

toplega vetra in dobre čokolade,
vožnje v neznano in sirovega štrudla,
pretepanja s travo in kratkih hlač,
plezanja po bregih (ja ja saj vem… bregovih) in teka za avtobusom.

Lušta se mi…

necenzuriranega preklinjanja in vohanja vijolic,
glasnega petja in čohanje pEsike (ja ja saj vem… psičke),
božanja po laseh in jodlanja z vršacov,
smejanja in smejanja in smejanja in smejanja…

Pa ne me zdaj vprašat, kaj pomeni “luštati” Sem pač na kmetih gor rasla, čeprav brez kravice Jagode.

Se komu česa lušta?

Še nekaj dni in prišel bo… moj rojstni dan (ponedeljek). Glede na to, da me tisti, na katere jaz ne pozabim, radi pozabijo, in tisti, od katerih najmanj pričakujem, ne pozabijo, letos ne bom pozabila sama nase.

Ne želim si nič materialnega. Moje želje so nadrealistično velike:

1. da bi Lars ozdravel,
2. da bi do 28.2. uspela oddati temo za disertacijo,
3. da bi se marca imela krasno s fantom v Avstraliji in se veliko “naučila” ( ta je še najmanj nadrealistična in čisto mogoča),
4. da bi bilo med mojo odsotnostjo doma vse vredu,
5. da bi roji mušic napadli zlobne (in hkrati nevoščljive) opice

Če pa res vztrajate… nič nimam proti čekom, kreditnim karticam, bančnim nakazilom, vrečam z denarjem

Sprejemam tudi loto srečke, nasmehe, komentarje, kak vic, dobro željo, objem, poljub ali dobro knjigo.

P.S.: Zlobne in nevoščljive opice bodo že ugotovile, kdo so. Morda se bodo kdaj prepoznale v ogledalu, ko bodo stare in zgubane in jih bo zadela strela modrosti. Prej ni upanja